Књижевне новине
MOJ 51
\
FIL. M..S EJ
: BE
{
KNIIŽEVNE NOVINE G Li E'D
IIIIIIIIIIIIIIIIIIIIII II LIOOIIVIUIII IPO PEPO | ı id o daki dd ud dd LO bio diku ebi O bese ovessoveebbb oeeeeneoegepgeB8e PE goeegonesoovep Goobovobeopeov eee ee 9 OILOIIOOIIOIIOTIILLIOOOIIIOIITITVOTIVITITI ceegeeebeoaspa09000099BO 0990 09 apegoB9Pee ee Be Pe 99O6
LL
DE SANTIS I NJEGOV
DRUGI BILM
TITme italijanskog filmskog reditelja de Sanlisa nije nepoznato našoj publici. Ovaj mlađi, neosporno talentovani umetnik ide u red poznatih redilelja takozavnog neorealističkog pravca u posleratnoj filmskoj umetnosti Italije.
Posle pada fašističke diktature ita_ lijanski filmski umetnici našli su se relativno slobodni u izboru i obradi tema. A teme nije trebalo dugo tražiti. Teški socijalni problemi ratom izmorene zemlje pružali su obilje materijala ljudima željnim ozbilinih umetničkih poduhvata. I samo neko· liko godina po završetku rata Italija je iznenadila svet nizom visoko kvalitetnih umetničkih filmova. Ti filmovi, koji su gotovo ređovno odnosili prve nagrade na „međunarodnim filmskim feslivalima, igrom slučaja okršteni su kao »neorealistički«, a njihovi tvorci postali su preko noći »neorealisti«.
U čemu je bila tajna uspeha te vrste filmova? Uočavajući i fiksirajući neki od socijalnih problema, filmski su umetnici izneli kamere na ulice, u polja, na selo ili u predgrađe tražeći drame u ambijentu malih običnih ljudi Italije, Drama je bilo na svakom koraku. Približivši se težnjama i nadama, boli i pamjama običnog čoveka, stvarali su filmska dela koja potresaju iskrenošću, humanizmom ji istinom. Rezultati su bili snažni i nagonili su ljude na razmišljanje. A to je i bio cilj neorealista.
No u ovom slučaju nas posebno ne imteresuje pitanje neorealizma uop. šte. Ovoga puta želimo samo da uttvrdimo razvojni put jednog umetnika koji je svojim prvim filmom zasluženo stao u ređ najboljih neore= alista. Reč je o de Santisu i njegovim filmovima »Tragični Jov« i »Gorki pi. rinač«.
Još se uvek sećamo snažne umetničke realizacije »Tragičnog lova«. Rađen po principima neorealističkog tumačenja feme, ovaj de Santisov film je, kao ozbiljno umetničko delo, jasno izrečena osuda postojećih društvenih odnosa posleratne Italije. Pored čisto formalnih osobina neorealističkog filma (dokumentarna vred=nost fotografije, sredine i tipova), Ovaj se film ističe i progresivnim stavom reditelja prema problemu koji određuje. Brutalan odnos veleposednika prema radnicima i sredstva kojima se služe u „prečavanju radnika da osnuju zadrugu, snagom rediteljskog izraza osuđeni su otvoreno, dosljedno i pošteno. Svi elementi jednostavno komponovanog scenarija i režije služili su isključivo što jasnijem iznošenju osnovne ideje filma.
Međutim, to se isto ne može.reći i za »Gorki pirinač«, koji se ovih dana prikazuje kod nas. Jer i pored dobrih strana režije, mi uzaludno traži.. mo obeležje onog de Santisa koga poznajemo. Tačnije, tu su sva obeležja njegovog zanata, ali one otvorene i iskrene reči umetnika, onoga što nam je de Santis pružio u »Tragičnom lovu«, toga ovde ne nalazimo, odnosno to je ovde potisnuto u drugi plan. Jer, makoliko na prvi pogled ovaj film izgledao neorealistički, ne mogu se sakriti činjenice koje ne ukazuju na Očigledna nameru reditelja de Santisa da u prvom redu napravi efektora i Time komercijalno isplativ film.
— Briga za neki socijalni problem treba da bude osnovni princip neorealizma — izjavljivao je de Santis posle »Tragičnog lova«, pre prelaska na rad na »Gorkom pininču«. Tema Je ovoga puta bila vezana za sudbinu radnica na pirinčanim poljima Italije, Teški, gotovo ropski uslovi pod kojima rade hiljade žena raznih godina i zanimanja, pružali su odličan
materija] za stvaranje zaista mnogovrsnih, zaista velikih drama. Činjenica da su naše žene prinuđene da napuste svoje domove i da za bednu nadnicu provode dan za danom, večito u vodi, pogrbljenih leđa, pod vrelim suncem — pruža niz tema dostojnih umetnika. I kada na početku filma spiker govori o teškim uslovima pod kojima rade žene na poljima i poziva jednu od radnica pred mikrofon, mi očekujemo da vidimo tragediju jedne od tih bezimenih ropkinja rada, organski vezanu za pirinčana polja. Ali radnica se od tog mesta prebacuje na iskonstruisanu kriminalno-ljubavnu dramu i sve više i vjiše kriminalno-ljubavna potiskuje nagoveštenu temu. I prateći razvitak te drame mi sve više dolazimo do ubeđenja da mjoj pirinčana polja služe ustvari samo kao ambijent i, još više, da bi ta radnja, bez ikakve štete po. svoj razvitak mogla imati i drugi, možda i srećniji ambijent.
Zbog toga se ne možemo osloboditi utiska da je osnovni, nagovešteni problem promašen, a da je bogati ambijent pirinčanih polja trebalo prvenstveno da posluži kao egzotična i egzaltirana pozadina za dramu, jednu dramu ljudi kakvu smo ovde videli.
Naravno da se ne može osporiti objektivna mogućnost da se i ovakva drama kakvu smo videli, drama na motiv spasa iz bede makar i putem iluzije, može odigrati u ambijentu pirinčanih polja. Ali sa ovako eksponiranim i ovako smeštenim likovima ona neizbežno vodi u niz neuverljivosti. Jer, baš obzirom na mentalne osobine glavnih junaka drame, na čitavo njihovo duhovno, ustrojstvo, način mišljenja, sklonosti i shvatanja, nemoguće nam je da potpuno razumemo i shvatimo njihove postupke. Ovakvi kakvi su, oni su mnogo bliži ambijentu gradskog podzemlja ili uopšte sredini u kojoj se ljudi sukobljavaju nošeni logikom zbivanja koje se odvija u prašumi velegrada. Zato, ili je dramu trebalo smestiti u njoi pripadajuću sredinu, obzirom na ovako postavljene likove, ili su mentalne osobine glavnih junaka morale biti drukčije, pa kod nekih i bitno drukčije da bi se mogle organski povezati za osobine glavnih junaka uslovima i zahtevima ambijenta u kome se fi likovi kreću i deluju. To su u prvom redu odnosi na lik Silvane, koja, ovakva kakva je data, potvrđuje misao da je reditelj i u izgradnji likova išao linijom interesantnog po svaku cenu. Silvana (sa gramofonom, bugi-vugijem, gumom za žvakanje, sanjama o mondehskom životu) više je neka ilustracija amerikanizovane omladine, prepuštene samoj sebi. Kroz njen odnos prema ukrađenoj ogrlici to se najbolje očituje, i to u njoj pretstavlja osnovni, najjači unutrašnji poriv, tako da motiv pirmčanih polja dejstvuje samo kao motiv koji njenu akciju pojačava. U motivaciji težnje za nekim spasenjem, težnje izražene i u likovima Frančeske i narednika, režija je radila čistije i nije zastranjavala u tolikoj meri, premda je na kraju filma spojila ta dva lika neđovoljno motivisano i prilično melodramski. No nagoveštena tema najviše je promašena upotrebom ukrademe ogrlice kao stožera radnje. Zbog nje Frančeska i njen ljubavnik — kriminalac dospevaju među radnice na pirinčanim poljima, zbog nje se stvara razdor između Silvane i Frančeske, zbog nje, zbog njene na kraju utvrđene lažnosti, Silvana ubija kriminalca; i na kraju, ogrlica za nju postaje dokaz da je njen svet iluzija srušen lažima čoveka preko koga je htela da se domogne maštanog života, postaje tako
motiv njenog samoubistva. I tako su fabula oko ogrlice i likovi koji dejstvuju oko nje, iako dosta vešto, ipak veštački uklopljeni u okvir pirinčanih polja. i
Pa i taj stožer oko koga se razvija radnja nosi u sebi dosta izveštačenosli i naivnosti kojima je scenario prilično opterećen. (Zar bi pokrađena dama zbog lažne ogrlice digla toliku policisku hajku i prašinu po štampi? Ili, zar treba da poverujemo situaciji kad radnici pokušavaju da lopatama zaustave vodu a potrebno jč jedino otići i spustiti brane koje je Silvana podigla. A scena kada lopovi nesmetano pune kamione pirinčom? A zar ne bi bilo prirodno da Frančeška, raskrstivši već sa kriminalcem, obavesti radnike i krabinjere o Dpripremama za krađu? Itd.).
Ali za razliku od postojećih slabosti scenarija de Santis je i ovoga puta pokazao nesumnjivo poznavanje filmskog zanata. Iako prilično mlad, on je jedan od najtalentvvanih filmskih reditelja u Italiji. Njegov filmski jezik je izrazit i snažan. Režiska rešenja su mu originalna i invetivna, premda u ovom filmu dovode do mestimične stilske hetereogenosti. Nastojeći da dobije atmosferu koju smo navikli da zovemo neorealističkom, on je skretao u melodramu i histeriju (porođajne muke Gabrijele) ili u bizarnost (bičevanje Silvane u kiši).
Ono što đe Santisa posebno karakteriše jeste njegov prefinjeni smisao
(Povodom filma . »Gorak pirinač«)
za kompoziciju slike i za kompozici-
onu ravnotežu unutar kadra. Mizanscen je jednostavan i opravdan. Ti elementi dodavši još vrednost kamere, glume, premda bez neke izrazite kreacije i jesu ono što čini ovaj na
' određen način efektnim. Ali dopustivši da mu ošnovna fe-.
ma bude prevlađana ovim elementima režije i kvalitetima „površno »neorealističkog« scenanija, de Santis se udaljio od onih reditelja u Italiji koji svoj zanat i talenat podređuju osnovnoj misli, osnovnoj ideji problema koji obrađuju. Time, kao da je na-
. pravio ustupak svojim producentima
koji su zainteresovani samo trgovačkom sliranom filmske umetnosti. U po fvrdu ovoga ide i forsirana i očigledno forsirana težnja da se dejstvuje na čisto biološke nagone publike; pri tom se ponegđe otišlo u perverziju (scena bičevanja Silvane). ;
De Santisova izjava da nije imao nameru da pravi duboko socijalni film izgleda da je trebala da mu posluži kao štit protiv oštrih kritika kojima je niz listova u svetu propratio njegov drugi film. \
Tako naravno takva izjava ne može ništa promeniti na samom filmu, ipak je ona vrlo karakteristična u tom smislu što pokazuje da je i sam au-– tor svestan dubokih nedostataka svoga dela i da se ne oseća sasvim miran pred onima koji su od njega ·š pravom više očekivali.
Sava MRMAK
TRI MUSKETARA
Vrlo se mnogo govori o granicama u kojima se može vršiti adaptacija književnih dela za film. To je omiljena i nikad nerešena tema filmske teorije, koja sa svoje strane nikad ne prelazi vrlo određene granice teoretske oblasti. Praksa se na to teorisanje uopšte ne osvrće, Za to se mogu naći vrlo ozbiljni razlozi. I pored sve popularnosti romana »Tri musketara« od Aleksandra Dime oca, jedna od klasičnih knjiga svetske Omlađinske književnosti „koja se po broju čitalaca približuje najčitanijim delima svetske literature, teško da današnji broj onih koji su čitali to remek-delo svežine, gracije i mašte, pretstavlja i deseti deo broja gledaoca istoimenog američkog filma prikazanog ovih dana u našim bioskopima. Pred tom činjenicom sve su teoriske i Kkritičke postavke nemoćne. Ako nam je iskreno žao što je plemeniti lik Atosa obojen u neku mrku šminku, i psihološki sveden na prevarenog muža koji se neuravnoteženo odao piću, što su Aramis, lišen svoje jezuitske ambicije i elegan-
cije, i Portos čijom su se smešnom dobrotom i naivnošću folike generacije dečaka ođuševljavale, svedeni na neke nejasne i blede pojave odevene u fotografičku žutu boju, što nežna Konstansa ima boksersku fizionomiju, a miledi de Vinter je platinirana vamp tipa 1951, kažu da treba da imamo u vidu da film nije pravljen samo za one koji su čitali Dimu, nego za većinu koja ga nije čitala. Svakako da puno stvari koje neupućen
· gledalac ne zna treba objasniti. Ali da
nema nekih Dartanjanovih groktanja koja su potpuno neukusna, kao i nepotrebnih istoriskih netačnosti, kojih doduše ima i kod Dime oca, a koje su naši prevodioci još i rasolili, film bi bio isto toliko zabavan, svakako bolji uprkos toga što je ta zabava isuviše često u grubom melodramskom ruhu. Nažalost, melodrama u-– opšte, pa i filmska melodrama' nije nova pojava i njena se popularnost ne može lečiti negiranjem melodrame, već stvaranjem većeg broja ozbiljnih a pri tome i zanimljivih umetničkih dela. N.
OLIIIIIIIIIIIIIIIIIIIIIIIIII) IIOIIIIIIIIIIII] eboooooeo.eo0099OBR8aO eee eO6O9OO8e909O9APOOeooeBo9 ope ope eo ooo oo BoOepDpoaDPOeOeO VP
o.
Sava Nikolić: ILUSTRACIJA ZA JEDNU ČEHOVLJEVU PRIČU
Slobodan SEDLAR
VIŠE ODGOVOR. . NOSTI PREMA
VA
STRANA B
OeCež
DAUIORU ~
Ma da se u ovom osvrtu — koji nema pretenzija da obuhvati problem sadržan i načet u temi napisa — nije
· težilo preuveličavanju značaja rasma-
tranog primera, treba istaći da je ova radio-adaptacija za jedno gledište sa_ mo slučajni prilog za diskusiju. Jer, među našim radio-adaptacijama ona nije jedina, ni koja pruža najviše podataka za analizu takvog karaktera.
U petak, 8 februara, emitovala, je beogradska Radio-stanica dramu »Svi moji sinovi« od Artura Milera. Delo je adaptirao za radio i režirao M. Tomić. " :
Adaptacija dramskog dela, pisanog za izvođenje na pozornici, iziskuje skraćivanje originalnog teksta da bi se moglo izvoditi na radiju. Pritom javlja se i potreba dopisivanja pojedinih replika. Ali, ta potreba za postizanjem jasnoće dramske jabule praćena je zahtevom da se ne otstupi dd piščevih koncepcija. Međutim, ne izgleda da je taj zahtev, prilikom adaptacije ove Milerove drame za izvođenje na beogradskom Radiju, ispunjen sa dovoljnim osećanjem odgovomosti. Podozrenje u studiozno prilaženje obrađi izaziva već na samom početku jedna, istina, nebitna činjenica za samu dramu, ali koja potlstiče na konkretno postavljanje načelnog pitanja — odnosa prema autoru i, konačno, prema slušaocima. Pred početak drame objavljeno je u uvodu da se ona događa u proleće 1948 godine. Zašto u proleće kad autor u svojim instrukcijama piše: »Avgust, naših dana«? I zašto 1948, kad u belešci o piscu, u izdanju po kome je M. Tomić dramu adaptirao za Radio, stoj: pođatak da je drama prikazana prvi put u Njujorku 1947 godine?
M. Tomić je u svojoj adaptaciji uglavnom srećno izbegao dopisivanje tekstova koji bi objašnjavali ispuštene događaje. Ali, utoliko više, nerapzumljivo je i neopravdano što je, u gcenama u kojima je u celini uzeo autorov tekst, dopisao nekoliko suvišnih replika —. koje su promakle i pažnji radio-dramskog saveta, ·
Navešću najizrazitije primere.
Pred kraj drugog čina, posle sukoba sa Kelerovima, Džordž, odlazeći, u nemoćnom očaju — po autoru — preklinje sestru: »Reci im ne, En, neko im mora reći ne..« Umesto toga M. Tomić je Džordžu dao drugi tekst: »Draga sestrice, pođi sa mnom, pođi«. Međutim, ako je ovde značenje dopisanog tcksta čak istoyetno & aulorovim, zašto je onda bilo potrebno zamenjivati originalni tekst, kad je Džordž taj svoj zahtev, da 'odvede se-
“ stru, već ranije saopštio i upoznao slu-
šaoce s njim?
'U trećem činu, iz pisma koje joj je Bn dala, Ket saznaje bolnu istinu, u koju tri godine nije htela da veruje, da je mlađi sin Lari, za koga se dotle znalo samo da je nestao na frontu, negde u Kini, izvršio samoubistvo. Dok majka jeca posle tog saznanja, ulazi njen stariji sin Kris, koji videći je uplakanu pita: »Šta se dogodilo?« Majka ne odgovara — po autoru jer ne može da se pribere, a umesto nje odgovara mu En. Međutim, M. Tomić je pred ulazak Krisov dao majci — neposredno posle čitanja pisma, dok ona još jadikuje: »Bože moj, bože moj..« — svoj fekst: »Pst, ni reči više, neko dolazi!« Za takav stav Ket je mogla da prikupi snagu kasnije, a u tom času, prirodno, nije ni čula nečiji dolazak. Pisac je tu u zagradama označio samo: »Majka se ne miče«. :
U toj sceni, na \Krisovo pitanje: »Šta se dogodilo?« En — po autoru — odgovara: »Ništa, dragi Gde si
bio?... sav si u znoju..« A M. Tomić joj je ispred tog teksta dodao: »Kris, ti, vrati mi se mili!«
Čemu faj melodramsko..sentimental-, ni akcenat, kojim ona stiče druga lična obeležja? Jer — dok Krisova ma]ka plače pošto je iz pisma saznala za nesreću sinovljevu, En joj (pred. dolazak Krisov) kaže: »O Ket, draga, strašno mi je žao..« Ona to — prema prethodnoj autorovoj instrukeiji —u kaže saosećajno, iskreno. U kakvom se, međutim, svetlu prikazuje En ako u sledećem času, na pojavu Krisa, zavapi reči koje joj je Tomić dao! Zar se ne pretvara u licemerno i sebično
stvorenje? Nije li ovde za jednu sla= · dunjavu frazu žrtvovano bitno svoj- J
stvo lika?
Malo dalje, u nastavku te scene, ima još jedna takva, proizvolino dopisana replika. U čašu kad Keler dolazi iz kuće, Kris hoće da prođe mimo njega. Otac ga zaustavlja — po autoru — Tečima: »Dođavola, šta je s tobom?« Pre foga, između' oca i sina odigrao se veliki sukob, koji traje i u frenuiku njihovog susreta. Sukob pretstavlja suštinu njihovih odnosa ' on, određuje osnovni karakter altmosfere prilikom ovog njihovog, rešavajućeg susreta. I, po načelu »napad, je najbolja odbrana«, u skladu sa svojom prirodom, Keler — po autoru — iako
»izmučen i slomljena srca« u suštini ,
osorno stupa u akciju: »Dođavola, šta je s tobom? »Umesto toga, odnosno pred tim, u Tomićevoj adaptaciji i režiji Keler nedosledno, plačevno ošlov_ ljava Krisa: »Sine, sine, vratio si se!«
Iz svega što je dopisano bez 6tvarne potrebe, pažljiv slušalac mogao bi steći samo pogrešne utiske o oiljevima, raspoloženjima i naročito o karakternim odlikama pojedinih likova. A time i o piščevim idejama u drami.
OLIIIIIIIIIIIIIIIIIIIIIIIII III] ...... ostecene eee. *
Mamer Sulejmanov&k## PLBTILJA S.
____——-——_——_——_—_—___— ___—- _—_-- e _-- ——
298 35.
____ OP LN O a Ka Pri OS O i a a nai nizali«. Kao što pesnik kaže: I odjedamput je cela ta stvar počela da me zanima sa te strane. Samo sa te strane. Pa kao da si neko veliko otkrovenje učinio, sve zanemaruješ da bi hajpre {o dobro proverio.
..•I oni drugi
Ali nije kod svih tako. Evo, razgovarajte sa BOspođom Rozom. Grehota je i reći da je ona čika Hajimova vršnjakinja, jer izgleda daleko mlađa Omalena, punačka, na njoj kecelja i svežanj ključeva zadenut za pojasom, uvek u poslu. uvek užurbana, sva usredsređena na to — takva je ona i zato nju nije lako dobiti za. kojekakve ankete, filozofiranja i druge fantazije. Jer ona ti je i član 'Kuratorija i odgovorna za red i sve ostalo u ovoj kući. Ona i čika Jungvirt. Kujna, vešernica. peglarnica, podrum, ambulanta, sobe — ave je njena briga. (Dok čika Jungvirt vodi knjige). To dvoje domara ne treba pitati; dovoljno je da ih čovek vidi pa da zna: njihovi dani ne nižu se unazad. Ta oni ti jedva stignu da domisle sve što treba za dane koji se nižu unapred. Usto gospođa Roza ima da vodi brigu i o svome mužu, Dabome, neće valjda on da vodi sam brigu c sebi kad ima živu ženu! (U ovom Domu definitivno je dokazano da je žena potrebnija i korisnija mužu. nego muž — ženi. Otuda se ti muževi. koji su ovde sa svojim ženama, smatraju ijubimcima sudbine. A jes' čudo božije, što ta muška fela voli da aguje i pašujć!) 3
Moje »otkrovenje« dakle ostaje u punoj važnosti: nije starost toliko obeležena, ili bar ne isključivo obeležena, godinama. već po tom da li ti se dani »nižu unazad«, ili se »nižu unapred«. Pa pošto se gospa Roza kategorisala da je od onih drugih, nju čovek. sme dalie da. ispituje: i
— Da li se vi u ovom Domu osećate kao kod svoje kuće? i
— Sa tom razlikom što ovde imam skoro pedđdesetoro »dece«, — glasio je njen odgovor (Dom staraca ima, naime, dva ođeljenja).
Onda sam se rešio. da viđim šta će »deca« da kažu na to. ;
Ulovio sam jednog buntovnika
»Deca« imaju jednu lepu osobinu: vole goste. Ne, doduše, goste — meteore, koji im dolaze sa plitkom
O CULI LNUAUELC"T"T"UURILIUURUUURGUULUUIIIIJ"""SI(TCđqT TT "T"______"___ST— OL_____L______
'uprave u tom grehu.' Jer dok jednom okreneš Bogu
| nji, šta ima tu dalje đa se priča? 1 je li onda čudo
RON e
radoznalošću prazničkih muzejskih posetilaca i taštom gamoobmanom »pokrovitelja«, koji misle da su usre-
5 ćili čoveka već samim tim što su ga upitali kako mu
je. Ne, oni vole goste koji umeju i hoće da zasednu sa njima, koji će pitati, ali će i sami pripovedati, s kojima će moći da izmene misli i preko kojih će se nekako osvežiti i svoju vezu 6a svetom ojačati i obogatiti. Pa makar i time što će im se pričati kako su danas neki od rane zore čekali pred drvarom u redu za ugalj. »Koliko nama vredi samo to što ne moramo stajati u redovima«, primetiće onda gostu, zamišljeni nad tom blagodeti, koja nije data svakom smriniku, I onđa znaš: to ne liči na »nizanje dama unazad«, no |. je i njih zapljusnuo život, ovaj naš, sadašnji život, pa makar to bilo i onim, već razbijenim valovima, onim koji se već vraćaju mirnom ogledalu pučine...
A neke je baš zapljusnuo onim pravim, talasima u prvom naletu Eto, na primer, čika Rihtiga. Njega tišti jedan specijalan, sasvim akutan jed, to se već na prvi pogled vidi, Dok sam razgovarao sa čika Hajimom, video sam ga kako sedi nalakćen na ugao stola, uznemiren, u hapetosti kojom 'se očekuje znak za startovanje. Ja sam ga pozvao malo u šetnju, a onda sam sve saznao - /
— Dakle, radi se o našoj svetoj, pradedovskoj veri. Man'te, ne pitajte. Bolje da ne pitate. Ili, evo, stanite da vam šapnem: ovi stari ljudi ovde, pa to ti je sve sam bezbožnik. A uprava da je prstom makla da to popravi! Recimo, da ih natera da subotom idu na službu božiju :
I sad ti sleduju citati iz biblije, sve sam klasični »Lešon Akođes« (hebrejski), iz kojih možeš da vidiš na kakve perspektive može čovečanstvo pod tim okolnostima da računa. A najteže je, naravno, udeo same
leđa, nedelo se niže za nedelom. Uzmite samo jedan primer: kako |] koliko ona vodi računa o njemu kao takoreći sveštenom licu prilikom — #p podele tekstila? U kakvom odelu on dočekuje svetle praznike? A jeste li čuli koji je on bio po redu pri poslednjoj podeli, Niste čuli?! Je li moguće da niste čuli?! Bio je posled-
|
što je on ostao bez iberzigera? No, pa. eto, vidite. TI tako, čika Rihtig je vrlo pesimistički, takoreći, mizantropski nastrojen. Čak i o takvom jednom danu.
| kao ovo kađ je sa mnom razgovarao. A toga dama bio je sahranjen jedan naš pokojnik.iz grada, i on je činodejstvovao i — što se kaže — pala je neka para. Što je istina — istina. Samo, on ne može đa traži od
Boga đa njemu za ljubav svaki dan umre neki Jevre- |.
'jin. (Znači da to nije stavka koja može da uđe u njegov ređovan budžet).
Dakle, on to ne traži, Šta znači: traži? Ništa on ne traži. Je ' nema iberzigera za njega? Molim: neka nema. Njemu bi i to bilo dosta da smene tog upravitelja. Ali ne moraju. ni to. U redu, neka on samo ostane ako su drugi njime zadovoljni. Ali onda bi on, Rihtig, hteo barem da zna šta taj upravitelj ima protiv njega, kad se on dosada nikom nije žalio na njega, a i sad se ne bi žalio, nego tako dođe reč, jer u pitanju je naša sveta vera, a njega niko ne može da natera da se odrekne svoje vere, nego će.za nju i svoj život da položi, uvek i svakog časa, Amen!
Čika .Rihtig se takoreći specijalizirao na taj jedan jad, na tu jednu gorčinu, sav se u to uneo, ceo SvOj svet sveo na taj jedan aspekt i iz toga crpe svu svoju sadržinu. Samo, to »polaganje života« ipak ne treba uzeti tako tragično. Hvala Bogu, prošla su vremena za takve žrtve. Nego, tako se to kaže, i tu čovek ne treba da se zakačinje za svaku zapetu. Najzad, zna se šta to znači kad neko kaže da će za nešto i živol svoj da položi: znači da je pao u vatru i da mu čovek već iz čistog čovekoljublja treba da veruje.
Čika Rihtig je video da mu ja verujem i odmah se smirio. To je obrazložio i jednim citatom iz biblije, a onda je podigao malo prema temenu svoj kačket, koji obično tako nosi da mu stalno skriva desno oko. (Sve bi nekako rekao da je on odredio jedan zadatak, o kome levo oko ne sme ništa da zna). Sad sam mu video čelo. uhvatio sam mu pogled oba oka i znao sam: koliko god da je ogorčen, čika Rihtig je sit Ovog rata nerava i ništa drugo tako žarko ne želi kao častan mir, mir bez diskriminacija i kontribucija, te · mu ja, iako neovlašćen, obećavam u ime upravitelja
da će kod iduće raspodele on biti prvi na spisku, ali s tim da uzme na sebe obavezu da smiri i uteši onog koji će tom prilikom biti poslednji. A što se tiče naše svete vere i njoj dužnog poštivanja od strane ostalih domara, čika Rihtig najzad pristaje đa i među onima, | koji ne iđu subotom u hram, može biti i dobrih ljudi,
| _-- -—___---— ___ —- ~—-0—~
koji će samim tim kad tad ipak poći pravim putem. A taj definitivni preokret ka dobrom počeće, razume ge, onim danom kad čika Rihtig dobije svoj iberzigem, koji mu je toliko poftrebam..,
Je li ovo prihvaijivije od onog »nizanja đana unazad«? Rekao bih da jeste. Uprkos svih ovih go» čina. Evo, čika Rihtig zna da je stekao novog prija» telja i već kod idućeg susreta ja sam video njegova dva radosna oa koja. pozivaju na razgovor i osmoj }kom ti mame osmejalr. Kao đa je sad odjednom 8#Ve dobilo drugi smisao i — kako to čika Rihtig kaže život počeo drukčije da se isplaćuje. Ali, da li je za njega ta kuća i dom — to ipak nisam smeo da upitam.
Jeđan preosetljiv stari gospodin
O tome sam naumio da upitam' čika Gaona kad mi je pričao kako je dobio pismo od sina.
— Znate, on živi u Rio de Žaneiru, Jeste bili tamo, gospodine? To je najlepši grad na svetu, znate? Moj sin živi u najlepšem građu na svetu. Baš ovih dana stiglo mi je pismo od njega. Šta mi piše? Svašta |. | mi piše, Kaže: pazi, tata, da se ne prehladiš. Jer sad PJ nastupa zima, kaže. A. kod njih je uvek leto i pro-. leće. Tamo je uvek drveće u cvetu, a cveće, znate,,.. ali kako je njihovo cveće! Pa da: drugo je to Zagreb,| a drugo je Rio de Žameiro. I zato su oni — i 6naja, znate — u brizi su i pišu mi da se čuvam. Bto, mo- | žete i sami da vidite šta mi pišu: »U velikoj smo brizi« kaže. Pa sad, šta im ja mogu? Ja im uvek pišem: meni je dobro, nemojte da brinete, Ali oni se ipak brinu.,I, onako, lepo mi pišu, vrlo lepo.
. Pravi je zavodnik taj čika Gaom. Toliko ti hvali to pismo da, hoćeš — nećeš, moraš da ga zamoliš đa ti ga da da svojim očima pročitaš, Nisam ni ja mogao da mu odolim. On izvlači beležnicu i pruža mi pismo, ali, dok. ga ja čitam, suselka za stolom je, kanda, načinila neku grimasu, ili neku potsmešljivu pri-| medđbu, u svakom, slučaju čika Gaon se našao pobu-, đen da joj spomene da mi je pismo dao:na moj izričiti zahtev. Kazao joj je to dosta srditim tonom, jer ta Dakosnica očigledno je išla za tim da mu pokvari uživanje! I uspela je. Eto, čika Gaona je prošla volja za dalji razgovor. »Ništa, ništa«, veli, »nije Važno!
Ja pokušavam đa uvučem u razgovor i njega i nju,