Књижевне новине

ra E 0 HPA u

=» A Mis 1570 ) OL aaa 0 av + Ne? o

STRANA 3

io Ljudi Iz celog sveta zajedno se na-

______đoše u planinama italijanskim. T to je bilo jedno partizansko iskustvo: shvatili su đa Su oni ti uvneđeni iz

5 OMG UByeta Može li svet iz ovog:đa .

vuče pouku?

ip „~ ' Jedna zvezda ap: za SVO Sš i mogu da govorim talijanski. Ee Pita me moj prijatelj šta si kazao... | — Ama ne, reče mladić. Bio je VO

student medicine. Da govorimo en-

___molile. Da govorimo engleski, | Stranac koji je govorio talijanski,

__dić. Ti si Amerikanac.

| gleski, reče on. Bio je gojazan. Me·lanholično se nasmeši. Sve sam osta_ vio. Home, kuću. The friends, prijatelje, The girl, verenicu. The town and the life in the town. Sad sam ja in the hills,

rć POOR A zašto? Sve to za otadž-

yinu. On podiže blage oči, koje su

klimnu glavom. That is fine. And what were you teling? — Kako? Upita miadić.

Dva stranca se zgledaše. Zatim

__ glas jednog od njih, još uvek onog što

govori talijanski, postade ljubazniji.

r — Ja sem američki vojnik, reče on. — Ah, tako? uzviknu gojazni mla-

AYe you

On seđaše na zemlji,

Pogleda „onog

„American? · uz basamak barake. · drugog: A on ko je? — Australian,

i. — Australian? uzviknu mla- dić. Amerika! povika on. Australija! Njegove raširene ruke spustiše ee na

basamak. Nas je ovde u svemu pede-

set devet. I skupljeni 6mo iz celog

sveta. Of all tihe wide world.

„Nije Ji to značajno?

— Yes, reče Amerikapac.

— A iz kog kraja Amerike? Upita ga mladić.

- — Oklahoma. „ u

— Gospode! uzviknu gojazni mladić. Oklahoma...

— A ima jedan, đodađe, iz Rodezije. Ima jedan Španjolac. Dva ČehoBlovaka. Ima jedan Inđus. I Sicilijanaca, Florentinaca, Đenovljana, Jugoslovena, Grka, Uvređeni celog sveta, Zar nije to značajno?

w —Yes, reče Amerikanac.

Onaj drugi gledao je veče sasvim belo na stenju, i gojazni mladić Dpokaza prstom. »A on, on je video ken'gure, the kangarooO...«

What with the kangaroo? Upita ovaj.

Miladđići, u uniformi i bez uniforme, k&kolahu oko barake, približavahu se, udđaljavahu, s mukama u džepovima; a · neki se najzad zaustavljahu, naslanjahu se na samu baraku, naslanjahu se ·ma naslagane daske koje su se uzdizale ma jedmoj strani, ili see pak penjahu ma njih, ili bi posedali na ze-

“ mlju, ili panjeve; zatim, podižući oči,

gledahu veče sasvim belo, koje se beše spustilo na stenje.

— Kakvi su oni, ti kenguri? reče · jedan od njih.

Gledahu na belo stenje, i jedan drugi reče: »U ovo đoba idućeg meseseca, biće već noć.«

— Šta? reče ireći. Noć u ovaj čas?

—Biće noć i zima, druže.

Tdućeg meseca? Zimi se smrkava i pre pet sati. Ali idući mesec, to nije zima. Decembar? To nije zima. Decembar je jesen,. Decembar jesen? Isuse! Decembar jesen?

· — Čovek iz Oklahome pokaza na Australijanca. »Kod njih, reče on, to - je pravo leto.«

- TI za njega, koji se sramežljivo smešio, ponovi na engleskom svoju primedbu., _—_ .Ib: 19 Tot sO?

Svi pogledaše u Australijanca: kengure kod njega, i pravo leto.

— Posle, ići ćemo posle u tvoju zemlju, reče jedan od njih. ·

— What?

— He says, objasni onaj iz O-

Klahome, they Shall come in Australia, after war. _ — We &hall come, ye&6, reče · gojazni mladić, After revolu·tion. I dodđađe na talijanskom: Rađi toga se mi i borimo.

— Da bismo otišli u Australiju?

— Da bismo išli u Australiju i po . celom svetu. Da vidimo svet.

Ljudi gledaju sramežljivog Austra-

Risto RATKOVIĆ

da svoj dvogodišnji boravak u Poancuskoj,

3 N= nisam ozbiljno nameravao

i to boravak Uu „0 jedno izuzetno vreme — pred memačku najezdu i pod tom najezdom | — iskoristim u' smislu književnom. Kad mi se pružila prilika da odem u

- iu zemlju, prva mi je ' najjača želja

bila. da je doživim, za svoje lično za-

___ dovoljstvo. Moja radoznalost nije ima_la ničeg literalnog. I, budimo iskreni,

imao sam u Francuskoj više čulnih nego mentalnih senzacija. (U Luvru sam, ma primer, nekoliko puta zabomavljao ma ručak, ali misam ništa boe-

_ ležio, niti se čak dovoljno interesovao _ za imena E vekove),

___ Svako novo mesto, selo ili grad, gde bih prvi put došao, morao sam, tako meći, da šsvarim da bi mi njegova

| stvamost, dotle uvek preuveličana,

postala noermelna, da bih se saživeo 8 hjom. To su varenja prvih uthisaka, kao i kod hrane, Jakša ili teža.

7 U Rimu san se mučno osećao pred mjegovim fašističkim delom arhitekture, pređ onim nadmenim i eurlm zgrađama, lcoje su došle tu nepozvanme. ___Ni u jednom delu Pariza nisam se - osetio kao došljak. Bile zgrade i ulice male, osrednje ili velike -—— 6ve su pi fome i ljupke. Pitao sam se nije Ji praslika Pariza bila, već izvesna U mojoj „duši, (Pored ruske ljterature najtađe sam čitao francusku, istorija te zemlje me privlačila, vesti o njoj

lijanca koji ee smešio, gledahu u nje: mu svet, a onaj iz Oklahome reče:

„M MUh a: 18 a B'61

— Svet je velika stvar, reče neko. - Mladić, koji beše skoro lekar, nasmeši se. Beo od sala kao mleko, puštao je da mu ruke vise s basamaka, uz koje beše prislonio leđa, ali, s vremena na vreme, izgledalo je kao da njima daje takt neke muzike, Zatim se nasmeši, i pokrenu desnu ruku tako lagano đa je to irajalo pola mi-

nuta: i

— Vidite li? reče on dvojici stranaca. Do you seče? Svi su ovi momci kao i ja. i

Pokaza na okolne ljude:

— Sve su ostavili. The home, kuću. The mother, majku. The

Pustinje

girl, verenicu. A zašto? Sve za svet!

— Whi? upita onaj iz Oklahome. Šta treba to da znači?

— Vi ne razumete? Do you no understand it? Reče mladić koji beše još malo pa lekar.

Svi &u slušali pažljivo i u dobrom raspoloženju u isto vreme, kao da su znali već ali hoće da znaju još više: da znaju ime stvari.

— Do you not unđerstand it?

I ruka gojaznog mlađića stade iznova da daje takt neke muzike. A veče na stenju, sasvim belo, prostiraše &e oko logora, na visini: 'z doline su se peli glasovi, drveće se rastvaralo u maglu, dole u dolini, žute magle polegle na zelene magle; i nebo beše blago, lako.

Jedan što je piljio u nebo reče najednom: »Emno je«.

— Ko to? upitaše ga.

On pokaza, iznad belina s&tenija, zvezdu večernjaču. »Katarina«, reče on.

A jedan od njih ustade.

— Ajde da se spremamo.

— Za šta ćeš da se spremaš?

— Idem da se brijem . Hoću da se umijem.

Ostali se takođe digoše, i odoše, po troje ili po četvoro, penjući se najpre prema zaokruženoj visoravni, silazeći zatim prema špiljama, gde počinjahu da se pale svetlosti.

Gradovi sveta

NM?SU su we tamo amo, tovareći kamenje i pesak po ceo dan, zatim bi seli pored zida, da se malo odmore. Bila je noć, tada.

Hm! reče prvi,

»Hm! oglasimo se mi. Ništa drugo. Nikad nismo govorili. A u planini su se palile svetlosti. Isto i na moru; mi, mi smo gledali, a gore su prolazile mlade devojke, jedan sasvim mali reče: »Hm!«

— Hm! Hm! rekosmo mi,

Ali jedanput veliki reče: kanta!«

Najzad progovorismo.

— Alikanta?

Bile su te svetlosti koje smo gledali, i veliki reče: »Sidnej! Alikanta!«

— Sidnej takođe?

— Gradovi sveta, reče veliki. Štokholm! Prođoše dve mlade devojke, zaustaviše se.

— Kako ?upita jedna drugu.

Mi im pokazasmo svetlosti.

— Grad!

— Građovi!

— Gradovi sveta!

Mlađe se devojke nasmejaše, ali se ne pomeriše. TI veliki reče:

— Manila!

Dve se devojke držahw zagrljene.

— Manila?

»Ali-

radoznalo sam čitao, gubio 6e na stranicama pariskih romana, voleo sam je već i po srpskoj tradiciji: u Vreme Krfa i Soluna bio sam Ošnovac...) Ako od svega toga i ima ponešto, Važniji razlog je u samom objektu, u pariskom liku, u njegovom pripitomljenom kamenu, u ljupkim linijama i bojama, -

Nekoliko sati svega trebalo je pa da osetim da sam već u drugom sVetu. Pre svega, učtivost. Ne znajući zašto, setih se gvožđa. Ali odmah —, pa da: onaj Nemac na gramici, kontrolor u vozu. Bio je ipak i on učtiv, i pored upravljene ruke: htl! Htedoh nekoliko suvišnih maraka da bacim kroz prozor, a on reče da je bolje da ih zadržim. Toga trenutka bio sam se ipak wetio gvožđa.

Prancuska učtivost je drukčija od

svih na Svetu. Nije to patina, ispod

koje tinjaju mračne sile, Francuska

učtivost nije demonstrativna, Ona Vas

ne zadužuje. *

„U Lilu sam ostao sa službom, Prolaze dani, prolaze nedelje — po čitave nedelje kiša! — a ja još uvek Vvarvarski tužan u civilizovanoj sredini. Tu je sve u ređu, svaka stvarčica na svome mestu. Ljudi kao da unapred znaju šta će jedan drugom da kažu, ili da odgovore. Iako su vrlo govorljivi. -

Ne (Meta: DLMEDJU 39

| ______________—-—-_ILUSTRACIJE LJUBICR, SOKIĆ

Pokazasmo im svetlosti između lišća, i svetlosti i lišće na vodi; pokazasmo im noć, f , — Građovis veta! \ |

— Oh! rekoše mlade devojke. Oh Manila? : W

— Pa San Prancisko! povika veliki.

Svi stadosmo da vičemo.

— Pa Livonno!

— Pa Akapulko! .

Pokazasmo jedan drugom rasplinute svetlosti. Mlade devojke, visoke na zidu 6lušahu nas.

— Arkvata Skrivija! uzviknu onaj sasvim mali.

— Ama šta? Arkvata? upita ga jedan od nas.

— Ja sam tamo bio, reče onaj 5asvim mali to,je u Persiji.!)

On drhtaše, mlađ po godinama, a ispod nas prolažahu mrtvi čamci. StaTi progovori.

— Ja sam, reče, bio u Vavilonu.

Sada je onaj sasvim mali, plakao.

— U Vavilonu?

— U Vavilonu, reče stari. U Vavilonu., — To, primeti veliki, to je građ iz drevne starine.

— A ja, reče stari, nisam li ja dovoljno starodrevan? Bio sam ja u njemu, dodade on, u Svojoj, mladosti.

— Ali, reče veliki, sad je taj grad izgubljen.

— Sve je izgubljeno, odgovori stari.

— On je pod peskom, reče veliki. Ima vekova otkađa je mrtav. tari uzdahnu.

— Ah, da! odgovori on. A bio je jako lep! Bilo je toliko svetlosti u njemu! — Tu, mi prestadosno da govorimo.

Milano, 1939

Pustinje

{Jed grada bila je pustinja, i ja. | sam bio tamo: godinu dana sam proveo tamo.

— Uaređ grad pa pustinja?

— Po sređini samoga grada.

Igrali smo karte, sve uz razgovor.

KNJIŽEVNE!NOVINE

druga, Odmnese

Pađe i druga, pa još Napuljac. | #48

— Dakle, bila je mnogo velika?

— Nije se znalo. Imaše razbacanih kostiju od životinja. \ i

— Prava pustinja. } | —1 video sam tamo ruševine od "kuća. |

— Od ljudskih kuća?

— Od ljudskih kuća. Sobe.

—Ah! / VH

_—A ti, jesi li ti bio?

— Godinu dana sam proveo tamo.

— A išao, kako 5i tamo išao? Tramvajem?. — Ne, taksijem. Imao Sam prtljag sa sobom,

— I to je bila pustinja?

— 'Po je bila prašina i beo kamen.

Hrvat položi na 6to karte i zagnjuri čelo u ruke. Mi ostali, mi zadržasmo karte u rukama ,bez igranja. Pikova dama beše ma stolu.

— Bože! reče Hrvat. Ja je vidim.

— Ti viđiš pustinju?

— Vidim je. Ruševine i patrljke od drveća, i šine i pragove, i izgorele kosture od vozova...

Mi ispustismo karte.

— Ti govoriš o nekoj drugoj Dpustinji? .

— Ne, to je ona ista.

— Zemlja ima samo jedno erce.

Napuljac pljunu i pokupi karte. On obori glavu.

— I kod nas ima pustinja, reče on. To je jedno polje, ograđeno zidom od suvog kamenja, i ni travka tu ne raste, i oni što prolaze tuda, krste se, i ljudi to mesto zovu pustinja. Ono je u sredini mnogih drugih polja, među maslinama.

Ponovo zapalismo cigarete.

— Vidim je, reče Hrvat. Ah, vidim je. To je sasvim ko sada, i to je pustinja. — Nema patrljaka od drveća? Nema wažeženih kostura od vozova?

— Ne, Još gore. Sve je ko ovo sad. Ima i ljudi koji idu. I mi smo tu, što igramo karte. I to je pustinja.

Beše u sobi jedan što nije igrao. "o

Po OONJA | JU a(> ZE Žž

== ai

ra re

Građovi sveta

Četiri čoveka; pušili smo i imali smo u rukama kečeve, kraljeve i žandarme. — Kažeš: u gradu? Usred grada?

— Tako je kao što sam ti kazao: bilo je građa na severu, grada na zapadu, na istoku, a isto i na jugu. Vetrovi 6u duvali na trgovima, na ulicama. — I to je bila pustinja?

— Pustinja. Bio je to kamen i prašina, s po kojim bokorom pelena; to, i nema vode, ni gavranova.

— A gušteri?

— Ni guštera.

— TI nema svetlosti. preko noći?

— Nema. Zvezde.

Pogledasmo se. Na sto pade karta.

Igračka pred” Parizom

— U ovom narodu nema mistike, reče mi kolega. Vidite li vi da je njima sve jašino?

— A ove crkve? Ima ih...

— O, ima Francuza jako pobožnih.

— Možda iz nekog praznog očajanja. Naših rudarskih i poljoprivrednih radnika u jurisdikciji lilskog Konzulata bilo je nekoliko hiljada. Skoro sve sami Slovenci. Dolazili su da produžuju pasoše. Poneki pa i da mole za posredovanje kod francuskih vlasti. Nesporazumi oko isplate, zakidamje naknada za telesnu povredu na radu. Pa i našilja. Neki farmer mlatnuo vilama radnika na livadi. Drugi silovao malu Slovenku. .

Nekako su smešno grubi ti seljaci francuskog Severa. U jednom raspusnom lokalu napraviše glupavu tarapanu. Tako su &e kreveljili i poživinčavali da bi se naši gejaci postideli toga. Pa ipak, ne pade ničija golema para, i nijedan se nos ne OkrvaVi.

Prancuske vlasti poštuju formalno pravo slobodnog građanina, Proteran jedan naš radnik zbog učešća u generTalmom štrajku, ostavio u okolini Lila ženu Francuskinju sa detetom, pisao joj iz Dalmacije, ona odgovorila jedanput ili dvaput, pa prestala. I on sad pita nas za njenu adresu. A mi, ni pet ni šest nego akt prefekturi: da se adresa gospođe te i {e, 6ćupruge toga i toga, dostavi generalnom konzu-

je bio Španjolac, i on nikako nije ni reč kazao; žvakao je duvan koji uzimaše iz džepa, u parčadima.

— Pustinja je duboka,*reče om.

Šta je hteo da kaže? Okrenusmo se prema njemu i čekasmo.

— Pokriva me, reče.

— Pokriva te?

— Ja sedim a ona me pokriva. Žvacem duvan a ona me pokriva. Ne mogu ispod nje da izađem.

— Ta šta! reče Napuljac.

— Visoko je nađa mnom, reče Španjolac. Napuljac se nasmeja, sam, i samo sebe ču. Ostali ustadosmo.

— Ah, lepe nekadašnje pustinje!

— Ah, ova pustinja!

latu kraljevine Jugoslavije. A PFrancuzi nama, ni pet ni šest nego da pričekamo hoće li gospođa pristati da nam se njena adrešsa saopšti.

Pitam jednog evog prijatelja iz kafane, metalca Leonsa, zašto pije taj prokleti perno (neka vrsta mastike), a on mi, 5 prizvukom uvredljivost:, odgovara: »Zašto?« Intonacija odgovora značila je :s kojim pravom se ja mešam u njegov ukus,

Til! Naizgled skroman grad. Najbogatije mesto na Severu, a nekako u se povučeno. Tipična Francuska je Ssigurno iza zatvorenih vrata. Iza teških zavesa koje se razmiču pred ručak. Iza glomaznih kapija sa drvorezom koje se otvaraju samo svojim ljudima, magnatima i velikim damama, mamurnim konsulima velesila .Retko u ovoj zemlji ima grada u kome, pored vidljive, ne bi postojala i nevidljiva Pirancuska, ona što 6e sa suđajama domunđava. ·

A TPrancuska slika je i ovo: radnik sa đubretarskim kolicima, u njima ceo nameštaj, pored njih žena sa đecom; izbačeni iz stana, sele Se...

I dođoše veliki događaji. Septembar 1939. Nemačko-sovjetski pakt, Merci! Š

Trancuska se usplahiri, kao krava pred klanicom.

A bilo je i ljudi koji su to pozdravili. Živeo mir! U listu »Ce soir« Luj Aragon piše uvodnik »Vive la Paix!« Aragon gleda u sat i kaže pretsedniiku Daladjeu da bi još mogao stići na a-

erodrom. Avion za Moskvu... Da se mir proširi, učvrsti.,. g Ništa misam mogao da predviđam,

bilo mi je čak i odvraino da išta pred-

šim čitaocima ovim nadahnuto napi-

sanim crticama iz ratnih vremena, jedan je od majistaknutijih pisaca savremene italijanske književnosti. Rođen je u Sirakuzi, na Siciliji, 23 jula 1909. Pohađa tehničku školu; sin železničara, već u svojoj sedamnaestoj godini odlazi od kuće da nade sebi posla. Radi kao službenik građevinskog preduzeća u oblasti Trsta i Gorl-

E: Vitorini, koga pretstavljamo na-

— Pa pesak, što se iskri! — Ogromno sunce! — Dani marša, dugi dami! — Imena mesta kuda treba stići! — I oni što su se tamo gubili, i umirali. : — Umirali od žeđi... — Ah, lepa pustinjo nekadašnja! — Pustinjo lepa! (Milano 1940)

Radio solo

Ljudi su ulazili, dolazeći iz mia] ka i iz snega; a tamo, bilo je da se pije.

— Bh! uzvikivali su vešelo.

Lica su ponovo oživljavala na jakoj svetlosti, lica su se smejala, sa očima ložača i mrkih medveda, posle čekanja podno zatutuljenih fenjera uličnih, svake večeri i svake godine, i svuda. ·

— Džina! vikahu oni. Džina!

Neki su hteli prosto jabukovače, i bili su veseli, bučni. Čovek za kasom smejao se s njima.

— Džina! reče najdeblji među njima. | Pili su i zatim se smejali, a za poslednjim sločićem jedan čovek i jedna žena sedeli su nemo.

— A oni tamo, šta oni rade? Pitaše debeli na uho čoveka za kasom.

Žena i čovek sedeli su dugo vremena, od početka večeri do poznog sata. Pred njima behu dve šolje kafe, nedirmute. Oni nikako ne govorahu.

Ili je izgledalo da ne govore.

Ponekad bi se ona sagnula za šoljom a lice joj bilo kao u nekog koji nešto kazuje. Čovek takođe izgledaše kao da nešto kazuje. Ali šolja s kafom, crnom jezom, osbtajaše vrške puna, i dugi sati prolažahu, a Oni su stalno ćutali.

— A oni tamo, šta oni rade? pita debeli čovek za kasom.

— Ono! Odgovara čovek za kasom.

Mušterije su ostavljali konje, koji su se pušili, to behu grdobe ispod fenjera i iz snega. Smejali su se na jakoj svetlosti, gromiko su poručivali džin, i čovek ,za kasom smejao se 3 njima.

— Džina! vikaše debeli uza smeh.

Bili seu bučni, s očima zimskih životinja. V

I radio je krčao u sobi iza dućama, uvek bez reči i bez muzike,

— Šta se to tamo dešava? pitahu gosti.

— 'To je neki tip, odgovara čovek za kasom. Neki tip koji traži stanice.

— 'Tip koji traži?

— Šta traži?

Gosti se nasmejaše.

— Mislim da on traži, reče čovek

za kasom, kineske zemlje.

— Ja. ja mislim da on traži pakao.

— Džina! i

Svi su se smejali. Zatim se debeli nagnu preko tezge.

— A oni tamo? pitaše on. Šta oni rađe, oni tamo?

Radio je kreštao: žalosna krčanja su dolazila iz istrošenog vazduha, i nigde ni reči ni muzike. Tiho u početku, u prvim časovima Žene i čoveka za stočićčem, zatim se kreštanje pojačavajo, pojačavalo, gromovito.

viđam. Ali sam po tonu, po onoj francuskoj brbljivosti ,osetio koliko je zelen Aragon pred podmuklom stvarnošću tih sudbonomih dana.

A onda... sve brže i brže...

Opšta mobilizacija...

Kako je Lil sasvim blizu belgijske granice, maš se konzulat preseli u Monđdidije, varošicu od petšest hiljada stanovnika, pola sata vozom od Amijena. Amien. Grad kao i svi stari gradovi Francuske. Neprovetrene naslage prošlosti. Nezaboravni su neki nazivi ulica. Rado sam prolazio kroz ulicu Sedam Leševa Bez Glave.

Ako imate para, u W&vakom mestu Francuske- lako se snaći, Jako se ugnijezditi i opasati prijatnom atmosferom. ·

Česte sam odlazio u Pariz. U početku me najviše zanimalo kako je tamo sad, u ratu, u tobožnjem ratu, za razliku od mirmodopskog »grada svetlosti«. Danju se ta razlika ne vidi, oism po nekim sitnicama. Neke dame nose o ramenu gas-masku, u naročitoj, ukrasnoj kutiji. Industrija luksuza pružila šapu i na to. Vide se na ulicama sandučići 6 natpisom: ubacite cigaretu za armiju. Dakle, bogata

Francuska, velika kolonijalna država, ·

prosjači za svoju vojsku. A ko daje? Svakako ne oni koji se voze svojim kolima.

Pc. varijeteima oficira više nego Obično. I programi su osveženi. Desetak nagih devojaka, & klupkom ispod trbuha, izlazi na pozornicu, pletu brzo |I pesmom objašnjavaju kako om to spremaju vojnicima za

~ ce, potom k · sta u Firenci. Jeđa

nesia,

Prežisu (II Sempione strizza locchio al

ao korektor jednog dnevnog lin njegov člansM O ev-

ropskoj kulturi i drugi jedan napis o ratu

( Spaniji izazivaju buru negodovanja u fašističkim Književnim krugovima. Otpuštaju ga iz S&lužbe. IzdržaVa 56 prevodeći Lorensa, Wdgara, Poa, Kaldvela i Foknčra: Njegov roman »RazžgoVor na Siciliji«, EO? tiv koga se digla celokupna fašistička štampa, povučen je iz prođaje. Bavi 5Ć aktivno politikom. Učesnik u italijanskom

pokretu otpora u 1942—1945, hapšen, Zloon prelazi u ilegal-

stavljan i proganjan, nost. „Posle oslobođenja- postaje urednik milansicog časopisa »II Politecnic0«. Aktivni učesnik u kulturnom i društvenom životu savremene Ttallje, Klio Vitorini donosi sa sobom žar, smelost i' savesnost napređnog intelektualca ı književnog stvaraoca. Njegova polemika sa Palmirom 'roljatijem o položaju i ulozi napredno književnika u savremenom društvu izazvala Je veliko interesovanje kulturne javnosti u svetu. Dela: Malogra đanl (Picola borg1931); Putovanje u Sa rdiniju (Viaggio in Sardegna, 1984); Crveni karanfil (Garofano ro580); Ražzgovor na Siciliji (Conversazjone in Sicilia, 1941); Lj ađi i neljudi (Uomini e mo, 1945); simplon namliguje

Frejus, 1947).

— Pa dosta već! povika čovek za kasom u pravcu sobe iza dućana,

Blag glas odgovori otuda:

_— Trenutak jedan, molim Vaš.

Beše dookan: vreme kad se zatvara; žena i čovek ustadoše a da nisu ni pili ni govorili. Odlazili su između glasova koji su ih pratili.

— Ono! reče čovek za kasom. Derale 6u se te vesele grdobe, ti mrki međvedi.

— Džina! viknu.

I najdeblji među njima: »Džina!«

I smejali su se.

— Od čega se — Od venje, čovek za kasom. — Od venje?

— To je kao čempre3, venja.

— Ne, to je kao Jlavorika!

— Raste na mor6skoj obali.

— Raste na mesecu.

Smejali su se. I uvek poneko pitaše za radio: »Ali tamo, šta se tamo dešava?«

A najdeblji među njima: famo?« i

Pitao je uvek povodom žene i ČOveka za stočićem: »Šta oni rade, Oni tamo?«

A čovek za kasom mahao je glavom, — Ono! i

Dođe još konja i automobila koji su se pušjli, dolažahu,; a čovek i žena seđahu nemi za wWbiočićem; radio Krčaše, ·

— A zašlo se džin pravi od venje? pitahu.

— Od čega bi trebalo da se pravi? upita čovek za kasom. Gosti 6e smejahu. — Od borovine, na primer.

— Od primorskog bora. Od bora sa ostrva.

Otemsnuta jeka iziđe iz radija; to nije više bilo krčanje, nego otegnut, silan jecaj; jedno ogromno jadikovanje. — Šta je on to našao?

Postadoše teško ozbiljni, naglo; jedan beše i bled.

— To li je ta njegova Kina?

— Šta_je to našao?

Čovek za kasom pogleda prema sobi iza dućana, nazre ono lice: belo, ushićeno. A ftužaljka se produžavaše, mogla je da nikad ne prestane, dolazila je iz vazduha zemaljskog. i

— Kog je on to đavola našao?

Žena i čovek se behu uzeli za Tuke. Svalk ih je mogao videti. Kršili su prste,

— Ono! odgovori onaj za kasom.

TI legnu ramenima. »Ono!« odgo-

vori on. (Milano, 1941)

pravi džin? ja mislim, odgovori

»A oni

' Bar

|B se : 1 7 (34 _—J MT Tika) ya

Rađio solo

zimu, Odlaze najzad, da pogledamo »pozađdinu fronta«.

Pariz ostao Pariz. Noću samo što su ulice poluosvetljene. Ogledalskih salona, inače, na pretek. Šetaju negde devojke po patosu, po zidovima, DO plafonu. (Nisu potpuno nage: imaju ma sebi đerdan i cipele s visakim potpeticama.) Ako dosadi, ima i drugih fantazija.

U varošici svaki dan po desetak vazdušnih uzbuma, Često šetam između livada, pucaju u nedogled prostramstva: zar zaista nema na zemlji me” sta za ljude... š

U jednom mrestoramu slušam rađio.

Nisam sam. Tu au i dvojica iz milicije. I jedan učitelj. Govori izdajnik iz Strasburga, Francuz, Opominje majke svoje domovine da ne šalju sinove na klanicu. Živi se vratiti milicije ništa. Učitelj rojalist, učlivo se buni. Pa onđa mehi:

— Čudna je Francuska postala. Vidite li vi ovu blesavu slobodu? U OVO vreme! Ja vas uveravam, gBospodinč, naša zemlja može u neodređenoj budućnosti postati najreakcionarnija najkatoličkija zemlja na svetu. Da, možda će Francuska u tome potražiti izlaz.

Jednog dama oko podme naiđe čudna povorka, dvoje po dvoje. Neprijatno beše gledati tu svnstanu | pokretu: sve sami žene u raljama, lica umakažend, Iđu glavnom ulicom, zaustaviše 6 pr

· opštinom, povikaše stoglavim zarđalim glasom: Hleba! — Quelle canaille! quelle canaille!

(Ah ološa! ah ološa!), javi se kraj me-

ne učitelj rojalist. Metmu mi ruku na rame: Va i

neće. Ljudi iz

ME UB odrpanci.“ Ljuđi i