Књижевне новине

VIDO LATKOVIĆ

—

| Njegoš je datirao »u Beču na „LL „Novo ljeto 1847 gođa«, pa je prema tome ispevana posle orskog vijenca, jer je Nje| goš u oktobru 1846, kada se sa Cetinja jđ uputio za Beč, poneo sa'sobom i ma · ___njeviše gotov rukopis speva. Njegošev “~ rukopis Posvete nije sačuvan, ili _. bar do sađa nije pronađen, ali je tu ~» skoro dr P. Soć među rukopisima Srpske akademije nauka našao Posvetu načisto prepisanu po svoj · prilici rukom M. Medakovića, koji je -- pratio Njegoša na ovom putovanju u ~ Beč. Ma da nije pisac Njegoševom ru| kom ovaj rukopisni primerak Po: ete veoma je značajan, jer je na | _ njemu bečka cenzura đala dozvolu za štampanje, što znači da tu imamo konačnu redakciju teksta. Dozvola za : štampanje je đata 30 januara (po noi wom kalendaru) 1847 godine. Test _ Gorskog vijenca bio je tada o% čevidno već složen, ako ne i otštam___pan, jer je celo delo bilo potpuno go____tovo pre 16 februara 1847, kojeg je da| na Stjepan Pejaković (jedan od potpisnika t. zv. bečkog dogovora o srp-

so? jedan primerak Gorskog vij en= fr. ca Ljudevitu Gaju kao Njegošev pou klon,

Kao što je poznato, na četiri mesta ua Posveti nalaze se praznine ispunjene sa po šest ređova tačkica.

| Ta malo neobična pojava imala je do sada različita tumačenja, koja su se uglavnom zasnivala na sveđočanstvi-

bu ma trojice naših pisaca, St. M. Ljubiše, Vuka Vrčevića i Milorađa Medđa2 | kovića. (Anegđota Knez Miloš i & vladika Rade, koju je M. Đ. i Milićević objavio u svom #delu đe Knez Miloš u pričama, ne x dolazi u obzir). St. M. Ljubiša u predMU govoru svog izdanja Gorskog vi-

jenca (Zadar, 1868) tvrđi da je Posveta »osakaćena«, jer je stihove koji su stajali umjesto tačkica »ukinala ugasna cenzura«, naime stroga meternihovska cenzura u Beču. Vuk Vrčević u Životu Petra II Petrovića Njegoša poriče Ljubišinu tvrdnju i kaže kako je na osnovu jednog razgovora sa Njegošem zaključio da umesto tačkica nije nikada ni bilo nekih stihova, nego da te fačkice označavaju »počivatelni duh svakog klasičnog poete«, Najviše zabune u celo pitanje uneo je M. Me-

v daković, od koga bismo očekivali naj\ pouzdanije sveđočanstvo, jer je bio 5 Sl. Njegošem u Beču baš kad je Posveta ispevana. On u svom delu o Njee gošu (1882) priča da je Njegoš Gorski | |vijenac prvobitno bio posvetio knezu S )Milošu Obrenoviću, pa naknadno, DO: zbog nekog nesporazuma, »okrene tu posvetu Karađorđu, iz koje se vidi da su ostala neka mesta odnoseća se na podvige kneza Miloša«. Dva, dakle od navedenih svedočanstva govore, svake na poseban način, da je mesto tačkica u Posveti prvobitno bio tekst koji je naknadno ispušten. Tak| vo Mišljenje je zadugo preovlađivalo, _ te je bilo nekoliko pokušaja da se

| | A

praznine dopune (Rešetar, Bersa, knjaz Nikola Petrović). Ljubišina tvrdnja, međutim, nije

mnogo verovatna. Mueternihova cenzura u Beču imala je mnogo više razloga da inkriminiša čitave delove Gorskog vijenca, koji su mogli biti shvaćeni kao uvreda za Tursku, sa kojom je Austrija onda bila u dobrim odnosima (iz sličnih razloga nije dozvoljeno štampanje Njegoševa Glasa kamenštaka 183. E), nego nekoliko stihova iz Posvete, u kojima je mogao biti hvaljen Karađorđe ili napadan Miloš Obrenović. Ljubiša i ne navodi na čemu zasniva

GEDO VUKOVIĆ

»Blago meni, junačka slobodo!«

Lakomi kupac upita čovjeka koji prođaje svoju kuću: »Da li si je sagradio ti ili tvoj otac?« »A što?« — začuđi se ovaj. »Ako je kuću pravio tvoj otac — lako ćemo se po| goditi, a alto si je ti podigao — cijena je, bojim se, previsoka«, | · Domaćin naše nove kuće — njen je _ graditelj. Od prve zamisli, od potpaljivamja plamena krečane i tesanja Jjakih balvana, pa do ziđova Visoko uz· ragslih, do prozora za sunca i prostran. · etva, đo šljemena u oblacima, do puškarnica ljutih koje smjeraju pravo i oko uhode, pravo u srce zlobnika i apadača. - /: Cijena našega doma nadmašuje nas. Nemjerljiva je ljudskim pojmovima. Izrazićemo je, možda, samo snagom svoje ljubavi. A gdje su njene granice? Da li ih ima? Nijesu li one u davamju sebe? Mnogo li je to i malo li | je to, drugovi moji!

| IT.

»Bez muke se pjesna ne ispoja, Bez muke se sablja ne sakova« Z

Dm naš zidan je kao Skadar na Bojani, Što majstori neustrašivi, krvavih noktiju i uspaljenih zglobova, danju načine, to ruke zavojevača i odroda noću razgrade. U stravičnoj moći — sedam obručeva smrtnih oko temelja doma, sedam zmija otrovnih oko našega vrata | ruku. U noći nevjermoj — &edamdeset i sedam mima

|% u nas ovakva narodna riječ:

KARAĐORĐU

svoju tvrdnju da je »ugasna cenzura« brisala delove Posvete, pa se nje: gove reči mogu i shvatiti jedino kao pretpostavka

Medaković je svoje delo o Njegošu u kome govori o postanku Posvete, napisao oko 1880, kada su u Srbiji vladali Obrenovići, a triđeset godina posle Njegoševe smrti. Međutim u Podunavci od 17 januara 1847. dakle dan ranije nego što je za Posvetu dobijena dozvola za štampa-· nje, izišao je jedan kratak dopis o štampanju Gorskog vijenca potpisan sa M. M., a to ne može biti niko drugi nego naš M. Medaković, jer ne samo da su to njegovi inicijali, nego malo je ko drugi sem njega i mogao znati tih dana da je Njegoš u-

opšte napisao Posvetu. U toj belešci u Podunavci Medaković drukčije govori o Posveti. On

mu između ostalog kaže: »Djelo je naš

vispreni poeta posvetio sjeni izbavitelja Srbije,«# dičnom i velehvalnom srpskom VOždđdu Karađorđu (ovo i dalje podvlači V. L.). Dosta je to da on Karađorđa nejskazano svagda ne prestaje sa najvećom oduševljenošću ljubiti i njegove silne otečestvene podvige uvažavati.

Ne samo njega, no i sve što je nje-

govo, dakle i sami prah obožava...« Ove reči o Posveti Medđa-

ković je napisao za Njegoševa života, neposredno pošto je Posveta napisana, i same se one mogu uzeti kao verodostojno svedočanstvo, Tu nema ni fraga o nekoj prvobitnoj nameri Njegoševoi da Gorski vijenac posveti Milošu Obrenoviću, još manje o tome da su ispuštena »neka mjesta odnoseća se na podvige knjaza Miloša« kako Medaković tvrdi trideset godina kasnije. Tu se govori isključivo o Njegoševom poštovanju Karađorđa zbog njegovih podviga i naglašava se da je to poštovanje bpostojano. Za ovu tvrdnju Medakovićevu iz 1847 nalazimo potvrđu u mnogim Njegoševim rečima i pre i posle toga vremena. Već od rane mladosti (naprimer u pesmi Crnogorac zarobljen od vile, 1833 god.) Njegoš je izrazio svoje divljenie prema revolucionarnoj borbi za nacionalno oslobođenje, kakva je bila Karađorđeva borba, i svoju sumnju, nevericu u efikasnost političkog taktiziranja koje karakteriše vlađavinu Miloša Obrenovića. Pri takvom shvatanju oslobodilačke borbe ostao je do kraja života. Zbog svega ovoga se kasnije Medakovićevo kazivanje o Posveti, ono iz 1880 godine, ne može uzeti kao ozbiljno svedočanstvo,

Mnogo je verovatnije kazivanje Vrčevićevo nego pretpostavka Ljubišina i naknadno smišljeno pričanje Medđa– Wovićevo 1882 god. Način na koji je Vrčević izneo svoj razgovor sa Njegošem naivan je i nikako se ne može uzeti da je on doslovno upamtio i verno zabeležio Njegoševe reči. Ali u osnovici kazivanje je po svoj prilici tačno. U svome delo o Njegošu, kao i drugde uostalom, Vrčević greši u hronologiji, zaboravlja nazive pojeđinih Njegoševih dela, pogrešno citira stihove i tako dalje, *!! se ne može reći da izvrće činje ,. i da nešto izmišlja čega nije bilo. Da je Njegoš mogao govoriti o nekom »počivatelnom duhu klasičnog poete«, kako to neumešno parafrazira Vrčević, o tome naime da pesnik ponekad ne može ili neće da iskaže Svoju misao, nego ostavlja da je čitalac dopuni, o tome imamo potvrde u drugim „Njegoševim pesmama, U pesmi Misao Njegoš je posle (ncpotpunog) 36 stiha stavio red tačkica, čime je hteo da označi da je misao nepotpuna, nodorečena, jer

nije mogao da dade rešenje

podmuklih i rojevi noževa, u 6ijevu ognja i krvi podivljalih.

I tek kad smo u bedeme doma uzidali divotno kolo sinova ove zemlje, zidovi su, uprkos olujama, o»zrasli k vedrim proplancima neba,

I gle! Zora, vila crvenokosša, ozari naša lica, obavi rane reemnim travama, rasu po drumovima cvijeće i drače. Da se opijamo mirisima i da stradamo bez žalbe. Jer, danas, bez stradanja — nema zanosnoza puta :faprijed. III.

»Na groblju će iznići cvijeće Za daleko neko pokoljenje«.

7 ro. mo u košulji od zraka izatkanoj! Zoro, vjekovima nedosanjana, u samrfnom ropcu žuđena, vapajima i molitvama i pjesmama dozivana! Ti si se rađala u kliktajima hajduka i ustanika, izvirala iz njihovih neprebolnih rana, po busijama bez uzmaika. Tinjala 6i i buktala u srcima pjesnika koji su od snova živ jeli. Gasila si plamen bola u zenicama mučenika na kolac nabijenih, TT'reperila si u strunama gusala, pod prstima sljepačkim, jeca:a u zvonjavi' uzrujanoj i plačnoj, leb:ijela ua tamja nu pod olovnim kubetima 'Pebe su Vvidjeli oslijepljeni, nadom razdiruć: noć što im traje dovijeka. Pružali su (i ruke osakaćeni, klečeći na golim koljenima. K. tebi su okreftale lice izgrebeno djevojke, na silu obljubljene. djevojke što su ponicale glavom pred svakim, O tebi su naricale kao vrane orne tužbarice, ustrijeljane nadahnućem žalosšti,.,

problema koji tretira, nije mogao nešto više da kaže o čovekovoj sudbini posle smrti, pošto je to »ve. lika tajna« za čoveka. Još izrazitiji i ša onim u Posveti prahu oca Srbije mnogo srodniji je slučaj u pesmi Prahu narodoljupca, koju je Njegoš ispevao povodom smrti Lukijana Mušickog 1837. Tamo je on posle 25 stiha sta-

vio red crtica. Neposredno pre toga .

govorio je Njegoš o zavidljivim »silama« sa kojima se Mušicki borio za života. To je očevidna aluzija na neprijateljstvo kaluđesa oko milropolita Stratimirovića protiv Mušickog, o čemu Njegoš nije hteo nešto više da kaže, pa je stavio taj red crtica. Najverovatnije je da je sasvim sličan slučaj sa tačkicama u Posveti: da Njegoš, iz obazrivosti prema knezu Milošu Obrenoviću, nije hteo u polpunosti da iznese svoju misao, pa je na ona četiri mesta stavio šest redova tačkica, hoteći time da naveđe čitaoca da sam razmišlja o pojavama o kojima se {u govori,

Na prvi pogled ovome kao da se protivi jedna rečenica koju je, u uputstvu faktoru štamparije mehitarista u Beču, Medaković na nemačkom jeziku vrlo nečitkim rukopisom bio napisao na poleđini sačuvanog rukopisa Posveta. Tamo se kaže da »Beim ersten Abdruck Setzer hat die Punkte die statt einigen Versen eingetragen sind ausgelassen...« (podvukao V. NL.) (»U prvom otlisku slagač je izostavio tačke koje su unete mesto nekoliko stihova«...), što bi se moglo tumačiti i tako kao da su tačke unete umesto nekih izostavljenih stihova. Međutim, kad se ceo rukopis pažljivo pregleda vidi se: 1) da su tačke naknadno unete na čeliri mesta u Posveti gde je bio samo nešto malo veći razmak nego inače između pojedinih stihova, i to samo po šest tačkica jedna ispod druge, a ne po šest punih redova tačkica; i 2) da je citirano uputstvo faktoru drugo po redu. Prvo po ređu uputstvo, takođe veoma nečitko pisano, glasi je: »Bei die Vier abgetheilten „Strophen miisen

auch diese Punckte eigen Raum ha-

Mirko BANJEVIĆ

KNJIŽEVNE NOVINE

O POSVETI „GORSKOG VIJENCA”

ben« (»ked četiri odeljene strofe treba i ove tačke poseban prostor da imaju«), a onda su dodate prvih šest tačkica jedna ispod druge. U ovom uputstvu, dakle, ne govori se ni o kak vim izostavljenim stihovima, nego o »etiri odeljene strofe Posvete Prema tome ni podvučene reči u drugom uputstvai slagaču koje je kao što se iz samog njegovog teksta vidi. napisano prilikom prve korekture, ne mogu se shvatiti kao nesumnjiv dokaz da su tačke unete umesto nekih izos tavljenih stihova. Reči »statt einigen Versen« (»mesto nekih ili nekoliko stihova«) ovde očevidno znače da na odnosnim mestima treba umetnuti po šest punih redova tačkica, kojima bi bio ispu–njen ceo prostor stihova, a ne samo po šest tačkica jednu ispod druge na početku stihova, kao što je na osnovu prvog, nepotpunog upufstva bilo verovaftno složeno.

Iz Medakovićeva rukopisa Posvete zaista se ništa sasvim pouzdano ne može tvrditi o ulozi i smislu spornih tačkica. Ali kad se uzmu u obzir Medđakovićeve reči o Posveti iz 1847 godine, zatim izričita tvrdnja Vrčevićeva (na osnovu razgovora sa Njegošem) da umesto tačkica nikada nije ni bilo nekih stihova, i, naročito, da je Njegoš imao običaj đa izlaganje prekida nizom fačkica ili crtica, onda se nameće zaključak da se u Posveti prahu oca Srbije ne radi ni o kakvim ispuštanjima na zahtev cenzure ili zbog nesuglasica sa Milošem „Obrenovićem, nego jedno. stavno o jednom pesničkom maniru. Po svemu izgleda najverovatnije da je Posveta uvek i bila onakva kakvu je imamo u Međakovićevom rukopisu i u prvom izdanju Gorskog vijenca.

_/Ujagoš “ Sofi

a zemljo, ti si moja kao moja duša,

S preko međe, već si u tuđini,

i prvi korak što ga ja učinih bješe mi odlazak u Boku s Njeguša.

Koliko to boli — dosta vražja silo! i što se tada zametnulo u klici ko volne tvog mora njedra mi kršilo, i krvlju pjenušilo u miru i bici.

Uske moje misli! No gdje je granica vodnog i vozdušnog okeana struji, što zapljusne katkad do mojih litica? Zar zauzdat zamah buri i oluji!

U noć jadovnu kroz tamu što pljušti čujem tužan pisak i pjesmu sa broda

i do srca takne daleki zvuk nemušti... O poći dalje ispod ovog svoda!

to je sjenka žbira i crne nemani što trag mi guta, lomi krila u letu i stanak s braćom i ljudskim rodom brani.

A svaka stopa kud se makneš u svijetu —

Prčanj, 23 avgusta

NAŠEM DOMU

Zapist — odjeci NJepoševih stihova

Zoro, rumena 6i od Krvi za tebg prolivene!

U svakoj trunci praha, što poigra. Va na zrakama tvojim, digla se po jedna nepokopana želja naroda kimjenog i gaženog — naroda nepregaženog. Ti gi pomilovala i humke bezimene i biljege potamnjele, mahovinom obrasle. Sinuli su biljezi, povila se trava i cvijeće po humkama, pokapale suze rosne sa lišća. U jamama su umuknuli krici, Djeca su ustrčala na brežuljke., Djeca su se uzverala da vrište u krošnjama osunćamim, Golofrba blijeda djeca, sinovi zagorčene ljubavi, odagnala su unezvijerenost iz oka, oxljenula se purpurom a&vitanja.

Zoro, rumena ai od radovanja što gori na obrazima djetinjim!

IV. »Tvrd je orah voćka čudnovata«

a vjetrometini izloženoj štoji naš dom. Istaknut i suncu i Olujama. Oko njega ne miruju struje vazdušne, ni gnjijezda oblaka gradobitnih. Ne prestaju đa grebu zemlju prsti grabljivi. Ne spava nadmena sujefa u srcima ogrubjelim od klanjanja idolima i lomljenja onih što na nižoj ljestvici stoje. Na nižoj ljestvici golc sile, I prema samome suncu zavitlali su omiču, lojem pokornosti namazanu Hoće li omča iz visina: pasti na vral onih koji &u je hitnuli? ia Na vjelrometini isturenoj stoji naš dom. Ni štedroga neba nad njim. Ni iskrena susjeda uz bok. Ni mirna oka na stražarama. Pa? Je li ispao ijedan čvrsto uzidani kamen? Je Ji se rasulo

ijedno naše kolo? Je li se prignulo k zemlji vlaće trave na ljutim rudinama našim?

Svjetiljke na kulama našega doma ni za tren ne gasnu u guslioj Smoli tmine, šlo vri oko nas. Nijesu to sa-_ mo svjetiljke slabačke „koje blago žmirkaju u tijesnom kzugu svojih zrnka. To su britki mlazevi, što šihaju uokrug i zašijecaju u podbuhlo mcso učmalosti i škrgutave vilice s&ilnika. To su vjetrovi, što uzvitlavaju prašinu laži i paspalj vatara pogašenih. Na vjetru tome {eško lepeću zastave, iznevjerene od pohlepnih zastavnika svojih.

O sunce, sunce! Nika ne zalazi do. mu našem! Ne skidaj poljupce ognjene s najviše kule naše! Da niko od nas ne zaboravi jednu prostu istinu: lakše je 6slobođu od tuđina · dbraniti, nego je u svojem domu odnjegovati — da je ljudi imaju kao vazduha! Da ljudi, rasuti po kopnima i monpjima dalekim, čuju poruku: granice

zemlje ove — nijesu granice ljubavi naše prema ljudima! Da vide blijesek slobodne misli — jer ona otvara

svijet za nas i nas za Svijet:

XV.

»Plačne grđe pomrčine mogu !' cne svjetlost icriti?«

D3h zaustavi! I srce. Samo za časak, To se pogledom ne može o. buhvatiti — oslušni!

Rika mora u kanalima jadranskim, šuštanje bijelih ogrlica pjene. oko ostrva vinorodnih, survavanje tžišina niz planinske grebene, kivna huka rijeka brzolokih, romor lišća nad vodom jezera gorskih, jezom namreška nih, pjesma iz mladoga grla, žudnjom zapaljenog i sjetom umekašnog — sve se to sliva u jedan jedini zvuk.

Zbog njega i radi njega — koliko xe želja iziskri iz mene

Čas bih da bervem prve jaglike po prisoju, čas da trčim za Jagnjadima čija runa na mlijeko mirišu, čas da zaživim ritmom mašina i prostrujim

'B ŽIDAR KOVAČEVIĆ

Postajanje

–

i stvaranje

:#LUeEOE MIKROKOZMA#+|

kozma« da nema veze sa »Gorskim vijencem« i ostalim Nje goševim delima. da nije u skladu s njima Proučavanje i kritička a naliza pokazuju međutim, a je »Luča« organski deo Njegoševa stvaranja. Njegoš je bio u najvećem zamahu pesničkog stvaranja između četrdeset četvrte i četrdeset sedme godine sfoleća, a trideset prve i !rideset četvrte »voga živola Tada je napisao »Luču mikrokozma« i »Gorski vijenac«. Ali priprema počinje ranije. Godine 1843 ili 1844 on je špevao pesmu »Misao« koja već ima slika i misli iz »L,uče«:

! pp koma čuje se o »Luči mikro-

Koliko sam putah tvojim ognjem svetim opit tumarao po plavoj pustinji

tražeć prestol siaini oca vječitosti;

u tome poletu bezbroina sam sunca. njina sozvjezdija nalazio svuda,

sva prostrana polja dje su zasijana svjetlim šarovima...

Ova pesma je kao neki preludijum, poslednje vežbanje, završni nacrt onoga što će pesnik docnije prođubiti i uskladiti u svojoj velikoj poemi. Ne samo slike i misli, nego je i rečnik isti. Poezija svetlosti i uzlet u nebesa dati su već u ovoj pesmi istim izrazom kao u »Luči«, ako ne istim razmerom stiha: Luče sjajne, prelesna polja, bezdne tartara, kipeće rijeke, carstvo

vječne noći pod svodom tartara. — sav rečnik je već tu.

Pesmu »Misao•* Njegoš je dovršio u Peču početkom godine 1844, kada su ga mučila mnoga pitanja, svemirska, crnogorska i lična.

Ali-paša Rizvanbegović, gospodar hercegovački, i Osman-paša Skopljak, „gospodar Skadra i severne Arbanije, svaki čas polsećali su ga da je iznikao »pred vratima tartara«. Uzaman je Njegoš želeo s njima da zasnuje veze preko krvi i jezika: ova dva Hercepgovca bili su samo feudđalci koji su u Crnogorcima i njihovom vladici videli jedino nepokornu raju. Naročito Osman-cpaša. U jesen god. 1843 on je u Skađarskom Jezeru zauzeo dva crnogorska ostrva, Lesendru i Vranjinu, sa kojih je mogao topovima tući znatan deo Crne Gore. Njegoš je morao ići u Beč da obija pragove austriske i ruske; i baš tada, kad je preklinjao ruskoga poslanika u Beču i austrisku vladu di mu vrate ova ostrva, vladika je ispevao pesmu »Misao«,

Bio je to trenutak kad je Njegošu moralo biti vrlo 1eško. Stalno vrebanje Turaka na granicama Crne Gore, večita glad u narodu, otsustvo civilizacije i kulturnoga života u Crnoj GoTi, sve je to moralo povećavali njegov pesimizam, Da bi zlo bilo još gore, skadarski paša stane podbunjivati neke pogranične predele, Tri godine posle gubitka ostrva, jedan deo Crmničke nahije podiže se protiv njegove vlasti; baš oni kojima je pevao:

Crne Gore krajino i krilo, rodom svakim Italijo srpska 1 vjernosti postojano gn'jezdo...

U to vreme, nekako, Njegoš je izgubio i svoga sinovca Pavla koga je neizmerno voleo. On se nadao da će Pavle biti valjan vladalac Crnoj Gori i bio je srećan što su ga Rusi primili u paževski korpus, među sinove najvećih plemića. Ima jedno predanje prema kome je ovaj Pavle bio sin Njegošev. Savremenike je na tu misao navela teška tuga Njegoševa kad je primio vest o njegovoj smrti. Predanje, naravno, nije istinito, ali u njemu ima nekog dubljeg smisla. Pavle je bio duhovni sin Njegošev; svu ljubav oca, koju je ovaj veliki i sveobuhvatni duh morao imati u sebi, Njegoš je predavao ovom dečku. Blegija, koju je napisao povodom njegove smr-

IImE—m:=—1.==E=z=>

vodovima visokog napona nad kogzjim

Stazama. Sad bih da uronim u magle,

što obijaju grebene ili lutaju klanci-

ma zavojitim, zapinjući o grančicu · svalku, sad — da projezdim na konju

durnovitu po lugovima lišajastim i

travnim doljama,

Želja bi jedna da s lastavicom počine pod, strehom bijelom, pod tek otesanom šindrom i da se istopi od minisa jelovih brvana na crnom temelju zgarišta, Druga, vragolasta, otima se da momački zaviri djevojkama u oči. Jedna divlja želja nagoni se s vra. na i sokolima, mlatara krilima o stijene gudura, survava se niz vodopade i ukrge sniježne i, posuta ledđenini prahom, vraća se k meni da zebe pod toplim pazuhom. Ona osjećajna, bez li. jeka, pohodi sirotinjske kolibe čađavih tavana, zavlači prste u tršavu kosu Žžutolike djece i zagleda im se u oči da ofkrije blijeesak budućih stva. ralaca jaka zamaha, Njena sestrica, s borom među povijama, nt;ela bi da odgrne zavjese s prozora mnogih, da po ležajima vidi kakav je život ljudi. da u očima odgoneta treptaje misli tek naslućenih...

I eto, kao i uvijek, vraćaju se k meni želje moje, Kojagod nije izdahnula na svojoj meti. Vraćaju se i bo. luju u meni do novih uzleta. I zajedno mislimo na njih i na zore što dolaze.

Razdanje slatkosano, padni mi kao slap bistri na grudi! Kosu mi zracima raščešljaj, oči rumenilom isperi, Sto. pi ujedno &uzu rose sa suzom iz oka, Neka to više suza ne bude, Nek se u toj kapi, za tren jedan, oglednu nebeša i oblaci i ptice bjelogrude, I nek je u mah ispije mladi sunčev zrak. Nek Se ljupkije i bješnje razigra, opiJen njome! Nek se razigra i zašara po poljima i prozorima!

. Zemljo moja čudesna! Cuđesna odista! Sama srž fvojega bola je u tome — Što nikad ne bi blaga mati djeci

· Svojoj, što si ih iz kolijevke slala na

bojišta. Uspavankom si ih uljuljkivala, a budila uz klik bojni, Zađojila si ih mlijekom, ljutim, nepokornim. Vi-

što gone hajduke!«

"u, prožeta je dubokim i iskrenim ose ćanjima.

Ali pored toga što će proživeti neposredno pred pisanje »Luče«, on je između godina 1836 i 1844, prolazeći stalno kroz mnoga i teška iskušenja, ispevao niz refleksivnih pesama. Baš kad je preturao preko glave krvave sukobe s Turcima oko Grahova, otpor Crnogoraca zbog poreza koje je prvi među crnogorskim vladarima zaveo, duge i mučne gladne godine, odla= zak u Rusiju i moljakanje za zaštitu i novčanu pomoć... Zatim ga Austrija prisili da joj ustupi crnogorske zemlje pc Boki, manastire Stanjeviće i Podmainu sa imanjima, a da ne spominjemo ostale muke oko razgraničenja s Austrijom i nevolje sa nikšićkim i skadarskim muslimanima. Sve je to imalo odjeka u njegovim delima, ne samo u Lijeku jarosti tur ske, Svobodijadi, Gorskom vijencu ili Ščepanu malom, nego i u njegovim misaonim pesmama za koje se na prvi može reći da su u kakvoj vezi sa Crnom Gorom ili Njegoševim ličnim ži-« votom. Ali, ako se dublje posmatra, obe struje Njegoševe poezije, — i ona koja je duhom i motivima produženje i nadmašenje narodne pesme, i ona koja je refleksivna, u čistoj misli, prožete su jednom istom niti. U »L u

pogled ne

či« se vodi borba između harmonije

i haosa, svetlosti i mraka, dobra i zla; u »Gorskom vijencu« ova ista borba prenesena je na zemlju, u životnu stvarnost, u Crnu Goru. Mnoga misao i mnogi gest u Gorskom vijen=cu imaju svoju paralelu u »Luči«; samo. dok je u »Luči« sve dato apsolutno, u »Gorskom vijencu razvija se u crnogorskoj stvarnosti, Naravno taj put Njegoševe poezije nije mogao biti ni lak ni brz, za to1!ihki polet u visine trebalo je vremena i prečišćavanja u plamenu misli i ose= ćanja. Ma koliko bio snažan njegov spiritualni život i poetski zanos, te ške prilike ometale su sređivanje nje-

govih misli i izraza. Ali put ga vodi

stalno u visine i dah je sve duži.

Ako je Crnogorac svemogućem Bogu pisan posle čitanja Deržavinove ode, Vjerni sin noći pjeva po hvalu mislima već se vidi sva smelost i polet njegove vizije. Već u toj pesmi, pisanoj po svoj prilici god. 1836, Njegoš se pripravlja za pisanje »Luče«,

Njegoševa misao o misli i duši kao

putovođi kroz nebesa, odnosno saznanje, javlja se već u ovoj pesmi. Nešto docnije javiće se i drugi elementi. Kult sunca i svetlost, kojima je »Luča« toliko prožeta da zanos pred

sveilošću Njegoša najviše ističe među pesnicima kosmičke ideje, nalazi se

već u Odi suncu, spjevanoj noću bez mjeseca (1835 ili 1836): ž

Sine neba, diadimo Zevsa, pobjedn:če carstva FErebova,

ti nam siješ luče svjetlosjajne, bez tebe bi ljudstvo tužno bilo, bi u mraku raslo i ginulo,..

u pesmi

U toj se pesmi nalazi, šta više, u»

začetku i uzgredno kazan, glavhi motiv »Lužče«:

Zivot liudstvu bez tebe bio bi ka' nemirnim neba duhovima, te mišljahu s prestola baciti cara neba i sveg stvoritelja, |

Može se, dakle, reći da su pripremanje i stvaranje »Luče« počeli

mnogo ranije nego što je sama »LU ~

ča napisana: negde godine 1835, 1836, a možda i mnogo pre toga. Ona je u proleće godine 1845 samo stavljena na bartiju, ali je Niegoš nju nosio u sebi i skladao je najmanje deset godina.

še si vidala rane njihove, no ih milovala. Više naricala, no pjevala, I nikad ne pade p.:košona. I nikad ne za. kloni pod skut svoju vučad hajdučku, zemljo čudesna! Jer to su — »hajduci

»A. nadežđa veže dušu s nebom, Kao luča sa suncem Kkapljicu«,

N%d dom stoji na čvrstu tlu. Od nerazonive građe sazdani su be, đemi njegovi — od “tkiva ljubavi. Stoga su zidovi tvrđi i giplaiji u isti mah, Nećeš ih raskinuti ni zastrašujućim, ni zriječju otrovnom koja srca razjeđa, ni bezmjemsom &ilom atoma. Jer te su zidine — prsa ljudi, oprtih o kamen, na kojem ne cvjetaju tankovijaste travke, lažljivye i udvomičke, i . Posegneš ]}i rukom otimačkom k našim dobrima, izgubićeš i ruku i Dlijen! : Pogledajte! Plameni znak na najvišoj kuli! Znak trajanja, znak-putokaz. Plamen živi samo dok uništava, a izdahne tek na pepelu. Ali onaj znak — to je naše srce užareno. Okrenite oči k njemu. drugovi moji! Olkrenite oči u sebe, naći ćete ga i tamo! Zavirite gu u zenicu — ugleđaćete ga!

Eno, nad njim, u kudravim oblaci ma, viju svoja gnjijezda umiljati golubovi i surovi orlovi. Golubovi će Svakoga jutra &lijetati ljudima na ramena i dlanove. Orlovi oštrokljuni razdiraće srca krvnička pred kapijama našega doma. Raširi ruke, djevojko-planinko, nek ti na jednu sleti grlica, na drugu orao. Nahrani ih i na IGRI n ili a ih nek se vinu

(u mi inslcim TD krovovima tihim. . ae.