Књижевне новине

_ BROJ 18

PRILOG TEŠVJOJ BDRUŽBI UMETV0S

WM

er at

Ve OBkasa

Ž

—— KRIIŽEVNENOVIKE· -

li

SA MAUKOM 0 UMETVOSTI

Pavle Sfefanović

r T prvomajskom broju »KnjiževU nih novina« liričar 'anasije Mladenović objavio je pesmu »Prolećni nemir«, koja izvrsno može da posluži estetičaru za proveru i fiksiranje osnovne postavke naučne estetike o idejnom smislu umetničkog dela kao uopštavajućoj strani konkretnih pojedinačnih slika dela (u ovom slučaju — pesničkih slika, slika izatkanih Jogičko-pojmovnim elementima mišljenja kao specifičnim izražajnim sredstvima te umetnosti). Stavljanje umetničkih dela pod analitički nož estetičke nauke značilo je — a i danas, u idealističkoj estetici kojeg bilo njenog varijeteta, znači — bolnu operaciju za samog umetnika, masinu i mučnu vivisekciju, cepkanje na deliće nečeg što samo svo–jom celovitošću ima svoj umetnički značaj pred ljudima i za ljude. Uostalom, ne samo »tangirani« umetnik lično, no i veliki broj onih koji iskreno i duboko vole umetnost — koji umetnička dela čitaju u knjigama i listo-. vima, gledaju u pozorištima, bioskopskim dvoranama i raznim izložbenim galerijama, slušaju u operskim i koncertnim prostorijama — primali su i danas primaju pohod estetičke analize umetničkog dela kao rušilački, negatorski akt, ili — ako ne to — ono bar kao suhoparno i uglavnom besplodno misaono »griblovanje«, kao jalovi psevdomatematičarski posao koji ne vodi nikamo i ničemu. Opravdanost ovakve laičke i ljubiteljske ocene rada umetničkog analitičara (upravo: rada naučnog analitičara umetničke tvorevine) leži u činjenici da su se pothvati idealističke estetike, već po samoj gnoseološkoj postavci te estetike o umetnosti kao aktivnosti koja je »sama po sebi« vrednost i koja nema saznajnu vrednost u odnosu na objektivnu stvarmost, — nužno ograničavali na problem posmatranja i Taščlanjavanja forme umetničkog dela, a da se ti pothvati nisu usuđivali da zadru u pitanje iđejnog smisla, idejnog sađržaja, uopštavajućeg značenja umetničkog dela. S druge stra, ne, i sama matferijalistička estetika, počev od gracionalističkih teorija XVIII veka o umetnosti kao više ili manje stilizovanim formama podražavenja predmeta i pojava stvarnosti, pa sve do sovjetskih pragmatističkih postavki Soboljeva, Mejlaha, Solovjeva i drugih, tapkala je na vulgarnomaterijalističkom, mehanicističkom &hvatanju idejnog smisla umetničkog dela kao određenog, unapred postavljenog ideološkog programa koji je, tobože, jedina osnova veze umetnosti sa stvarnošću.

No, da vidimo kako izgleda, makar u letimičnoj skici, teoretsko-estetička koncepcija idejnog smisla i značenja

„_ umelničkog dela kao subjektivnog specifičnog odraza jedne od onih Wtrana objektivne stvarnosti u kojoj i sama ljudska emocionalnost (pored saznajne moći i voljne aktivnosti čoveka) čini bitni sastavni deo objekfivne stvarnosti, prefslavljiajući sobom udeo ljudske svesti u postojanju, razvitku i promenama same te, društvene strane etvarnosti, — kako dakle izgleda ta koncepcija na konkretnom pesničkom materijalu Mladeno„vićevog „Prolećnog nemira« Tema pesme, sam naslov kaže, prastara je, u lirici trađicionalna. Nastojaću, dalje, da pokažem da je u ovom konkretnom primeru lirskog ovaploćenja — i aktuelna, upravo frapantno 6avremena, i

O čemu pesnik tu govori? U prvoj strofi o svom osećajnom odnosu prema zemlji, tj. o tlu kakvo je ono u proleće, U drugoj — o vetru, razume se, opet u subjektivno-emocionalnoj relaciji. U trećoj —' o nebu i travi. Četvrta strofa tretira samo subjektivno-emocionalni status pesnika, ne dotičući se predmetno određene pretstave predela. U petoj i šestoj strofi pejzaž se bogati skoro alegoričkom slikom crnog gavrana (ne tako fatalno, morb'dnog kao što je to onaj čuveni Edgar Alan Poa), slikom sasvim realističnom koljko i subjektivnoemocionalnom, Sedma, poslednja stro-

ZSC ICI II e IK II CCC oaeyeznepararuuzm—_ a I_C —_— ———— A ———— II I:JI e IK KC II =:

rom. I već smo sa pređ sobom videli pokrhanog i izgubljenog.

Prva proleterska lovćenska brigada bila je tada ovamo upučena kao osiguranje. Oblast je bila od značaja. I aerodrom je ležao na njenom području, aerodrom na kome je Čika Janko očekivao ruske avione, koji su trebali doneti pomoć, no koji nikađa nisu došli. A most je pretstavljao otvorene vratnice, pretstavljao pristup u Ooslobođenu oblast. Zbog toga je morao biti razoren.

Hotel na Žabljaku u to doba bio je naša bolnica. Ali u maju 1942, kada su Italijani : četnici napali u velikoj nađmoći, morali smo isprazniti hotel i zapaliti ga, Kao buktinja, goreo je u noći povlačenja. Nakon nesrećne bitke kod Plevlja, bili smo prinuđeni da napustimo feren, da Žžrtvujemo most.

Jedan teški mitraljez postavljen je u stenama, nad obalom, da bi mogli držati serpentine pod vatrom. Gore u stene niko nije mogao prodredi do nas. Tada je Lazar Jauković dobio na> ređenje đa most digne u vazduh, Kao što ga je građio radi ljudi, radi života, tako ga je morao i uništiti rađi ljudi, rađi slobodđe...«

Laki leptiri lebde u toplom vazduhu podneva julskog dana, Put za mostom poziva na dalju vožnju. Naglo smo se spustili iz vazduha visoke planine, iz studeni i svežeg lahora. Srce teže kuca. Tiho teče reka đuboko dole, Gledamo kako se staklasto zelena vođa kovitla. Ali, duboko u nama, bezglasno kao senka no ipak neiskoTenjivo, leži sećanjt a žrtve i smrt,

podnete na ovom mestu,

fa usretsređuje se, kao neka poetska koda, na dva već tretirana elementa slike predela: na nebo (uprave, putujuće oblake) i »zeleno more« livada, podvučenom polarizacijom emocionalnog odnosa na vedrinu i zabrinutost. Je ]i ovo pesma o pejzažu? Ni u kom slučaju! Je li ona o isključivo subjektivnom doživljaju pesnika? TO, još manje. Pesma je tipično ljudski podatak, i samo je zato pesma, samo zato umetnička tvorevina (a ne upuštamo se u određivanje u kolikoj je ona to meri) što je čitav podatak i objektivan i subjektivam u isti mah.

Sa subjektivne, psihološke s&ktrane, pesma je intimna, lirska, lična, konfeBionalna, već samim tim što beleži radost ljudskog bića usred lepote prolećnog pejzaža. No ona je to i kao izraz elementarnog, skoro bi se moglo reći fiziološkog, skopčanog za mćećne godišnjih doba, za jednu opšte biološku pojavu reagovanja živih (i životinjskih, pa i biljnih) organizama na 'hlimatsko-sezonske promene u Pprirodi. Pesma je dakle kao izraz mečeg specifično prirodnog, (u konkretnom slučaju, prolećnog) u čovečanskom smislu „univerzalna, dakle tipično ljudska. Da, ali je ona subjektivni odraz i onog dela, one strane objektivne &twarnosti koju sačinjava ne samo večito dejstvo podneblja nego i ono što čoveka čini društvenim bićem, a to je njegova pripadnost određenom društvu, određenoj narodnosti u jednom određenom periodu njenog postojanja. Niti imam prava niti želju da pesniku-borcu Tanasiju Mladenoviću imputiram ma kakvu bilo drugu misao odnosno konkretnu pojmovnu sliku stvarnosti osim onih koje je on sam dao u svojoj pesmi. Ali, snabdeven nekim „wsopstvenim „životnim „iskustvom, stečenom sumom saznanja „među ovima i onim saznanjima koja sam primio u toku života preko pesničke umetnosti — najzad, potpomog–nut i saznanjima dobijenim na putu estetičke misli, moram reći da sam izgubio pravo na naivnu radost isključivog i jedino emocionalnog reagovanja na pesničke slike, a da sam, kao kompenzaciju u geteovsko-faustovskom smislu, stekao pravo (i obavezu) da se ne zadovoljim konkretnom

„slikovitošću poetskih slika, pravo i o-

bavezu da iza ili ispred te slikovito= sti tragam za idejnim smislom DpoeZije. Taj smisao pesnik ne izlaže u određenim pojmovnim formulacijama (u koliko bi on to činio, on bi bio i analitičar, naučnik, estetičar, a ne samo pesnik — što napr. jeste slučaj Geteov, ali što nije nikako čest niti oba–vezan slučaj). Formulisamje idejnog smisla umetničkog dela uopšte nije umetnički, već naučnički, analitičar– Ski posao. Prema tome, za pravilnost ma koje formulacije ove vrste ne odgovara pesnik-umetnik već estetičar -–analitičar. Je li dakle pesma o kojoj je reč — pesma o nebu, o travi, livadama, crnoj ptici gavranu, „o pesnikovoj šetnji prolečnim predelom, o njegovim subjektivnim emocionalnim reakcijama na opaženo? Jest, svi nabrojani predmeti i pojave jesu konkretne, pojedinačne slike pesme. Ali iza njih, kao njihova uopštavajuća strana izbijaju i izvesne zakonitosti: estetičko dejstvo prirode na ljudsku svest, zatim ono već pomenuto fizio-

loško (i, razume se, evesno) ljudsko ~

reagovanje na sezonske pojave, i najzad dejstvo čitave društvene stvarnosti doba i sredine (dejstvo kojeg je trezveni, razboriti, misaoni čovek svestan i kad je u prolećnom pejzažu). U konkretnom slučaju, u pitanju je srpski, jugoslovenski čovek-pesnik, čovek svestan ljute borbe koju njegova zemlja (sada ne više ona zemlja — Tlo iz poeme, već njegov narod, koji živi i radi na tom ilu) vodi za svoje visoke, svetle, socijalističke ideale, napadana, ružena, klevetana i sa strana odakle je to ponajmanje mogla zaslužiti, U eri kominformovskih smutnji svake vrste družtveno-politička svest naprednog pesnika-borca

Lazar Jauković nije bio graditelj Ovog mosta, Tek kasnije, na Cetinju, saznali smo to tačnije. Sve 'ostalo odgovaralo je, A Lazar Jauković, raza-

rajući most, postao je sugraditelj većeg mosta, koji se nadnosi nad nove obale nade i slobode, }

Na Cetinju potražili smo brata Lazara Jaukovića,

— Želim da pišem o mostu, kažem

(Crtež Džumhura)

ima objašnjenja za ove pojave, Ali, jedna je stvar šta pesnik zna, a druga — što ga boli, brine, muči, tišti iako je jedno e drugim nerazlučno povezano. Drug Mladenović ne govori o pomenutim smutnjama, o teškom pritisku koji se vrši na čitav njegov narod, znam. No on, kao pesnik, kao biće subjektivno-emocionalnog refleksa na stvarnost, ne može ni prikriti niti prikriva stvari koje su na ovaj ili onaj način natopile subjektivnu svest svakog pojeđinca, svakog našeg čoveka, Pesnik kaže: »podneblje«, »vetar«, »nebo«, »trava«; kaže: »briga večita, pratilac stalni«; kaže:: »zlobne ljudske strele«; kaže: '»u srecu mom je čama« ili »zamire moja duša«. Da se razumemo: pesnik ne pravi nikakve aluzije, on govori Što misli i oseća. Ali, u tome i jeste stvar, što se u njegovom subjektivnom prelomu svesti odražava vrlo široki krug pojava, zakonitosti, tipičnih ljudskih crta uopšte i tipičnih naših, nacionalnih i specijalno naših savremenih, današnjih društvenih crta napose.

Idejni smisao umetničkog dela nikad se ne podudara sa kojom bilo konkretnom, pojedinačnom „slikom dela, niti sa njihovom ukupnom sumom. Idejni smisao dela nije aritmeftički zbir smisla i značenja pojeđinačnih umetničkih slika koje sačinjavaju delo. Idejni smisao dela je neka vrsta latenmog logičko-pojmovnog zaključka koji može biti izveden iz ovih Wslika, neka vrsta (ako hoćete i »suhoparne«) definicije misaonog značenja i sadržaja tih slika, Dakle: ni opisni rezime, ni skraćeni izvod, već koncentracija uopštavajuće strane svih datih pojedinačnih slika dela. U pesničkoj umetnosti taj idejni smisao pretvoren je u niz pojedinačnih slika emocionalnog govora. A emocionalni govor koji, po jednoj dobroj formulaciji Timofejeva (»Teorija književnosti«, str, 367) »pom”ću intonacije iskorišćava ne toliko značenje reči koliko njihov smisao«, sadržan je i u »Prolećnom nemiru«. Reagovanje čoveka na prirodu, godišnja doba, društvenoistorisku situaciju života čitavog naroda isto je toliko zakonita pojava, objektivna stvarnost, koliko i subjektivni odraz te stvarnosti u pesničkoj svesti Tanasija „Mladenovića. Pesnik je dao samo niz konkretnih slika i »svaka od tih pojedinosti sama po sebi ne mora imati uopštavajući značaj, ali u celini sve za'sdno one stvaraju uopštenu sliku života« (Timofejev, str. 38). Šta je, dakle, idejni smisao pesme o kojoj je reč? Ja bih odgovorio: objektivnom zakonitošću stvarnosti uslovljeni subjektivni odnos čoveka prema toj objektivnoj stvarnosti, u konkretnom slučaju,

M. Panić-Surep

pesme; prema prirodi kao večitom potstrekaču emocija,- kao klimatskosezonskoj dejetvujućoj snazi, kao sastavnom delu i činiocu društvenoistoriske situacije vremena i sredine. Očevidno, ovo je suhoparna formulacija, ona nije umetnička, No, ona se i ne takmiči sa pesnikovim jezikom. Ona može ne biti dobra, alto nije svojom sadržinom tačna — ili ako nije sasvim tačna — no ona ne može biti loša ni netačna zato što nije ipesnička i zato što hoće da je teoretski estetička. Utvrđivanje iđejnog smisla umetničkog dela, kao što je već na pred rečeno, nije stvar umetnosti, nego je stvar nauke o umetnosti. I zato, kada je pravilna i dobra, jedna estetička formulacija idejnog smisla određenog datog umetničkog dela ni malo ne secka na komadiće dato delo. Nije rušilački, negatorski akt, kao što nije ni materijalističko-mehanicističko, nasilno utiskivanje nekog određenog idejnog programa umefiničkom delu na koji se odnosi. Ona je otkrivanje onog idejnog smisla, one uopštavajuće snage njegovih konkretnih pojedinačnih umetničkih 6lika koja je u ovima potencijalno, latenino sadržana kao suština u' pojavi, kao apsiraktno u konkretnom, kao specifična forma slikovitog odražavanja onih zakonitosti u pojavama i odnosima objektivne stvarnosti koje i estetička formulacija na svoj način želi da fiksira. Idejni smisao »Prolećnog nemira« jeste poetbsko-slikoviti slučaj fiksiranja zakonitosti pojava Drotivrečnih emocionalnih odnosa čoveka prema prirodi, podneblju i društveno-istoriskoj stvarnosti čoveka u toj prirodi pod određenim i opštim i posebnim uslovima njene aktivne snage. Oseća-– nja mešana iz poleta i vedrine s jedne slrane, iz nemira strepnje i brige s druge stnane, kod čoveka Moji se susreće sa lepotom sveta, koji se radosno utapa u večnu Wvežinu prirode, no koji isto tako istinito i neizbežno nosi teret ljudske razboritosti, gordi teret znanja o svemu što čoveka ugrožava i nadnosi se nad mjim kao opasnost svake vrste. Ta i takva protivrečna osećanja odražavaju ne samo biološku i eubjektivno-psihološku stranu ljudskog lika u svetu stvarnosti, no i društvemo-istorisku karakteristiku čoveka epohe velikih istoriskih grčeva čovečanstva, a u zemlji koja se, svesno i ponosno, nalazi u središtu fih društveno-istoriskih (surovih no i revolucionarno-stvaralačkih) grčeva,

ž prijateljem

u sobi punoj knjiga i praha. Na njegovoj mapi smiraj dana sja,

Gedimo Rembrant i ja |

ja pričam, pričam bez predaha.

O blesku sreće, tmini bola,

o snu što mimo svega u čoveku cveta, pričam o čežnji pustog morskog mola i o njoj što se jednom sreta.

Pričam, a reči rodom gase

sve što nam srce na drhfaj pokrene Pa ko da nađu i lepotu spase

od tog saznanja bez koprene?

Rembrant.

Nit zadnja svetlosti puče.

Za njom, ko sleđen, stade zidni sat... To zbunjeno vreme zasta da posmatra besmrtne poteze kako vuče.

—rLZOČG CC CC SK SSC S S _____—

mu, a sa sudbinom mosta vezana je

i Lazareva sudbina.

Snažno tamno lice okrenulo se prema nama. Lice na kome je bilo ispisano da će. priča biti ispričana sa malo reči.

— Kod nas se ne proslavlja ni rođendan ni imoendan. Tako ne znam kog kalendarskog dana je došao na

· svet. U Pritvorici, selu između Žablja-

ka i Šavnika, Lazar je rođen 1905. Otac je bio seljak, plemenski kapetan i docnije učiteli u Gusinju.

Široko, tamno bratovljevo lice ima nečeg zakopčanog, kao da mu je mučno prizivati prošlo, i

— Bili smo vrlo siromašni. Seljaci bez zemlje. Da bi živeli, morali smo ići bogatijim seljacima kao pastiri i nadničari. Četiri sina i četiri kćeri bilo je u kući, »Nećete biti sluge«, rekao je otac. Jedva smo imali proje đa se zasitimo, ali je sestra postala profesor u gimnaziji, Bila je prva žena iz našeg kraja koja ,je pošla na studije. Jedan brat je postao međicinar, đrugi filolog, ja pravnik, Lazar inženjer. Kako je to ocu pošlo za rukom, ne znam. Na ženama je da se sećaju. Mnogo kamenja okružavalo me ođ detinjstva. Ćutljivo kamenje. Možđa smo učili tako ogorčeno, da bi

· se oslobođili. Čega? Sirotinje, nezna-

nja, kamenja, Š

Lazar je gradio put iz Svetog Stevana i put od Avale đo Obrenovca. Mostove nije gradio. U doba ustanka došao je na Cetinje, Otišao je u planine, učestvovao u akcijama. Nije se mnogo bavio politikom. Ali je bio u partizanima i borio se svojim znanjem. Nakon poraza kod. Plevlja, Čika Janko mu naložio đa se most poruši

~ Čenošću gleda unazad na fe

a o —

tako da se kasnije može opet izgradiOb Vs |

Oprezno, tiho, kao da kaplju reči, iz tih oskudnih podataka o životu i smrti Lazara Jaukovića postajala je slika. — Most, tu pokaže brat, opet je izgrađen, a mrtvi se više na vraćaju,

* * •

Naslonjeni na ogradu mosta na Tari, gledamo u dubinu klanca. Kamenom mostu pridružio se jedan drugi most. Isto tako tanan, bratski sličan ovome koji nas nosi, pa ipak malo

utonuo u nematerijalno — most iz senke pod nama. Šta je sve poirebno da bi se iz

volje i plana izgradio jedan ovakav most. U starim vremenima, jedan ovakav poduhvat izgledao je ogroman i suviše težak da bi ljudske snage bile dovoljne. Izgledalo je kao da je ljudski život suviše kratak, ljudska snaga premalena da kameni luk razapne sa jedne obale na drugu, i bilo je pošrebno da pomogne neka tajanstvena, demonska snaga,” nadzemaljski sporazum između graditelja i boga ili đavola. Takve vrste je legenda o Đavolovom mostu na Sv. Gofhardu, preko koga sam, mnogo godina, ulazio u krševifti pejsaž Alpa. Mnoge takve legende žive u narodu. U slovenskom narodnom „mitu često se uziđuje živo ljudsko biće, kao žrtva, i radi oćutkivanja prirodnih sila, da se delo dovrši i postane trajno. Moderni čovek sa osmehom i prosvebajke prošlosti. Racionalno ih nađvlađao,ali su žrive ostale.

Koliko je ovakvih mostova razoreno, dignuto u vazduh u ovoj zemlji,

Nedovršena drama. Prežihova Vorgnca

U čitavom zamašnom Književnom delu Prežihova Voranca nema ni jedne drame. Roman, novela, povest, crtica — to su oblici opširnog i razno-

~ likog Vorančevog literarnog stvaranja.

-

U njegovoj zaostavštini našlo se mnogo rukopisa većim delom nedovršenih i fragmenfarnih. Među njima je i ne= dovršeni istoriski roman iz 1848 godine, koji je pisac dugo i brižljivo pripremao. »Slovenski knjižni zavod« izdaće u drugoj polovini ove godine još neobjavi,ene pripovetke iz Vorančeve zaostavštine, kao i one koje još nisu štampane u posebnoj knjizi. Manje je poznato da je Prežihov Voranc pripremao i dramu iz seljačkog živo-~

„ta, koju nažalost nije uspeo završiti.

Motive za ovu dramu Voranc je uzeo iz svog romana »Jamnica«. Napisao je tri, od nameravana četiri čina. Iz romana je izdvojio dva najdrama– tičnija motiva: spor oko nasledstva (u petom poglavlju prvog dela), kad stari Lenart Munk oduzima obećanu očevinu svom prvencu, učitelju Ladeju, i predaje svoja dva imanja drugorođenom sinu Aneju i kćeri Mojcki; i tragičnu povest Černjakove sirotice, gluhoneme vanbračne majke, koju Pernjakov Tevžuh — otac njenog deteta — najpre zataji, a kasnije, da ne bi morao plaćati alimehtaciju, ukrade dete, a bedna mati gine u olujnoj noći, dok sva očajna traži svoje odojče, Munkovu i Pernjakovu porodicu pisac je u drami spojio u jednu, tako da je ona sačuvala osnovne karakteristike

.Munkovog rođa iz romana, a nastupa

pod imenom Pernjakov.

Prvi čin sadrži deobu Pernjakovog imanja, i tu saznajemo i za osnovne motive koji kasnije radnju sve više zapliću. Mojcka je u drugom stanju i zato se mora venčati, i dobiće imanje. Kad dolazi prosjakinja Ajta saznajemo, ili bolje, naslućujemo da je Sečnjakova sirotica zanela s Pernjakovim Anejom. Ladej, najstariji sin, neće dobiti zemlju, ni šumu, koja tajanstveno šumi u toku sukoba, nego samo nešto novca. Nikakav otpor ne pomaže, očeva reč je čvrsta i mora se poštovati. Čin se završava ftučnjavom između braće koju vidi prosjak Moškoplet, kad se pojavi na vratima. Drugi čin donosi poznati prizor s prosjacima pred crkvom i deljenje hleba siromašnima, među kojima Sečnjakova sirotica prepoznaje Aneja, oca svoga deteta — ali on se nje. odriče. Treći čin je rascepkan'i podeljen na više scena (ili prizora, kako ih naziva autor). Sukob se zaoštrava, treba plaćati alimentaciju sa Sečnjakovu siroticu. Iza toga stoji Ladej i huška. Sledi sporazum da maici treba oduzeti dete, koje se u međuvremenu rodilo, pomoću suda, jer ta mati živi u neljudskim okolnostima i ne može dete vaspitati, pošto je nema. Sudska komisija dolazi kod Sečnjaka da ustanovi u kakvim okolnostima živi majka s detetom. Sečnjak u međuvremenu pripremi sve što je potrebno za dolazak komisije, preseljava siroticu iz staje u sobu, i komisija na kraju mora da beži pred ludačkim istupom sirotice. Pernjakova mati zatraži od Ajte da ukrade dete, Ajta ga zaista ukrade, sirotica ga traži, prosjak Moškoplet je dovodi do kuće Pernjakovih, ali u kuću ona ne može da prodre, pa se u očajanju utopi.

Već se na prvi pogled vidi da su prva dva čina celovita, a treći je rascepkan, Ali kritika ·će isto tako verovatno ustanovifi da je ova slabost drame mnogo manje značajna od njenih vrlina. Karakteri su u drami čudesno isklesani, dijalog teče dinamično i na-

peto, Drama se može prikazivati ma da joj nedostaje četvrti čin, to jest neđostaje logičan završetak: propast seljačkog gazdinstva. Uloge, kao što su Pernjak i Sečnjak, Anej i Lađej, Ajta i Moškoplet, pa i nema sirotica i druge ženske uloge, zaslužuju napore najboljih glumaca. Prizori, kao deoba Pernjakovog gazdinstva, prosjaci pred crkvom i deljenje hleba pred crkvom, mogu da ođuševe svakog režisera.

Premijeru ove Vorančeve drame dalo je Prešernovo pozorište u Kranju 27 aprila.

Cini mi se skoro svi mostovi koji su ikada građeni, ikada vodili, preko rcčica, prelazili preko ponora, Koliko je truda uništeno, koliko marljivosti i preciznosti, i koliko ljudi, punih nađa, koji su išli preko mosta u trenutku njegovog razaranja...

Sećam se jednog večernjeg razgovora u klubu književnika sa Ivom Andrićem, znamenitim neimarom onog mosta iz romana, preko koga su pokolenja, koja je on u život budio, prelazila ne samo Drinu, već i daljinu vremena. Te večeri govorili smoi o bizarnoj istoriji mosta u San Luis Reju, koji je izmislio američki Kknjiževnik Tortn Vajlder i čije je rušenje jednog dana i sa tim vezana smrt prolaznika koji su se na mostu nalazili, trebalo da dokaže da nema slučaja i da je sve bilo ukalkulisano u velikoj kozmičkoj planskoj privređi gospoda boga. L

Te večeri i toga razgovora sa Andrićem sećao sam se sada, stojeći između mosla od kamena i mosta iz senke,

Možda će neko jednog dana, kao Andrić višegradski most, opisati žiVOb OVOg mosta na Tari, mladog, a već tako opterećenog sudbinom. Time će se život palih i izgubljenih probuditi u novi opstanak, na sličan način kao što se kameni most, projekcijom svetlosti, našim očima još jednom ukazuje u slici senke podneva.

Opet vidimo most, kada se uspinjemo na planinu na drugoj strani. Ali je sada sa one strane, daleko, Na jednom zaokretu puta, kada ga poslednji put sagledamo, samo je tanani nastavak druma, bela traka i crta u zelenoj dolini Tare,

— Iv žŽzzı –– iIC X—m o — –:: —- KK. —.TU__ ___ _ _ ____

Naslovna strana prvomajskih novina iz 1904

IZLOŽBA IZDANJA I PUBLIKACIJA SOCIJALISTICROG I RADNICKOG POKRET U SRBIJI DO STVARANJA KPJ

Petog maja ove godine u Beograđu, u prostorijam. knjižare »Prosveta«, otvorena je izložba izdamja i publikacija socijaUBEPKOg i radničkog pokreta u Srbiji, koja obuhvata period od prvog stvaranja radhičkog pokreta do osnivanja KPJ.

Otvaranju izložbe prisustvovali su kulturni i javni radnici. Na izložbi se mogu videti mnoga dela naših prvih socijalista i vođa radničkog pokreta: Svetozara Markovića, Dušan ı Draženovića, Dimitrija Tucovića, Dušana Popovića, Vase Pelagića i drugih. Izloženo je prvo izdanje »Srbije na istoku« ođ Svetozara Markovića koje je štampano u Novom Sadu 1872, prvo izdanje dela V. Pelagića i D. Tucovića, zatim »Moja tamnovanja« delo Mite Cenića koje je štampano 1881 godine.

Na ovoj izložbi nalazi se i prvo izdanje »Romunističkog manifesta« na srpskom jeziku, koje je štampano u Pančevu 1871 god., mnoga značajna naučna dela iz marksističke literature (Marks, Engels, Ple= hanov itd.) u prevodu Dimitrija Tucovića, Dušana Popovića, Dragiše Lapčevića i drugih.

Pored toga, na izložbi se nalaze razne đruge publikacije koje ilustruju aktivnost radničkog pokreta u Srbiji pre Prvog svetskog rata: listovi, leci, brošure itd,

RNJIŽEVNO VEČKM SRPSKE ŽENSKE LIRIKE U SPLITU

Gradska organizacija APŽ-a u Splitu ođržala ije u Domu kulture, krajem aprila, »Književno veče srpske ženske lirike, Književno veče priredila je Millca Kostić, Pored svojih lirskih pesama, pesnikinja Milica Kostić recitovala je pesme Desanke Maksimović, Danice Marković, Jele Spiridonović-Savić, Jovanke Hrvaćanin, Mire Alečković, Dušice Vučetić i Divne Denković Bratić.

KOORDINACIONI ODBOR ARHEOLOGA ORGANIZUJE OBIMNA ISPITIVANJA DEMIR-KAPIJM

Maja ove godine održaće se u Sarajevu sastanak Ioordinacionog odbora arheologa FNRJ, na kome će se raspravljati i o ispitivanju Demir-Kapije, živopisne klisure sa ostacima starih tvrđava.

Demir-Kapija Je dosad malo proučavana. Skopski muzej preuzimao je manja zaštitna iskopavanja, a slovenački arheolog dr. JqQže Kastelič takođe je ispitivao prošle godine ovaj značajni kulturno-istoriski spomenik. Dosadašnja Kapije pokazala su da ovaj objekat pruža bogato područje za arheološki rad, lanovi koordinacionog odbora, koji su obilazili teren oko Demir-Kapije, ustanovili su da tu postoji nekoliko različitih slojeva od bronzanog doba do Srednjeg veka. Postoji mišljenje đa se u njihovoj blizini nalaze i slojevi iz mlađeg kamenog doba. Teren oko Demir-Kapije značajan je i po pronađenim grobovima iz nalštatskog perioda (starije gvozđeno doba). Ispitivanja tih grobova moći će da pruže dragocene podatke za proučavanje Peonaća koji su u to vreme naseljavali dolinu Vardara,

UDRUŽENJE LIKROVNIH UMETNIKA CRNE GQRE OTVORILO JE U HERCEGNOVOM STALNU GALERIJU SLIKA

Neđavno je Udruženje likovnih umetnika Crne Gore otvorilo u Hercegnovom svoju stalnu galeriju slika, Svečanom otvaranju prisustvovali su mnogi ~ kulturni i javni vadnici Crne Gore.

Izloženo je oko 50 rađova među kojima 30 ulja, 4 skulputre, 15 grafika i nekoliko rađova primenjene umetnosti, Radovi obrađuju pretežno mothtive iz okoline Hercegnovog, zaliva Boke, a ima ih i iz ostalih delova Crne Gore, Izlagači su poznati CrnOgoOTSsk!1 slikari 1 vajari: Vlado Novosel, Miloš Vušković, Mirko Kujačić, Sava Vujović, Mirko Daljev i mlađi umetnici Veliša Leković i Miroslav Maskareli. Od skulptora su zastupljeni Đorđe i Vera Oraovac ı Slavomir Poček, dok su grafikoni od Luke Stankovića i Nikole Đurovića. Iz oblasti primenjene umetnosti radovo je izložio Bonis Verigo.

Izložba je stalnog karaktera i

će se obnavljati novim radovima mesta Crne Gore,

ređovno iz svih

—

BESTA PRVOMAJSKA IZLOŽBA LIKOVNIH UMETNIKA DALMACIJE

Prvog maja u Splitu je otvorena PrvyoSUBA izložba likovnih ' umetnika Bala cije.

Bogate su likovne trađicije Dalma . Ona je dala velike ma VB Buvini Oe dovama, Međulića, Deškovića, Kraljevića, Meštrovića, Vidovića i niz drugih pozna slikara i kipara, čije trađicije nastavliaju

naši umetnici izlagači na ovoj P -. skoj izložbi, e SIRENA

Na ovoj izložbi 20 slikara i kipara izlaže 65 radova, Iz Splita sudeluju: Vidović, Pranik e Ć

raničević, Nakić i R. Tolić, Pulitika pari Mirković, Kukoč, Rušić i nišević; lović, Kovačević Petričić, iz Makarske Komiže — YToretić, Tzložb. 15 dana brovnik i Z

lie i Ante Iva-

iz Dubrovnika — Dulčić, E, Krstui Masle; iz Zadra —' BB.

Gojak i Boteri; iz a će biti otvorena a Za će biti prenesena. u Duadar. Tolić+ Knežević, Kaštelančić

ispitivanja Demir .