Књижевне новине
RROJ 7?
ipično kao zahtev socijalističke
umelnosti i #vake prave umetnosti uopšte ostaje nedirnut i nepoljuljan zakon umetničkog sivaranja bez obzira na sva otstupanja bilo u pravcu njegovog apsolutiziranja i pretvaranja u preteću dogmu, bilo, u pravcu njegovog detroniziranja i anarhičnog odricanja.
Tehnika i složenost rešavanja ovog problema u umetničkoj praksi dđolaze otuda što je to zahtev za dubljom, stvaravačkom istinitošću: ne za Uunošenjem poznate „opšte društvene i političke istine spolja u ume{iničku ma-– teriju, već za samostalnim oktkrivanjem čisto umetničkim sredstvima, u živoj građi stvarnosti, nove posebne istine koja će se — ako je delo plod stvarnog nadahnuča i nepodmitljive umetničke savesti — poklopiti sa opštom društvenom istinom, pretstavljajući ne njenu bledđu parafrazu, već njenu novu osobenu formu, njeno bogaćenje, razvijanje na tlu umetnosti, tvorevinu koja ne reflektuje pozajmijenu svetlost apstraktnih naučnih istina i filozofskih misli no zrači sVOjim sjajem, snagom i originalnošću umetničke poezije. Nažalost, događa se često da se kao tipično shvati konstruktivističko zaodevanje apriornih postavki u dekor specifičnih oblika umetničkog izraza, ili, što vodi istom rezultatu, ostajanje na površini Život= nih događaja, uprošćeno upotrebljavanje banalizovanih utisaka i grubih pretstava, izjednačavanje pojma prosečnosti i muasovnosti sa fipičnošću. Neodređenosti u tumačenju iipičnoga i različnosti u njegovom prihvatanju ukazuju samo na potrebu da se tom umetničkom problemu posveti Što Vviše diskusije sa što manje apstrakcije.
Ci:ij ovog napisa je da iznese kako čitalac oseća i poima rešavanje i rešenje tog problema na jednom primeru naše današnje domaće literature. Reč je o nedavno objavljenoj (u »Književnosti« br. 10) pripoveci Ive Andrića »Bife Titanik« koja svojim zrelim realizmom i umetničkom uverljivošću ostavlja snažan utisak i navodi na razmišljanja.
Kako ostvaruje Ivo Andrić dramski efekat svoje pripovetke? Kojim sredstvima postiže utisak tipičnosti atmosfere i likova?
Nijedna od njegovih dveju glavnih ličnosti — ni Jevrejin Mento Papo ni ustaša Sijepan Ković — nisu »tipične« u šabloniziranom značenju prosečnosii, sandarđa. Naprotiv, oni u poređenju sa ftim prosečnim, standardnim tipom, pokazuju osobine koje ih individualno oštro izdvajaju.
Tragična sudbina Jevreja je prikazana kroz Menta Papa. A Mento Pnpo je tako malo Jevrejin u onom Uuobičajenom smislu čvrsto vezanog člana jevrejske verske i nacionalne za-
jednice, On..soe. sasvim. otpadio, OLVO»...
rio je mali bife sumnjiva glasa, gde se skupljaju ovejani kockari i profesionalni alkoholičari, saživeo se sa katolikinjom Agatom u divljoj i rastrzanoj vezi, i u dimu, pijanim isparenjima i grubim privlačnostima života »sa dna« utopio je sasvim sVoju rasnu i versku pripadnost, zaboravio takoreći da je Jevrejin. Stvarnost, gruba i neumoljiva staa je pred njega u svojoj neposrednoj, okrutnoj neizbežnosti onda kad su nemačke koJone umarširale u Sarajevo i ustaše počele svoja razbojnička orgijanja, kada je kao žig osude dobio žutu traku na ruci i morao da zatvori svoj bife »Titanik«, kada su dojučerašnji
znanci počeli da okreću glavu od njega i izbegavaju mu kuću kao da je dom gubavca,
Pa i onda čak Mento Papo oseća da je tuđ drugim Jevrejima Sa kojima deli istu sudbinu. On bi htieo da im se približi, da potraži kođ njih savet, prijateljsku reč i uzajamno toplo sa· osećanje. A,ii, jaz suprotnih načina života i shvatanja, prokletstvo njegovog Oipadništva pfate ga i dalje. On ostaje sam, po!lpuno sam, sa svojim strahom i neminovnom propašću.
Upravo, u toj strašnoj usamljenosti čoveka koji se po mnogim svojim osobinama i postupcima razlikovao od ostalih Jevreja, od »ftipičnog Jevrejina« a koji je ipak bio Jevrejin — sa velikom dramatskom snagom izražava se jevrejska tragedija, njena suština, Svirepa bezizlaznost položaja, dubina nesreće ispoljavaju se u ovom slučaju ogoljene bez one prividne utehe zajedničkog trpijenja. Živo, uboedljivo date individualne crte oštro osenčene, podvlače opštost jevrejske sudbine, njenu tipičnost, /
Pogledajmo drugu glavnu ličnost, ustašu Stjepana Kovića. Ni on nije slikan u slandardnom žanru Dprosečnog ustaše, Stjepan Ković je potpuno promašen čovek, bedna, prazna, beznačajna kreatura, svesna svoje moralne bede i društveno opasna i zbog te bede i zbog tog saznanja, kreatura koja se bolesno upinje đa pribavi sebi izuzetnu važnost u očima ljudi, da se uzdigne iznad njih, na kraju kad je sve drugo krahiralo — i strahotom ziočina. Ali čak i tu ostaje ništavan, glupo smešan i pred samim sobom. On, Stjepan Ković, pored sve skoro manjijačke želje da bude strašan ubica i pljačkaš, pored svega majmunskog ugledanja na druge ustaše i kopiranja svakog njihovog pokreta i gesta — ostaje čak i u ovom zločinu bedan, ružno nemoćan, nespretan, te se i njegovi drugovi u razbojništvu odnose prema njemu sa nekom prezirnom ravnodušnošću i pot-
smešljivim nemarom. Njegovo zločin=
stvo je zločinstvo, a ujedno i Kkarikatura zločinstva. I, baš to dvojstvo čini da, iako, su u njegovom liku osobine ustaše date u ogledaju karikaturne izopačenosti, kao individualan slučaj, one ne gube ništa od svoje tipičnosti, već samo na jedan poseban način dobijaju u impresivnosti.
To organsko jedinstvo indiviđualnog i tipičnog provlači se kroz raniju životnu istoriju Stjepana Kovića koja objašnjava zašto je on postao ustaša. Ković je po čitavom svom životu izraziti pretstavnik deklasiranih elemenata, podjarivanih prenapetom sujetom, stalnim „mutnim nezadovoljstvom, hladnom sebičnošću i bolesnom težnjom da afirmiraju svoju iičnost, pokušavajući da se izdvoje, ohol]lo uzdignu iznad drugih po svaku cenu pa i po cenu glupe ekscentričnosti i sračunatog poroka. Takvi deklasirani, promašeni tipovi punili su ne samo redove ustaških bojni, već i nacističke SS »šturmštafel«, Muso:inijeve bersaljerske bataljone — jednom rečju sve fašističke bande: oni su tu nalazili prostora da puste uzde svojim razularenim nagonima i nezajaženim su-
jetama. Aii uporedo i sliveno sa tom .
opštom crtom društvene deklasiranosti, psihologija Stjepana Kovića je obeležena i posebnim momentinia koji su gotovo patološke prirode: njega progoni kompleks inferiornosti, do nemoćne jarosti dovođe ga ravnođušni pogledi ljudi koji klize bez zadr-
| TIPI
žavanja preko njega, on ne može praznih ruku, normalno, da prođe ulicom, stalno bi hteo da nečim »zadi'Vi«, zaprepasti ijude. Stjepan Ković u isto vreme mrzi svoje jevtine, propale fantazije, a ne može bez njih, jer mu se čini da bi mu se bez toga ličnost sasvim smanjila, iščezla. Taj deo Andrićeve priče, gde on izlaže životnu istoriju Stjepana Kovića, majstorski je primer umetničke sinteze u psihološkom slikanju, primer kako morbilna duševna stanja izviru iz društvene deklasiranosti i prepliću se sa njome „kako se ta deklasiranost izražava kroz osobine i postupke koji postaju skoro patološki,
Prikazujući dotađašnje sudbine i životne linije svoje dve glavne ličnosti, Ivo Andrić priprema centralnu scenu pripovetke gde se njihova društvenopsihološka predodređenost ispoljava u neposrednoj akciji i gde dramatičnost dostiže vrhunac, v
U sceni nema HErvi, krika u ropcu, opisa sa hladnom bostijalnošću vrše-' nih telesnih mučenja i sakaćenja koja su bila omiljeni metod i sadistička zabava Pavelićevih zlikovaca. Ali ona u svakom slučaju ostavlja vrlo snažan utisak. Ima nečeg do suza potresnog u Mentovom grčevitom hvatanju za život, u njegovoj utopljeničkoj nadi. A dok Mento neprostano govori sve što mu padne na um, ne usuđujući se da prestane jer bi to bio »kraj« i zavaravajući se da bi ustašino odugovlačenje i ćutanje moglo značiti neki izlaz — Stjepana Kovića razdiru paklene muke razbijene zločinačke sujete. On vidi da njegova pitanja zvuče nategnuto, da pretnje i ucene odjekuju prazno, oseća se bedan i pred ovim bednim Jevrejinom, koji — pričinjava mu se — prozire ga i rafinirano ismeva; sada oseća jasno,
B. L. Lazar :C
KNIIŽEVNE NOVINE TIPIČNO U PRIPOVEC DRICA „,BIFE TITANI
oštro i nepovratno da mu ni zločin ne može pridati važnost, da je i tu ostao ništarija kakav je uvek bio. »Vejlika šansa«, o kojoj je toijko sanjao u svojim zločinačkim maštarijama i koju je sa toliko nesirpljenja očekivao, pretvorila se u njegov najveći psihološki poraz. Obratite pažnju da Ivo Andrić u tom najdramahičnijem momentu ne samo da opisuje bedan položaj Kovićev, već i izričito kaže da on izgleda »jadno«. Razume se, za Jevrejina, obuzeta užasom, on je oličenje staršnog. A i objektivno pored sveg »jadnog položaja« i baš usled tog »jadnog položaja« ,on je strašan na jedan poseban način. To nepopravljivo saznanje o svom »jadnom« izgledu, o SsVOjoj potpunoj bedi i nemoći izbija kod Kovića u erupciji slepog životinjskog besa prema Mentu Papu kao živoj slici te njegove bede i nemoći.
Da ij je ova scena tipična za ustaški teror? Sa jednim uskim uprošćenim, najvećma oslonjenim na spoljne elemente shvatanjem ftipičnoga, — to bi se moglo odricati. Ali, svakako ko bi to činio iz nekih intelektualnodogmatskih razloga, došao bi odmah u protivrečnost sa svojim neposrednim emocionalnim primanjem pripovetke. Jer, utisak je.trajam i jak, i to upravo utisak teške i neljudske almosfere ustaškog zločina.
Upinjanje Kovićevo da postane »pravi« zločinac, »pravi« ustaša — i pored neuspeha i baš zbog njega oštro osvelljava jezovitost njegiOvog »ideala«. Nesklad velikog zločinačkog plana i bednog kraha u nastupu samo potcrtava oba elementa: »idcal« ustaškog zločina je još užasniji u sVOilu Kovićeve ružne nemoći, a Kovićeva ništavost postaje još odvratnija u svom propinjanju ka »smelom zločinuj. U njegovom držanju kad ispi-
~~~—~——~
TRI PESME
ZLATO
Zašto me uvek Seća na zlato U ranu jesen Grana od bora, I golub beo
Na pismo moje Što do sad osta Bez odgovora?
TURBAN
Putnik u noći Postelju sprema SA Na brdo s belim ·
Turbanom leže, A na pustari Noć-kočijaš Zvezdama osut Konje raspreže.
LESTVICE;
Kiše su bile konopci od vođe, Pa je vetar od njih iestvice Opleo,
Jer treba na vrhu Noći U tišini
Da mesečev fenjer
'Upalimo beo. ~... ~ O :I~
<”
tuje Papa i sprema se da ga pljačka, ima grotesknosti, ali to je grozovita grotesknost. U Kovićevom slučaju sa ustaškog zločina je skinut onaj krvavi »ugled« koji mu daju brzina, odlučnost i spreinost izvršenja, le se u paroksizmu jednog mučnog, propaulog poduhvata psihološki prikazuje u svoj svojoj nakaznoj golotinji. Baš takvo zločinstvo i takav zločinac daju mnogo voće mogućnosti, no kađ bi se radilo o nokom iskusnom, hladnokrvnom, profesionalnom razbojniku, da se vrši fakoreći anatomska analiza psihološke podloge zločina i prati njegova embriologija, njegovo nastojanje. Ivo Andrić je prekinuo pripovetku u trenutku kad Ković počinje da puca na Papa. Ali ne bi nas ni malo začuđilo ako bismo godinu ili dve nakon tosa sreli ovog »promašenog« ustašu kao ostrvljenog ubicu. Jer, Kovićev životni put je primer kako su se različite a ipak u suštini srodne sudbine društvene doklasiranosti i psihološke izopačenosti slivale u jednu mutnu maticu ustaških zverstava, Valja voditi računa o tome da je taj ništavan čovek, koji nije imao snaga čak ni za »pravi zločine kako ga je on zamišljao, ipak postao zločinac ne onakav kakav je hteo da bude, ali zato ništa manje odvratan. On postaje svirep na posebam način, i ta njegova svirepost jo izvanut ili karakterističan lik i odraz opšte ustažke svireposti u jednoj individđualnoj psihologiji. Zato je čiiava situacija u sceni Kovića i Papa, ma
· da ima puho posobnih crta, tipična na
jeđem složeniji i GCublji način.
Tako joe Ivo Andrić, prikazujući gudibinmu jednog Jevrejina sa puno inGuvidualnih crta u svom karaktcru i individualnih postupaka i pravca u svom Živobu, ostvarjo tipično slikanje jevrejske tragedije, a izvodeći na scenu jednog ustašu, koji nije »pravi« ustaža, uspeo je da izazove kod čitaoca pun ulkismk nežovečnosti i izOpačenosti lustcdikcg nasilja. Individunl1iC: O5Oei1 nisu zamaglile osnovnu nit tipičnosti, već su doprinele da ličnosti budu date sa potpunom žŽivotnošću i da se bitna idoja i efekat tipičnoga — ne šablonskim i spoljnim, već tananijim i unutrašnjim putem reljemo i snažno istaknu. Pod umetničiom rukom ostvaren je dijalektički sklad indiviđualnog i tipičmog u potresnoj, životnoj slici stvarnosti.
Taj sklad, koji je nepogrešivi znak i pravi izraz idejnosti u Kkmjiževnom delu, prirodan je i zaslužen plod stvaralačkog moetođa piščevog. Pisac je zaronio u individualne ljudske sudbine sa punom umetničkom smelošću, čovečanskom osetljivošću, budnom sa-
vešću, ne tražeći od svojin junaka da -
kao poslušne figuvrice igraju ulogu ilustracije njegove apriorističke misli. već želeći jedino da razume Što više od njihovih živoinih istorija. Pa osvetljavajući te živote oštnom pronicljivošću i đ#velikim posmatračkim iskustvom, otkrio je pojedinačne životne istine svojih junaka. A u njima se ogleda, kao nebo u bistroj kapi vode jarko i jasno dramatski prizor doba u kome su živele i delovale Andrićeve ličnosti . Đorđe RADENKOVIĆ
! STRANA 3
BELESKE
DVE KNJIŽEVNE PRIREDBE U ZAGREBU
Društvo književnika Hrvatske postavilo je sebi kao zadatak da u suradnji sa Udruženjem dramskih umetnixa organizuje u tom sezone nekoliko književnih večeri ı matinea, kako bi i nn taj način đoprinclo popularizciji književnosti među širim slojevima naroda. Prva u nizu takvih priređaba bila je nedavna priredba posvećena pesničkom stvaranju Ivana Gorana Kovačića, Posle uvodne reči pesnika Jure Kaštelana, koji je u sažetom obliku dao književni portre Goranov, tecitovali su Nela Mržišnik? Vlasta Balen i Josip Baroti niz lirskih pesama Ivana Gofana Kovačića, i na Kkraju njegovo poslednje i najsnažnije pesničko delo poemu »Jama«, Oviržana je dosada i dvuga književna priredba: veče posvećeno SstvVuraniu hrvatskih književnika iz vremena ilirskog preporoda i početka romantizma. Ma programu su bila, dela Ivana Mažuranića, Stana Vraza, Petra Preradovića, Dimitrija Domctra, Luke mBotića, „Mitka Dogovića, Antuna Nemčića i Janka Jurkovića. Uvodno predavanje održan je pnofesor dr. Aniun Barac. Posle togn pozorišni umetnici Nađa Grahor, Vika Podgnrska, Mira Župan, Mato Grković, Emil Kutijaro, Josip Maričić, Milan Orlović, Nikša Stofnninl i Tite Stroci čitali su dela spomenutih linjiževnika, ·
|
KNOIŽEVNO VIIĆČE MARIBORSKIH PISACA Savez kulturnih radnika u Mariboru prifeđio 1e u Slovenačkom narodnom Dpozorištu književno veče mariborskih pisaca. Veče je otvorio upravni pozorišta Jaro Dolar. Mniževnici France Borko, Trance Pilipič, Janko Glazer, Palko Gal,
Đranko Hofman, Anton „Ingolič, Pavla Jurovič-Mateševa, Milan Kajč, Dušan Moevlja i Branko Rudolf čitali su svoja dela.
GODIŠNJA SKUPŠTINA UDRUŽENJA
LIKOVNIH UMJETNIKA HRVATSKE
Udruženje likovnih umjetnika Hrvnatske u Zagrebu održalo je svoju godđišniu skupštinu, Referat o radu u protekloj Hodini podneo je sekretar udruženja Željko Hegedužčić. U referatu je istaknuto đa ie udruženje u prošlo) godini postiglo značajne rezultate: između ostalog, premašen je plan, u izgradnji ateljea, od kojih ije dosada uglavnom dovršeno sedam (dok se drugih sedam nalazi u izgradnji) kao i u organizovanju izložbi koje je posetilo oko 10.000 ljudi. Takođe su organizovane i iri polcretne izložbe, U novi upravni odbor ULUH-a izabrani su kao pretsednik Tomislav „MKrizmsn, „potpređsednik „Marin Tartalja, prvi sekretar Vjekoslav Rukljača, drugi sekretar Alfred Pilc. U odbor su ušli još IKKosta Angeli-Rađovani, Andri-
ja MHandža, Beraković, Glumac, SŠohaj i drugi. ODANUARSKMKI BROJ »NOVOG SVETA«
Ljubljanski književni časopis »Novi svet« donosi u svom poslednjem broju prvi deo eseja Antona Ocvirka »Novi pogledi na pesnički stil«, četiri pesme Prana Albrehta iz »Bledskih varijacija«, pripovetku »Fragment« Pranca Bevka. dve pesme Jana Scvera, kritičku studđiMa o G. Đernaru Šou od Bogomila Fatura, odlomak priče »Trešnja u cvatu« od Milana Šege, pesme Maričke Znidaršič i Tita Vidmara. U rubrici »Kritike« časopis donosi članak Janeza Gradišnika o slovenačkim prevodima Kroninovih »Od jutra do večeri« i novela Stefana Cvajga, U pozorišnoj hronici časopis donosi članak Vladimira Kralja »Istoriska dramatika i Kreftovi QCeljski grofovi« u likovnoj hronici drugi deo članka Pilipa Kalana »Iz zapisa o Slovenačkoj ratnoj grafici« i u rubrici »Naši problemi« članak Stanka Škerlja »MIi i naša Koruška« U »Hronici« časopis objavljuje napise o jubilarnom izdanju Marulićeve »Juđite« i o izboru slovenačhe Doezije na francuskom jeziku u izdanju »Wscales« i u prevodu Žana Vođena. U filmskoj rubrici objavljen je prvi deo članka Liđije Albanove »od zamisli do scenarija«. Sem toga časopis donosi nekolifo beležaka
RIHHHHHPVIUUUWUIPUUPEIA7PWUTUMUWIIWUMUUWUiUUUMWPU II III UU7IIMWUIUMMISGUJRIUWMWHUIURIUIWUIUWMIURUH BUM IU] HdIWT IP MII II UPIUMUUUUUHIUIIIMUMIHUIĆIWWIIUWWMWII M MUTU UUI MU II III HUUUMM IHHHWHWRIIDMFMI IF III MUTU U MWIMMMUUUUMIiUWUUIJIMWMIUMHUIIHWME ORIUWVHHMUIINMMIIWWUUIWMiJUWHOIWHIIWUIMVUU MUUMUMiadMPPa0000%717.0/iU0-00HE044710800HuWJ
ra Dabetića, zvanog »Moša Pijade« i četnicima veoma sumnjivog. Tu su Obično postavljali zasjede. On se spremi da ih napadne, ali ne nađe nikakva traga od njih. Prođuži cestom i zastade kod kuće Nika Gajova.
»Kako bi bilo«, reče, »da svratim kod tog strica i da bijem žicu po rođačkoj liniji? Valjda se ne.·bi posumnjalo da sam tu, stara bi me dobro hrani!a i mogao bih se lijepo oporaviti ...« Onda se prisjeti i zajedijivo dodađe: »Sem toga, onaj kulak bi me vjerovatno polkazao čelnicima, ono podmuklo mrtvo puvalo! Neka ga, nek smrđi sam, nek se najede! On je ulizica Panta Saičića, nek ide dođavola — takav rođak. Rođačke veze su popustile — danas to nije naročito loše, i sasvim je prirodno.«
Produži cestom „pored Ćeranića i prođe između Džiknića kuća, sve VUkući za sobom onu granu na koju je sasvim zaboravio. Zaokrenu pored rijeke, popeo se na padinu i pod balkonom Vukićevića nađe malo suvog prostora, da se odmori, zaklonjen od snijega. Čekao je da se vrata otvorci da se na njima pojavi neko na koga bi vajjalo pucati, ali je mračna kućocrina stajala nad njim tiha i kao prazna. Onda pođe dalje i uđe u kačaru Panta Sayaičića ispunjenu buđavim zadahom matrula drveta i Wiselinom prosute džibre. Hladnoća ga istjera iz tog prostora zaštićenog od svake sumnje i istrage, tc i odatle izade. "Tu ostavi onu granu dovučenu iz Palja, pređe preko njiva, pope se u Gradinu i uvuče se u prvi Slog lista. Snijcg je i dalje padao pokrivajući iragov, a po selu, budeći mrzovoljne pse, pjevali su pijetlovi.
#
Spavao je stiješnjen i zgnječen bremenima kvrgavih bjelošumovih lisnika, znojeći se pod tim suro-zelenim polkrivačem debelim dva metra i posivjelim od snijega. Onda mu se učini da ga neko zove dugo i odavno, i on izroni iz sna, dubokog kao bunar, u sivo-mrki suton svitanja. Bio je utrnuo i malaksao, zagušen suvom prašinom isitnjena lišća. Obrađova ga sutonska mutnina; učini mu 5C da je prespavao čitav, dan | da sad gleda kako pada noć, za njega mnogo povo:ijnija. i
O se izvuče iz dubine stoga gdje je bilo toplo kao u sobi i ne:zdržljivo teško. Onda poče da razmišlja kud da pođe u tu noć natmurenu iznad
poružnjelih, naherenih, hladnih brda. Odozdo ispod stoga ču se šum koraka u tišini, zatim se pojavi pognut čovjek s konopcem prebačenim preko ramena, sa starim peškirom vezanim oko ušiju, bez puške. Po pokretima, po širokim ramenima i okrugloj krupnoj glavi — Savo odmah u njemu prepoznađe Milisava Saičića. Strepeći ne od njega nego od onih što možda za njim nailaze — Savo mu se javi uba– cujući metak u ležište i upita ga je 1}; sam.
»Sam, a da s kim ću«, reče mladić, pošto se pribrao od neprijatnog iznenađenja, i dođađe osmjehujući se olkrugiim, kao oteklim licem: »Siromahu na mobu ni đavo neće. A {i si, mrčo moj, tu konakovao; mora da si se smTZzao.«
On priđe i rukova se. Bio je nešto stariji od Save, negdje između dvadoset pete i triđesete godine, druževan i razgovoran, a skroman po prirodi — što kod Saičića nije čest slučaj. Šaivo je i bog počeo da navija za čelničku stranu«, reče | sjede da odahne, »a protiv vas partizana. Za vas je ovo gadno vrijeme, nikud gore, i izgleda da joe riješeno da se obestrvite. Sinoć su naši bili na skupu kod Vukićevića, sigurno su raspravljali o nckoj počeri na tebe. Zato sam uranio ovako — da zabušim, da me ne dignu u alcciju.«
Savo ne odgovori. Zagledao se u prazan prostor gdje snijeg pada i sivom koprenom usporava svitanje stješnjavajući vidik do pustih Borija i do pola Studenaca. Raštrkane silne kuće zaseoka, opkoljene i pritisnute bjelinom, izgledaju još manje, upiašene i prignječene. Prateći njegov DOgled, Milisav pokuša đa mu po njemu i misli pogođi:
»Ovako, sam — propanućeš na Dpolju. Da si nogdje u kuću ... primio bi te valjda koji od rođaka...«
»Koji bi me to primio?« upita Savo. »Oni što su čotnici, to su rđe — izdaJi bi me; oni drugi bi me primili i bez rođaštva, a ne smiju. Danas noema rođaka, to je stvar zastarjela i izgubijena,« »„Barem da si kakvu zemunicu iskopao«, reče Milisav.
»Blo, nijesam, rasijano odgovori Savo zamišljen i zaglodan u sivu daljinu. Pustinja se raširila, tiha i hladna, proko paljskih pašnjaka. Na njoj mu
se oči znaustaviše. Olkud je izniklo ono mrko grmlje po goleti — on ga nikad prije nije viđio! I to grmije ne stoji, nego eno mrda i kreće se i ima nekog reda i cilja u tom kretanju upravljenom prema sumrkastoj krasti šume ...
On žumo izvuče dogled iz olinjale kožne futrole i upravi ga u strmen iznad paljskog prodola. Pod stak'om se mrlje u bjelini znatno uvećaše kroz mrežu pahuljica raspoznaju se i glave zamotane šalovima i šiljci pušaka iznad glava. Oni se razvijaju polukrugom prema vrhu paljske šume, a iz ftrepačkih klanaca oko Kokorina Poltloka izbijaju u bjelinu nove rakijaste mrlje, svrstavaju se u kolonu i formiraju polukružan lanac s lijeve strane šumskog ostrvca. Grežući snijeg visok do iznad koljena, ljudi izgledaju kratki i patuljasti. Koraci im se ne vide, izgredđda kao da su obučeni u neke suknje s pjenušavim porubima i da ne idu nego puze po bjelini.
»Talo mi boga«, zakle se Saičić blijed kao Kkrpa »ono oni tebe +traže!« Gledajući mirno Savovo lice, on se prisjeti da tu za sada nema opasnosti i, obradovan time, nasmija se: »Onoje njih neko namagarčio — rekao da si tamo i taman je potrefi što ih je poveo na ovu gimnastiku, da im izva– đi znoj.«
Dvije kolone, raspoređeme s obje strane uzanog čuperka šume, prib.ižavaju se jedna drugoj. Gore u golom brdu stoji desetina ljudi i čeka, a odozdo se itrčećim Rorakom primiče jedan zakašnjeli vod. I sve se to obavlja u nijemoj tišini, a gledano kroz staklo, u odlomcima i nepovezano, to mučko mprikrađanje liči na besmisleno batrganje mikroba.
»Kako su potkupili nožice, pa žurel« reče Saičić s prezirom toliko gonkim da mu od njega lice za irenutak poružnje i ostara. Junaci vinicki — na jednoga čovjekh, jedinoga što ga imaju! Jurmuli da se pokažu — bogalji i šogalji, invalidi od pamet.. A Ršo zna, možda su ljudi uopšte fakvi — ne mogu da trpe boljeg pokraj sebe, smeta im kad je neko pošten negdje blizu njih, vrijeđa ih to. Ja to mislim — jer ovo nije samo u Vinickoj, nego danas sigurno * po drugim selima ređe ovo isto.. Đavo bi ga znao kako je to svijet šašavo udešen — nikad se neće popravili,«
»Bno zatvaraju obruč«, reče Savo i dogledom pokaza prema Palju.
Tri plotuna objaviše zatvaranje obruča. Kao da ih je nešto uplašilo — četnici se odmah zatim u skokovima prebaciše u šumski zaklon i iščezoše u njemu. Palj opet dobi svoj pustinjski izgled — kao da nikog u njemu ni oko njega nema. Negdje iz šume, skriven i nevidljiv, riknu tada grlati Mićko Ćeranić, kao da doziva nekog iz velike daljine:
»O-o=, kume Savo Bafriće-e-ev! O predaj se, more, opkoljen si i izbjega ti ne-c-ema nikakvo.-o_oga!«
»La._a_ažeš, laže_e_es!«, poluglasmo rasteže Mirisav Saičić, kao da mu od. govara. »Lažeš re-_pa-ta u-li-zi-co, pas ti se m-e_esa nafukao_o_o!«
'w selu zalajaše psi, probuđeni i uznemireni plotunima a ohrabreni vikom. Naročito od Vukićevića kuće, gdje je izgleda u tom frenutku održavan glavni skup pasa, ču se vreva urlika i kevtanja. Mićko se opet razvika nadjačavajući lavež, i poče da nabraja:
»Panto Saičić i stotinu biranih Vinićana — daju iti neokaljanu časnu riječ, tvrdu božju vjeru neprevarnu'i neslom:jivu besu — bratsku, kumovsku, plemensku i rođačku — da ti životu ništa biti neće, ako se preda_a_aš!« »Objesi ti tu tvoju besu mačku na re-e-e-ep«, podrugnu se Saičić čim onaj izgovori svoje.
Rundovi, okupljeni nasred sela, u horu potvrđiše časnu riječ biranih Viničana. Iz te ojačale zbrke glasova jedva se i s naporom izdvoji već malo promukao doziv glavnog seoskog telala. Sad je taj gras preklinjao, tužno i šuplje, kao da se obraća nekom nemilosrdnom i sasvim gluvom pustinjskom bogu:
»O-0-0, pre-daj se kume Sa-_a„_avo, da se ne prolijeva bratska krv bez po-tre_be-e_e ...«
»Be-e-e« učini Saičić. Okupili se kao ovce na solilo, a soli, što je oni traže, tamo uopšte nema. Glupani!«
I po četvrti put se javi Mićko Ćeranić, sad već sasvim promulklim i beznadnim glasom:
».. Da se ne krvimo i ne griješimo s tobom jutro-o-Os!«
Posljednja riječ, naglašena kao da je ona najvažnija, odjeknu nad snježnim brdima kao lele. Nasta kratka tišina, a onda jedan drugi mukli glas beknu nešto o »pet minuta razmižlja-
nja«; zatim se sve utiša. Čule su se rijetke pahuijice na suvom lišću.
»RBto, čekaju da im se predaš«, zamišljeno reče Saičić. »Sto biranih Vinićana, a srca im premiru od straha svakom za sebe, i lažu te i misle da su te već prevarili, a niko nema oka da vidi da su sami izigrani. A možda su svi ljudi takvi: traže nešto čega nema jii tamo gdje ono nije: Lukav.stva mnogo — a šta će izlukaviti? Ko zna i taj tvoj pravac, možda je i on neko takvo zavaravanje i traženje neke sreće tamo gdje je nema ...«
»Možda ...«, zajedljivo odgovori Savo zagledan prema Palju.
»·I bog zna«, nastavi Saičić, »koji vrag je tebe poveo ovim đavoujini putem — da se boriš za lupeže koji će te ubiti — da na doživiš to stanje, ako se ono ikad ostvari ... Bar da imaš dijete, razumio bih: boriš se za njegovu sreću. Ali ovako, boriš se za tuđu djecu, za one«, i prstom pokaza sumrkastu paljsku šumu.
»Tačno je to da se ne borim za sobe«, reče Savo i okrenu se prema 5Saičiću. Sjetio se da tom dobroćudnom momku nikad prije nije »održao teoriju«, jer je odnekud smatrao da je to tup i neupotrebljiv čovjek. Sad je htio da ispravi tu grešku. »Ja čak mislim da to ide meni u prilog, jer znači da se ne borim sebično. A ako poginem, kao što lako može biti — e, pa ginu i oni koji se no bore za novo, i oni koji se ne bore uopšte. Milioni ljudi ginu od bolesti, gradi, oskudice, od rada i bez rađa, i još milioni od rata. Pa zar nije najpametnije, i najčasnije, poginuti u borbi protiv nepravde? Jer to znači da će se ubuđuće manje ginuti i manje stradati. Na primjer — u socijalizmu neće biti ratova — zar se ne isplati poginuti samo za to da ih više ne bude?«
Tišinu prekidoše mukle eksplozije nad paljskim prodolom. Zatim zapucaše puške, nasta graja i trka prema vrhu šume, gdje se sve zacrnije od ljudi. Graja se stiša, a nad crnim rojevima diže se mastan i gust kuštravi dim od mokre paprati.
»Sno, zapajjšea mi zemunicu«, roče Savo i pljunu na tu stranu. »To vala nijesu morali, jer ja i tako ne bih m9gao da je koristim; toliko valjda znaMU e
»Znaju«, potvrdi Saičić, »ali im škiči da učine štetu, Jer oni su nasama– reni i nečim moraju da se osvole, Ne-
go kuđ ćeš ti ako oni, ovako grdni i šašavi, krenu da pretražuju i Gradinu? Moni se za takav slučaj ovo mjesto ne sviđa.«
»Ako ti se ne sviđa«, zajedljivo reče Savo, »ti uzmi breme lista i idi kući. Za mene nema boljeg mjesta čekaću in ovdje, pobiću se, pogodiću nekoga, i — kvit!«
Iz pajjske šume pokuljaše ćutljivi crni rojevi u neredu. Neki su se spoticali i klizili, ostavljajući duboke brazde u snijegu; drugi su se poštapali puškama i sporo spuštali, |
»Nećemo tako«, reče Saičić zagledan na tu stranu. »Zamisli đa ja sad odem u sclo, a da oni tebe, posijje, na” đu ovdje ... Reklo bi se da sam te ja izdao i ništa me ne bi opralo od toga, a ja bih radije da na vatri izgorim nego da mi se to reče, Sem toga, nije potreba da gineš; evo — odnijeću te u bremenu lista do kuće, prikriću te u izbi, čuvaću te tri-četiri dana, dok prođe galama i dok se oporaviš od tog tvog nazeba.«
»Ja ne bih da te izlažem opasnosti«, kolebljivo reče Savo, dvoameći i sam, jer mu se predlog svidio.
»Bogami je meni opasnije ako bi ovdje ostao«, nasmija se Saičić. »Dolje se na mene ne sumnja, neće va:jda doći da preiresaju kuću; a ako bi došli — pušku imaš, pa opri!«
Time ga ub.jedi. Dok se niz paljsku stirmon spuštaju četničke povorke bez uobičajene pjesme, pogružene i mračne — na drugoj strani sela, u Gradini, Saičić preko ukrštenog konopca namješta zelenu plasu lista. Ispruženm na {oj postelji, pokriven drugom plasom, Savo iščežcec u bremenu.
»Biće ti teško«, reče olud.
»A kad meni nije bilo teško?« odgovori m“adić, uspravljajući breme da ga zametne na leđa, »Samo da ti noge ne izvire, sunce mu božje i ovom snijegu prjje vremena!«
Plašeći se da ga na putu ne sretne ko iz sela, pođe priječecem preko njiva, Sav u znoju, uneše ga u zaklon i spusti na zemlju.
„U tom trenutku četnici su već ulazili u selo ozebli i ijuti. Naprijed je išla patrola, izabrana od najvatrenijih, zalazeći u sve kuće redom. Za razliku od svih drugih ,ova nije pteirešsala ni tavame ni izbe, nego samo kuhinje, Tek kad je patrola prešla do po sola — olkri se da te ona traži tepsiju u kojoj je počen hljeb što su ga našli u zemunici.
i (Odlomak iz pripovijetke)