Књижевне новине
STRANA 5
Kralke vesti iz iImosiramsiva
” Modiljani: Vajar Jakob Lipšic sa ženom
USPOMENE LIPŠICA O MODILJANIJU
10. Juna je zatvorena u Njujorku retrospektivna izložba italijanskog slikara Modiljanija, koja je obišla nekoliko većih američkih gradova, Bilo je izloženo 51 slika, 53 crteža, akvarela i pastela i B slculptura, Povodom te izložbe, skulptor Jakob Lipšlc objavilo je svoja sećanja na Modiljanija. Kad ga je upoznao, Modiljani se bavio skulpturom i u njegovom rađu se osećao uticaj primitivne crnačke umetnosti. Modiljajnija je u to vreme privlačio i kubizam, Slikarstvu se posvetio tek 1915 godine, verovatno jer je vajarstvo loše uticalo na njegovo icrhko zdravlje. Lipšic opisuje bedđu u kojoj je živeo Modiljani u Parizu i teškoće koje je imao đa se afirmira. Prvu izložbu mu je organizovao njegov prijatelj, poljski pesnik Zborovski, ali policlja je izložbu zabranila, jer je Zborovski radi Yeklame izložio u izlogu galerije jedan akt koji je odveć privlačio publiku svojom HOlotinjom. Lipšic evocira i uspomene na Modiljanijeve ljubavi: na jeđnu studentkinju, s kojom je imao dete i koja ga je materinski negovala, ali koju je napustio iz ljubomore, i naročito na njegovu ženu Žan Ebitern, koja je s njime strpljivo podnosila sve teškoće, negovala ga u bolesti i koja je, kađa je on umro 1920 godine, okončala svoj Život bacivši se sa krova. Njen lik nalazimo na većini Modiljanijevih slika. Nju je slikao kao vitku ženu plavih oćiju, duguljastog lica i plave kose. TLipšic veli da je Modiljani od svih prijatelia najviše voleo Sutina, Stoga su u Americi zajedno sa izložbom Modiljanija priređene i izložbe tog ruskog slikara,
TRECI MEĐUNARODNI KONGRES UMETNICKIH KRITIČARA
wu organizaciji Međunarodnog uđruženja umetničkih kritičara ođržaće se u Hagu i Amsterdamu od 2? do 10 jula o, Hg. treći međunarodni kongres umetničkih kritičara. U radnom pretsedništvu kongresa nalaze se Pol Firens (Belgija), kao pretsednik, zatim pretsednik holandske sekcije 'Udruženja Dr. G. Knutel, Rajmon Konjia (Francuska), J. Krespo đe la Sema (Meksiko), Erik Njutn (Engleska), J. J. Svini (Amerika) i Lionelo Venturi (Italija). Prema pripremljenom programu na kongresu će biti rasmotreni profesionalni i estetski problemi, Stalni članovi udruženja, kao i drugi pozvani kritičari podneće referate o temama: »Odnosi između istorije umetnosti i umetničke Kritike«, »Psihologija umetnosti«, »Organizacija savremenih izložbi«, »Auftorsko pravo ma reprodukcije umetničkih dela«, >»Stvaralaštvo Van Goga pre 1886«, »Apstraktna umetnost i modema arhitektura u Holandiji« i dr,
RETROSPEKTIVNA IZLOZBA GRAFIKE ZAMA ANSORA
iu Briselu se održava izložba grafike poznatog belgiskog slikara Zama An6ora (rođerog 1860 g.), na kojoj su izloženi gotovo svi mjegovi grafički radovi, Tzložba zapanjule raznolikošću tema, bujnošću mašte i meobičnim lMheonfrastima. Kritika ističe da njegovo delo znači prelaz između realizma XIX veka i lirski realizam savremenog sliRkarstva i đa u izvesnoj meri prethodi i sirealizmu, U grafici Ansor izbegava tvrđoću kontrasta crno-belo da bi lakim i nervoznim potezima prikazao fluiđnost atmosfere i sjaj svetlosti, tako da njegova grafika deluje kao slika u boji.
MONOGRAFIJA O SUTINU
Monro Hviler objavio je u Njujorku jednu od najpotpunijih monografija o slikaru Sutinu. U knjizi se daje temeljita analiza radova tog slikara, koga mnogi stavljaju u isti red sa Pikasom, Hviler, za razliku od ostalih Kritičara, pronalazi u slikarskom delu Sutina osetljiv uticaj italijanskog slikarstva, naročito Tintoreta, kao i El Greka.
»ODAVDE DO BESKONACNOSTI“ ROMAN DŽEMSA DŽONSA
_Neđavno ie u Americi roman »Odavde do bĐeskonačnesti« od mlađog američkog pisea Džemsa Džonsa, đoživeo veliki uspeh i izazvao mnoštvo Kritičkih napisa u raznim OD OPE književnim listovima i časopisima. »SMRT TRGOVACKOG PUTNIKA« OD ARTURA MILERA
Pozorišni! komad »Smrt trgovačkog putniha«a od savremenog američkog dramskog pisca Artura Milera prikazuje se sa veliTim uspehom na mnogim scenama AmeriRe, Ovaj komad obrađuje život i tra ediju običnog čoveka Vili Lomana, trgova kog putnika. U martovskom broju američkog pozorišnog časopisa »Tietr artge objavljen je jeđan odlomak Milerovog predgovora za ovaj komad, koji je u pomenutom broju u celosti objavljen, u kome autor između ostalog Paže: ».. U naše đoba napisane su mnoge trageđije.,, Ja verujem da je običan čovek povod za trageđiju u onom majvišem smislu u kome 6u pisane tragedij" kraljeva«.
(Rad Save Nikolića)
/RETROVINE
___—__ _—————— RRIW
SERGEJ PROKOFJEV | VJEGOV
obavestila čitaoce da je kom-
pozitor Sergej Prokofjev ušao u šezdeset prvu godinu života i, istovremeno, u novu, pobedonosnu etapu borbe protiv — vlastitog formalizma. List »Sovjetska umetnost« reagira je na Prokofljevljevu šezdesetogodišnjicu člankom I. Popova koji, u suštini, prikazuje čitavo stvaralaštvo toga kompozitora kao neku vrstu že-
DJE skoro moskovska štampa je
stoke i skoro neprekidne borbe iz-'
među dva Sergeja Sergejeviča. Jedan bi po &vaku cenu (pa i po cenu odricanja od vlastite stvaralačke individualnosti, što Popov, razume se, ne kaže) hteo da- prihvati rukovodnu i spasonosnu direktivu odozgo i da u korenu satre svoju pogibeljnu privrženost »dekadentnoj modernističkoj umetnosti«, dok drugi tvrđoglavo insistira upravo na tim »formalističkim oduševljenjima« i »usiljenosti i neprirodnosti«. Moskovska ozvaničena kritika danas trpa u formalističku vreću sve što se idejno i oblikovno kosi s naređenjima sadržanim u raznim »istoriskim dokumentima«, tj. rezolucijama, člancima »Pravde« i sličnim materijali ma. Tim putem ide i Popov. Za njega ne postoji nikakva razlika između nezdravih pojava formalizma kao takvog i celokupne zapadne muzičke umetnosti, koja je, nesumnjivo, uticala na Prokofjeva. Tu je došao do izraza pragmatistički postupak moskovskog propagandiste, koji ni najmanje nije zabrinut time što su u njegovom izlaganju grubo i neprirodspojene različite stvari.
Prema Popovljevom članku, dva Prokofjeva decenijama se nose i pregone, Čas nadjača onaj smerni Prokofjev koji je napamet naučio »istoriski dokument« o Muradelijevoj operi »Veliko prijateljstvo« i pposto izgara od antiformalističkog zanosa, čas, opet, formalista Prokofjev pritera uza zid svog dvojnika i, držeći ga za gušu, komponuje na forma]lističkim pozicijama.
Razume se, u stvaralaštvu svakog umetnika mogu postojati, i često postoje, periodi kolebanja i unutrašnjih konflikata, ali Popovljev članak, kao odraz 7„pmrevizionističko – pragmatičkog stava prema umetnosti, skroz izvitopereno i pravolinijski, prikazuje stvaralaštvo Sengeja Prokofjeva, prelazeći preko bitih obeležja toga stvaralaštva i uzdižući opuse napisane samo zato što je pritisak bio isuviše jak. Raspravljanje o Prokofjevljevom delu svedeno je u članku I. Popova na nizanje vulgarno-primitivističkih, neubedljivih i praznih rečenica, u kojima je, kao jedan od najznačajnijih komjpozitorovih. uspeha, istaknut njegov oratorijum ·»Na braniku mira«. Nije ni čudo: to delo, komponovano
· prošle godime, zaštićeno je od zamerki
guuBBguuWWHHHBHHHHHHHHHH | LLLLILLLLLJLJ
samom svojom temom, samom činje-
micom svoga uključenja u sovjetsku ·
»ofamzivu mira«. Iz sličnog Dropagandnog nazloga Popov hvali i »Zdravicu« koju je Sergej Prokofjev komponovao u. svoje vreme povodom Sstaljinove 60-godišnjice života. LL
Nemoguće je izvući iz Popovljeva členka ništa što bi bar u najskromnijoj meri Jilo ma ogbiljam zalključak o dobrim i negativnim stranama Prokofjevljeva wtbvaralaštva. Čitalac koji ne zna da li je Prokofjev zaista sklon formalizmu, onom pravom 1OTmalizmu, meće ništa Waznati od Popova, toliko pre što autor člamka, kao i slični autori, ne piše o umetniku i njegovom delu, već, u krajnjoj liniji, — o blagodetmim djrektivama tobož kadrim da prevedu svaku sovjetsku umetničku dušu u Ždanovljevu veru,
Pre nego što je, po Popovu, konačno preveden, Prokofjev je komponovao operu »Rat i mir«, za koju se inspirisao Tolstojevim romanom, »Nažalost, kaže člankopisac, naši muzički kritičar; ne samo što njsu ukazali kompozitoru na promašenost i Ppogl-
MIRKO VUJAČIĆ
· beljnost njegovih idejnih težnji, već
su ga, naprotiv, na sve načine hrabrili u njegovim formalističkim ođuševljenjima. Kritika je, dakle, bila podbacila, ali je, srećom po Prokofjeva i celokupno sovjetsko muzičko stvaralaštvo, jedinospasavajući muzički kritičar uzeo reč u tom presudnom trenuiku i Ssamopregorno se posvetio spasavanju muzike. Već četiri godine on spasava sovjetske kompozitore od njih samih. od njihova odnosa prema muzičkom stvaralaštvu. „Međutim, sudeći po skorašnjem slučaju s operom Hermana onaj Prokofjev »formalista« podmuklo jedinospasavajućega i sveznajućega ima još poduže da traje, pored svih izjava poslušnosti.
Da se vratimo Prokofjevu ili, tačnije, ozvaničenoj verziji o Prokofjevljevom delu objavljenoj u listu »Sovjetska umetnost«.
Pošto je jedini ovlašćeni muzički kritičar, kome je ime SKP(b), ukazao Prokofjevu na njegove zablude, kompozitor se preporodio, kako kaže glasnik ozvaničene verzije I. Popov, koji zatim saopštava: »Duboko, svim srcem osetivši mudrost uputstava Partije, uvidevši greške u svome stvaralaštvu, Prokofjev se njemu svojstvenom energijom i strašću prihvatio stvaranja novih dela« Tako je nastala opera »Povest o pravom čoveku«. Biće da se onaj Prkofjev »formalista« podmuklo mešao u posao dobronamernog i, kako Popov tvrđi, žđanovski raspoloženog Prokofjeva. Zato je povodom opere »Povest o pravom čoveku« došlo do ponovne intervencije s nadležnog kritičarskog mešta, koje se u Popovljevom članku ovog puta pojavljuje pod veoma providnim pseudonimom »muzička javnost«.
Novi prekori Prokofjevu urođili su revizionističko-propagandističkim Dplodom u vidu već pomenutog oratorijuma »Na braniku mira«. Nezavisno od tematskog i muzičkog obeležja toga oratorijuma, valja primati da je njegov naslov u skladu s okolnostima pod kojima je komponovan: pišući takva dela Prokofjev zacelo nastoji da time odbrami svoj lični mir od juriša vladajuće birokratije koja sebe zove kritikom, đa ga odbrani barem u onim skrommim granicama u kojima jeđam sovjetski kompozitor može ostati.
Kao i toliki drugi, Prokofjev plaća za taj relativni mir skupu, vrlo skupu cenu potčinjavanja revizionističkoj praksi u oblasti umetnosti, cenu prihvatanja pragmatističkih naređenja, cenu prividnmog pokajništva.
Staljimovo mišljenje o operi Hermana Žukovskog »Od sveg srca«, razra-
Ž· A. SPASIĆ
BVOJMIR
đeno u članku moskovs&ke »Pravde«, doprinelo je naglom porastu broja takvih -pokajnika. Na Sednici Komiteta za umetnost, članova sekretarijata Saveza sovjetskih kompozitora i pret'stavnika moskovskog Velikog opersko-baletekog pozorišta (koje je sredinom aprila doživelo gromovničku posetu neprevaziđenog i ustvari jedinog sovjetskog kritičara) potekla je čitava bujica pokajničkih izjava.
Zamenik pretsednika Komileta za umetnost Anjisimov priznao je da se ta ustanova oglušila o »istorisku« odluku CK SKP(b) o Murađelijevoj operi. Komitet za umetnost slabo je TUkovodio Velikim pozorištem, što je krivica „već emenjenog pretsednika Lebedjeva, On je potpao pod štetan uticaj direktora Velikog pozorišta SOlođovnjikova koji je takođe otstranjem. Nije utvrđeno pod čijim se štetnim uticajem nalazio bivši šef Glavne uprave opersko-baletskih pozorišta Gorjainov, ali ni on nije prošao na sednici bolje nego Lebedjev. Posle niza napada, koji su ustvari pretstavljali »konkretnu razradu« članka moskovske »Pravde«, počeli 6u se javljati, jedan za drugim, pokajnici: prvo Lebedjev, a zatim članovi sekretarijata Saveza sovjetskih kompozitora, Solođovnjikov, autor libreta inkriminisane opere Kovaljenkov i, naposletku, eks-lanreat Staljinove nagrade kompozitor Žukovski.
U opširnom izveštaju s te sednice, jedne u čitavom nizu sličnih, list »Sovjetska umetnost« nalazi da se pokajnici zasad nisu dovoljno skrušeno i ponizo pokajali.
Pod surovim i stalnim pritiskom na sovjetske kompozitore mogu se pisati, i obavezno se pišu, oratorijumi u čast takozvane »ofamzive mira« i kanmtate o Staljinu, dok za stvaranje operskih dela velike i trajne vrednosti ne postoje nikakvi uslovi. Ali list »Sovjetska umefnost« nije ni najmanje eklon đa titu činjenicu uzme Uu obzir — 1 svečamo poziva novo rukovodstvo Komiteta za umelnost da posveti punu pažnju (valjđa putem administrativ-
nih mera) stvaranju »sovjetske oper-
ske klasike«. Milan ZARIČ
/Kadosna vesti
roleće naseli dom,
i mlade želje,
nove,
u sreu ćućore mom.
Tuga kupila skute: tužaljki nema više,
za navek one ćute.
Radost biserje kruni, pregršti moje puni, i dugom spliće kose.
Pa sreću misli snuju, slobodu, ljubav kuju, i radost. radost nose.
LS SK, KSS RNK, KGK IS, RIK, Z——~
LIME
ilo mi je svejedno hoće li me B ostaviti pod voltovima tamnim,
koji ne poznaju sunca ni svi-
jetla ili će me utjerat u bodljikavu ogradu gdje se od vrućine ]udi, siše Jogorska prašina, OOBDA bos i do pola nag u težnji da Se što više uzme Wunca ne bi li tijelo izdržalo zatvorske ledenice i ćelije, koji se ni na koji način ne mogu izbjeći. Ta raVnodušnost začudila me je i pokušao sam da joj stanem u trag, ali je misao usahla i zamrla, pa sam se i toga odrekao.
T,anci mi kolju zglobove; oni zvone na mojim rukama, škrguću kao zubi u groznici bola. Nekud stalno zanosim glavu, dižem oči i skrećem pogled od lanaca — Od njih me bvata jeza i stid! A oni su nekako vješto skovani — zamislite, u čovjeka se našlo mašte i za ovo najkukavičklje oružje — dupli su, imaju oštre obodnjake, moram ih maziti da me ne bi ljuće klali,
Ja mrzim crnu boju, možđa je m?zim izuzetno, ali nijesam moje oči mogao pošteđet od nje; 6ve žene u mom kraju nose crninu, takvo ruho ratovi su im obukli, i popove sam zamrzio u crnim, đugačkim mantijama: rano 8U mi strah od boga ulili, sve eu mrtve iz zavičaja ispratili, i čak mj se jedno vrijeme činilo đa ljudi umiru da bi oni imali posla, ispraćajući bogu grešnike. Oni 6u i mog oca isprafili, ni dužna ni kriva, prije vremena, i ftada mi rekli đa ne valja plakati »pošto je božje pravo da ga uzme onako kako ga je dao«. Mrzim i gavranove, jer svoj glas miješaju s lelecima, nigdje
ne počivaju osim po bojištima, goste se krvlju i očima što su proljeća i žene gledale! Pa su i ovi moji lanci napravljeni u tom tonu. Po njima je nekakav majstor u Rimu ili Firenci, — ko zna gdje od surog grebenaApenina do tihe, tople Sicilije o kojoj imam pretstavu da vVječito raste i cvjeta pod pitomim nebom Mediteranskim, — navukao crnu kalamidu, A ko zna koliko je do sada u njima ruku ceptilo; možda su od krvi zarđale, jer ovaj metal od krvi jako i osjetno rđa, Zanosim glavu da ih ne vidim, a stražar me gleda ravnođušno, katkad malo radoznalo i začuđeno, misli da sam poludio od straha za životom, Da li su od uvijek stražari malo znali, a još manje mislili? Kako to nije lijepo, Oni samo čuvaju nešto što im se naredi. Zašto su takvi stražari?
U mojoj uobrazilji kreće se čitava povorka ruku, a ja te ruke tako jasno vidim: mlađe i stare, slabe i nježne, muskulozne i jake, vitke i lijepe — i ništa ne vidim sem ruke! Čak eu mi malo i dodijale: traže me, mole i plaču, A kako kad očiju nemaju! To su te iste ruke koje su prošle kroz ljute beočuge ovih lanaca koji mi ruke stežu i od kojih ne mogu đa ih poznam. Slutim đa je neki od mojih milih i znanih vezan tim lancima, jer OVOB proljeća svi su putevi oglunuli od silnih zveketa lanaca. To je jedina muzika moga kraja, u kojoj su i moji jedan akord na umornom putu naše partizanija! Čij li će ruke zamijenit ove moje dvije mučenice? — htio bih
da znam, a to mi ništa ne treba. Zašto me bole te ruke koje, možda, nikad nijesam vidio, zašto? — A kako zašto kad sam radi tih zelenih bolova dospio pred vrata ovog volta ispod kojeg mi, po svoj prilici, izlaza nema osim u jedno podmuklo i ćudljivo svanuće što se kao vješt lopov prikrada danu noseći sa sobom neizvjesnosti i bolove, puške navijene i mrtve, Na pustopoljini nečijoj, davno zapuštenoj i zaboravljenoj, na kojoj ne raste ni-
· kakvo cvijeće, samo glog i kukurijek
ispod kojih se zmijc i gušteri sunčaju? „.,
Moj seljački rod siromašan znanjem i imanjem nestajao je i nestajao od Njegoša Planine do Bijele Gore, Moji su stari znali pročitat eamo »čitulju« — ij to je sve, a ja sam prvi zapisan u njoj kome je zapalo da osvoji trideset slova, Za Dantea nikad nijesam čuo, a njegov 6tih »Lasciate ogni speranza voj ch'entrate« — (Ostavite svaku nadu vi koji ulazite) zapisan crnom kredom na sivom zidu iznad vrata moje samice, koja me čeka prazna i spremna — u meni je izazvao strah i radoznalost. Zašto je izgnani pjesnik iz Petrove Kapije na pijaci San Martina Ostavio ovaj stih, koji skoro punih sedam vijekova nalazi obilatu primjenu na veliku žalost čovjeka, u ime čijeg su kulta već presušili sve tintarnice pišući u slavu njegove dobrote, koja je danas toliko nestabilna kao latica mliječara u evrdlu ljetnog vihora?
išao sam u siv prostor samice. Šta sam Oosjećao kad je brava zaškripala i kad su gvozdena mandala tupo zazvečala na vratima? — stara je i Doznata stvar, koliko tamnice i utamničeni, pa čemu to ponavljati. Samo me je do bola uvrijedila mrtva ravnodušnost tamničara koli je ovaj posao izveo. On je to uradio kao kad čovjek cipelu obuva ili čini neobaveznu šetniu — tek nešto obično ispod običnoga, — —
ĐBROJ 26
BUGARSKA KROZ NAO
(Rađ Save Nikolića)
_________________ ___ ____C-——-
GOSPODINA ZASLAVSKOD
tampa moskovskih hegemonista
interesuje se s vremena na
vreme i za život u podunavskoj guberniji, to jest u »narodnoj« republici Bugarskoj. Posećuju je čak i novimari tipa Zaslavskog. I ne samo što je posećuju, nego je i tako opisuju kao da se Bugarska pretvorila u rajski vrt, gde se »romantičarska delatnost javlja kao neizbežna crta socijalističkog 6&tvaralačkog rada«. Časopis »Novoje vremja« u broju 14 objavljuje »Utiske iz Bugarske« gospodina Zaslavskog. Vredno je zaustaviti se malo na tim utiscima da bi smo videli kako se 6ovjetski novinari prilagođa– vaju današnjoj politici Kremlja.
Gospodin Zaslavski je praktičan čovek. Njemu nije potrebno da uloži mnogo trudđa da bi upoznao istoriju i današnje stanje bugarskog naroda. On, kao neki indiski fakir, u stanju je »da upozna neke karakteristične crte novog života Bugara ne napuštajući hotek« »Ova se slika dopunjava šetnjama pprestoničkim ulicama i trgovima... Šta li je mogao da vidi gospodin Zaslavski iz svojih apartmana u hotelu »Bigaria« i na sofiskim trgovima i ulicama?
'U svom pesničkom raspoloženju on vidi prvo hotel »Blgaria« (u kome je otseo) kao krupno kapitalističko preduzeće koje se u prošlosti zvalo »Imperijale. On vidi, dalje, kako se po sobama tog hotela šetaju pretstavnici kapitalističkih država, na prvom mestu Amerike. On zamišlja kako je ovde, u ovim prostorijama, Bugarska rasprodavana na malo i na veliko. Ona nije mogla čak ni da misli na evoju ekonomsku nezavisnost. Njoj nije dozvoljavano da ima čak i svoju industriju. Ona je bila samo dostaVljač sirovina za imperijalističke države, Ona je bila tržište za američku, englesku i nemačku robu... Ali ova
| _epoba, teši svoje čitaoce gospodin Za-
slavski, otišla je u nepovrat, A da li znate kraj ove epohe? Ona se zavIšila, prema podacima gospodina Zaslavskog, u momentu kada je hotel postao državno preduzeće i prekršten
od »Imperijala« u »Bigariu«. Koliko li
će se amejati bugarski čitaoci časopisa »Novoje vremja« ovom neznanju gospodina Zaslavskog.
Ali da pređemo dalje i da vidimo šta se dešava sa hotelom »Imperijal«, koji je prekršten od Zaslavskog u »Bilgaria«,
Sada, kaže gospodin Zaslavski, u Ovim prostorijama čuju se samo Dpesme, smeh i veselje. Ovde otsedaju stalno delegacije. Evo jedne povodom Kongresa bugarske omladine, evo druge povodom Kongresa bugarskosovjetskog prijateljstva, evo treće —v kolhoznika iz Azerbejdžana, evo čeite — nemačlih gimnastičara itd. itd.
I pošto je gospodin Zaslavski za vreme čitavog vog boravka u Sofiji bio u prijateljskom društvu tih delegacija, on je dobio »kosmopolitsko raspoloženje« Međunarodni momenti, uzvikuje patetično Zaslavski, veoma su jaki u životu savremene Bugarske.
Do beznadežnosti me je uplašio taj mali prostor, ta slijepa mrtvačnica za žive. Od malena, dok još nijesam bio prohodđao, mati me je u kolijevku uvezivala, klela i prigušivala guberom, a ja sam se đavolski dernjao, suzama i plačem iskupljivao slobodu, vukao se po travi, zurio u osunčane vidike pune mirisa i zelenila, često puta natrag vraćao sve tijelo modro od peckotina pčela i osova — a tako sam silno rastao! Kad sam &e dohvatio nogu, Zatvarali su me u kuću sa mačkama š govorili: »Sada će ti majka doć i donijet i šarenu laž, dome moj«. A ja sam, uvijek varan, rano naučio 1lukavstvo i provaljivao rupu na krovu, samo da se pustim u seljačku širinu zavičajnu, da trčim po vjetrometinama i gledam kako koze brste, orlovi šestare nad zavičajem i svojim kliktanjem vabe srce i dušu nekud u širinu, u prostore, za njihovim sabljastim krilima što rastu gore u zraku, čista i lijepa!
Šta ću sađa u toj grozi mraka; tu je krov visok, jak i neprobojan, za mnom zatvorena teška 6eamička vrata.
Ja sam se uvijek plašio samoće, Samoća — to je java umiranja!
Tako sam umoran da bih najrađe na sve zaboravio, Već dvadeset godina tijelo mučim tamnicom, budakom i ralom — i ono se otvoreno pobunilo i traži počivanje i spokojstvo, a ja mu ga ne mogu dati, Moja čuturica partizanka, sva irekaolavapa i izlupana zazvoni na hladnom betonu. Pokrih je torbom što još miriše na razne gorske rave i neđopečeni ječmeni hljeb. Htio bih da zaspim, ali san me neće — negdje u grudima ostao kuršum pa se oko njega rana zapalila. Pokušam da ga napipam. Gluposti, šta ja tu mogu! I ponovo se smirim neka rana čini svoje.
Ipak sam zaspao duboko i teško, a kad sam se razbudio uzdahnuo sam za
Ali ovi momenti, nastavlja on, sasvim su drukčiji nego što su bili kada se hotel »Blgaria« zvao »Imperijal«. Sofija danas nije »konjušnica za kapitalističku „Evropu, niti pak duboka provincija za anglo-američku buržoaziju. Sofija je danas živa prestonica na velikom putu narodnih demokratjja, grad za međunarodne sastanke radnika novog sveta, centar slobodne i nezavisne zemlje«. \
Da bi bio, možda, još konkretniji pred svojim gospodarima iz Moskve, Zaslavs&ki nije zaboravio po običaju da opsuje i besposlica — u Bugarskoj teče med i wnleko. Jugosloveni su se prođali Amerikancima, oni ne mogu čak da misle za svoju, nezavisnu ekonomsku politiku, dok, obrnuto, Bugarska može da proizvodi za sebe samu SVeE, sve što joj je potrebno, #li da ga đobije od svojih suseda na načelima uzajamne pomoći i nove privredne politike...
Iz gore izloženog vidi se da je BOspodin Zaslavski morao da napne svom snagom maštu da bi uđovoljio ukusu svojih moskovskih gospodara, koji sađa nameću svoju hegemonističku politiku svojim satelitima i koji su u žustroj raspravi 6a američkim i engleskim kapitalistima oko podele sveta. Zbog toga gospodin Zaslavski falsifikuje i istoriju i današnje stamje bugarskog naroda.
Tačno je, gospodine Zaslavski, da je Bugarska u prošlosti bila rasprodava= na od domaćih i inostranih kapitalista. U ovoj rasprodaji najviše je učestvovala »matuška Rusija« Ali uprkos toga bugarski narod ne samo što je mislio, već se i borio uporno za svoju političku i ekonomsku nezavisnost. Jednom protiv turskog ropstva, drugi put protiv ruskog carizma, treći put protiv nemačkog imperijalizma, a sada... protiv »šsovjetskog« varVaT–stva i divljaštva. Ove borbe su kalile, i sada kale, revolucionarno-napredni duh Bugarina. Ove borbe su izgradile
plejađu bugarskih revolucionara. Ove ·
borbe su osnov svih progresivnih strujanja u Bugarskoj, uključujući i Bugarsku komumističku partiju, koja je igrala značajnu ulogu u odbrani nezavisnosti zemlje. I ako je danas BEP pretvorena u poslušno oruđe Kremlja, to ne znači da je borba prestala i da su se bugarske napredne snage pom!rile sa današnjim stanjem u zemlji. Ako je gospodin Zaslavski želeo da bude pošten prema sebi i prema međunarodnom radničkcm pokretu, kome pretenduje da služi, on je morao da sluša ne pesme i smeh koji se Ori danas u hotelu »Blgaria«, već patnje bugarskih radnika i seljaka, Zaista, Bugarska nije »konjušnica za kapitalističku Evropu, niti pak duboka provincija za anglo-američku buržoaziju«, ali je zato još nešto gore. Danas je ona jedan veliki zatvor u kome su i radnici, i seljaci i radna inteligencija podvrgnuti takvom despotskom i eksploatatorskom režimu kakav nije zabeležen u istoriji zemlje,
Ivan PIPEROV
iščezlim snovima, Moji skeljani kose, iza vitkib, oštrih i svijetlih kosa padaju dugi otkosi uzrudjele trave, Kosbaša rasijeca zelene livade, ugrezao u rosu do koljena, a planinka, udovica Spasenija, krhak kihot pun zdravlja i radosti ostavila je po otkosima. Nekad sam se jedva uzdržao da za njom ne poludim, za dva ftitrava Ditoma luka obrva njenih, za očima ispod njih što luduju od ljubavi, za smijehom njenim, od. koga sam se tako rano i ozbiljno razbolio! Sad su me ostavile i te slatke, mile bolesti, Htio sam da se izgubim s njom u 6vijet, ali me je majka kletvama pre= tekla — zato je i do đanas moje srce ostalo sičijavo i ozlijeđeno. \
Sad sam se sasvim razbolio od tih snova, a mrak u samici. Tu mi oči ništa nijesu potrebne i ja ih uzalud široko otvaram, Sad mi je krivo što oči u mraku ne vide. A šta bih ja tu i mogao vidjeti osim dva metra me-
·'mljiva zida i komad zarđale brave. Možda je bolje što je mrak.
Stražar pred vratima hrče — po tome sam ustanovio da je duboka noć. Nekakvi mjedeni zvukovi kaplju u moj sluh i te kapi zvukova noćas tako volim! Da je 6at, nije, — jer ovdje nema sata. Ne znam ni otkuda dolaze ti zvukovi tako mili i melemni, jer još nijesam uspio da odredim orijentaciju. Kad su zvukovi utihnuli, 0sjetio sam bolove gluhe jeze, pa sam čuturicom počeo da udaram o gvozde-
Jugoslaviju. U njoj je glad,.
ČE
na vrata, po taktu, u melodiji neke ~)
pjesme davno zaboravljene. To mi se jako sviđalo, Udarao sam &ve jače i
jače i probudio stražara koji nikakve · i
praktične potrebe nema tu da stoji. Možda on to i sam zna pa je zato tvTdo zaspao. 1
Che fai?! — nzjzadđ je rekao stražar -
vani, Zijevao je i nekoliko puta zdškripao cokulama po betonu. i
Ja sam još uvijek: zveckao čuturicom o vrata, mjjenjao ariju ı žabav“
a.
NIE 0 |fadluts-
" Tr