Књижевне новине

Tako je teško, najteže bilo živje. ti, a da to nikad nije bilo draže nego tada, Tada, kada se visilo koncu, kada je života bilo najto satrvenog, slomljenog, boolog, očajničkog, kad mu je trenutka mogao doći kraj. 1 od otupjelosti, neprestanog Op iščekivanja, neke i duševne i bamrlosti, gotovo i ne za-

sam podlegao tegobama.

| ka nijesu se odvajali od mog kreve| ta,a sa mnom se i ne upuštahu u kakav razgovor. Šta smo mogli i da ra| zgovaramo, kad ni njihov glas nijesam mogao da slušam; boljela me svaka izgovoreni riječ, bilo čija. Trebalo | mam je ćutati, kao đa nas živih nema; „tako sam mislio. U sjećanju mi je otala ostao svega jedan mučni, sasvim ratki razgovor. Bila je noć, uz moj Tevet gorio je pospani fitilj petrolej'y a kuća nam sva zatvorena, kad je \c odjednom viknuo: »Skloni to...« ·jka, nijema, siva utvara, drhtavom

om uzela je nešto iz moje blizine.

ma treperavom plamičku svjetiljke Žajo sam sjaj noža u njenoj ruci.

»ERro si ga ostavljala samog?...«

| »Niwsam, zaboga, nijesam. ..« Jadnici, a 3 oni bili krivi? To sam ja jutros Olic sestru đa mi ga donese. A noćas,

ad sivi pospu, htio sam da me ujuro nađu sasvim mirnog, zaspalog, a

„ne h og kako svako jutro dočoeku-

obro je ipak što smo ćutali. ije, kad sam već uspijevao da se em, nigdje nijesam mogao naći naj nož. Tcga više nijesmo imali u | kući. A one noći san me nije hvatao; sjutradan sam zvao majku da je zagrlim... Tako je dobro kad se ništa ne govori.

Kad sam se nešto malo oporavio, rokeće je bilo stiglo. Ali, kakvo! Malo ko da mu se rađovao. Toliko je bilo muke na zemlji da je ni zelen ni lavetnilo neba i prirođe nije moglo izmijeniti; ljuđi su bili uplašeni, smračeni, neveseli; tako bar u mom selu. o je tu mogao išta da promijeni, kađ e svako bojao svakog, kad se tada ve O zlu rađilo, na najgore mislilo. ašlo se, eto, i takvih koji su nepritelju dodtavljali najmanju sitnicu. mi se tome nijesmo nadali. Dok smo ali vod boraca u selu, sve se dobro lo, ispomagalo, slagalo. A sad... iodni krov ti tuđ, sumoran, leden, nepouzdđan; svuda zamke i busije. Najorbeniji, uz velike napore i žrtve, probijali su se za Bosnu; a ovamo se do napb:avilo. Talijani četnici, naonalisti... strijeljanje, suđenja, jerstva, progoni, hajka...

To je bilo jednog ratnog proljeća. atnog, ne zaboravite. Jer se to nikao ne da zaboraviti. Nije bilo jutra se nijesu čuli plotuni. A nije bilo · onih koji se nijesu nadali da će ekog jutra, tačno tako, biti pokošeni "lotunima.

Jutros, tako rano, u samo svanuće, preko rijeke, kod Pavlove Btrane, razlijegli su se rafali, poklici i vika. Pa potom mir, mrtvački. KSvitalo je, a majka je, u našoj tamoj kući, pored upaljenog ognja, utiala.suze, Otac joj je samo dobacio: Nekša...s« Ja sam onda ustao, zatehurao se, prilazeći im. Šta su to oni vidjeli, te su me oboje stegli Muka· ma? Kako su mogli pomisliti đa ću Oda bježim, kad nijesam · imao snage 'kućni prag đa prijeđem? Ali, ne, ne. o je mene, bolesnoga, nešto drugo glo. e

«Oči, oči smiri« šaptala mi je majka. »Neka...« otag je opet rekao.

A neko je zakucao, tiho, na vrata i Jao Oca. Dobro je što je tiho kucao što je tiho zvao. Ušao je, usplahiren, )lijeđen, stari ribar Kera, i samo što rekao: »Naše su ubili.... čuo sam poznao...«, izgubio se, Vrata su Opet zatvorena, a mi se zgledamo, izbezumljeni, i majka me steže. Ubili su lutros šestoricu mojih drugova iz se. a; prije neki dan prijavili su se da štite selo od odmazde. Ja sam s njibio, dok me bolest nije savladala, o je to znalo. A ako neprijatelj saonda su i tvoje jutrošnje suze, RO, uzaludne. Pa šta ja čekam?

UH smiri« opet je šaptala, Mo Mima vidjela svu moju sud- * zato čvrsto držala u na se i stari ribar mene u \onakc brzo otišao, A što io da se mene plaše? Ka'ško, Bi li mi lakše bilo % rano, počinuo u pro

O Strani? Majko, jesi

1 —————

im bolestan ležao, otac i maj-

li suzama i mene jutros oplakala? Što da se bojimo? Neka, neka, reći će otac. A ja ne umijem ni toliko reći. Kod mene ćutanje ostaje. Ostaje, i pored toga.što se nadam da će me oganj u-

skoro ponijeti, i što sam svjestan toga

đa nikome nije milo da bude zajedno

sa onim što će sjutta-preksjutra biti pod zemljom. Tako je bilo najbolje, i za njih i za mene A kako je bilo onima u mojoj kući, ka sayn se,i njima činio tuđ, izgubljen? ı6 niko bolje od njih ne zna. 'o ja tada nijesam bio u

(IIustracija Džumhura)

stanju dovoljno da shvatim. Pa, šta sam mogao da radim? Da mi je negdje bilo mjesta gdje bih bio sam, miran, đaleko od svega da nađem vezu sa sobom, sa ljudima, sa' životom! Ništa više nijesam tražio. Ništa više. A u kući kao da su pogađali moje želje: niko ni riječi. Majka mi blijeda; vene mi mlađa sestra, otac stoji kao kip, samo mali Daro čuva koze i kad ih uveče kući dovede ne čuje se živ. Aj! aj! strpimo se, što će biti s nama?

Sjutra ću da idem s Darom, ovako dalje ne mogu. Sjutra, rano, da čuvam koze, u Butačkom Potoku. Tamo, veJe, sada nikog nema, osim djece, čo· bana. Ima tamo, znam, i vođe hladne i šume guste.

»Daro« zovem ga izjutra »s tobom ću, đaj mi štap...« u kući se svi čude, gledaju u mene, iznenađeni.

»Što ćeš tamo, saminja je«, pita me majka, Dobro znam što bi ona htjela reći. Ko me tamo brani, što ću tamo? »TPamo ću«, ništa više ne umijem da kažem.

Otišli smo, sprečavali me nijesu. Ko-

ze su čeprkale ispred nas, vrletnom .

putljagom između oglođanih ledina i pelimača, a nas dvojica, mirni, bez riječi, idemo polako, i ne okrećući se nigdje ustranu. Stigli smo tako do potoka. »Da obrnem koze iza Kalopera, pa ću opet doći«.

»Dobro, Daro, obrni ih«.

·Nigdje nikog. Spuštam se polako niz đubodolinu, ispod Rackog Plandišta, pa pored virova i ona dva stara hrasta nemirnog lišća, sve niz potok. Idem polako, zastajkujem. Tražim gdje da sjednem. Obazirem se uokolo, gledam, sve mi čudno. Kao da to nije onaj isti potok i ona ista okolina. Toliko sam puta ranije ovamo. dolazio, pa i sam sam ovuda čuvao, a sad... Jesam li ja zaista „već izgubljen... Svalio sam se u jedan zatravljeni kutak, pri samom potoku, i glavom se oslonio na glatku, ispranu, kamenu ploču. Da li sam usnio „šta li sam to činio, ni sam ne znam. Trgli su me dozivi i poljupci po licu. Šta je ovo sad? Svi su bili kođ mene. Došli iz kuće. Eto i Daro s njima. A gdje su mu kaže? Tu su, nedaleko, na desetak koračaja. A oni sjeđe, brižni; mora đa su dugo tako ostali, jer je dan bio na izmaku, a sjenka Oštrog Vrha već poodmakla od potoka.

»Nijesmo htjeli đa te budimo, a ma-

| ma mi zbori da te grlim« govori mi

sestra.

A majka dođaje:

»Doma da idemo, vrijeme je...«

Otac nabrao drva u našoj dionici kod potoka, pa ih zavezao grabovim prućem, i zaturio na rame.

»Da krećemo« veli i on,

»Doma da idemo«, ponavljam, i pružam ruku majci na rame.

Otišli smo, umcrni, sjetni, nijemi.

Otada sam već, s dana na dan, kadgod sam to mogao, odlazio u Butački Potok. Daro me pratio, i ostavljao samog, jer je morao koze da pazi, da se ne izgube kroz šumu. A roditelje sam molio da ne dolaze za nama. Odista, više ih nijesam viđao u potoku. Samo sam majku srijetao na putu, kad se vraćam s Darom, kako sjedi u prikrajku, s glavom okrenutom pravo na nas. Kolikogod ona sjedi tako fiha i neprimjetna, meni se čini da je svak vidi, pa je ponovo molim da ne dolazi, +

»Zašto me ne poslušaš«, kaže ona, »da ne dulaziš ovamo, Zlih očiju je mnogo. IJ selu zbore da si poludin«,

Šta li je nju, sirotu, natjeralc da mi to kaže» kad se nikad ne usućđuie, bojeći se da me čime ne povrijedi, riječ jednu da mi uputi, bez naročite potrebe. r

kažem ja, | a

»Strpimo se, majko«, njoj suze kaplju.

»Nikud iz kuće, njkud... « zajecala „je. Ja joj dajem za pravo, ali, kad bih tako ni,ogao.

Nekoliko dana, radi nje, ostajao sam, pa sam opet počeo da odlazim u po: tok. Po što se po selu zaziralo od mene, nije mi bilo na smetnji. Čuo sam, čak, kako jedne noći Daro utišano priča sa roditeljima i kazuje im da je on čuo od čobana, od djece, kako im kod kuće stariji govore, da se slučajno ne susrijeću sa mnom, jer bi za njih moglo gore biti. Djeca, pa još ne urniju da ćute. A tamo, u potoku, začudo, nikog nije bilo sem njih. Ma da su me ranije prilično poznavala, sađa, odista, nijedno od te diece nije pokušavalo ni da mi priđe. Po koje bi, tek onako, navraćalo, goneći koze, ali sve

· podalje ođ mene, pa bi časkom, začuđeno, zastajalo, koliko đa me pogleđa, i odmah bi odlazilo, svojim poslom. Na njih se nikad nijesam mogao naljutiti, Čemu! su još ona kriva? A ja sara stalno otsijedao na istom mjestu, Bdje su me moji našli onog dana. Tu mi se činilo da je najzgodnije. Ni sami vrag, kad bi me tražio, tamo me ne bi pronašao. Gora se razgranala, pa ckrilila potok sasvim, ostavljajući mu samo uokvireni prolaz. Nebo iznad toga, i ništa više... Počeo sam da donosim i knjige, da čitam. Vrlo malo sam čitao, tek po nekoliko stranica na dan. Preko dana čuo bih po koji doziv u strani pri Kaloperu, i prigušeni žagor djece kad se kupaju, zapljuskuju vodom u potoku. S predvečerja Daro bi me poluglasno zvao, da iđemo kući, Odlazio sam, jedva đočekujući jutro, da opet ovamo krenem. A što me to tamo vuklo, šta li sam to tražio, nađao se, čekao, očekivao? Spasenje! Utočište! Nijesam li se zavaravao? Ne, ne...

Sunce je bilo tako pripeklo, opet sam zaspao u potoku. Otvorim knjigu, pročitam „stranicu-dvije, i san već svlada. A kod kuće, još uvijek ne mogu ni oči da smirim. To mi više ne govori majka, ali je stvarno tako. A ovdje...

»Mišo, Mišo... »Zove li me to neko? Ustpdjem, obazrivo se osvrćem svud uokolo, posmatram. Nema ništa. Taman sjednem a opet pričujem kako me neko šapatom zove. Svejedno, što da se dižem, Ko bio da bio, sad nemam kud drugo. Opet šapat.

»Da mu ponesemo...« »Smijemo li mi, Cvijeto, jado... « »Ajde, Rako...« |

(Ilustracija Džumhura)

Grabove grančice su se povile, a preda mnom, zagazivši u potok, izbiše dva mališana. Potpuno goli, kao od majke rođeni. Prepoznao sam ih, Kerini unuci, Nekako sramežljivo smiju se, i lupkaju nogama po vođi, a mlazevi im skaču, sve do ramena. Obojica ispružili ruke, držeći nešto u njima, ali ja to, zbog blijeska, presijavanja vode na suncu, ne vidim. Gledamo se, ćutke, pitamo, čekamo, i oni i ja, pa nas osvoji smijeh.

»Jagode... Brali smo... nesemo...«

da ti do-

| NWLNIĆCLVINC NOV INC

\ % Prišli su mi, bojažljivo, čeđno, kao jaganjci. Oči su im bile široke i pune, pbrepune 8unca. A u mojim, sasušenim, najednom suze, koje nijesam ni osjetio. Tog trenutka sjaj svjetlosti s Oštrog Visa orosio mi je vid.

»Oči, oči bole« izgovorio sam im se.

Tiho, bez riječi, sjeli smo, da jedemo male, crvene, tek dozrele šuraske jagode. One su bile malo opore divlje, ali ja nikada ništa slađe nijesam imao od njik. Sve {ie blistalo oko nas. razlivajući se od sunčanih zraka, Od neke, do tađ nepoznnte radosti, čudne neke miline, gorio sam sav, od sreće. Više ni u oči ni:esam smio da pogledam te gole mališane. Otišli su nečujno, a da to i ne primijetim. »Čudne ljepote?« šaptao sam u sebi, ponavljajući to ko zna koliko puta.

Kad sam se s Darom vratio kući, zadivljena, obradovana, pitala me maj. ka: »Što je to s tobom?«

A to vidim. čitam im sa lica, svima u kući: što je to sa mnom? Htio sam, da im kažem, đa im pričam, ali nijesam mogao, još to ne umijah.

»Eto, malo, kako malo, majko, treba...« a dalje nijesam znao što da kažem. Možda to još nije bilo ni potrebno. Kad jednom ovo ćutanje prestane, čuće se i za to, čuti.

Mistlo 7

_ (et a sgatišta

inoga doma nisam našao. 08 Ba bilo 4a zagrli umornoga gosto.

J je rani cvijet samo

a dočekao, a bilo i to [| d

Sskinuo šinjel ovještali.

Šš

Sisaprao gar sa ruku bijelih.

Sipoljubi) usnama ispucalim

piorjeli.

Ibih da kažem: | nikao,

i t srce nije zaledilo kaašao samo pustoš

ov godno gnijezdo bilo.

Nho snage đa siđem do pusštoga DE!) jat i a pregršti strašnoga pepela

je: tamo opet siva mlađost srela

odi gara davno potamnjela.

Do,

alija doma nisam našao. ı I nije bilo da zagrli umornoga goštau., Jec je ran: cviiet sanio

u ; dočekao. A p bilo i to dos

dos ||

Tradeset aod:na umetmčkon rada hira Dubalća —~)W“” Ta —~Kr~.gd.đićiščwiO ·Sd Ktwctk«kiikccgsi i ~ ~,.IL:jJIRH EA iq SS dSqHqH

- :PRITVITLUE PITU

Dejan Dubajić koji ovih dana treba da proslavi tridđesetogodišnjicu svoga umetničkog rada (25-godižnjiecu nije proslavio zbog rata) ima jednu »hezgodu«, jer je on, što se kaže, promenio fah. Pošto je godinama »brao lavorike« u opereti (a u drami i komeđiji požavljivao se samo kao »ispomoć«) posle rata zauvek se posvetio drami i komeđiji. Ali i u ovom novom fahu on je već pri prvoj pojavi našao vrlo prisan kontakt sa publikom, a kritika ga je s pravom hva=lila. No, ni njegova »operetska glava« nije ni do danas potamnela ni u Zagrebu, ni u Beogradu niti igde na drugom mestu gde je igrao. Još se njegovo ime pominje sa oduševljenjem kadgod je u pitanju opereta, naročito u vezi sa Tijardovićevom »Malom Plorami«, u kojoj je igrao šjor Bepa. Pa ipak, na svojoj prvoj proslavi Dubajić se neće pojaviti u opereti nego u pozorišnom komadu »Mesec dana na selu« od Turgenjeva, koji režira, kao gost, istaknuti skopski reditelj Dimitrije Kjostarov, tako da će ta premijera biti dvostruko zanimljiva.

Ima glumaca koji u svakoj igri liče prvo na svoju ličnošt, a ipak umetnički su uvek novi. I obratno, ima glumaca koji uvek igraju »nove role«, a malo kad donose nešto novo na scenu — uvek su isti. .

Dejan Dubajić spada u one prve. Njega ćete od prvih reči poznati na sceni, a ipak i posle završene pretstave, misleći na njegovu igru, videćete pre ličnost koju je kreirao nego čoveka Dejana Dubajića — večito na– smejanog, simpatičnog glumca koga i kao čoveka svi vole.

Oni koji su ga gledali na probama više .Duta u novoj ulozi s kojom će proslaviti svoju iridesetogodišnjicu, kažu da nam donosi i jedan još reljefniji tip, nego što je »pritvitli« (presvetli) iz Goldonijeve komedije »Ribarske svađe« i koji će možda potisnuti i aamog »pritvitlog«. To bi bilo i razumljivo s obzirom da se tom ulogomo obeležava ne mali period umetničkog rada — više od četvrt veka.

Dejan Dubajić rođen je 1897 u Karlovcu u Hrvatskoj, u osređnjoj imućnoj građanskoj porodici. Posle osnovne škole i četiri razreda gimnazije u rodnom mestu upisao se u Učiteljsku školu u Pakracu u želji da se posveti učiteljskom pozivu. Počeo je u Pakracu, ali se 1914—1915 našao sa roditelji-

a Predrag Milosavljević: Vukadin | (ilustracija za Izabrane pripovetke Stevana Sremca u izdanju Jugoslovenske knjige)

Siniša Bović

ma u Skoplju »trbuhka kruhom«, no školu je završio kle prelaska Albanije, u izgnansi Nici,

Dubajić sem ftogda i u one glumce čija se svaka pamti, ali vas ponekad uhvati da ju je teško zaboraviti i mobsto, daleko od scene, da je u sebvvljate, preživljujete i nesvesnožeše pojedine njene tekstove. Oy tako kaže svoje najkarakteristirečenice da vi ponekad zaboraviltav komad, ali ponavljate te reč; koje, međulim, osećate i daljiosferu čitavoga dela.

Kao i većina naših,skih umetnika, i Dubajić se urištu obreo »slučajno«, a ta slučs je bila uBtvari njegov nesumnjumački đar koji ga je od mladostao ka »daskama«. Bilo je to u lju, dok je još bio đak. U Naro pozorištu

ITLI...«

rajući ovde, s vremena na vreme, i TOMA, i u komeđiji ostaje tu dve godine, a 1928 prelazi u Gradsko subotičko pozorište. Posle godinu dana putovanja po Vojvodini i severnim krajevima Srbije, krajem 1924 godine, iz ovog pozorišta prelazi,u Narodno pozorište u Novom Sadu.

— Ovđe sam imao za upravnika dr Branu Vojinovića, kome i ja i Milivoje Živanović i mnogi mlađi glumci onoga doba koji su prešli daske Novosadskog pozorišta, dugujemo dosta. On je znao da se oduševi glumcem kao da sam igra istu ulogu, znao da ga postakne... Ovaj teatar bio mi je ustvari i prvi teater u kome nisam morao da putujem. Tu sam zatekao stare umetnike: Dinića, čika Mitu Spasića, Koču Vasiljevića i druge od kojih sam takođe mnogo naučio. Tu su, uostalom, dolazili i beogradski reditelji D. Isailović i drugi. Ovde sam se po drugi put sreo i sa Nušićem, čije je »Sumnjivo lice« prvi put prikazano u Novom Sadu. Tu sam igrao i na gvečanoj pretstavi u komađu »Kod boelog konja« sa Perom Dobrinovićem. A kad je trebalo da se proslavi četrdesetogodišnjica od prve pretstave "Trifkovićevog »Ljubavnog pisma«, u kome sam i ja imzo jednu ulogu, „opet sam se našao sa Perom na sceni, ali ne i na proslavi, jer je veliki dramski umetnik umro, iznenada, baš na sam dan proslave. Samo moram napomenuti đa sam i u Novom Sadu još igrao u opereti koju je vodio Rajko Vesnić, opereti koja mi je i do danas ostala vrlo draga.

(Crte”ž Džumhura) Dejan Dubaj

upravnikovao je Branislalušić. Pozorište je imalo hor, ali ı dovoljan broj pevača. Zato su angaani peva= či i sa strane, s namerom te od njih posle regrutuju i statisti rramu. Jedan od prvih horista-st&a bio je učiteljac Dubajić, čiji je Itenor a i smisao za scenu bio odmaiočen. Ma da je u početku učestvovajao »ispomoć«, već posle druge-trempretstave postao je stalni statista. to vreme na skopskoj sceni igrali maši najveći umetnici iz Beograda:ra Dobrinović, Sava Todorović, Mil\d Gavrilović, Persa Pavlović, AnĐearanos i drugi. Rat i povlačenje otaju sve u zemlji, pa i glumačku kaeru mladog učiteljca. Ali, Dubajinastavlja »glumu« i u izgnanstvu. ( peva u malom đačkom horu u Ajači na Kor- | ici.

Posle rata, decembra 19 godine, Dubajić se vraća u zemlju biva postavljen za učitelja u Požar:iima kod Gostivara. Ma da je tu ostado 1920, još prvih dana uvideo je i oa i njegova okolina, da »učiteljski nat« nije za njega. Glumac je prorivao iz cele njegove prirode na svom koraku: u školi za vreme prlavanja, u kafani u razgovoru sa selcima, u sudnici, svuda. To je čak osdo i njepov stari kmet koji mu jejednoga dana rekao: »Kako febe gleah jednogo na Romanija, am» tog. ne vikaše daskal, nego Avgust«. Ž kad se okolina počela smejati, mislej da ga je uvredio, kmet je, ća bi svar popravio dodao: »Avgust,.. ama imaše pogclema plata od tebet«.

U junu 1920 našao,se, posle toliko godina ot;ustvovanja, ponovo ı svom rodnom mestu. Našao se i rešio se da se zauvek posveti glumi. ! angažovan je ubrzo hno tenor-ljubavnik u Varaždinskom gradskom pozorištu u kome je bila glavno opereta.

— Ali pošto nisam bio za ljubavnika zbog svoga malog rasta i urođenog dari za humor — otišao sam u Ojperetme komičare. Znate, ja i kađ sam pokušavgo da kažem najozbiljnije svojoi dulčineji na sceni neku »lirsku reč«, na primer: ja te ljubim, ili tako nešto, publika bi še smejala na glas kad bi se ja spremao i da »zaplačem« ođ ljubavi. Smejala bi se publika, pa bi se ponekad nasmejala i sama moja partnerka. Šta mogu!...

Godine 1924 Dubajić prelazi u Za-

greb. Igra u Veselom pozorištu, ali ni tu ne ostaje dugo, jer već iduće godine biva angažovan kao stalni Narodnog kazališta u Zagrebu. Centralnom hrvatskom pozorištu ostaje pune 22 godine — od 1925 do 1947 septembra.

član U

— Na sceni Narodnog kazališta u

to vreme pojavljuje se još znatan broj velikih hrvatskih umetnika. Kao i na sve ostale mlađe umetnike, oni čine

i na mene vrlo veliki utisak i umetnički uticaj. Tu je bila još velika he-

roina Nina Vavra, Marija Štroci, Mi-

lica Mihičić i druge. Tu je bio reditelj Ivo Rajić, tu Branko Gavela, tu umetnici Josip Papić, Josip Favić, B. Rašković i drugi. I u Zagrebu počinjem kao komičar u opereti, gde najveći uspeh doživljujem u »Maloj Florami«. Ali u isto vreme igram i u drami i to sve češće i sve veće uloge. Pojavljujem se u domaćim hrvatskim delima, pojavljujem se u Šekspirovim komadima, u Nušićevim...

U Jugoslovenskom dramskom pozorištu u Beograđu Dubajić počinje ulogom u Cankarevom komadu »Kralj Betajnove« u režiji Bojana Stupice, a zatim igra u komađima »Ujka Vanja«, »Ljubov Jarovaja«, »Talenti i obožavaoci«, »Ribarske svađe« i »Dundo Maroje«. U ulozi Bokčila »Dundo Maroje« dobija i drugu saveznu nagradu.

— Vi ste pozvati u Jugoslovensko dramsko pozorište?

— Da, pozvat sam... Nisu me baš molili, kao uostalom ni sve druge. Meni je čast što sam pozvat, ali moram vam reći da nisam laka srca ostavio · operetu. Jer ovđe sam došao da se borim kao pravi početnik za svoje novo mesto.

— Vaš rad na filmu?

— Prvi put učestvovao sam na filmu još 19830 na jednoj reviji u Beču sa Nušićem koji je bio konferansije. Posle rata igrao sam u prvom umetničkom filmu »Slavica«, zatim u »Jezeru« i sađa igram u filmu »Bakonja fra Brne« i »Major Bauk«.

| — Vaše učešće na radiju?

»Pritvitli« se nasmejao od srca, i kao da se i sam prisećao nekih komičnih scena 8a veselih večeri, đođao:

— Učestvujem vrlo često, i mislim da me dosta njih poznaju i preko radija, i da me vole.

— Jednor" rečju, pritvitli, vi ste postali u neku ruku pravi Beograđanin...

— Pritvitli, druze, tako mu to neg'to pada. 'Bogom, ceka me p'(r) oba, ceka me reditel... mora se nesto i rađiti...