Књижевне новине

RADOMIR KGNSTANTINOVIĆ · SCR KOMNS TANTINOVIC

REC POSLE

–

NEOTKRIVENIH REČI

· ka bude postala suvišna, Dpostaće i govor o njoj izlišan, ne“potreban. Taj govor, koji je misao o poetskora mišljenju, međutim,

D* mi reč. Jer onda kada liri-

ko decenija koje nas dele od Katula i Propercija. A te decenije nas od njih ne dele (rđava reč!) nego spajaju sa njima, Otkrovenja lirike, znači, javljaju se kao tokovi sveta u njegovom neprestanom putovanju. To je govor koji nas čini savremenicima u svim vremenima, Govor koji nam omogućava da u svom saznanju sveta pre• gBazimo granice vremena, i da se nađemo, svi, sa Dunava i sa Rajne, sa Temze i Nijagare zajedno, Kroz klobučanje krvi i posle nje, da se zagrlimo, Lirika, zato što je uvek od sveta, što je najmoralniji govor golog čoveka (svetskog), pretstavlja mamifestaciju ljudskog bratstva koje se na globusu još nije označilo. Ona se već Do tome javlja kao prethodnik tog bratstva, koje je nadahmulo sve one što su smeli i umeli da kažu evoju reč,

Ali, dakle, umeli i smeli da je kažu, Jer, odlazilo se u grob Zbog lirike. Nekada su to grobovi o kojima je pisala štampa i nad kojima su (većinom licemerno i hirokritski) zvonila zvona. Ali su, mnogo češće, grobovi bez imena i prostora. Grobovi koje može da nasluti samo sigurni analitičar tuđih tekstova, Grobovi u tim tekstovima. Grobovi u samim liričarima, Bez tamjana i bez sveća, Sa govorenjem jednim koje mosi u sebi gorčinu od prečutamog, neshvaćenog, nmezavršenog,. Oskudno naše znanje, zbog toga, ne čini samo nepravdu neostvaremim a zaboravljenim pesmicima, nego i onima koji su ostali živi u naporu i pred kojima je zanos govora ili jeza ćutanja. Ta neznamja javljaju se kao pukotine u našem isltu-

sftVu. To su mrtva mesta u svesti po- .

ezije o sebi samoj. Jer, poraz nije definitivan kod liričara, kao što nije definitivno ni njegovo otkrovenje. Oni naporedo žive i deluju u svakom pesniku. Oni su suština njegove unutrašnje drame, zbog koje se, i samo zbog koje, i piše lirika. Bez sukoba zanosnih otkrovenja i vizija sa porazima od nenalaženja one jedine, prave reči, onog baš sunca, one baš reke, akcenta, rime, bez tog sukoba koji je osnov drame svakoga tvorca, — nije bilo niti će biti lirike. Lirika je govor u tim trenucima pobede zanosa nad porazima. Ona je svedočanstvo, od krvi i daha, jedne zvezde što se obznanila nad nebesima tamnim i ukletim. Ona je glas lepote koja je postala autonomna u moru nerazumevanja, gluposti i klanja, Ona je njihova negacija. Ona je pobeda &amo zato što se ostvaruje na porazu poraza. Deluje zahvaljujući isključi“ vo unutrašnjoj pesnikovoj drami, koja je glas čoveka u svetu i koja je večita i suštinski ista za Weva vremena,

Ta velika moralna drama, ta dmrama stvaralaštva bez koje nema lirike (bez koje je nezamišljiva dijalektika njene egzistencije), ima svog najvećeg neprijatelja baš u samom pesniku. Kažem najvećeg a ne jedinog. Najvećeg zbog toga što u evakom pesniku latentno živi njegov ubica. Zato što u svakoj pesmi gori i mjemo ćutanje. Lirik nosi u sebi pesmu mneispevane lirike, koja može da se ostvari a koja, jasno, može da ostane živa zakopana i ugušena u uvek otvorenom grobu. Ako smo rađanje novih lirskih wWenzacija, mi smo večito na rubu njihoVog prećutkivanja. Sve je to nezavršiva drama rađanja i smrti, sve su to gorka stradanja koja su nužna (i zbog toga delotvorna ili grobarska) za svakog pesnika koji je dete sveta, I od te patnje, od te večite unutrašnje drame, niko i nikad neće moći da oWlobodi pesnika, Večite su one bele noći kada se ostaje sam i razočaran, od sveta glasova napušten, kraj pogašenih sveća. Svaka uteha je iluzornma, jer nosi u sebi apsurdnu i paradoksalnu želju da u čoveku uepava čoveka, A čovek nije uspavan i svet nije prestao.

Ako se odlazilo u grob zbog lirike, ona, lirika, još uvek postoji. Možda baš zato što se zbog nje u grob odlazilo. I sve to je o pesniku samom, kao stvaraocu i inspiratoru sveta. Na stramu tamnice, robijašnice, vešala, cenzure. Na stranu upaljene i neupaljene lomače na koje se svakodnevno bacaju. stihovi i drame, u ime ovih ili onih tobožnjih principa ili ideologija. Ti grobovi su izvan pesnika kao nadahnmutih „govornika, vojnika ili ljubavnika. Reč je o grobu koji pesnik mužno nosi u sebi samom, na svom putovanju ka duši čovečanstva. Jer, pored onog bića koje je progrešsivno i nOoVo Uu svom doživljaju i izrazu, dakle u svojoj poetskoj istini (koja je i istina vremena), pesnik nosi u sebi i biće konzervativno, poeteki realkkcionarno. Konzervativizam je potencionalna snaga koja živi u pesniku i koja dolazi do svog izražaja kao manifestacija unutrašnjeg poraza, otvorenog umora. On je zver poezije. On je njen grobar. On je oličenje pesnika koji je sakrio svoje pra-

vo lice iza maske onih koji su bili pre ~

njega i koji žive van njega, To je bolno osluškivanje tuđih, ranijih arija i napeva na grobu 6voje melodije. U jezerima dalekim i tamnim taj pesnik, gorak od neshvatanja mnogih, pokušava da sagleda svoj lik. Doista, ne optužujmo ga tako lako i surovo iz ovih mirmih soba u Kkojima vođimo naše razgovore! Ako je poezija bes-

krajna jedno putovanje ka drugome, /

ako je ona dokaz jedne potrebe za saopštavanjem sveta samome 6 ž ako je ona govor, ohda je iko i mučno izdržati u tom govoru koji je, svoj i mov i zbog toga nerazumljiv, mnogima, naročito onima koji u sferi lirskih senzacija inerino rasuđuju o novome na osnovu starih jskuetavae, Ljubomir Neđić je dao nekoli-

/

nije poštao anahroničan ni posle toli-

_ jedmoj intenzivno j i Krvavoj

ke vanredne stranice o Jakšiću, ali nadahnutog otkrivača novih svetova poetske reči, Lazu Kostića, nije ražzumeo. Nad njim se zgražao: »on ne peva kao drugi svet; on peva osim sviju drugih pesnika«. Za njega je Kostić bio mistifikator, pesnik koJI Je izneverio lepotu i zdrav razum. Skerlića je zbunjivao i upropašćivao pesnik Dis. On nije mogao da se pomiri sa stihom »san moj na san ne miriše«, citirajući ga čak i kao argument za mišljenje da Dis uopšte nije pesnik nego samo jedna izmišljotina ondašnjeg Beograda, Tu poetsku noVinu, koja za nag već nije novina, on nije, istinski, mogao da shvati i primi. A treba li spomenuti, u vezi sa tim slučajem, i to da poezija ima svoj smi&ao jedino u sagledavanju · su„trašnjeg? Ako je pesnik u tome sutra, baš zato što je duboko u ovome danać, i ako se njegova vizija o onome što će biti i što nastaje (dakle što već i jeste) ne uključuje u

. Svesnu perspektivu aredine koja ga je

dala i evojim postojanjem motivisala, zaista, njegova borba sa definitivnim porazom lirike u njemu samom nije tako laka da o njoj može da se govori bez uzbuđenja, Do vraga sa profesomskom pedanterijom i dobro zašiljenim olovkama! Reč je o pesnikovom poraZU, O porazu čoveka u čoveku, o porazu sveta u samom svetu. Reč je o samoubistvu lirike.

Poraženi pesnik vraća se XIX veku, ili dvađesetim godinama ovog stoleća, ili osluškuje glasove momentano opšteg ukusa, dakle vraća se svemu što je literarno legitimno, a što je izvan njega. I uvek je to konzervativizam, bez obzira na razlike u njegovim manifestacijama, i bez obzira koja je od njih prividno manje negativna po našu liriku uzetu u njenom razvitku. (Izvesno mi je da wu sazvučja vanrednih strofa Rastka Petrovića više u dahu dana, nego, na primer, Dučićeva lirika.) Jer svaki konzervativizam, samim tim što «e građi na doživljajima već doživljenim, sadrži u sebi jedno svesno ili nesvesno uverenje da je postignuće defimjtivnog i apsolutnog moguće, Tačnije, on se implicitno gradi na uverenju da je takvo postignuće već ostvareno i da ničeg nepoznatog, dakle i nOVOg, pod ovim suncem nema. Misao o {ome da je sve jasno i već otkriveno u svetu suprotfna je lirici kao i svakoj drugoj stvaralačkoj sferi. Jer lirika je neprestano otkrivanje novog i dosad nepoznatog. Ona je neprestano svedočenje jednog kretanja, i to uzlaznog. Osmovnu svoju snagu ona nalazi u dobokom verovanju u svet, u njegovom verovanju da postoje i da će postojati neolkrivene oblasti ljudske jave i ljudskog sna. Konzervativna lirika, dakle lirika mrtvorođena, ona koja je samo gluva varijacija na već poznate melodije, uvek je pesimistička ustvari, jer se zasniva na misli da je sve jasno i već rečeno. Pesimizam njen ne može da se sakrije. On je u samoj svetlosti njenoga rađanja. To su gorke ptice koje su se izgubile, kričući, na beskrajnim nebesima sveta. Takva lirika je pe6eimistička i pored toga što može u sebi da sadrži prividno . optimistička filozofska i živoina uverenja. (Koja mogu, takođe, da su duboka subjektivna istina pisca.) Jer, linika nije u izjavama ili uverenjima, pošto nije samo u svom sadržaju, Ona nije samo ni u izrazu. Ona je u eebi celoj, u vanrednom i nenarušivom. jedinstvu sadržaja i njegovog oblika, ona je u lirici. Razvijajući dalje tu tezu, nužno se dolazi do saznanja da je i fijozofski pesimistička poezija građena na jednom, takođe svesnom ili nesvesnom, verovanju u beskrajno bogate mogućnosti sveta. Alko pronalazim novo, dakle ako sam neumorni kopač zlata u oblastima ljudske reči, ja verujem ute oblasti, ja, u kraj njoj konsekvenci, verujem u mogućnosti sveta i mogućnosti saznanja o njemu. Pesimizam je tu (u kauzalitetu, naravno, sa samim „zbivanjima vremena) isključivo u poetskoj interpretaciji jednog trenutka sveta, a ne i u samom stvaralačkom altu. Zbog toga takva lirika ostaje lirika, Zbog toga gorke Krležine strofe ostaju i danas poezija isto kao i one utopljeničke pesnika Disa. Konzervativna lirjka, međutim, pesimistička je u samom stvaralačkom altu pesnika koji je piše; i taj pesimizam je ubija, stavlja je van sveta i pored filozofije koja se označila kao filozofija optimizma i koja je ostala poetski neubedljiva, Istina pesnikove ličnosti (akcenat je na reči pesnik), prema tome, vrhovni je imperativ svakog poetskog stvaranja u svakom vremenu. Otkrivanje te istine, koja nikad nije izvan i iznad napora da se današnji svet učini boljim od onog jučerašnjeg (ujednom širem pojmu naravno, sredstvima lirskim posredno ili neposredno, afirmacijom sna ili negacijom neljudske stvarnosti, pevanjem ljudskog u čoveku, kroz smeh ili gorčine), to otkrivanje istine zadatak je pesnika. To je njegov smisao. Tb je smisao njegove žrtve, odricanja, njegovog izgaranja u drami koja nema svog završetika, jer se nala-' zi u centru uvek novog svela,

Naslutih u našoj savremenoj lirici takva sazvučja, zanosna i ohrabrujuća. U tišinama i blagim daljihama Raičkovićevih &trofa, što se grade na pepelištu, kao grč za novim smislom svega, od govora ljudskog do kamena i plice. U Mandićevim stihovima, vilonski beznadežnim a ipak utešnim, i tako plemenitim, ispevanim na Zvezdari beogradskoj, tamo, u grdnim travuljinama. U pesmi Daviča, nežnoj i krvavoj, što je, u ludilu svoje ritmike, i mržnja i ljubav. U groznim priviđenjima i jarskim slikama Miodraga Pavlovića. U detinjskoj skoro, vanrednoj neposrednosti i jednostavnosti stihova poeme »Mastodonti«

(Nastavak na Šestoj strani) -

t

i

i

STRANA

Đorđe Andrejević Kun: Ustanak (skica — detalj friza)

Mihailo Ražnatović:

eć ni s8m ne znam šta sam. Da

li sam to ja što polako idem,

kao da puzim kroz šumu, što se sasvim nečujno vučem seoskim putovima, ne videći nikoga i ne javljajući ee nikom, što me nestaje iza grmlja i po malim nepooranim dolinama. što sam sav ufonuo u valove potoka, ne čujući ni dozivanje onih koji me čuvaju da bijedno ne okončam! Ili sam se možda 'pretvorio u Ssinji kamen, pa stalmo stojim na istom mjestu, a uokolo sve pokošeno! Ili sam zapravo stijena: ekamenio se i ostao nijem, gluv, nepomičan!

Eto, svake večeri, kad se vratim iz potoka, lagano gazim uskom postopicom kroz Krstac, sve dok ne stignem na dugoljastu ledinicu kod Grede. Kod Gređe iznad samog druma ma Pi-

||

nezima. I tu šam sam, i svuda sam sam. Kad prolazim kroz krstac, kad idem kroz selo, kad se šetam po ledinici, sve činim fako oprezno kako me ne bi primijetili. Upravo nastojim da me niko ne vidi. Što će mi ko? Danas me zatekao u potoku stric moj Vaso. Miran seljanin, bistar; znam, ne bi mi želio zlo. A koliko to sad znači? Možete li zamisliti da ima još nekog, izuzev onih što vas isti krov pokriva, da vam nije zlorad! Sjeo je prema meni; između nas je milio potok, jedva čujno romoreći. Zgledali smo se, i ćutali. Poslije dužeg nijema, rekao mi je, klimajući glavom:

— Prošao si kroz tješnje nego što Su iglene uši.

Odmah sam ga shvatio.

— Ako prođem, popravio sam ga, jedva izgovarajući riječi.

On se tađa malo zamisli, pa ustade i pođe, osvrnuvši se:

— Bio ti bog u pomoći.

Ništa mu na to nijesam odgovorio. A kako mi je bila potrebna pomoć. Međutim, niko mi je nije pružao, a sam sam bio bespomoćan, sumoran i tužan.

Greda na kraju Krsca bila je iznad druma. Ona me zapravo stalno krila od njega. A i sam sam We nerado pomaljao iza nje; nijesam želio da vjdim ni put ni prolaznike. Želio sam šumu i bilje i potok i mirise trava. Gređa me u posljednje vrijeme potpuno vezala za sebe. U njoj sam vidio svoju sliku. Ona se samo pri dnu držala za kameni masiv Krsca, a Ogromnom svojom trupinom slobodno je stajala u prostoru, naherena, hrapava, tamna, tako Miiska padu da je pravo čudo kako se još mogla održati. Kad sam bio malen, kad me otac vodio u školu, opominjao me da uvijek budno pazim prolazeći ispod nje. A tuda se moralo proći, jer drum tačno zađire u njeno podnožje,

MIODRAG PAVLOVIĆ

{znov cvijet

— Vidiš, kakva je?...«, govorio mi je. I to je bilo dovaljno, Nikad mi nije rekao da će ona pasti. A ja sam se uporno plašio da će se ona survati baš onda kad prolazim ispod nje. Tako tada, još dok sam bio dijete. Sada sam već odrastao, a još uvijek sam dijete. Plašim se Gređe, da se ne odvali. Sve se u čudu pitam zašto se ona hije odronila, kad nema dana a da ispod nje· ne prođu kamioni, tuđinski kamioni, tandrčući tako zaglušno kao da &e ruše brda oko sela, I onda kad ono, niz jesenje, tenkovi riljajući prominuše cestom, i kad tuđi vojnici iz njih osuše rafalima računajući da ih zasjeda čeka iza grede, ni tada ona ne popusti, ni tada je ne slomiše. Kad sad prilazim Gredi, meni se čini da me iza nje čekaju zasjede. Drum je pum svijeta; nikad nije prazan. A nemam ni čime da se branim, Ako me opaze, ako pripucaju na mene, skloniću se — na {o jednako mislim — iza Grede, i neće mi ništa biti, Tako se bar nadam. Pa prema tome i postupam, Krećem se ledinicom, sve duž nje, istim putom, Na ledinici, u travi, jasno se utisnuo trag mojih stopa. Kad bi slučajno kogod tu naišao, pomislio bi najprije da tuda vođi nekakav put, da tuđa — samo tuda, po ledinici, jer odatle pa dalje ne raspoznaje se više trag stopa neko, a da ga niko ne vidi, nekud hodi a da ni sam ne zna kud. Krećem se tako, sve polako ii tiho, i čim čujem huku motora ili do mene dopre razgovor sa druma, odmah se sklanjam za Gredu. Legnem tamo, pribijem se uz stijenu i ćutim, pritajivši dah. Da se Greda tada surva, i ja bih otišao za njom, 6 njom. Ta mi misao, kad gođ prilegnem uz nju, nekako dođe i potčini me sebi, I taman bih htio da se pomirim s njom, a pogled me odvuče na drugu stranu. Tu, u procijepu između Gređe i ljutog karsta, izđikalo. je trnje i izbacilo

jetove. prašnjacima. Ti cvjetovi čim ih vjdim, učine da zaboravim na opasnost.

Oni me prenose daleko odavde. Uvi- ·

jek na isti predmet...

Školsko dvorište. Sunčani proljetni dan. Žagor i vriska dječurlije. Škola ne radi, praznik je, Učitelja još nema. Sa sela smo rano došli. Djeca iz varošice odjevena su nešto ljepše od nas. Stidim se svojih novih malih opanaka, prevučenih oputom. Jutros mi ih je sestra kvasila vodom, ali noge nikako da se priviknu na njih. Svako dijete je nečim ponovljeno. Ni na jednom nijesam vidio takve opanke kao na meni, Zbog toga mi je teško i čitavog dana sam fužan. Jedva čekam da sve to što prije prođe. Treba da idemo u crkvu. Lazareva je subota, Svi smo dohijeli cvijeće, Tako nam je učitelj juče rekao. J

To cvijeće! Koliko mi je muka zadalo. Gdje da ga nađem, kad se proljeće tek pomolilo i gora tek promezgrala, Još juče sam molio sve u kući. Samo moj stariji brat zna gdje sad ima cvijeća. On je čobanin, a školu je završio onda kad sam je počeo, Ove godine idem u prvi razred,

— Kod Grede, vidio sam, ima..., obećava mi brat, vođeći me tamo,

Kad smo stigli, on me ostavi na ledinici govoreći mi: .

— Nemoj se primicati Gredi, ja ću sve sam!

Onda se lakim skokom uspeo na stijenu i, verući se po njoj kao mačka, izabra nekoliko kita rascvjetalog zanovijeta, A onda se Wpusti nekud dolje, niz stijenu. Prepao sam se da ne padne.

— Brato, čuvaj 6e!, viknuh mu.

— Ništa se ne boj, sad ću ja.

8 _O kao

Dante: Paradiso XXXIII

Di su ti svetlost i ruke i seme, U svetu vetra progledao lik je tvoj.

Ovde od smrti može da spase

Vreme,

I Ljubav, sluga njegov, a otac tvoj i moj. Na polja Ljubavi nek dani nam odjezde;

, 'Znaj da od smrti spaseš sve što podariš njoj. · I ptice i radogti u nama što se gnezde, Kome nas zovu i šta bi samo htele? Ljubav, koja kreće sunce i druge zvezde, LD'Amor, che muove il Sole e Paltre stelle,

*

ı 7 ovo' jutro tamnih zidova

Ua Na pustom dlanu samo vetar je živ Njegovi prsti igraju igru dimova I lome nad ulicom oblak siv,

Preko slepih krovova, kroz rastrgnuta vrata Čuje se zapomaže potopljena lađa. Senke u kutu pakosnim pogledom zjape,

Čoveku iz oka grudva se leda nađa.

Bijele krunice & žutim.

U srcu sam zebao đa mu se nesreća ne dogođi. A on se uskoro opet uspu-– za uz stijenu, držeći se za nju samo jednom rukom, dok drugom “~bijaše obuhvatio one kite zanovijeti. Spuzavši sa stijene na ledinicu, on radosno dotrča k meni:

— I još nešto sam našao, Vidiš kako sam se izgrebao po rukama, i pokazujući mi ruke isječene tankim bodljikama pruži mi žute kite zanovijeti. Unutra, između njih, bijeljeli su se fek rascvjetali cvjetovi.

— Što je ovo, brato?, pitam ga upirući prstom na njih.

— To su ovjetovi, Irmovi cvjetovi, odgovori mi on.

Otada sam ih zapamtio.

Toga dana niko nije imao tih cvjetova osim mehe. Ali ja se njima nijesam ponosio. Pogled mi je uporno padao na nove kožne opanke. Nijesam vidio čak ni to kad mi je ona prišla. A kad sam opazio da je tu, u blizini, sav sam pocrvenio. Gledala je u mene svojim toplim, vedrim oči ma, i smiješila se. Ah, ti opanci! Šta mi je frebalo da ih danas navlačim na noge! Nikako da odvojim pogled od njih.

— Daj mi jeđan cvijet...

Prepoznao sam joj glas, ali se nijesam ni usudio da je pogleđam. Zbunjeno sam nešto promrmljao i nesvjesno rukom prešao po buketu, nastojeć: da izvučem odozgo koji bilo cvijet. U tom sav protrnuh. Trgoh ruku, a na dlanu mi već izbi krv.

— Šta ti je?, uze mi ruku u 9voje.

— Ništa, postiđeno odgovorih, to me trn ubo.

— Kako trn?, čudila se ona,

Suze su mi već išle na oči, Povukao sam ruku iz njenih, izvadio jedan cvijet i dao ga njoj. Od suza hijesam mogao ništa da vidim. Istog časa potrčao sam kao lud, Proletio sam kroz dvorište ni na šta se ne osvrćući, a kad sam poodmakao od škole, bacio sam buket i počeo da plačem, jecajući neutješno.

Otada pamtim taj cvijet,

To je 'bilo tako davno, Čini mi se da je protekla čitava vječnost. To mi

nekako sad kao kroz gustu maglu izlazi iz sjećanja. Java će i to možda sasvim potisnuti.

Ali, eto, ni sada, kad zapravo njijesam siguram ni toliko da bar jedan časak mogu opstati bez bojazni, ne mogu da se odvojim od tih slika. Privučem se do Grede, prilegnem i posmatram trnje i cvjetove, a oni me, kao ukleti, vežu za sebe, i vode već utvrđenim putovima.

Zajedno smo završili malu školu u varošici. Potom smo nastavili da učimo škole. Ona je otišla nekud da. leko s roditeljima; otac joj je. bio carinski činovnik. Godinama se nijesmo viđali. Možđa jednom, dvaput. Sjećam se.. Bilo je ljeto, raspust, a ona došla u našu varošicu kod očevih prijatelja. Susreli smo se na ulici, pogiedali se, prepoznali, i prošli jedno pored drugog ne javivši se. Drugom prilikom vidio sam je sasvim nenadno, opet u varošici. Sjedjela je na balkonu kuće, — prijatelji njenoga oca imaju najljepšu kuću u Varošici, — i vidjevši me kako prolazim žurno ulicom, čudno me gledala, pružajući ruke. Bili smo djeca. Meni se činilo da bi ona željela da što sporije idem, da se vratim, da ne odlazim. A ja sam i dalje obarao oči čim bi nam se susreli pogledi... Potom, pred sam rat, kad smo već prilično bili uzrasli, ona je došla u grad gdje sam još učio školu. Ti dani su bili vrlo burni, Čekalo se samo na znak, pa da'· sve plane. Noću su bučne povorke išle gradom. I jedne kasne mvwrfovske večeri, u tom metežu po ulicama, ni sam nč znam kako, našli smo se jedno pored

drugog. Za trenutak zastadosmo, po--

gledi nam se susretoše, i, dok je sve šumilo i klicalo oko nas, mi smo zaćutali, pružajući ruke jedno drugom. Svjetina nas je ponijela, a mi smo bili nijemi, ne govoreći ni jedne riječi. Išli smo tako dugo: činilo mi se da putujemo nepoznatim predjelima, obradovani, ništa ne govoreći, sve dok se masa ne poče da razilazi. Zastali šmo na kraju ulice. Tada smo Progovorili. Mit

— Nijesi me „zaboravila? pitao

sam, đok mi je glas podrhtfavao od uzbuđenja, ud |

\

— Pitala sam za tebe, uvijek m je poneko mogao tačno obavjjestit odgovorila je gledajući nekud u stranu,

Opet smo ućutali, Šta da je sa još pitam? Toliko bih imao da ioj ka. žem, a, evo, ne znam, čime da počnem Da je pitam šta će biti e nama, Zgledalo bi svakako više nego naivno Da joj kažem kako mi se nikako nije mogla istrti iz sjećanja, opei bi bilc prilično neumjesno. Šta, dakle da jo: rečem? Ona kao da shvata neugod-· nost mog položaja.

— Pamtiš li onaj cvijetak?

— Koji?, brzo sam upao.

— Trnov, osmjehnula se.

Odjeđared sam se bacio u djetinjs stvo. Vidio sam je sad sasvim onakvi kakva je bila, mala, čupava, rumena, kad mi je u školskom dvorištu tražila trnov cvijet, a ja. bio jadan i plačevan. O, kako to da ne pamtim!

— I ti se toga sjećaš!, bio sam time neobično obradovan, — Pa ja sam ga onda tebi dao.

— Još ga čuvam — kod kuće, nastavila je. .

To me onemogući da joj išta dalje rečem. Ona ga još čuva! A ja sam mislio da je to sasvim predato zabo. ravu. Kako mi je sad bila bliska, E, ij ko sam ad bio malen pred njom Opet sam, eto, dijete. !

— Sjutra ćemo se vidjeti, pružila mi je ruku, Kasno je već, moram kući.

Sjutradan sam lutao gradskim ulicama. Škola je prestala s radom, do daljeg naređenja. Tumarao sam, kao ošamućen, ulicama, ali uzalud. Voj= ska je odlazila na front. Vojnici su pjevali, na čelu je išla muzika. Gra= đani 6u ih pozdravljali, a neke žene pored mene plakale su, brišući suze svojim crnim povezačama. Iste večeri, na jednom rasklimatanom vojnom kamionu, otputovao sam 'iz grada.

Više je nijesam vidio, niti sam išta pouzdano čuo o njoj. Tek toliko što sam odnekud načuo da se ona vratila u varošicu,

A otađa se mnogo šta zbilo. Koliko teških &eudbinskih zbivanja! Koliko gorkih saznanja! Koliko patnji i na= pora!...

LjetoOs, kad su, ustaničke jedinice

- ušle u varošicu u kojoj smo nekada

zajedno učili školu, pašao sam se tamo. Varošica sasvim opustjela, nigdje nikog od mještana. Otišao eam do kuće prijatelja njenog oca. Unutra je sve bilo ispreturano i porazbacano. O zidu je, kao čudom nekim, još visila nekakva slika, dok ostale stvari bijahu pobacane. Prišavši bliže zidu bio

·sam iznenađen onim što mi se ukazalo

pred očima. To nije bila slika, već samo okvir. Staklo slomljeno, sigurno udarom, i slika ispala, a pri kartonu što se još držao uz okvir ostao neka= kav sasušen požutjeli cvijet. Pogle-= dam, trgnem se začuđen tim, i odjed. nom ugledam slijepljen, opervažem prozirnom hartijom, trnov cvijet. Da to nije onaj? Čak mi se učini da ma njemu još opažam trag krvi! Dolje, tačno pri zidu, kroz polomljeno komađe stakla, vidim pocijepanu, iskidanu aliku. S jednog isječka gleda me njeno oko. s drugom opet drugo, na trećem joj vidim čelo, i sve tako... Šta li im je njena slika bila kriva? Ako su ih internirali, ili pobili, ko to sad zna, — šta im je trebalo to da rade? Kako su mogli posegnuti nožem na nju, na njenu sliku! I otkud taj cvijet da ostane! Gdje baš sad da ga nađem?... Nijesam u sebi osjetio ni toliko snage da išta dodirnem u kući, — sve je ostalo kako sam zatekao... Bar da mi je kogod znao kazati šta je bilo s njom... ) smo napustili varošicu; više nij ni odlazio onoj kući & balkomom, 6 kojeg mi se činilo, kad god sam is-

pod njega prolazio, kao da me i d na

lje, svojim velikim sjajnim očima o: posmatra, doziva, zadržava da ne os dem. 0 Otišao sam, i klonuo sam. Zima je bila neizdržljivo teška, obrvala me. A onda je nastupilo ono najgore, tako da višć ni sam ne znam što sam. Krećem se kao utvara, a noge mi klecaju. Iziđem do Grede, a snaga me izdaje. Računam da sam živ, a ne živim. Svakog časa može me nestati. Vara se striko Vaso, iako mi zlo ne želi. Da li ću proći kroz ovo vrijeme? Igle« ne uši! Tačno je to rekao ali ne za mene... Još da mi nije Gređe iznad, Đineza, iznad druma kojim sve pro» lazi. Otac me više ne upozorava da je pogledam kakva je, Sad je znam dobro. Ođavno je znam. Ona me čuva. Ona neće pasti kad nije pala dosad... U procijepu, između nje i Krsca, trnje izbacilo cvjetove. Dugo ih posmatram, oči ne mogu da odvojim od njih. Ne berem ih, ali osjećam na rukama krv od uboda njihovih oštrih bodlji, I bratu su mi onda ruke bile krvave, On je sad pod zemljom; pao je sav krvav, izrešetfen kuršumima neprijateljskim, A šta je s njom? Možda je i ona pala, isto tako krvava. Možda ću i ja Ppasti. Ali

meni je ipak lakše kad gledam te anne bijede cvjetove, kad sam blizu

| 7| |