Књижевне новине
VASKO POPA
Mu. (5 „0.0!
Cune
Živi m tragovi
i
seobe
Od polovine ovog meseca, u rmumunskoj pograničnoj oblasti prema Jugoslaviji počela Je strahovita policiska akcija deportovanja pripadnika jugoslovenske nacionalne manjine i svih »nepoćudnih«,
(»Borba«, 26 jun 1951)
| age im dane Iz kuća izagnali
Nemiru pod slemenom Bez prozora bez vrala Stan će im biti
Sobama razvejani
Ridaju
Nad vazduhom ranjenim
Drumovi mahniti Krvava stabla im valjaju
Pod ognjištima
Dpcel Jaslima \
U tužnim nedrima njiva Koreni će im trunuti
Nad krovovima nad dvorištima Na čelu rodnog neba
Oblaci večiti
Kletvom tučanom pretiti
Groze njihove blede S kosom u plamenu
May: Mad O U a OOU JJ
_—_ _ - _-—- __ —)
JURIJ GUSTINČIČ
DEG
njao sam: XP Ispred kafane •Rotond«, na. bulevaru Monparnas, sreo sam soOvjetskog književnika. Bio se verovatno odbio od svoje delegacije, jer je bio nervozan. Ponudio sam mu da sednemo zajedno i poručio aperitiv. Zatim sam odmah počeo sa svojim monologom... ,
— Ovd»5 je pre više od 20 godina
pp utiskom posete Parizu sa-
sedeo Majakovski, Možda sto ga za ~
njegov ekstremizam osuđivali i vi sa
umerenih pozicija poštovanja kulturnog nasleđa? »Klasici neće postati šti-
vo proletarijata«! Malo smešno, zar. ne? Ali ovde ima još tragova jednog drugog Majakovskog. U ovoj kafani
vodio je intimne razgovore s Verle-
nom i Sezanom, naravno u stihovima.
Izazvao je duh ove dvojice nemirnih
Francuza, da bi im se požalio na pol-
tronstvo koje je zakucalo na vrata no-
ve ruske kulture i pretilo da uništi mlada stabla. e
Bor Bag Tor npyrojt ce30oH — Ce3gaHH.
Tenepsb yn OT MCRyCcCTBa BOOK, He Kpacky JHOOT, a ca!”
„BbIiBame, ce3oH Hal
(Poslednja dva retka glase u prevodu: Sada su skrenuli sa puta umetnosti, ne vole boju, nego čin).
DUŠAN KOSTIĆ
· SAVREMENI »BARONI LAŽI«
če su davne, pala je po njima
patina vremena, ali se čovjek
još uvijek slatko smije nad baronovim lažima — često punim mašte i duha. Postoji i »baron Golić« u Sterijinom komadu »Laža i paralaža«, koji zanosno priča o moru koje gori, o tome šta je vidio na mjesecu. Ali manimo barone, ostavimo barone! Kako je danas bijedan srednjovjekovni baron pred modernim savremenim »baronima laži«, koji, doduše, nemaju njegove mašte i duha, ali imaju gigantske razmjere u VJCštini laganja, u oskudici morala. Prevaziđen. je on, Minhauzen, i te kalto ubjedljivo, prešišali su ga već toliko puta kominformovski trkači na dugoj i monotonoj stazi podvala i intriga, On je, to se vidi, pravi pravcati diletant pred novim majstorima laži kominformovskoge tipa.
Evo, naprimjer, u »Raboiničeskom delu« neki Dragomirov. Kod njega je, nedavno „takvo nadahnuće dostiglo bijelu tačku usijanja: nema retka u kome ne laže, u svakom pasusu je po jedna grdna neistina, a čitav članak — posvećen literaturi socijalističke Jugoslavije — pusta je i neduhovita parafraza davno već poznate moskovske klevete. »Baron« Dragomirov raZžmahniio se široko, sve »zna«, SVE »VIdi« i o svemu »kompentenino« priča: Kimjiževnost u Jugoslaviji pošla je, Ve-, li, u sunovrat poslije inkriminisanog „prelaska u imperijalistički ' tabor«; njome danas, kaže on, dominira puna dekadencija i irulež Zapada, formalizam je našao puni razmah., pesimizam takođe. Dragomirov jasno vidi da mas je đavo odnio, jer smo se đavolu i prodali, Dali smo, naprimjer, nogu literaturi Simonova, a ona nas je, valjda, jedino i mogla uzdići među velike i prave literature, osigurati vječnost ili bar blagonaklone poglede moskovskih satrapa,. Ali ne, »otkriva« Dragomirov, mi smo se prodali! Sartr je glavni ton jugoslovenske savremene Titerafture -- izvor i utoka mjena. I ne samo Sartr. Nego i Žid, Haiksli, Žan Kasu (ah, taj Kasu!), Džon Dos Pa808, Masimo Bontempeli, Džojs i čitav niz drugih Kominformu mrskih i odvratnih svjetskih pisaca. .
Partiski feljtonist se dakle zgražava mad fobožnjim raspadom naše literature. On je zabrinut nad njenom sudbinom, On nam nabija na no5 rec!mo Kasuov »Pariski pokolj«, ili Luja Adamiča(!), ili Bontempelija. Zbog toga, kaže, što su antinarodni. Zbog toga šlo su dekadentni, truli. Ali Dragomirovu se, ovoga puta, omaklo više nego što je trebalo: nije, siromah, znao tu malenkost koja može i da mu se ljuto osveti — naime, da su »Pariski pokolj« Rusi već davno preveli, onda kad su. Kasua još nazivali velikim progresivnim piscem, dakle prije Kasuovop izjašnjavanja za Jugoslaviju; i nije znao-đa je Masimo Bontempeli desna ruka. Toljatija i njegov · vrli pretstavnik u Senatu. Nije znao, inače sigurno ne bi s njima ispirao usta, poštedio bi makar Bontempelija — isštakao bi ga za primjer, preporučio ga. Ili ga bar prećutao. :
'Međutim Dragomirov ima i drugih »bisera«. On je poduzeo da malo rasmoktri stanje jugoslovenske književne produkcije. Sve je, naravno, stavio pod hirurški nož kominformovske logike. 1 ništa nije pustio na miru taj žučni feljtonist, to zapjenušano momče jz »Rabotničeskog dela«, Postavio je svaku GWtvar na svoje mjesto, kao u, ko-
- međiji Nušića..Utvrđio je najprije dijagnozu, Onda je pročeprkao po »stanju stvari« i zabrinuto prokomentarismao bolest, Na kraju tužno zavrlio plavom i izrazio vjeru u »ilegalnu« liferaturu i »ilegalne« pisce kojima »pripada buđućnost« — sasvim po banalnom informbiroovskom receptu.
Ali informbiroovski recepti, zna se, nijesu nimalo interesantni, nijesu ni inteligentni, ponajmanje kome potrebni, Dragomirov nije ni bolji ni gori od kolone hominformovskih piskarala i klevetnika, koji nedotupavno:·i sasvim uzaludno iznalaze ftobožnje gumente · za svoju jalovu tezu o našeni prelasku u tuđe ustajale vođe, I ne bi se uopšte valjalo zadržavati na ovom slučaju kad on'ne bi obilno pružao ono što nam je danas tako potrebno: humor.
V znate priče o Minhauzenu. Pri-
Jer, zaista, ovaj kominformovski Vitez pera daleko je otplivao u izmišljanju; izvukao je svoju sibovsku galiju na debelo more laži i sve što grmi sa svoje trule palube tako je komično, i veoma zabavno, i neizrecivo ograničemo. ·
Naprimjer, on tvrđi da je Ivo Ahndrić fašista, da je u jednoj od svojih posljednjih pripovijedaka (Bife '"itanik«) pokušao da brani i opravda ustaške zločine u Hrvatskoj. On to tvrdi besprizivno i apodiktički kako bi izgledala tvrdnja što uvjerljivija. Možda će, ne velim, bugarski čitalac njegovog članka i povjerovati u ovu klevetu, jer nema ni pojma o Andrićevoj priči. Pa da, na to je Dragomirov i računao: koji će ga bugarski čitalac uhvatiti na djelu kad u Bugarsku ne dopire jugošlovenska knjiga! A u pomenutoj priči Andrić, umjetnički veoma kvalitetno, knoz jednu finu i duboku psihološku analizu duše ratnog zločinca, &nažno oplužuje ustaške koljače — dakle sasvim obrnuto od onoga Što »otkriva« zlonamjermi Dragomirov i njegovo »Rabotničesko delo«.
Dragomirov, dalje, optužuje jugoslovenske pisce da iskrivljavaju mnoga isto .ska fakta, 'da falsifikuju i krivo tumače čitav niz događaja iz živola jugoslovenskih naroda. Tako on kaže: »Iskrivljavaju i kleveću partizanski pokret u Jugoslaviji: i zapisi Branka Ćopiča, bilješke Viktora Novaka (»Magna crimen«), romani Mivoslava Krleže (»Hrvatski bog Mars«) i drugi«...
Da kažemo odmah: ovo je koješta. Prije svega, Viktor Novak nije književnik nego naučnik koji je u svojoj knjizi dokumenata »Magna crimen« izmio sijatet mepobitnih optužbi o, zločinima „Vatikana i katoličkog klera kod nas. Tućči dokumentima glavne pobornike fašizma u našoj zemlji zašto bi to, pobogu, bilo klevetanje i izopačavanje naše narodnooslobodilačke borbe? Ili, zbilja, kako to kleveću partizanski pokret u Jugoslaviji romani Miroslava Krleže, recimo »Hrvaltski, bog Mars“, — knjiga pripovjedaka ratnih novela napisana prije nekih trideset godina i sva pod reflektorom TLenjinovog poimanja rata? Očigledno, u pitanju j» gola mistifikacija, gadost T »Rabotničesko dolo« i njegov Dragomirov silno preziru i omalovažavaju svoje čitaoce kad računaju na njihov minimalni intelekt — prođavajući im ovakve kominformovske rogove umjosto svijeća.
Ali vrijeđi tu, sem toga, uputiti »Rabotničeskom delu« i »baronu« Drago= mirovu jedno jeretičko pitanje: otkud sad odjednom, gospodo, kod vas fa zabrinutost nađ »blaćenjem« partizanskog pokreta Jugoslavije? Otkud pri-
· znanje i uvažavanje toga pokreta? Ta
nije li Kominform anatemisao našu revoluciju već po hiljađu puta svojom inkvizitorskom palicom — tvrdeći da je to ustvari bio gestapovski pokret? A. vi tvrdite obratno, onako kako Kominform ne kaže, protiv čega se bori. Eto i neprimjetno, đavo da ga nosi. i glupavo ispali ste iz kominformovskog kolosjeka. Jao vama, teško vama za {u .gigantsku nesmotrenost i kontradikciju!
| Dragomirov laže čim zine. On bezočno tvrđi da sam ja napisao pjesmu »Došla je vijest iz Rumunije«, u kojoj, kaže on, obasipam rumunski narod i Rumunsku radničku partiju najgorim vicevima „podrugivanjem i izmišljotinama, Za pomenutu pjesmu, prizna jem, prvi put čujem od Dragomirova, jer do ovog momenitka nikad nijesam napisao fu ili sličnu pjesmu. Ne postoji takva pjesma. Meni je ona nepoznata. Nju je prosto naprosto izmislio sofiski »tražitelj istine«, izmislio i podmetnuo, kao što je izmislio i »Priču o malom čovjeku«, pripisujući je Miri Alečković koja se dosad nikad nije bavila prozom. Eh, kad bi nešto Dragomirov bio priveden sudu da
· podnese đokaze svemu što je nalagao,
volio bih, zaista bih volio. da vidim kako bi izgledao, kakve bi boje mijenjao licem faj klevetnik iz sofijske busije!..
On želi da dokaže kako je u Srbiji užasno stanje. Argument su mu stihovi Oskara Daviča: »U svakom selu Srbije — mehana, U celoj Srbiji — jedna fabrika, Na svaki okrug — što apsana i sto hiljada kažnjenika«. Da-
kle, vidite ono što i oni tvrde: fašisličii režim, kakav socijalizam! Zar s jednom fabrikom socijalizam, s tolikim krčmama? Dragomriov kaže da je OVO »poetsko pliznanje« probilo i protiv pjesnikove volje, ono je — klikće on »poefski opis jučerašnje i današnje Srbije«. Ali Dragomirov je samo prečutao »sitnu sitnicu«, tj. da sa to stihovi posvećeni Sretenu Anđelkoviću
' (pIzveštaji iz Srbije«), koji je »pioveo
najveći deo kazne zajedno sa Svetozarom. Markovićem u istoj ćeliji, i da ilustmuju Srbiju iz sredine prošloga Vijeka — kad nije, koliko znamo bilo ni Rezolucije Informbiroa, ni »Rabotničeskog dela« ,ni Dragomirova,
Nevjerovatni je to ignorant. Roman Vere Obrenović-Delibašić »Kroz ničiju zemlju« pripisuje Siniši Paunoviću, »Zapise iz oslobodilačkog rata« Rodoljuba Čolakovića — Čedomiru ·'Minderoviću. Za urednike pojedinih „književnih časopisa proglašava ljude koji to uopšte nijesu. Sve je smutio, sve je zamijesio. Ispala je gusta ljepljiva kaša koju je teško, veoma teško kusati. Zaista, nema šta, neizrecivo je komičan Dragomirov u Svojim JagarTijama! · |
Postoji u »Gorskom vijencu« Njegošev stih: »Niko krupno ko Turčin ne laže«. On bi se danas morao modifi-. kovati: »Niko krupno ko informbiroovac ne laže«. Zar nije tako?...
KNJIŽEVNEINOVINE
„Njemu je bilo žao boja i on sa pre„irom spominje nedđorasle talente, koji »ližu pete visokopostavljenima«, Intercsantno je čuti ovu lamentaciju u centru danas · proklete »buržoaske, kulture«, Često se pitam: šta je bilo sa RS ' visokopostavljenim junacima? i ' Počnimo s poslednjim. Ovi »posed-
nici vlasti« (vlast-imuščije) su bilno
ulicali na dalji razvoj talenata. Šta više, sa postepenom evolucijom ideje o inkarnaciji duhovnih i moralnih vrina u liku tih visokopostavljenih ljudi revolucije, talenti su sve više usredsređivali svoju pažnju na fipu istaknutih pretstavnika sovjetske države, Smatralo se da junak tako reći
leži na površini, a sovjelska teorija
književnosti je ovu potragu za junakom u »višim sferama života« ozakonila tvrđenjem da je glavni zadatak literature dati lik boljševika. Možda ima nečeg vrlo poučnog u tome da su talenti i polutalenti sve više bivali prinuđeni da iaj lik uzimaju sa površine života. A sam lik se kroz sovjetsku istoriju menjao priličnom brzinom. Šš
Ono što je bilo velikoj Sedamnaeste, počelo je da se delimično rastvara već u Nepu.
Međutim, priznajem da su uzajamni odnosi talenata i visokopostavljenih junaka u sovjetskoj literaturi složeni. Epoha posle revolucije porodila je neku novu vistu onog dobro poznatog ruskog nihilizma, tj. naivnog i istovremeno bezobzirnog odnosa revolucionara prema složenim duhovnim kompleksima koji su još složeniji u prelazno doba. Ali dok je Rahmetov kod Černiševskog — onaj gigant koji je spavao na gvozdenim šipkama da bi prekalio telo i dušu za borbu još epizoda romantične epopeje, ovaj novi junak koji je ostavio za sobom revoluciju i zauzeo čvrst položaj u SOvjetskoj državi, često poprima običaje mirnodopskog građanina sa »odvoje-
. nim stanom«, fetišizacijom predmeta
široke potrošnje i čvrstim ubeđenjem da je rešenje svih intimnih problema u grubom kolektivizmu. Jedna junakinja u komediji ?*Apsurd« od Konstaniina Fina kaže čoveku koji nije ni u kom slučaju visokopostavljen, ali »gvojim srcem vidi samo hnju«:
Ana Vasiljevna: Koliko godina već me volite bez svake nade?
Gluvonemi: Pet godina,
A. V.: T ništa drugo osim ovoga niste radili?
Gluvonemi: Baš ništa. .. A. V.: Grozno! (Smeje se) Zar čitavih pet godina?
Gluvonemi: Pet!
A. V.: Trebalo bi vas poslati na prisilni rad (Smeje se). :Kavalir de Grije na. prisilnom rađu!
Recenzenti tog doba smeškali'su se”
zajedno s Anom Vasiljevnom. Meni danas nije ni malo smešno! Ne samo zbog reči »prisilni rad«, nego i zbog toga što *e gluvonemi doduše gluv u
UMETNOST NA BRITANSKOM FESTIVALU
U toku ođ dva meseca, koliko je trajao
Testival, održano je u Londonu i unutra- ,
šnjosti oko 50 raznih izložbi, među kojima je vredno pomenuti „Izložbu savremenog britansikog slikarstva, Izložbu britanskog vajarstva, Izložbu arhitekture, · Izložbu knjiga, Izložbu nauke, Izložbu 60. slika, Izložbu Henri Mura i Izložbu Hogarda,
Na Festivalu je održano 250 „koncerata britanske i strane muzike, od kojih je bilo 8 koncerata britanskih kompozitora od 1300.do 1750, 8 koncerata muzike Henri Parsela, 6 koncerata engleske voikalne muzike, tri Elgarova oratorija, Viljamsova »Sankta Cuvitas« i »Morska simfonija«, Voltonova »Beleazarova gozba« i Britensova »Pro-. letmja simfonija«.
Opera je bila pretstavljena premijerom opere Voama Viljamsa »Prilgrims Progreš« i novom postavkom Perselove opere »Dido i KEneja«.
Pozorišni prosram sec sastojao od klasičnog i modernog repertoara, Najzapaženija je bila .mova postavka. Šekspirove itzomedije »Vesele žene Vindzorske«, Lorens Olivije i Vivijen Li glumili su u Šekspirovoj drami »Antonije i Kleopatra« i u Soovoj drami »Cezar i Kleopatra«, Alek Ginis se istakao u ulozi Hamleta. Pored mnogih pretstava vredno je pomenuti i pozorišnu sezonu u Serspirovom „Strafordu, gde sc prikazivao »Rikard II«, »Henrik IV« i »Oluja«. .______-_ — ——-—_—___—__——_________——-_— K—-—_——_-- —— "—--—_ _— — ———— ——J
Božidar Jakac: XIV divizija ma Pohorju 1944
aa
odnosu na rekonstrukciju privrede, bio za to i dete novog doba, i Ana Vasiljevna, bila nesposobna da poštuje nešto duboko intimno u čoveku, Ova jednostranost psihike pozitivnog junaka bila je primećena u delima Dpametnih ruskih pisaca u istom imomentu. Setite se Oljošine posveti »Zavist«e!
Junak te priče Nikolaj Kavaljerov je.
čovek bez određenog zanimanja i pijanica, sa nekora nemoćnom Tantazijom, ali i puno smisla za primećivanje starog i sitnog u novim ljudima. On zavidi i mrzi visokopostavljenog junaka koji ga je pronašao pijanoga na pragu krčme i dovukao ga svojoj kući. Visokopostavljeni „razgovara 5 Kavaljerovom samo uzgred. Ne oseća Joše, ali njegova duša se kreće po jednoj pravoj liniji. Prema kolebanjima Kavaljerova on se odnosi sa ironičnom snishodljivošću. Knerg.ju iroši jednostavno, bez razmišljanja O smislu života. On je amuzikalan. Apsolutno nikakvog smisla nema za intimnu stranu života! To je apsolutna podela ljudske psihe na dva jednostavna dela, na »potrebno« i »nepofrebno«. Kavaljerov se smešno i naivno bori za rehabilitaciju »nepotrebnog«. Pisac je bio uvređen kada je kritika proglasila Kavaljerova »vulgarnim i sitnim«. Još je na kongresu pisaca 1934 govorio o svome srodstvu a tim likom: »Najviše maštam o tome da se sačuvaju boje mladosti, da se zaštiti moja svežina od tvrđenja da je svežina nešto vulgarno i „sitno«, e
Oljoša je čudan, ali sviđa mi se njegovo osećanje odvrainosti i istovremenog poštovanja prema tom dvodimenzionalnom pozitivnom junaku, čiji lik je postajao sve više osvešten literarmom. kritikom, Umesto da secira postojeću literarnu produkciju i upoveđuje iw produkciju s materijalom životnog iskustva, kao što su to radili Sent-Bef, Bjelinski, Brandes i drugi, i iz svega toga izvodi opšte zaključke o tendencijama epohe, sovjetska kritika počela je da propisuje Mharakteristične crte junaka,
Reći ćete, ta bilo je i vrlo simpatičnih junaka. Na primer, Davidov u Šolohovljevoj »Uzoranoj ledini«. Kod njega ima očiglednih simptoma »intimnog preživljavanja«, potpuno neočekivanog i neobičnog za radnika. Na kraju prvog dela romana on se zaljubi u nestašnu i neozbiljnu vanpar= tijku Ljušku, koja se neće promeniti,
Ko je verniji životu, Oljoša ili Šolohov? Verovatno oba. Slikali su razne crte pozitivnog junaka na izvesnoj etapi. Tada je tih karakteristika bilo mnego i pozitivnih i negativnih. Ali »Uzoranu leđinu« Šolohov nikad nije završio, Meni se to ne čini slučajnim. Ko bi mogao sagledati kraj i rezultat života Davidova? Možda se i on
lograđanštine, kao što će Oljošin višokopostavljeni junak, sudeći po svemu, do kraja života smatrati svojim
. idealom kolektivizam ogromnih men-
zi koje građi. Ili bi Davidov. mogao da postane nešto sasvim novo, da iznenadi sovjetsku javnost kao što je iznenadio Grigorije Meljehov. na kraju »Tihog Donma« svojom rezignacijom? :
Možda je najdublji smisao » Uzorane ledine« u tome što nije završena...
Međutim, onaj pozitivni jumak sa površine života sve se više ugnezdio u Sovjetskoj literaturi a ona je postajala sve tolerafnija prema njemu. Sve više jdealiziran i oslobađan od silnih orta,on se pretvarao u »visokopostavljenog druga«. Ali kao kod svake idealizacije, i ovde je ona ostala odraz jedne dublje stvarnosti,
U kasnijem romanu Borisa Levina »Mladić« (1936) situacija je slična onoj u »Zavisti«. Ali pisac je već bliži najjednostavnijoj podeli na dobro i zlo. U čitavom materijalu se oseća neumoljivi stav pisca koji me propusti priliku da ne kaže tačno šta misli o postupcima junaka. Kako je io daleko od starije ruske literature! No, to nije ona slabost što čini knjigu neubedljivom, ma da je simptom sutona realizma, Važnije je to što se degeneracija pozitivnog junaka odvija značajnom brzinom. Sukobljavaju se dva čoveka: mladi umetnik Koljče, inđiviđualista, zatvoren u sebe, egocentričan, i »krupni državni organiza– tor«e Aleksandar Praskuhin. Situacija se ponavlja: kod Oljoše smo imali dvoboj između pijanog i osećajnog slabića i zdravog kao bik rukovodioca narodne ishrane, kod NLevina se pozitivnom junaku suproistavlja ambiciczni umetnik. Levin se postarao da poslednjeg ocrta zgusnutom crnom bojom, ali je činjenica da su njegova razmišljanja često snažna i primeđbe samostalne. Treće lice junakinja knjige voli talenat, originalnost, svežinu. Sukob bi mogao biti zanimljiv. Međutim, protivnik Koljčea nije umetnik, nego »praktičar«. Pisac je hteo da praktičar pobedi. Ali ma koliko »prakiičar« govori o umetnosti i narodu, sukob se pretvara u grubi obračun sa individualiziranom umetnošću, sa tom MWapricioznošću i svežinom o kojoj je govorio Oljoša. Prakličar prezire svoe Što ispada iz mjegove šeme života. Pisac ga je protiv svoje volje stvorio kao oličenje novog grubog egocentrizma, Taj egocentrizam bezobzimmo gazi sve što je izvan njegove šeme: nastranost, ambicioznošt i proftivrečnost mladog talenta, simpatične i prolazne,
I zato se knjiga sveti piscu. Oljošin stav prema pozitivnom junaku je bio kritički, ali objektivan, Levin včć
identifikuje svoj štav sa pozitivnim junakom. I poslednji akord ljubav Praskuhina i pobeđene ali ne ubeđene junakinje zvuči prazno. Šta dalje? Pređuzeća se grade, talentovani individualista gine, problemi su rešeni, a život je prazan i pun fraza,
DIRANI JUN
„već sklonio pod mutnom vodom ma-
/
· 43 godine,
'Še o novom. delu V.
ACL
uprkos piščevog stava koji čine situacije iskonstruisanim. Koljče je uspeo. lik, i ma šta o njemu tvrdio pisac, taj lik živi svojim životom i deluje druk~
čije nego što bi se želelo. Praskuhin ·
je samo, jedna stepenica niže u degradaciji pozitivnog junaka. Njegove fraze, istinite u građanskom ratu ili
malo kasnije, oslaju samo fraze nakon ~
petnaest godina, kada očekujemo izvesne plodove duhovnog razvoja sovjetskog društva. (Primera radi: kada mladi Peća i Anja u Čehovljevom.,
„Prešnjevcu« uzvikuju »U novi PAMEJU:
vo{!«, onđa je to vrlo snažno, ali to bi bilo smešno kad bi pisac pretpostavljao da je ncvi život već stvore”),
Međutim, dvodimenzionalna lica po sleratnog Pavlenkovog romana »Sreća« ne prefstavljaju više samo simptome degeneracije. To su junaci koje je život degrađirao. U odnosu na revoluciju ja bih rekao da su to deklasirani junaci. Postavlja se samo jedno pitanje: da li su u romanu ocrtani adekvatnu i da li su oni sve što re-
prezentuje današnji sovjetski život?
Ja to pitanje samo postavljam...
Ali to je zbilja mračna knjiga! Na izvestan način u njoj se ogleda jedan deo sovjetskog života, jer nijedan pisac ne može potpuho izmisliti stvari, Najžalosnije u ovoj knjizi jeste to da se ovde stopu po stopu može pratiti, kako pisac nasilno konstruiše situacije, kako se iđentifikuje sa junakom, kako oni zajednički govore mračne stvari i kako je taj degenerisani i istoriski degradirani junak mračan produkt krivudavog razvoja »ViSOROpostavljenog« o kome smo govorili.
Rat. Pukovnik in·alid dolazi da pođigne sebi kućicu (»iđeal ratnika«) na Krimu, odakle je malo pre toga bio iseljen ceo jedan narod. To mičim ne opterećuj» njegovu, u ratu opustošenu savest. U njegovoj savesti dominira samo njegova lična sudbina: »Sa izgubivši u ratu mnogo snage, teško je olpočinjati novi život na razvalinama nečijeg tuđeg«.
To je ujedno i rekvijem proteranom tatarskom narodu, a istovremeno, kako rekoh, uvod u dejstvovanje juna=ka, koje je skroz na skroz egocentrično i bezobzirno prema svima. Dekadans jedne generacije u našem shvatanju toliko snažno asocira sa pojmom preterane rafiniranosti, profinjenosti duha, da nam se čini nemoguć u izrazima grubosti., Ali ovo je dekadans: ljuđi u Pavlenkovoj »Sreći« rešavaju i najteže probleme putem histeričnih govora (akcije u novonastalom kolhozu), grubih ispada (ljubavne scene), a o sebi i svojoj ulozi razmišliaju #ao ruski intelektualac epohe slavenofilstva ili Stolipinove reakcije, što je u
. suštini jedno te isto. Njihova duša je
prazna, ali prema piščevom uverenju oni iskreno i opravdano, što čini stvar još mračnijom, razmišljaju o svetu i o ljudima kao hladnokrvni osvajači: » Toliko smo krvi za njih prolili, a oni neće biti u stanju đa sami izgrade svoj Život«.
Zašto drugi narodi neće biti u stanju da to urađe? Zašto oni to ne mogu sami? Pisac 6a lim problemom ne bavi, jer se identifikuje sa degradiranim junakom. A taj junak, čini mi se, o krupnim stvarima već odavno ne razmišlja. Čovek koji gubi smisao za vrlo intimne i vrlo suptilne stvari ne može razmišljati ni o velikim.
A šta je sa živim sovjetskim ljudima koji nisu ni potpuno rđavi mi potpuno dobri?
U doba Jurija Oljoša i njegove »Zavisti« u Rusiji je bilo velikih junaka s toplom: dušom i u suštini homanim pogledom na mnoge stvari. Njegov »visokopostavljeni« je možda čak. isuviše groteskan. Ali utoliko veća je njegova zasluga i nekih drugih sovjetskih pisaca tog doba što su mazreli elemente degradacije tog junaka i dekađanse umetnosti. Verujem, đa u životu ta dagradđacija nije potpuna i ne može da bude polipuna. Jer pored »visokopostavljenog druga« postoje i prosti ljudi kao &tvar u sebi. Ali u današnjoj sovjetskoj literaturi dekadansa jeste potpuna.
Karl Rađek u predgovoru jednom Pinaljkovom romanu osuđuje mepomirljivi skepticizam „nekih pisaca »saputnika revolucije«. Po njegovom mišljenju »saputnik samo prati, ali ne izgrađuje život« (što je teoretski tačno). Ali danas vidimo, đa je taj skepticizam ranijeg doba sovjetske literature za nas najprivlačniji i najljudskiji, pa zato i najpoetičniji, dok današnje sovjetske knjige, koje se čitaju s naporom, kao što se s naporom gleda u ijskrivljeno ogledalo, ostaju samo kao dokumentacija jedne epohe bez slobode ljudske ličnosti. Ruska litevatura je obično išla ispred Života. Danas njoj želimo samo jedno: da zaostaje bar malo iza njihovog života...
Time je razgovor bio završen. Moj partner je bio nervozan, ali mije reagovao. Nisam mogao da ga Drepoznam, Pretpostavljao sam da sam zakasnio izvestan broj godina, jer on već odavno »voli san, a, ne boju«,
Kakav bi bio taj junak kojeg bi ruski pisac danas stvorio iz ljubavi prema boji? |-
NOVI ROMAN VILJAMA FOKNERA
Poslednji dobitnik Nobelove nagrade za Književnost, amoričiki pisac Viljam Fokner, objavio je me&avno movi roman pod nasa vom »Beleške o jednom kradljivcu konja" (ONotes on a Horse 'Thief« Bd. Levee Press, Grenville, 1951). To je više povest, nego roman, prvi deo jednog Večeg dela koje priprema Fokner, Roman ima u SsVemu sto etrana, a štampan je u Ograniče-" nom broju od 975 numerisanih primeraka:
Sadđržina odgovara senzacionWmim policislcim romanima, ali problematika koju autor postavlja je duboko psihološka. Rešenje koje Pokner daje u svom ıomanu je pobeđa srca i širokog ljudeikor shvatanjavV'
Sva američka kritika s oduševljenjem pi“
la, 10% U aTES
„O OR BROG 07. 0
Neke knjige imaju svoju vrednost ·
~ O Nož di "e