Књижевне новине

POI MK - SUI

or ==" o ay a. “1, ZM 02 7582 aa RO TIC"__KC— COT

BROJ 27

„Cetvrta godina“ — novi roman li

}

Jakova Sekulića

akov Sekulić nije početnik u

književnosti, već radi u njoj pu-

nih dvadeset godina, i prije rata izašla su mu tri romana, od kojih je jedan iz života pekarskih radnika »Mi pečemo· kruh« izlazio u nastavcima u Galogažinoj »Literaturi«. Sekulić je radnik-pisac i jedan je od malobrojnih naših predratnih pisaca koji je došao u književnost neposredno iz proletarijata, Upravo zato treba imati razumevamja za njegove izražajne i stilističke poteškoće, za izvjesnu zanaftsku nespretnost, koja je potekla iz pomanjkanja uslova sistematskog obrazovanja -i kulturnog uzdizanja, a. što je razumljivo vezano sa teškim prilikama u kojima je Sekulić živio. Ova napomena možda će ponekome izgledati i suvišna; napisana je međutim zato što je, prilikom izlaska ovoga novog Sekulićeva romana, jedina opširnija recenzija koja je pretendirala na ozbiljnost (Djuka Šnajder u »Naprijedu«) puna baš zamjerki sa te

strane, ostavivši ovdje na stranu Ye= ·

cenzentovo mitingovanje. ·'

Roman »Četvrta godina«, kako mu i naslov kaže, opisuje fzv. Endehaziju zapravo Zagreb u četvrtoj godini rata, ljuđe, događaje i prilike gledane „kroz prizmu ustaških zatvora, zatvorskih ambulanti. i bolnica. Opisana je i neposredna okolica Zagreba, koja je već poluoslobođena teritorija, provincijski zatvor u B (valida u Bjelovaru), dana atmosfera Đorđevićeve ulice i Savske ceste, Četvrta godina rata, četvrta godina ustaške nazovi države je godina poraza, đefinitivnog sloma fašističkog pohođa na slobodni svijet. JJ toj godini tj. 1944, već se ljulja treći Rajh i hitlerizam, tutanj njegovog padđa već se osjeća i strah poraza, sloma, ma koliko se krio i zataškavao, prenosi se od rukovodstva i na one male i silne, Ta psihoza straha od neumitne narodne osvete, osjećaj propasti još je veći i jači na malom otočiću — državi za koju se govorilo da se prostire od mitnice u Čemmomercu do mitnice u Dubravi. Zapljuskivano talasom narodne revolucije, koja je sveopća, ustaštvo se frza, i kao svaki nasilnički režim u svom strahu i očajništvu počinja sve veće krvave nepodobštine, da opet zakunja u letargiji nemoći i jalovog bijesa. Bijedno, jadno, kukavno, bez okosnice u samom sebi, ono kao i svaki takav sistem koji se osniva na sili, a ovom prilikom na sili tuđega oružja, tj. njemačkoga, kad je ta sila uzdrmana, kad pada i ide nizbrdice ono se ftrza, i u svom trzanju, predsmrtinoj agoniji zvijeri, udara i grize i propada, gušeći se u krvi.

U svom romanu Jakov Sekulić pokušao je da ovaploti tu atmosferu, da prikaže agoniju zvijeri, da prikaže zdrave narcdne snage koje se baš u njenom kavezu bore da čim prije ona padne. Kroz mnogobrojnu galeriju ličnosti, koje prolaze kroz ustaške zatvVore, on opisuje borbu malih, dobronamjernih ljudi, koji često i nisu dovoljno idejno osviješteni, ali koji znaju i osjećaju da zvijer freba uništiti i svojim skromnim silama, žrtvujućii ono što je najdragocjenije, tj. „svoje živote, bore se protiv nje i zadaju joj udarce, Time je ujedno naglašena i jedinstvenost, monolilna snaga čitavog našeg narođa u nepoštednoj borbi protiv fašizma. Uprkos majkrvavijeg teTora, patnji i muka, čitav narod je jednodušno u ustanku, kako oni koji se bore s oružiečm u ruci, tako i oni koji su još pod okupacijom, boreći se u podzemnom rađu skupljanjem mafterijala, namirnica i oružja. Sve se to osjeća u Sekulićevom romanu, opipljivo je, đato često uvjerljivo i živo.

Sekulić nije svoje ličnosti đao shematski, jednostrano. On je nastojao da ih izdiferencira, One nisu sve na jedno brdo tkane, već su raznolike kako je to i stvarno bilo. I kako među samim zatvorenicima ima ljudi pozitivnih, svijesnih i odlučnih, a opet ima i smetenjaka, zalutalih, običnih supulnika, ljudi s osjećčajem za pravdu, a kakvu i koju to oni ne bi ni semi znali kazati, ljudi i neodređenih, pa čak i provokatora, kukavica, tako je opet umio čak i kod ustaških stražara pronaći ljudskih osobina naglašavajući da u to dobrim dijelom bili

— Nikađa ovi neće vladati Francuskom! Nikad! Ni oni ni njihovo potomstvo, mi njihovog potomstva potomstvo. ı — Ko zna...

— Nikad! Ne, gospodine — mi Prancuzi imamo ukusa!

Dođoše vojnici iz okoline Lila.

Vojnici kršni, uhranjeni i dobro ođdeveni, govorljivi i hrabri. Ulivaju poverenje, a nama milo, rastemo,

Ali me prođe mnogo, a Nemci preko Sedđana... Uskoro se javiše prve belgijske izbeglice. Kako koje jutro, vesti sve crnje. A Francuzi brbljaju, još uvek brbljaju. Tužno je bilo Videti kao se ljudima čini mnogo rano đa se razočaraju, i kako oni to neće, iako im srce kaže da je već počeo početak kraja. -

Iskoristih priliku da 6 kolima jednog poznanika odmaglim u Pariz.

Noć. Zvezde, i kad ih: pogledam, ništa ne valjaju. Pejsaži, ukoliko ih primećujem, nimalo zanimljivi.

A ma jednom pristupu u Pariz namodna straža, Dvatri čoveka u neodređenoj uniformi, s puškama. I 8 iednom igračkom. S nekim topčićem koji bih i ja mogao đa ponesem, Zaprepašćujem se: je li lo zaista moguće? Igračka pred Parizom. |

| *

Naše se poslansbvo usplahirilo. Kolektiva nema, Zajednica se, usled individualističkih težnji i prohteva svo-

jih članova, počela već đa raspada. .

Oni što imaju svoja kola, već su of{putovali, ko kuda. Tako je i poslanik rekao nekima kad su ga pitali kako da se postupa: idite kud ko može, Na-

NOVAK SIMIĆ

mali ljudi koje je zahvatio veliki uragan i ponio na tu stranu. Mnogi su svijesni toga i gledaju da ga se u za' dnji čas otarase,, mnogi, a naročito referenti i veće šarže, iživljavaju se u strahovladi i krvološtvima. Sekulić je znao to zapaziti, kao i korupcionaštvo, pljačkašku crtu tog režima, psihozu »poslije mene potop« krvi, krađe, pijančevanja i bludničenja. Neđostatak romana je da ova atmosfera slraha, krvi i Rkukavičluka s jedne, a narodnog otpora, požrtvovanja i pregalaštva s druge sirane, nije dana analitički, osvijetljena i iznutra, već samo izvanjski, kroz govore i Dpostupke ličnosti koje se ne daju direktno u dinamičkom rastu, već se naknadno, tj. u samom zatvoru, odnosno u ambulanti i bolnici, pričaju. Ujedno i glavna ličnost, Lovro-Martin, Plavšić, nije dovoljno jasna i određena, što ide na uštrb kompozicije romana. Martin Plavšić je u dobroj mjeri ono što se kaže neizvjesna ličnost, pa čak i bezbojna i siva ličnost, dobrim dijelom apstraktna, Pisac se nije svagdje dovoljno od nje udaljio da bi je mogao u cjelini sagledati i oživotvoriti; ona je fragmentarna, satkana od ulomaka koji se ne slivaju u jedinstvenost (pa makar neizvjesnosti i bezbojnosti, sivila), već strče izo-

lovano, ostaju sami za sebe. Postupci /

tog lica dobrim dijelom su nedovoljno opravdani i rastumačeni, nisu uvjerljivi, pa čitalac i kad završi roman ostaje u nedoumici i pita se: {ko je najposlije taj Martin Plavšić i šta- se krije iza njega; dobronamjerni malograđanin, radnik socijalđemokrata ili poluintelektualac? Sekulić je barem tu trebao biti jasniji i određeniji, a time bi glavni junak u karakterizaciji odmah bio čvršći, Da se krivo ne razumije! Ovdje se ne tvrdi da takvih, samih po sebi bezbojnih, neodređenih ljudi, a koji imaju osjećaja za pravdu, i koji su se na svoj način borili protiv fašizma, i koji su bili dobronamjerni a u biti zbrkani i smeteni nije bilo. Naprotiv bilo ih je pa čak i podosta. Zamjerka je Sekuliću da kad je već zahvatio ovakav tip da ga ja trebao dati što svestranije, životnie. Slobodan Marković

Dok tako stoji s glavnom ličnosti, sporedne ličnosti date su kako je već naglašeno, živo, neposredno i uvjerljivo, Međutim, treba ovdje istaknuti da su naročita slabost Sekulićeva rezoniranja i umovanja njegovih junaka, iza kojih se osjeća autor a ne oni. Ta umovanja su katkada tako naivna da su prosto za čuđenje. Prigovoriti bi se moglo i opisima koji su mahom razl!veni, a katkad i žurnalistički površni.

Pa ipak, kako je to naš prvi roman iz vremena okupacije, i uprkos mnogim nedostacima, vjerno nam ocrtava to krvavo viijeme, prilike. i događaje, humanistički toplo i ljudski pisano —, pa samim tim znači i ozbiljan doprinos našoj savremenoj prozi.

/hirka crliica | JANEZA WIPOTNIKA

»Cankarjeva založba« — Ljubljana izdala je zbirku cuitica iz partizanskog života »Iz zavke« od Janeza Vipotnika.

Sedam Vipotnikovih kratlcih crtica, koje nemaju pretenzija »Velikog teksta«, odlikuju se težnjom da se oblikuju karakteri. stična osećanja koja su doživljavali mačši borci u logonima, bitkama, zaseđama, hajkama i pri prenosu ranjenika, Fizički niapor: boraca majstorski su prikazani u Velikim crticama jednostavnim i škrtim izražajmim sredstvima, Autor je uspeo da izrazi i kolektivna osećanja čete, bataljona i brigade u'raznim akcijama i položajima.

Skoro sve crtice deluju kao isečci iz života ili mozaici. Autor nas uvodi među partizane, prikazuje miihova jumaštva, ali je u opislvanju i objašnjavanju pojedinih ličnost tako škmt da nam njihove sudbine, tek što nas privulu, opet izmaknu. Izgleđa da Vipotnik u prvom ređu misli na fabulu, na. opis pojedine akcije, a manje na čoveka, učesnika u toj akciji. Na momente izgleda da se auto služi suviše hladnim, objektivnim realističkim metođom koji me đopušta osećajnom žiwwotu da dođe do reči, i dosledno se drži spoljnjeg okvira koji je sebi postavio, Zato njegov tekst ponegde deluje kao inferesantno, ali skoro isključivo dcWumentiarno gradivo.

U celini u Vipotnikovim ocrticama, uprkos disciplinovanom, objektivnom ali suviše hladnom opisu, ne možemo da osetimo pod partizanskim uniformama žive, punokrvne ljude kako se formiraju u istinske karaktere. Autoru je, međutim, uspelo da izrazi neka tipična osećanja i raspoloženja, značajna za partizansici život,

Zbirku je ilustrovao Prance Mihelič. Naročito uspeli su groteskni likovi »osvajača« ikoji beže, crteži koji prikazuju prelaz preMORO 1 drugi. Knjigu Je opremio Milan

elič

Tri metohiska gkvarelg

Malo snega na stenju i krik u daljimii. , To se čobanima vuk razjaren čini,

Nad Rugovom burnom u nebu bez granja oblak, prvo jagnje, zelen pašniak sanja.

A jedna žena kao prošla zima na samaru starom put Gusinja klima,

I svu je skviva povezača crna . od izvona gorskih, od očiju srma.

* Više nema šume

* žina

što je zrila nekad pokraj manastira.

Samo kao spomen iz detinjih dana biju dva ri mlaza vedrog šadrvana.

Biju dva tri mlaza, a blješte Wkrstače pod kojima tiho baka moja plače.

Plače tako tiho baka od davnina i u ime oca i u ime sina.

Magarac pred mlinom na džakove čeka. Odneće ih kasno u brđa daleka.

Ali pre svega i iznad svih stvari, tamo gde se zadnje rumenilo žari,

. magarcu se čini da ga mami seno, pa trže iza sna prelju i vreteno.

I gle, iza mlina gde gust vrbak snuje jek njegove žudnje do neba se čuje!

<—rıiicnıaıdttinıızzs«“«RR6

redio je samo da njega prate kuvari sa zalihama namirnica i blagajnik sa blagajnom. - .

Ulice zakržene izbeglicama: mnogi tek dolaze, mnogi već odlaze dalje, što dalje. Evropska prestonica visi o koncu. Nje upravo ! nema više: ostao je samo grad, u kome se još uvek prođaje ljubav, u kom se još uvek ugodno jede i pije.

Nas petšestoro ručamo u jednom restoranu. U toku razgovora nalaktim Se desnom rukom ma stolicu, a neka će mi gospođa uvređeno dobaciti: tako se ne sedi u prisustvu dama, gospodine. (A Francuska propada...) Nasmeših se i pomislih: toj diplomatskoj bagri zaista nema leka.

Pred odlazak iz Pariza ođoh u Bogorodičinu orkvu, da vidim je ]i ostao kakav trag od svečanog molepstvija francuske vlade da im Bog pritekne u pomoć, '

U šumi od mrgodnih i opasnih stubova, 6a bezbroj demonskih zamki, u toj zloj atmosferi katedralske džumngle, (kako Bogorodica sme da prenoći u njoj!), u tome moeiafizičkom zverjnjaku, — učini mi se da je HEvropa pala. _

Burbon Lansi na Loari, (Kažu đa će maršal Peten tu zaustaviti Nemce.) Banjsko lečilište, hotel u velikom parku. Direktor i vlasnik Švajcarac, Svajcarac kroz iri, u ovom slučaju Nemac. I milo mu je kad otkrije da neko zna nemački, Upozoravam Dpomalo naivnog dobričinu koneula Predića, književnika -— nas dvojica emo . za sve vreme sami ispred hitlerovaca bežali, zajedno s francuskim ma-

sama — upozoravam ga da Fran-

'cuzima nije možda pravo što on sa

direktorom na nemačkom razgovara. Kosmopolitizmu tu nema mesta, a njemu 6e oči vlažiše, jer je duboko i' on voleo Prancusku,

Jedna gospođa u restoranu plače. Od njenog pogleda bi i ranjeniku lakše bilo, a glas joj ima boju čokolade: »Jadna naša Francuska... Zar i oni za koje se nekad ginulo... O bože, kalko su bedni ... Zar i ti, Italijo?...«

Da. Crna je Italija objavila rat Tirancuskoj. Francuskoj na Hkolenima... Posle nekoliko dana pukoše pred nama drumovi. Lepi francuski drumovi, no česio neprohodni, zakrčeni. Sever se seli na Jug. Bežanija... Katkad zagrme avioni, beži se u polja, bacamo se u jarke. Po repu ogromne povorke pripucaju odozgo iz mitra1Jeza, ;

I stalno drumovi, i danju i noću drumovi. Beži se kolima, kamionima, kako kad, taljigama, biciklima, bež še peške. Pa i tu, u bežaniji, cvetala je kroz mladost ljubav, šaputalo se u sbrasnom poverenju, rascvebavali se poljupci.

Selo Kue (ili varošica), Gledaju nas iz prozora, s kućnih pragova, Pekare zatvorene. Jedna gospođa čula da se interesujem za hleb, pa mi reče da pričekam, Kad se vrati iz kuće, izne-

. se veknu belog hleba, poveći komad

salame | bocu vina. Pita imam li cigareta. Ne zaboravlja ni šibicu.

— Koliko da platim, gospođo.

— Ništa, gospodine.

— Onda mi barem recite svoje ime, da se sećam. ; — Ah, šta sve to znači prema OVO-

- KRNIŽEVNENNOVINE ·

L/OJ08/ JI i} Pil (08

spinjali smo se žurno uz Maglić U kozjim stazama, a bombarderi,

»pikavci« i štuke tražili su nas

uzaludno, sipajući vatru, onako od prilike, po golemoj planini. Otkopavali smo snijeg, spremijen ispod, naslaga, zemlje, nosili ga u šatorskim krilima i topili u poslednjem preostalom kazanu.

Pala je noć. Plamsale su ·vatre na šumskoj visoravni ispod vrha plamine. Daleko u jednom kutu zemlje udnljeni od svijeta! Ne! Nismo bili udaljeni cd svijeta. Svijet je bio ovdje. Najbolji ljudi zemlje okupili su še na.toj planini, Vrhovni štab, štabovi uđarnih divizija; borci — svi spremni na najteže i najslavnije dane naše epopeje, njenog najdramatičnijeg poglavlja — Pete ofanzive.

Odsjaj vatre igrao je po izmršavljenim, neobrijanim licima boraca. No oči misu bile umome. Sjale su, a uz svirku harmmonike razlijegalo se šumom: »Nastati će novo doba, Matiia Ivaniću! / Ustati ćeš tad iz groba, s tobom u boj boćči ću«.

Iskre su letjele prema svodu od krošanja ,sjali su stupovi stoljetnih bukava, treperile su grančice i lišće od topline vjetra, Osjećali smo se snažnima u našem domu, u našoj nadsvođenoj dvorani koju emo ispunjavali svojim pjevanjem, — u šumi.

“

Prošla je iddna mučna i tjeskobna noć, Poslije silaska sa Maglića uz prolom oblaka, došao je težak uspon kroz divlje klance iznad Mratinja. Pod pljuskom kiše vukli smo se vododđerinom, sigurni da u mrkloj tami nećemo GWkrenuti s puta jedino po tome, Što smo gezili po vodi koja je tekla preko OŠtrOg i klizavog kamenja.

Prolazio je dan, pun kiše, vjetra i magle na katunima kod Vučeva, prošao je još jedan napad bombardera. u suton. U polumralku zaustavila se kolona na pašnjacima vodom natopljenim, na tnomeđi Crne Gore, Bosne i TOČBa. Kroz maglu je sipala sitna

iša,

Kako je došlo do pjesme, ne znam. Ali provalila je kao bujica:

»Budi se istok i zapad, buđi se sjeve i jug...« najednom spontamo iz svih ovih ljudi, umornih, prozeblih, gladnih i bosih, Rasprostrla se pjesma, snažna, neukrotiva, veličanstvena. *

Žurila je u kišnom predvečerju na Zelengori beskrajna kolona izmješanih jedinica, boraca, ranjenika, bolesnika i komore pod pravom kišom mitraljeskih zrna što su fijukala oko glava, stresala lišće i grančice sa drveća i suhim kljucanjem zabadala se u debla drveća. Pri svakom rafalu bacali smo se svi na mokra zemlju, i onda za čas, brzim koracima, nastavljali do novog rafala.

Kroz kolonu eu neprestamo strujala naređenja šapatom: ...»Tišina!« ... »Požuri!« ...»Pišinale — Neprijatelj je u blizini!...«

Kolona je zaobišla jednu uzvišicu i kiša metaka oslabila je. Ali opasnost nije mimnula.

U blizini se najednom čula glasna pjesma. Svi su u čudu, sa iznenađenjem i mnegodovanjem, pogledal: u pravcu jedne grupe drveća na čistini odakle se čula ta pjesma. Sjedjela je tamo grupa partizana i partizanki, umornih i iscrpljenih kao i svi ostali. Pjevali su nekim bijesnim mprkosom, kao u nekoj groznici, u transu. Uza sve opomene, ni6u prestajali' da pjevaju. Ta slika se ne može zaboraviti. Partizani, zdravi i oni ranjeni, išli su žurnim korakom, posrćući i spotičući se, već na kraju svojih snaga, pokisli, poderami, čuvajući 6e da ne progovore glasnu riječ, a ovdje sjedi grupa istih takvih i pjeva svom: snagom, svom đušom.

Kao silni borbeni signal, ao divlja prijetnja samoj smrti što je vrebala na svakom koraku orilo se:

»Crne horđe nas ne plaše, krv herojska u mam vri,

Mi ne damo zemlje naše da je gaze fašisti... !«

Nikola HEROIGONJA

me... (pokaza rukom na nepreglednu kolonu pešaka, kojoj i sam pripadam). :

Sutnađan se obretoh u zatvorenom kamionu s rešetkama. Iđemo roz neki čist gradić, sav od kamena.

— Mora da su kriminalci, interesuje se neko na ulici, ]

— Sigurno komunisti, odgovara drugi.

Noć u šumi. Mrtva šuma, ni šušnja ni cvrkuta. Poneko samo loži vatricu, da skuva jaje, da ugreje mleko,

Kroz jedah zaseok dere plaha re- .

čica. Podne uzavrelo od sunca, a noge kao da su pune crva. Odoh i nađoh vir. O sreće! baciti se u bistru hladnu vodu! Od želje zaronih.

Sunce natapa livadu rastopljenim zlatom. Najednom: klizi bo livađi 6enka, Pogledah u nebo: avion. Sav beo, kao okrečen. Možda je to golub mira, pomislih. Golub ikoji leti pravo u kandže jastreba. i “1 posle dan-dva, u Poatjeu, stvarno Se poče zuckati o primirju. Ali u policijskom Romesarijatu, jedinom mestu gde sam mogao noge da opružim, i gde sam ma truloj, veoma sumnjivoj slamarici nešto otspavao, ništa &e o primirju nije moglo čuti, iako su često privođeni mnaznorazni prestupnici, iako je telefon stalno zvrjao, iako Se u ljudskoj atmosferi osećalo da je neki sudbonosan čin obavljen, da je nešto svršeno. |

Sutradan se prozor na jednoj kući naglo otvori, kao vetrom, i žena krozanj povika u sav glas, otegnuto: Vojna, je svršenaaa! Gotovo jeee! Preko rađia govore! Gotovo jeee!

Neko joj zapreti što baš takvim tonom saopštava, Alko je mir — nek je

(Crtež Džumhura) IVAN IVANJI

ževnih grupa, verovafno i pred pokretanjem novih časopisa koji će biti izraz stremljenja nekih pisaca da osvoje nove lepote. Još taj proces mije započeo, a već se čuju umesne primedbe o opasnosti u kojoj se mlađa gemeracija pisaca malazi zbog wuiicaja »buržoaskog dekadentizma«, Na jednom od prošlih sastanalka Udruženja književnika Srbije pokušaji nekih mladih pesnika, a posebno pesme u zadnjem dvobroju čagopisa »Mladost«, nazvani su »antiljudska buncanja«.

Pokušao bih sa stanovišta mladog pisca, za koga se zajista nešto drugo ne može reći nego da 'traži, da objasnjim zašto je pošao u potragu za novim lepotama, od Kuda mu smelosti da traži i šta bi želeo da nađe. | Pređajući mnacrimu wgeometriju u srednjoj tehničkoj školi maišao sam na jednu ljudsku osobinu koja mi može poslužiti kao ilustracija. U prvim razredima posle mata bilo je učenika različitih po starosti, bilo ih je sa trinaest, četrnaest, pa sve do sa i dvadeset i pet godiha, Kada sam na početku šloolske godine crtao na tabl' jednostavna geometriska tela, na primer Nocku, aksonometrijski ili u perspoekrtyyi, kao šio lo preporučuje metodiikew ioa predmeta — koja je, medđutim, sračunata na mnogo shkarije slušaoce mmjveriteta — primiećiviao Sam da oni najmlađi ništa na tabli ne vide. Za njih su postojale samo čudne crte u dve dimenzije. Da neke od njih dočaravaju treću dimenziju nisu primećivali ni Posle objašnjavanja. Što du deca, starija, to će veći broj od njih razumeti perspektivu,

Čovečanstvo se, verovaino, razvija slično kao i pojedini čovek.

Dela starih grčkih vajara, bogovi i boginje, diskonol i drugi, za nas Su, danas, vrhunac dostignuća realnog prikazivanja lepote ljudskog tela. Ali ko zna da li je i u njihovo doba. tako bilo? Možda je široka publika pred tim delima stajala kao pred nerazumljivim oblicima, kao deca pred kockom u perspektivi? Možda je jedinu realnost za tu generaciju prestavljala umetnost prethodnih epoha, prehelenske i egipatske, reljefi sa glavom i nogama u profilu, a telom an fa6? Možda su pored Fidija njegovi savremenici prolazili sa poluironičnim smešlkom, kao u naše vreme, da ostanemo u domaćim razmerama, pored jednog Lubarde?

Izmena pravaca i književnih škola imaju sličnost sa etiketama. U stvari svaki je pisac, ako je zaista pisac, pravac i škola za sebe. Btikete pomažu samo u nauci, istoriji književnosti, da bi se lakše sređivalo i pamiilo. Zašto bi naša generacija trebalo da bude prva u isloniji koja dobija unapred gotovu etiketu?

Mi želimo da projzvedemo sadržinu. Posle neka teoretičari i čitaoci reše šta je škart, a šta ostaje i kakva će anu se etiketa prilepiti. A škarta se ne treba plašiti. U svakoj vrsti proizvodnje, a naročito u fazi eksperimentisanja i traženja novog, postoji škart. I Rrlihu je tek šesto šesti pokušaj dao Ssalvarzan, šesto pet ih je propalo, A ime leka nije dao pronalazač, za njega je postojao samo uspeh 606-og po-

ga pred formiranjem inji-

mir, ali fo niukom slučaju nije veselje... Dve javne devojke zaplaikaše.

Ipak, idemo dalje. U varošici Daksu službeno saopštenje nmarođu. Prema uslovima primirja izgledalo ja da će to mesto ostati izvan obalskog Dpojasa koji će okupirati Nemci. Ali oni dođoše i tu. Najpre jedan jedini, na molociklu. Sjahao, rekoše, pred kafanom ma ulazu u varošicu, ispio Dpivo i vratio se.

Većina mladi ljudi, snažni i hitri, uhranjeni i stnogo odeveni, ·

U glavnoj kafani oficiri keze zube. U drugoj me neki sagovornik Francuz umeša u razgovor s Nemcima. Oni se osmchbnuše: »A, Jugoslavija! Mi smo prijatelji.« (Dobro što mi se u {tome trenutku creva ne zamrsiše).

Tužno je bilo osetiti kakvim tonom pokunjene zahvalnosti pišu francuske novine o tome da im Nemci ostavljaju flotu.

| Kroz nekoliko godina francuska će flota u Tulonu izvršiti demonstrativno samoubistvo. A pokret otpora u. zemlji našće sve više, Učestvovaće u njemu i »francuski građanski čovek«, o kome se govori da je dostigao Vrhunac razvoja i da pred mjim budućnosti više nema, (što mi je i dalo povođa da ovaj feljton napišem). Bilo je u poknetu otpora i profesora Starogrčkog jezika, bilo advokata i opata, bilo peshika i slikara, A iz eskadrile »Normandija«, koja se protivu neprijatelja Prancuske borila ma ruskom ncbu, dva su ofioita nagrađena, ordenom i zvanjem Heroja Sovjetskog Saveza: jedan od njih je iz radničke, a.

'FRNGAMO

·drocentralama, veličina u plastičnoj

kušaja. Ime leka su kasnije drugi izjsJli. Pex

Ima ljudi koji sebe smatraju za potpune laike u muzici, a ipak su ver- || ni posetioci svih koncerata. Zapitao sam jednog, inače kulturnog mladića, zašto se njkada ne može videti u koncertnoj dvorani. — Ja ne razumem muziku — odgovorio je. — A šta! bi hteo da razumeš? — Pa. ne mogu ništa da zamislim elušajući muziku. ~

I tu je jedno zlo. Mnogi ljudi slušajući muziku žele da je sebi prevedu na reči i u vizuelne slike, žele da pri svakom stavu nešto zamisle, kao: breza i vetar i proleće, ili ljubomora, ili nešto slično. Do one prve kategorije publike muzika dopire meposredno, bez reči i slika. Osećanje lepote je starije od misli i reči; lepota — to nešto treperi u mozgu, taj se ireptaj može izazvati i bez reči i pre misli Svejedno što ·je, kažu, Betoven pri svakom svom stavu nešto određeno literarno mislio. Možemo da uživamo u njegovoj muzici i bez toga, neposređno sa atmosferom i temperaturom. koje dočaravaju zvuci. A oni koji žele i umeju da u sebi akorde prevedu u reči ,sigurno neće uvrediti sen velikog kompozitora ako misle drukčije nego što je on mislio.

Slično je i sa slikarima. Tu su skoro bile tri po kvalitetu velike izložbe. Za primer mogu poslužiti dve, Lubardina i Araličina. Moj ukus ma stranu: da sam muogan mosgiti mwlike kući, uzeo bih više Araličinih, Ali primer je iz naše žive stvarnosti, koristimo se tim. Nisam uvek shvatao Lubardine ideje i rečima izrečeme. Ali neodređeno je. zatreptalo ono isto štO .je zatreptalo i kada sam, kao dete, prvi put čitao »Gorski vijenac«. Siguran sam da baš isto, jer sam tađa Njegoša manje razumeo direktno, rečima, mego danas Lubardu, a ipak sam osećao nešto veliko i lepo. Danas mi je Njegoš mnogo bliži. Zašto? Više sam čitao, mnogo manje video slika, mislim da je to glavni razlog.

Ali idimo još dalje, Umetnost treba, svakako, živo da odrazi baš Ovo naše vreme i to baš u ovoj mašoj zemlji, ako je reč o našoj umetnosti. Ko je tu verniji damašnjem, moviji, kod koga ima više indirektnih zahultalih mašina, mitinga Nanodnog fronta, senki atomske bombe, venčanja koja se zovu registrovanje, a iznad svega, više tog neverovatno snažnog i sunčanog optimizma karakterističnog za život mnogih od na6s, kod Aralice ili kođ Lubande? Za mene je odđdgovor: kod Lubarđe. Arallca je fim, melanholičan, topao, večan. ILyubarđa je vreo i prevreo, divalj, sav u ftraženju novih formi i oblika — baš kao naša zemlja danas, kao današnji stadij socijalizma. Njegov kamen mapojen suncem — to je patriotizam đanašnjep Jugoslovena,

Za mlade ljude je jasno: ako se stoji m mestu ne može se mnapredovati. Napredovati se mora. Alko se putevi ne poznaju, a poznatim putevima se ne može poći, ne može se ni znati kuda će se stići. Ići napred ipak 6e mora.

Mi danas znamo za jedan Osnovmi zakon: nema umetnosti bez istine. Ako ranije generacije i nisu znale za imperativnost te postavke, velikih wumetnika koji u prvom ređu nisu bili istiniti nikada nije mi bilo. Dana&6, kada zakon poznajemo, jasno je da ne može biti poštenog umetnika, prema tome ni umetnika — komuniste, prema tome ni umetnika uopšte, home nije prvo: istina pre svega! Ali istina ||je vrlo komplikovana stvar.

Dvadeseti vek je vek specijalizacija. Veliki arhitekta enterijerista me mora da znnq za najnovije mogućnosti sa specijalnim betonom namenjenim hi-

hirurgiji može da postoji i bez najsavremenijih opita sa pasom i streptomicinom kod obolenja bubrega. A umetnik mora da obuhvati dstinu celog vog veka, od atomistike do naj-. lon-čarape, od, socijalema do budizma, od Ajnštajna do džeztrubača Hayr Džemsa. I pošto sve to sasvim tačno niko ne može znati, a. ipak se može osećafti almosfera i duh sveobuhvaitnosti tog našeg veka, umetnik, svaki u svojoj grani, mora. da nađe fojme u koje će sve stati, sa kojima se sve može izrazili.

BuHHRARBBHHRGBHHRHHEWupRHBHaugBRHRdRHHHHHHWHHBHHHHHUHWHBHHHHHNHHHBWHHEHHRHBNBHHWHNHHRHHHRBHNR

drugi iz stare arigtolkratske porođiie, Plemić. ž Narod je živ organizam. I lične odlike, i nacionalne, i klasne — «međusobno se wulcrštaju. I sve one aBd no sačinjavaju tkivo jednog narođa.