Књижевне новине

___STRANA 9

iz inosiransiva

Konstans Mari Šarpantje: Sarlota di Val d'Onj

JEDAN »D A V I D«

Prema vesti američke Književne revi · »Satrdi rivju«, u hUhrakOdı broju PRBo | _tena Metropoliten muzeja u Njujorku objavljena je jedna »neobična “detektivska priča iz oblasti umetnosti«. Radi se o čuvenom portretu »Šarlote di Val D'Onj« {Me Charlotte du Val d'Ognes) koji je Rao poklom Metropoliten dobio još 1917 gođine. Sve do danas smatralo se da je ova _ slika delo velikog francuskog slikara ŽaRa Luja Daviđa. Zahvaljujući stručnom detaljnom ispitivanju Čarlsa Sterlinga da| mas je pouzdano ustanovljeno da portret mije radio David. Eikspert Sterling je konstatovao da je verovatno ova slika delo mekada čuvene umetnice Konstans Mari Šarpantje. Ovaj događaj izazvao je veliku senzaciju u umetničkim krugovima. Daiiide alter rad ya polemika o tome da radila arpantje ili pak i sasvim drugi slikar, a ” Neki

TALIJANSKI PESNIK I MOTIVI IZ NAŠE ZEMLJE

U Napulju je izišla zbirka pesama pod

om »E oggi ć lunedi« (»I danas je

edeljak«) od italijanskog pesnika Paskwala Pinto.

U ovoj zbirci intimnih, senzibilnih i prefimjenih stihova Paskvale Pinto MBeleli (koji je talijanski konzul u Zagrebu) daje poetsku sliku svojih osećanja i utisaka iz

rijateljske zemlje«, kako on zove Jugo-

viju. Inspiriše ga stari grad u Zagrebu, anac, ponoćna tišina i legenđarna devojka (Dora Krupićeva) na Kamenitim vwratima. Jedna od najsnažnijih pesama u ovoj zibrci nosi naslov »Vlađimir Nazor« i posvećena je Braču, rodnom mestu našeg | ika, njegovim „pejsažima i ljuđima,

: i atmosferi žalosti na otoku koja je

avlađala na. vest da je veliki pesnik

. U pesml »Sponđa istriana« Paskvale Pinto daje prekrasnu sliku Mvarnera, anog sa strmine iznađ Rijeke.

SLOVENAČKA ZBIRKA PRSAMA U AMERICI

TU Njujorku je izašla zbirka pesama na emačkom «jeziku Ane Praček Krasne lepše dni«. U ovoj zbirci pesnikinja sabrala oko stotinu svojih pesama ob-

javljenih između dva rata po ramim sloSSS IBka listovima i publikacijama u Aerici. Ana P. Krasna (Krašnja) poznata je aBeka javna radnica slovenačkog porela. Rođom je iz Vipave, odakle se, posle Prvog svetskog rafa, kad je njen rodni Kraj pripao Itallji, iselila u Ameriku sa mnogim drugim „svojim zemljacima. Kao nan samouk, usred teške borbe za ži„ ona je upotpunila svoje obrazovanje i postala urednik najstarijeg slovenačkog lista u Americi »Glas naroda«, a posle Drusvetskog rata preuzela uredništvo nanog »Novog lista«. Sada radi kao člam TECE slovenačkog naprednog dnevnog 1 »Prosveta« u Čikagu.

MPesme Ame Krasne mose ma sebi pečat viremena u kome su mastale. To je doba vieplikih ekonomskih potresa u Americi, mezaposlenost, radnički štrajkovi i život malog čoveka. Pesme su pisane sa stano-

ta radnika, odnosno američkog malog

.ı koji usređ- oštrih supromosti i „Đorbi nalazi svoju veru u lepše dđane i svoj određeni borbeni stav, imaju jake socijalno dđeklarativne akcente ali i veoma mveposrednih stihova o njujorškim pređ-

IBGGRI PESNICI DEVETNAESTOG VEKA

. Prema pisanju „književnog kritičara »Tajmsovo~7 književnog dodatka« — Anglo-

a poezija devetnaestog veka bila je Tugo godina zaboravljena, te zato nova Mamnjiča »Irski pesnici devetnaestog veka« Moju je sastavio Džefri Tejlor, otkriva jedmu značajnu zanemarenu fazu iz Kknjiševnog stvaranja ovoga periođa«. Ova amtologija sadrži pesme irskih pesnika Aligama, Kalanana, de Vera, Fergusona, Kolfibđa, Trvina, Mengama, O!Donela i drugih. Zbirka je objavljena. u izdanju edicije »Mjuzes lajbreri«.

•DANASŠNJI NOVELISTI AMERIKE

U Americi je neđavno izišao iz štampe veliki zbornik biografija svih novih američkih novelista pod . naslovom »Današnji movelisti Amerike«. Knjigu je uredio Hari BR. Varfel, profesor Univerziteta u Piloridi,

mjiga sadrži kratke biografske podatke,

tu objavljenih dela, osnovne teme, pravce, estetske principe i kratke kritičke osvrte na đela 575 živih movelista Amerike. Objavljena je u izdanju »Američke knjige« u Njujorku.

»JUTARNJE PUTOVANJE« DŽEMSA { HILTONA

Poznati američki pisac Džems Hilton, :Sa romana »Zbogom mister Čips«, po e je pre rata snimljen istoimeni film, zatim romana »Izgubljeni horizont« i drugih, objavio je nedavno svoj novi roman pod maslovom »Jutarnje putovanje«, U oromanu, čija se radnja događa »s obe strane Aflantika, a pretežno u AmeriŽ ci, Hilton prikazuje život i borbu jedne _ mdađe devojke koja je želela da postane ica. Knjigu je objavila edicija »LitI Braun« u Njujorku, \

INSTITUT ZA SAVREMENU UMETNOST PRIREDIO IZLOŽBU U LONDONU

| __ Institut za savremenu umetnost u Lon| donu, čiji je zadatak da istražuje probleme savremene likovne umetnosti, kao i da postane stecište engleskih likovnih umetnika, nedavno je organizovao jednu izložbu pod naslovom »Britanska umetnost u 1950 godini«. Na ovoj su izložbi izložena dela najpoznatijih britanskih umetnika Mura, Tipera, Nikolsona, Hetvarda, Hit| _ čensa i drugih. Poređ već poznatih sli|___kara na izložbi su izložena dela i onih M su mlađi od 80 godina i čija su imena gotovo mepoznata britanskoj javnosti. Poaganje mladih talenata je upravo i jedan osnovnih zađataka ovog Instituta.

\ POMEN FRANCUSKOM GLUMCU LAMBERU

Ww foajeu pariskog pozorišta 'Komedi Fransez proslavljena je desetogodišnjica rti Albera Lambera, jednog od najvenosilaca tragičnih uloga u mašem stoleću. Tom prilikom je organizovana komemorativna izložba sa predmetima koji e vezuju za Život velikog umetnika, kao su kostimi, razni rekviziti, plakati, crte, lovorovi Venci, fotografski snimci itd. ve ovo živo je potsetilo publiku na vei lik glumca, koji je, da bi što ubeđljuvije glumio, želeo da se u scenama borsluži pravim oružjem. Taj princip nije o primenjivao u odnosu na sebe, nego ja tražio da ga primeni i njegov »protivTe na sceni.

— —__—_ —_I Ie—e——

· RRIŽEVNE NOVINE

_ Wawewwr | MICKJEVIČ MJEČISLAVA + Pomij za godišnjicu

JASTRUNA ~

red nama je knjiga ma čijim se

koricama ocrtava bledi lik veljkog poljskog pesnika. To nije literarna studija, iako, po proučenom dokumentarnom materijalu, ima osobine studiozno rađene književne biografije, a nije ni roman, iako u dramatičnom životu Mickjevičevu ima dosta elemenata za uzbudljiv roman. Za razliku od prakse »vie romancće« pisac je nastojao da iz svoga prikazivanja ukloni legendu i intrigu, koje obično daju glavnu draž romansiranim biografijama. Tako su neki stvarali od Mickjevičeva života legendu, kao što je slučaj s poetizovanom biografijom sina pesnikova, Vladislava; drugi su opet, kao, na primer, Boj-Želenjski, naročito isticali pesnikove ljubavne istorije. Mječislav Jastrun je u svojoj »dokumentarnoj pripovesti« nastojao da kritički upotrebi vrela — životopise i druga dela biografskog „karaktera, izbegavajući pritom poetizaciju i idealizaciju pesnikove ličnosti. On je težio da prikaže pesnika u njegovu vremenu, u društvenim i političkim prilikama njegova doba, tako da su često na prvi plan dolazili istoriski događaji, dok se ličnost povlačila na drugi plan, đa bi se posle opet pojavila u novim okvirima i srazmerama. Mickjevič je rođen u doba rušenja stare feuđalne Poljske, — njegovo detinjstvo pađa u vreme Napoleonove najezde na Rusiju; za vreme njegovo prisilnog boravka u carskoj Rusiji dogodio se dekabristički ustanak; uskoro posle toga došla je julska revolucija 1880 i novembarski ustanak iste godine protiv carske Rusije u Poljskoj; onda život u Francuskoj. u rasponu između dva krila poljske emigracije — krajnje društvene reakcije i napredne demokratske levice. Zatim je došao periođ., misticizma i pađa, a onda nagao uspon, za revolucionarne 1848, s neuspelim pokušajem ,. stvaranja poljskih legija u Italiji; i najzad, smrt za vreme Krimskog rata, u Carigrađu. Pola veka neobično sudbonosnih društvenih i političkih događaja i prevrata, a u njima buran i dramatičan život' jednog velikog pesnika i borca za oslobođenje porobljene otadžbine. Jasno je onda zašto se Mickjevičev život ne može redukovati na izvestan broj ljubavnih drama, zašto se mora prikazivati u čitavom istoriskom okviru. Jastrun je pripovedač i pesnik, ali je i eseji= sta i književni istoričar, s tim osobinama, on je mogao da postigne »jedinstvo pričanja i komentara, spoj književnog eseja s dokumentarnom pripovešću«. On je otkrivao samo one korake Mickjevičeva života, za koje je zbilja nalazio stope i tragove, a u usta pesnikova stavljao je samo one reči koje je malazio u Dismima ili u verođostojnim izjavama savremenžka.

Interes naše čitalačke javnosti za velikog poliskog pesnika ođuvek je bio živ i velik. Mickjevič je pesnik globođe, iznad svega; on je opevao stradanja poljskog narođa, poljske omlađine posebno, pod jarmom carskih zavojeMača; opevao je težnje poljskog naroda za osMobođenjem.

Jastrunovo delo preveo je prof. Julije Benešić; iz njegova je pera nedavno (1948) izišao i pesnički prevod revolucionarnog dela „bWMieckjevičeva, »Dziada«, neđovoljno zapežem i OCocnjen od naše kritike. Kako pisac sam kaže, on se služi često skraćenicama i aluzijama, računajući s time da će »osetljivi slušalac«, koji poznaje dela Miockjevičeva, sam ostalo »dopevati«. Zaista, poljski iole obrazovaniji čitalac, kojemu je Mickjevič tako reći prva i poslednja lektira u životu, od osnovne škole do groba, lako će razumeti ponekad familijaran „način tretiranja Midckjevičevih dela i drugih poljskih stvari. Međutim, prevodilac Jastrunova dela nije dao ni reči komentara, on je čak izvesne stvari prevodio poljskim terminima, koji kod nas znače nešto drugo ili ne znače ništa. Zato je mnogo bolje postupio Stjepan Musulin kad je u prevodu. »Praha i pepela« Žeromskog davao, možda katkad isuviše opširna, ali veoma korisna istoriska i ge-

ografska objašnjenja. Delo Jastruno="

vo ne bi izgubilo ništa od svoje aktuelnosti, da je izdato s manje žurbe, a u savesnoj obradi, Mislim đa su i prevodilac i redaktor Dobriša Cesarić učinili propust koji se lako mogao otkloniti.

Pitanje načina prevođenja i jezika prof. J. Benešića posebno je pitanje. Po mom mišljenju, jezik prevođa nije dovoljno korektan, i to će otežati čitanje ove zanimljive knjige. Prof. Benešić odlično zna poljski jezik on je, verovaino, naš najbolji znalac poliskog jezika; preveo je dosađa čitavu jednu biblioteku knjiga, manje više, sva znatnija dela poljske književnosti. S punim poštovanjem prema kvantitetu prevedenih dela, ja bih, u pogledu kvaliteta tih prevoda, rekao da u njima ima nedostataka, koji su rezultat žurbe s kojom prof. Benešić daje svoje prevode. Meni se čini da on prevodi isuviše brzo, da ne kontroliše dovoljno, sve u nekoj nemarnoj hitnji; on ne radi dovoljno dugo na svom prevodu. Otuđa u njegovu prevodu ima mešst& koja nisu tačno prevedena, i mesta koja nisu dobro rečena hrvatskim ili srpskim književnim jezikom. Iznosim to pred čitaoce, ne umanjujući pritom značaj prevodilačkog rađa prof. Benešića i njegovu ulogu u prođubljivanju kulturnih veza između poljskog i naših, naroda.

Mickjevič je 1819 god. završio univerzitet u Vilnu, pa je postavljen za nastavnika srednje škole u Kovnu. U poljskom jeziku, nastavnik i učjtelj znači »nauczyciel«, a »profesor« je samo profesor univerziteta. U konkretnom slučaju, »nauczyciel« treba prevesti 5 »nastavnik« (profesor), a ne učitelj, kako to čini prof. Bene-

Krešimir Georg·jević

šić: isto tako, nešto dalje, nije »učiteljsko namještenje«, nego »nastavničko (mjesto)«. — U prevodu stalno čitamo poljsku reč »carat• u značenju carizam, carski režim (ruski); ta reč ne postoji kod nas. Isto tako, učenik Kantov nije »kantist« (tako u poljskom), nego »kantovac« ili »kantijanac«. — U prevodu je rečeno da je otać Marilin »maršal Verešćak«a; čitalac će, bez sumnje, pomisliti da je on bio oficir, a nije, on je vršio je-

Adam Mickjevič

dnu uglednu plemićku funkciju. Koliko će kod nas čitalaca znati šta je to »kongresno plemstvo«? Tj. plemstvo u biv. Kongresnom kraljevstvu, tj. onom delu Poljske koji je po odluci Bečkog kongresa, 1815 god., pripao Rusiji! Naš čitalac ima uz reč »kongresni« sasvim drugu asocijaciju! Slično je tako s pojmom Centralizacija (»Centralizacija se nije mogla pomirifi s činjenicom ...«; 449). Ko ne zna da ta reč u tekstu znači centralno rukovodstvo Demokratskog društva (a to u knjizi nije rečeno), neće razumeti značenje tog izraza, nego će mu sasvim prirodno, davati uobičajeno značenje načina upravljanja državom. — U poljskom tekstu stoji »liniski vojnici«, a tako prenosi i prof. Benešić; kod nas postoji izraz »liniski brod«, ali vojnika takvog nema; reč je o vojniku redovne, regularne vojske. — Kad se Mickjevič nešto sporečkao sa ženom, »izrodila se svađa« (u poljskom »awantura«); pogrešno je prevedeno: »Planula je afera«, — Jastrun je pogrešio načinivši od Juzefa Bohdana Zaleskog, pesnika, dva lica — Juzefa i Bohdana; i prevodilac tu greši. Mislim da se ta greška mogla izbeći na drugom mestu: Mickjevič piše Zaleskom i trećem licu: »Jesliby Jozef co twego dla mnie skopiowal...«; u prevodu: »Ako bi mi, Jozefe, mogao šta svoje prepisati ...«, a ne kako prevodi prof. Benešić: »Kadđ bi Jozef nešto tvoje za mene prepisao...«, tj. Bohdan treba da kaže nekom Jozefu da nešto njegovo (Bohdanovo) prepiše! — Kad je Mickjevič u Vajmaru došao Geteu u posetu, kao prijatelj pijanistkinje Šimanovske, poznanice Geteove „stari „savetnik je vrlo ljubazno dočekao mladog pesnika, s duhovitom frazom o Šimanovskoj, a potom je rekao pesniku: »Znam, vi ste najistaknutiji poljski pesnik, Koliko vam je godina?« Mi-

Janko Đonović

Doktaj rata, početkom 1944 godine, vladalo je čudno stanje i raspoloženje u stalagu ratnih zarobljenika i civila u Mozburgu. Praskozorje se bijelilo, sloboda se naslućivala, a utučenost jednako nije iščezavala sa lica napaćenih ljudi. Pa i oni jaki, koji su u sebi osjećali snagu i jasno vidjeli da je pobjednički kraj rata nad sada već puklom Osovinom bio blizu, nijesu se mogli otrgnuti utisku da se nešto iza brda valja Protiv njih i da ih to nešto može smrvifti prije nego dođe sloboda.

U stalagu VII A, na uskim parcelama i tijesnim barakama gdje su živjeli Jugosloveni, vladao je strah i trepet od zaštitno interniranih četničkih oficira sa Banjice, povezanih sa starim · „zarobljeničkim „Povjereništvom, na djelu odanom Njemcima a na riječima Saveznicima. Ova legura starih i novih »gefangena« progonila je svakoga ko nije bio po njihovoj ćudi. Njihova vojnička egzekutiva bili su Njemci kojima su redovno dostavljali svaku iole slobodnije izgovorenu riječ u logoru, a ekonomska baza i sredstvo svake vrste, paketi Crvenog krsta, poslije propasti Italije pristizali redovno i u sve većim „Kkoličinama. Ove pakete monarhiska mustra koja se nalazila na upravi »srpskih zarobljenika«, pošto se ovdje jugoslovenstvo smatralo partizanskom „propagandom, dijelila je izobila svojim jednomišljenicima i đošaptačima, a ostalima davala po jedan paket mjesečno, starajući se pri tome da se što prije otpreme na radne komande po Bavarskoj. Jeđan dio uspijevali su Uuvi= jek da pošalju na takozvane štraft= komande gdje se radilo i živjelo pod = direktnim nadzorom vojske i gesta= povske policije, Na ove komande pu= ne opasnosti i zamki svake vrste, ot= premani su komunisti, u širem smislu = partizani i pošteni i rodoljubivi stari zarobljenici koji su se bili zajeli do m krvi sa Povjereništvon zbog njihove = krađe paketa i direktnog služenja Njemcima. -

slim da ne bi bio ljubazan kompliment, da je Gete rekao Mickjeviču onako kako prevodi prof. Benešić: »Znam, vi ste najobičniji poljski pjesnik .,.« — Kad su Kavenjakovi vojnici pobili tri hiljade zarobljenih radnika, u pariskim salonima raspravljalo se »o opasnosti od proletarijata«; prevodilac kaže da se raspravljalo o »proleterskoj sigurnosti«. Malo dalje, čitamo kako se nad Pariz spustila noć, »sudbonosna za mnoga ljudska bića«; prevod: spustila se noć, »proročište za mnoga ljudska bića«(??)

Ima dosta fraza i obrta koji nisu u duhu našeg jezika, nego su obično bukvalan prevod s poljskog. — Mickjeviču hoće drugovi da pomognu kao nekim »hladnim oblozima«; u prevodu čitamo: »s povojima hladne vode« — Kad je umro Mickjevičev otac, »gospođa Barbara pokrila je rukama lice«; u prevodu: »zastrla je rukama lice«. — Starac joe govorio »loše beloruskim jezikom«; u prevodu: »>TLYLOmljenim beloruskim jezikom«. — U litavski zakutak stadoše stizati »odjeci romantike«, a ne »jeke „romantike«, kako čitamo u prevodu (reč jeka neobična je u množini). — U doba Sv. alijanse množili su se klubovi buntovnika protiv »društvenog poretka, protiv tiranije vladša« (evropskih); u prevodu čitamo: »protiv vladinih tiranija« — U »Dziadyma« (i u Jastrunovoj knjizi) dolazi stih: »Pramen kose) mekan iz njene pletenice«; Benešić prevodi: »Zavežljaj mekan ...« — Jankovski se u istrazi preplašio »i počeo odavati (uvlačiti) drugove«; u prevodu čitamo: »i počeo umakati drugove.« — Puškinova poema nije »Bakreni jahač«, nego »Bronzani konjanik (jahač)«.

Dao sam tu samo jednu pregršt jezički nepravilnih fraza; njih bi se moglo još dosta napabirčiti u prevodu prof. Benešića. Ovamo spada i čitav niz reči koje su neobične u književnom jeziku — neke od njih\ne poznaje ni veliki Akađemijin Rječnik. Na primer: domjenak (ti. ljubavni sastanak), slitno (mesto tečno), gvalja (um. loptica), posoblje (um. nameštaj), furešec (paradni điočijaš, nem. Vorreiter; te reči nema ni kajkavski Rečnik Belostenčev), pjesničenje (tj. bavljenje pesničkom veštinom), pjesničarski, »mjesto ročenja« (tj. mjesto sastanaka, zakazano mjesto), mazda (um. vojnička plata), tarac (um. +trotoar, pločnik), šenut (vulgarno; um. pomerio pameću ili sl.), na harmak (nema ni u Akađemijinom Rječniku, ni kod Belostenca; prema poljskom tekstu, »po izgledu«)

. Itd,

Sve to čini da Jastrunovo delo o Mickjeviču, koje daje toliko izvanrednih pogleda i novih vidika na život i stvaranje velikog pesnika, nije dovoljno pristupačno i prijatno za čitanje, kako bi bilo da je prevod rađen s više jezičke korekcije. No pored svega toga, ono zaslužuje pažnju i interes naše javnosti, jer je u pitanju jedan zaista veliki pesnik i umetnik, koji će nam omogućiti da jasnije sagledamo i mnoge stvari u sadašnjosti, u kojoj se tako malo poštuju — u odnosu prema našem narođu i zemlji i inače — veliki slobodarski principi za koje je Mickjevič živeo, borio se i svoj život položio.

(Odlomak)

U barakama je vrilo kao u košnicama. Na tako uskom prostoru disalo je zajedno toliko različitih naravi, protivurečnih interesa, političkih pro-

'tivnika. Legura četničkih oficira sa

Banjice i Povjereništva počela je pojedine otpornije grupice da nabija u zatvor pomoću gestapovca Milera, ·Obradđdovanog paketima Crvenog krsta kao da je bio i sam zarobljenik, U stalaškom zatvoru miješali su ih sa Rusima koje su najčešće iz tih ćčumeza ftransportovali za Dahau. Zatvorenici su izvođeni po jedan sat dnevno u šetnju između baraka i klozeta, Ograđenih u žicama posebnom žŽicom. Uz ispijene, neobrijane redove, vodili su obučene vučjake koji bi za najmanje remećenje pod konac složenog stroja uvaljivali svoje oštre, blistave zube u modre i mršave zarobljeničke butine. Za to vrijeme glavnom linijom stalaga, iza zatvorskih žica, prolazili su oficiri — činovnici u njemačkoj komandi, u šik prekrojenim uniformama, u američkim i engleskim košuljama, sa djilkoški nakrivljenim šajkačama. Na licu im je tifrao siguran smješak situiranih ljudi koji su se ovdje snašli, oni znaju da zavedu red među svojima kađa to treba. Još kad bi imali punu vlast, vidio bi logor kako bi oni u organizaciji i u unutrašnjoj disciplini u ponečem prevazišli i same Njemce. Najzad, nije sramota od Njemaca ni naučiti sve to. Oni, brate, jesu neprijatelji, ali svaka im čast, sprOvode sve gvozđenom voljom, rulju ne trpe. Među mjima se naročito isticao jedan policajac doveden sa Banjice, zvani Cigo, koji je u barakama mnogo pričao o Draži Mihailoviću i direkino se pretvorio u njemačkog špijuna. Čak je i svoje ođijelo počeo saobražavati njemačkom: kad kiša pada nose njihov kišni ogrtač, Tjudi ne mogu iz baraka da razaberu đa li to dolazi kod n'ih neko od Friceva sve dok se njegova drska i samozadovoljna njuška ne pomoli ispod kapuljače.

Među zatvorenicima ima raznih vr-

ustanka

još i

meni vrije krv predaka mojih

što nikad nisu robovati htjeli, q junaka znanih i neznanih, kojih

sad kosti razbacane leže

po brdima i dolinama, spomen još i sad živi, a grobovi bijeli prisoje kite osmijehom i tugom uvele boli, boli vječno svježe.

Tko će me smaći 8 ovog vjetromela sa sive stijene suncem užarene

s vrhunca gore vidika slobođe

gdje moja puška i pjesma do neba ori i ječi, ravnicama svijeta

moj ponos sije, gdje olrovne zmije čekaju nogu uljeza, gdje vode obijesno kolo oblaci i sjene,

osveta strašna gdje u mraku vreba,

Silne su brige i život i muke, stoljetnim putem kojim narod ide prolaze ljudi i cargtva, sudbine čudne su bile, satkane od straha mladosti tužne i radost, na ruke nikad nam nije hljeb pao bez krvi nikad nam nisu Pproljetne širine svijetlile djeci bez sjena, bez bijede uvijek 6mo bili zadnji gdje se slavi uvijek smo bili gdje se gine prvi.

I tu smo! Uvijek spremni kao juče ko svakog puta kad oluja prijeti svi kao jedan, čelik saliveni

nabita puška, kugla od olova. Voljom su našom rušene planine snagom je našom procvao i kamen dušu smo svoju od ognja i smijeha ulili mrtvim stoljećima, slova

zakletve naše ispisali

krvlju

i znojem tvorca od mora do neba, u svakom stvoru i u svakoj stvari novi smo život pokrenuli, Plamen velikog srca u grudi nam gori. Sloboda naša ako žrtve ireba

tu smo. Ko jedan, I danas ko juče ko svakog puta kad oluja prijeti spremni za,život živjeti i mrijeti!

Zdenko ŠSTAMBUK

Kosta Hakman:

MOZBURŠEI DNEVNIK.

sta »prestupnika«. Pored Rusa koji su tu došli najčešće zbog bjekstva (pojedini su uspijevali da se provuku i iščeznu kroz kanalizaciju) bilo ih je optuženih zbog širenja komunizma, zbog tuča sa bavarskim paorima, zatim zato što su imali posla sa njemačkim ženama koje baš nijesu dijelile nacističko shvatanje o rasnoj čistoti Germanaca, Red se klatari, gega na stazi dugačkoj pedesetak metara. On je i po uniformama i po svemu drugome jedna čudna i neuhvatljiva mješavina. Red bi se časkom raspao i osuo da ga ne ujedinjuje, steže i u strđju drži jedan krupan sprovodnik sa vučjakom,. Oni stupaju po taktu kao da su zajedno svršili kakvu prusku podoficirsku školu. Kada se zatvorenici vrate sa, ipak, čistog zraka i ravničarskog vidika preko žica opervaženih vrbama u daljini, poliježu u ćumezima na isprovaljene slamarice, pune još samo prašine od slame. Otvore se unutrašnji ventili; ljudi počnu jedan drugome da pričaju sve ono što je nekada pretstavljalo sadržinu njihovog života i neskrivene nade đa će opet doći do toga. Poneki se sklup-' čali, uvukli i dah u sebe, bojeći se da ih Njemci ne otpreme za Dahau zajedno sa Rusima. Tamo ubijaju ljude kao divljač i spaljuju u krematorijumu... — Da nije samo ove zajednice sa njima, nečemu bi se čovjek i nađao — uzdišu narednik Gornjak i Blagoje »sanitet« koji su dđoveđeni ovdje, izgleđa, zato što su se zami/erili Cigi i Povjereniku. Jaoj, majko moja, gdje da ih bace zajedno sa Rusima i parftizanima, njih stare zarobljenike »zaštićene« Ženevskom konvencijom! Oni pronalaze društvo i jednomišljenike u onima koji su ovdje dopremhljeni zbog žena, a od ostalih se otuđuju i začaurivaju u svoju zebnju i plašljivost.

— Vi ste se bar omrsili, alal vam vera, a mi ni krivi ni dužni glavom da platimo!

— Bolje je biti kao vi nego politički kao što smo mi — nervira še Gor-

Žene iz Jasebica

njak, i, ne videći nikakve jasne perspektive za sebe, duva dugo pn usta i liježe, .

Gornjak tako leži danima na svojoj slamnjači kao da je prilijepljen ža nju. Boluje zato što je dospio„u zatvor — kako to da na vrijeme ne uzme pamet u glavu, nego se ponekad šetao i sa ovima što dolaze iz Bosne i, naravno, raspitivao ih za prilike u Jugoslaviji, bogme kao za svoju zemlju. Doduše, on je bio jedan od onih podoficira koji je znao pomalo nami= givati i onima koji su se zamjerili Povjereništvu, što idu na štraft-komande, ali opet nije ni sanjao da mu se moglo nešto ovako dogoditi. Leži, ne bijeli zuba ili se ponekad sašaptava sa mladim Njemcem rekonvalescentom, iz= gubljenog oka na Istočnom frontu, koji otvara i zatvara barake, miteći ga paklicama cigareta i čokoladom iz pa> keta — da dostavi Cigi i kompaniji da je oh, brate, njihov čovjek, nego neka ga izbavljaju iz ovoga pakla. Gornjak neće da počisti smrdljivu prostoriju u koju leže kađa na njega dođe red. Obično bi to za njega činili, ako se ne može kako zabušiti na račun ostalih, Blagoje »sanitet« i Aca Ciganin. Jednoga dana pravnik Đoka je prasnuo na ovakvu pođoficirsku uobraženost:

— Mogao bi ti, naredniče, đa poč» stiš đubre ispod sebe. Kad mogu je, možeš i fi.

— Ja sam podoficir, to pripada re< dovima, Što vi čistite, to se mene niš šta ne tiče.

— Ama, ja ću, ljuđi, ne svađajika se! — vatao je .za metlu Aca Cigani, nađajući se da će nekako, preko Gor= njaka, i on izići u stalag đa kao Ci= ganin ne stigne s Rusima ftaman t Dahau. Aca je bio mali, debeljušk: sa priličnim trbuščićem stečenim logorske trgovine artiklima iz pake očiju i brkova crnih kao vran. Papa na sebi svilenu pidžamu, svučenu S talijanskih oficira za dvije konzervi“ rane američke paštete i nekoliko pas kli cigareta marke »Česterfilđe. Kađsu ga prije neki dan ugurali u zatvok, plakao je, zvijjerajući očima u Ruse pravdajući se đa mogu svi čuti kakoy nije ni za Što kriv, kako ne može čak ni da se sjeti zašio je zatvoren,

|— Ama neće biti, Aco, da si ti nevin kao jagnješce božje a mi pa krivi. i za nas i za tebe, — govorio·bi mu

BROJI.