Књижевне новине
K ELN Sigurd Evensmu: HT JELI SU
JO AO
Me_4VVWVVVY 6 (LL III III III III III] ke... · (tyese.... aleeveaeseaassaeebaaaepepavepeaWaeaaWWeaeepaWeeaesbaaiWeesaeaega ee eseaapeeaaePaae aa P%78P avas eseje eeeeaaeeaveW a akeyaaaebaNaeeeeaapa sav asa eye aase aaa apaaepaReaeaaa eta aaaaaa eee aaaee eee evveaebeaaasebeoyae See earaaeeaaaa eee bei aaa ietvbv ya a ytt 0172“
__U ENGLESKU
Mihailo LALIĆ r-
Prije rata novinar i istaknut šamadnik radničke štampe, u ratu Dpripadnik ilegalnog Pokreta otpora i internirac koji je samo pukim slučajem spasen od nacističkog strelišta — Sigurd Evensmu se, knjigom »Htjeli su u Englesku« (1945 godine), proslavio i van granica svoje otadžbine Norveške. Njegova knjiga — teško je reći je li to roman ili poema ili lirska hronika — o tragičnoj sudbini jedme grupe norvešk.h boraca Otpora, doživjela je vanređan uspjeh: u samoj Norveškoj štampana je u 60.000 primjeraka, što je ogroman tiraž kad se uzme u Obzir da ta zemlja ima samo tri i po miliona stanovnika; zatim je prevedena na osam stranih jezika i priređena za film. Kasnije je Bvensmu objavio roman. »Rastanak poslije ponoći (1946) i trilogiju »Granična zemlja« (1948), »Slijepi miševi« i »Pravac kuće«, ali ni jedno od tih djela nije dostiglo domet ni Wdoživljelo u8pjeh njegove. prve knjige,
Nedavno je ova' khjiga štampana u Beogradu, u tečnom i solidnom prevođu Vladete Piščevića, te je tako postala pristupačna | našim čitaocima. Njena fabula je prilčno jednostavna. Tabrički radnik iz Osla Harald Silju, jedan od onih što su prvenstveno zauzeti domaćim porodičnim brigama, bez interesa za klasnu borbu, za sindikalnu organizaciju i društveni Žživot, usamljen među drugovima — odjednom, poslije njemačke okupacije i prvih žrtava strijeljanja, naglo se mijenja i postaje saradnik oslobodilač\kog pokreta. Otkriven ma radu i gonjen ođ Gestapoa, on prelazi u ilegal_ nost, a zatim, zajedno s grupom od osamnaest ilegalaca, pokušava da pređe u Englesku i tamo umakne gonjenjima. Zupčanici ilegalne organizacije popustili su na jednom mjestu i, u posljednjem trenutku, umjesto da se otisne u slobodu — grupa pada u ruke Gestapoa da, poslije jezivih duševnih i fizičkih mučenja, neštane na strelištu. Zapisi radnika HaraMa Siljua, koje čitamo, posmrtni su glas jedne od hiljade takvih grupa iščezlih u borbi za slobodu evrobskih naroda.
Kroz takvu. jednostavnu radnju pi'sac je, majstorstvom koje više nije dostigao, dao umjetnički snažno, .bolno i nezaboravno svjedočanstvo o borcima protiv tiranije, o borcima norveškim tako bliskim i srodnim &a borcima naših i svih drugih naroda koji gu se oduprli fašizmu,
« Tako -je: takva,ssigavrno se ova~knjiga neće dopasti nekima našim nadobudnim filozofusima koji su monopolisali »modernizam« i Bve drugo proglasili konzervativnim, Knjiga je napisana realistički, a to je za njih užasno. Ona je jasna i bistra kao suza, a to je po njihovom mišljenju |„neoprostiv. grijeh. U njoj nema iracionalnih gnja-
· važa koje oni odnekud smatraju elementom umjetničkog, nema bezrazložnih činova koje oni već odavno bezrazložno obožavaju, ni filozofije aDpsurđa koju bezizgledno pokušavaju da pomire 8 marksizmom. Čak — pisac se nije uplašio ni od »crno-bijelog« u slikanju likova i nije, apsurdu za VOlju, ni pokušao da crne i pracrne njemačke i kvinsliške tipove prikaže ru_ žičasto, ni plavo, ni žuto, ni zeleno nego baš crno.
On je ostao vjeran stvarnosti i pri davanju pozitivnih likova — boraca i žrtava, „Tih devetnaest ljudi nijesu pBrupa jednodušnih jednomišljenika nego galerija kar }tera — od socijaliste Arilđa i fabričkog radnika Siljua do muzičara Arhfina i pobožnog LaBara i od španskog republikanskog
šobrovoljca Petera do bivšeg falangi_
ste Normana. Tu je i policajac koji je ilegalno liječio ranjenike Pokreta otpora, i bolničarka koja ih je njegova– la, i posjednik koji je slušao vijesti ilegalne radio-stanice, i sin oficira koji se zarekao da će se boriti protiv fašista... Sami u sebi ti ljuđi nijesu monolitne apstraktne konstrukcije nego žive ličnosti koje se bore i sa sVOjim ličnim protivuriječnostima u pu nim unutrašnjim dramama. Nije samo Silju rasbet između svoje ljubavi bprema porodici i dužnošti prema društvu — i kod skoro svih ostalih naslućuju se takva psihička raspinjanja. Čitav narod koji se suprotstavio tuđinskoj tiraniji dubokim ·„nagonom, divljom mržnjom, jasnom voljom za slobodu i otvorenom borbom — oličehje je u tim toliko različitim karakterima. Čak i sporedne i najsporednije ličnosti — onaj šofer što vozi ilegalce, onaj slobodnjak što raznosi hranu u zatvoru i onaj kvinslmgovac u Gestapou — date su ubeMljivo, živo s Velikom umjetničkom snagom. I Peti u kolima, uplašeni čovjek, »mala Uuzdrhtala duša koja je zavirila u vječnost« i za koga Silju kaže: »Ja sada ne znam da li su takvim vizijama bile ispunjene hladne noći koje su ga učinile tako blijedim i tihim. Ali, ako je tako, onda mu želim mir i spokojstvo tamo gdje se sada nalazi.« Realizam Sigurđa Evensmua obogaćen je dinamikom lakih i brzih slika, iznenadnih prelaza i izuzetnom sposob_ nošću pisca da izabere, poređa i razradi detalje. Tako radnja teče brzo, slike se ređaju prirodno, psihološka raspoloženja se otkrivaju skoro neprimjetno u pokretu, u kratkom sažetom dijalogu punom boje i živosti, čaki u izrazu mekog lica datog diskretnim potezom, kao uzgred. Tako su satkane nezaboravne GWcene putovanja VOzom, „ulkrcavanja u brod, Arildove patnje ili izvođehja na strijeljanje.
»Derali su se na njih s lijeva i s
desna, ispređ i iza njih — to je na-
rušavalo utarnju tišinu i prikivalo
se za ljude kao poslednji pozdrav: »L, os, los, Mensch!«
T tako je ta dernjava u časovima praskozorja širom cijele Evrope budila namučena bića, postajala sve jača i Jača, gonila milione u krvave đane, pratila ih iza bodljikavih žica i zidova sve do dolaska večeri dok nijesu zaspali. Pratila ih je đduboko u snovima i prikivala se za njih. kao otkucaj srca:
»Los, Mensch — 105, Mensch — 10s Mensch!«
Ali ljuđi su izdignute glave išli đalje, korak po korak...«
Te projekcije na široke prostore porobljenih evropskih zemalja i na čitavo čovječanstvo, dosta su česte u knjizi Evensmua. On misli ne samo na svoj narod nego na sve ljude, i ne samo protiv nacističke mego i protiv svake druge tiranije:
»Još uvijeW, htjeli ne htjeli, vjevrujemo da svijet ne bi mogao postojati kad jedni ne bi vladali nađ drugima. Nerođenim „milijaraiama još uvijek ne poklanjamo dovoljno ljubavi i me ulivamo im sposbnost da žive u zajednici bez ugnjetavanja. Tako: smo jadni. A najjadniji su tirani, jer kod njih, u njihovo] bijednoj moći, prestaju svi snovi
— sićušno grebanje moktima po spoljnoj, tankoj zemljinoj pokožici..« Ko pročita fu knjigu — neće 6e začuditi njenom uspjehu. Sa svake njene stranice struji humana misao i snažna težnja ka šlobodi i sreći ljudi. To je jedno od moćnih umjetničkih djela koja zbližavaju ljude i narode. Zato u našoj zemlji, čiji ljudi su se ođuprli tiraniji i u ratu i poslije rata, naći će oha mnoge prijatelje.
Inače, knjigu je izdala »Prosveta«, a to znači da se o njenoj tehničkoj opremi ne može reči ništa dobro.
PR: AT JB NJ
'KNIiŽEVNE NOVINE
x
NON JO SL ONE
|
Slavoljub Bogojević; PORTRE STARE GOSPODE
UZ MLADALAČKU ELEGIJU SVETISLAVA MANDIĆA ~
(»Kad mlidijah živeti« izdanje »Nopok« — Beograd, 1952)
Manđić je diskretan pjesnik, utišan, & blagim sazvučjima; u njemu nema ni traga od fanfare, eksklamacije i retorike. Tri pjesme u ovoj knjizi zbilja su mladđalačka elegija jedme meke i slovenski bolećive duše koja grca nađ bolovima življenja — ali.to nijesu jauci, ni protesti, ni optužbe. To su smirene neke tuge i tihi jecaji, snovi stišani i žudnje tek diskretno, nagoviješteno rečene. Ima u Mandićevu stihu odmjerenosti ı otmjenosti. Ni trunke banalnosti i jevtinih poetskih rješenja; pjesnik, očevidno, ima ukusa. Unutarnji ritam je, uglavnom, jeđan fe isti i on ipak nosi, i ne smeta što je isti, štaviše, daje potrebnu orkestraciju riječi, sliva se — u izvjesnom smislu — u elegičnu sim{loniju koj aprivlači pažnju i sluh Čitaoca, nagoneći ga na osluškivanje. TI u tome se Mandić odlikuje od niza naših sadašnjih pjesnika, iako nje-
gov poetski put mije ni specifičan, ni
mnogo svoj, ni originalan.
Malo je balasta u ovim stihovima. Što je važno, oni šu lagani, lečni, pjenušavi;: što je važnije, u njima je zadržana dinamika i žar iskrene poetske riječi. Emocija je uvijek prisutna, dominanino prisutna, izlivena skoro u jednom duhu — impulsivna do priličnog stepena. To je poezija koja čitaoca uhvati još odmah, učini da u njemu zabruje slirune možda i one koje u sebi nije ni naslućivao. T,judski topla, prisna, a jednostavna. Bez šljokica. Bez, iskričave orme. Pi-
"sana intimno čovjeku o sebi, o razdi-
ranjima u sebi, o radostima oko sebe. To je pjesma jedna zakopanog djetinjistva u nufrini pjesnika, pjesma koja je naglo, u jednom skoku i da-
hu, provalila iz svojih vrela. Klegija o jednom djetinjstvu i žal za djetinjstvom sa čistim i veoma iskrenim akcentom: “ a _______________________ ____- —
Dušan KOSTIĆ
A negđe još postoj: Neretva daleka,
i ja. tako malen, sebi do pojasa,
slutim, ona, verna, 1 sad na me ćeka ~.
da mi ruke i ribe nad šliunkom zatalasa,
još pršti srebro ispod dečačkih koraka,
na usnama se modrim mleko smokve gvuša,
iznad večernjih vođa ja čekam do mraka
da im se od mog skoka tišina zapenuša.
A. čudne su igre nad rekom se povele,
ili su prolećne trešnje, sred noći, razvile grane,
ili devojke bele raspletenih kosa
proslavljaju neke divne Đurđevdđane
a ja molim dobre bele rečne vile
da daju meni luk i tobolac i strele,
da kraj vođa lovim utve zlatokrile
ne bi li me mrtve
utve zavolele.
Neću da kažem, knjiga bi po unutarmjem intenzitetu bila daleko značainija kad bi lični akcenti njeni i lični poetski izraz bili u supremaciji. Nažalost sve te pjesme neodoljivo su, tako neodoljivo, pod uticajem Crnjanskog: u intonaciji, u metaformama, u jeziku, u rjtmu, u izrazu uopšte. I = malim dahom Jirži Volkera, naročito njegovog »Mora«. Mandić je potpuno pod tim uticajem, ne skupivši, još, dovoljno snage da ga rrevaziče i potisne do nevažne nijanse i prizvuka. Sav je u tim vodama Toliko, da to bode oči; i smeta. Toliko, da je u izvjesnom smislu odzviždao ono što je Crnjanski već mnogo ranije otsvirao — da parafraziram Dučićeve riječi o Milorađu Mitroviću.
Međutim. Povrh svega, Mandić je ovdje dao i dosta svoga, Jer ovd!e se ne radi o epigonstvu, nipošto; može se govoriti samo o još neprevaziđenom, o dugu prema učitelju. »Kad mlidijah živeti« knjiga je istinske Dpoezije — za mene, bar. Cijenim je, i takvu u tuđem plašlu, više od mnogih naših rogobatnih stihova (koji takođe
__________, ·—· —— — —___ — - ——MF>=
IJ
paf:20%
JL Piprif,,
RP III ITU TITO III TOI TITO 11. |
JEDAN PESNIK . MHORISTA
(Vladimir Čerkez: »Ruže u oluji« »Svjetloste — Sarajevo, 1951) Borisav, MIHAJLOVIĆ
Čitava jedna, i to brojna, generacija naših pesnika već uveliko gubi jedno pravo: pravo da se smatra mlađom, a njena dela da se gledaju i ocenjuju kao prve belege otskoka, rana naznačenja vrednosti, nade, obećanja. Iza tih pesnika je već podosta godina rada, iza ponekog već nekoliko knjiga — i uzrast kada se polažu čisti računi.
Svoje pesničko stvaranje otpočel: 6u u posleratnim godinama u vremenu koje će jednom, možda, biti nazvano vremenom marinizma naše poezije (marinizma u ovom smislu: pisalo se jednom veoma sličnom pesničkom fakturom o usko omeđenom krugu tema; gotovo jedina mogućnost se nalazila u više ili manje inventivnim varijacijama jednog te istog osećanja.) Nije to bilo idealno vreme za razvoj samostalnosti pesničkog izraza i za nezavisno pesničko lovište. Kada su probijene breše monotonije i pukli novi pesnički vidici, ti pesnici su za trenutak zastali zaslepljeni i zbunjeni pa onda pregli đa »pronađu sebe« i svoje pesničke domene. Prošlo je već
imaju svoja vrela). Slutim pod tim plaštom mustreptalog pjesnika, osječam da ima tako mnogo da nam kaže, da lirski intimno saopšti svijetu oko sebe. Ostavljam, zasad, »miroslavlje« pjesnika i njegova zakapanja u izvjesnu' srednjovjekovnu legendu i mistiku, infiltriranu njegovim entuijazmom za nemanjićko fresko-slikarstvo. Možda je to izvjesno namjerno udaljavanje od savremenog, možda je tu i Rastko Petrović — daleko, daleko. Nijesam siguran. I ne ispitujem lupom, i neću to. Ali elegičnost nad prošlim i doživljenim, sa blagim nimbusom jednog djetinjstva na vrelim obalama Neretve, tumači izvjesne elemente ako ih možda baš i ne dopušta, Evo šta me, ustvari, intimno raduje: Mandić je, ovdje, erupcija istinske, nepatvorene i nimalo tražene e” mocije, sa precizno datim značenjima svalke riječi, sa jasnošću stiha i metafoža. I nije tu inspiracija knjiška, bez obzira što je ruvo javno pozajmljeno
· i sa još neisfrtom oznakom, Nije se
ovdje, zamagljivalo da bi se pravio utisak dubokogui velikog, nije se nasilno tražilo da bi se djelovalo neobično i originalno. Ima #u foplih ljudskih grcanja, nemira ima, i vjere ima. A sve izliveno u blagim elegičnim tonovima koji se sugestivno lijepe za dušu čitaoca. Rečeno je jednostavno, rečeno bez ikakve poze i teatralnosti, bez lažnopatetičkog glasa. Rečeno tako da se najbrže prima. A to je siguran znak da u Mandićevoj knjižici postoji poetski kvalitet, baš Mandićev, kvalitet kojeg nije u stanju da priguši ni značajna težina »Stražilova« Miloša Crnjanskog. |
Možđa pretjerujem, Ili meni ovakva poezija najviše leži, možđa ja nju ponajviše čujem.
"19 .=5
nekoliko godina od toga vremena, palo je već nekoliko otkosša te nove žetve i već je pomalo vreme da se pogleda Ro je, kako je, gđe je i da li je našio put, izbio na vrhunac, zalutao ili potonuo. Zato će i najnovija zbirka bošanskog pesnika Vladimira Čerkeza »Ruže u oluji« ovđe biti tretirana iz gornja dva aspeketa: jedan i godinama (rođ, 10993) i stvaranjem (izdao već četiri zbirke . pesama) ne više mlad pesnik i jedan od onih koji je posle 1948 godine imao da pokuša da svoje mesto u horu zameni solisštičkom probom svoga glasa.
Da kažem odmah i otvoreno: mišlim da audicija nije uspela:
Zbirka »Ruže u oluji« pesnički je
bolia od ranijih zbirki Vladimira Čerkeza. Više je lirska, „emotivnija, čistija u izrazu, ioplija. Čerkez je
znatno napredovao. Ali tačka sa koje je krenuo, one prve početne belege njegovih pesama, bile su u priličnoj pozadini naše poezije tako da ga i znatan napređak nije mnogo daleko odveo. Još i danas đobra polovina nhje~
govih stihova zvoni Osrednjom reto-
rikom, onom praznom, neprevaziđe.. nom retorikom srednjih redova našeg romantizma. „Nemoćan da ulije Movoljno krvi i snage svojim početnim temama (domovina, borba, drugarstvo), temama koje baš zato što su to» liko na nišanu pesničkih pogleda ftraže vanređan dar, šigurnu ruku i sVoj britak „pesnički "mraz, medovoljno smeo da prodre u neprokrčene krajeve Doezije, Čerkez se ispomaže ili šit• nom lirskom konvencijom ili bučnom, praznom retorikom ove vrste:
»T'ako ramo živote su dali, tako gordo za slobodu pali.«
Ili:
»Ona je toplo sunce
što poslije pljuska grije
i ratar
što njivom izbrazđanom sije.« + (Domovina)
(Ovde ne citiram najslabije W6tihOve; vrlo dobro znam da ako tražiš u zbirci pesama slabe stihove a ne nađeš ih, znači samo da nisi vešt, Navodim karakteristična mesta, vrste 1 vrednosti onih najčešćih, najpresudni_ jih).
Svom sadržajnom registru od dvetri dirke Čerkez je đodao još nekoliko novih tonova: ljubav, piće i de• tinjstvo. Njegova neđreća je htela da te za njega nove teme, koje su trebale da ga izvuku iz začaranog kruga opšte tematike budu ujedno, ovoga puta nove, ali opet opšte teme naše sadašnje lirike. Ljubav je prva, bliska i neobilazna oblast poezije i ona će to uvek ostati. Da ostavimo na
stranu i anakreontiku, ma da je i tu
kod, nas, naročito kod mlađih pesnika, nastala neka mutna i mučna epi„ demija, toliko opšta da počinje sumnja u njenu iskrenošt i izvornost, ali se o Metinjstvu, sasvim sigurno, nikad toliko nije pevalo u našoj poeziji kao danas. I Slavko Vukosavljević i Slobodan Marković i Branko Radićević i Risto Tošović i mnogi drugi krenuli su lirskim tragom u svoje dečaštvo. Krenuo je tamo sa njima i za njima i Vladimir Čerkez. Ostao je opet u krugu Opšte, više modne no moderne teme.
Ne donoseći u sadržini ništa sveže, novo i &voje, nikakav svoj viđ ili bar nijansu vida pesničke &tvarnosti, on istovremeno, na nesreću, nije wdoneo
(Nastavak na osmoj strani)
— 9 —
______ _________ _ _ _ _—_–_— –-–(— -—_- — ––L_--—--—-——–5–5"C - —-- —>z—z——ı
ali uzalud, On uporno gleda u neku tačku preda se, '} ćuti i gleda, da posle hekoliko trenutaka, ne skrećući pogleda, nekim ledđenim, prkosnim glasom i kao otsu'{ian, ponovi: »Moj sin živi u najlepšem gradu na svetu«! Tako, eto. Pa neka čuje i neka zna ta dotična kojoj to možđa nije pravo!
: I tako, eto, uvredili su mi čika Gaona, pa nisam | stigao da ga upitam da li se u Domu oseća kao kod | svoje kuče,
|U Domu se proslavlja jedan rođendan
Na sreću, baš tih đana u Domu je bio priređen '{svečan ručak u čast devedesetog rođendana froje stanešto čika Gaon i čeka Kazes i, reč po reč, reč po reč, gospođi Meri 90 godina).
? Svečanost, je donekle poremetio jedan mali nezgo|| đan intermeco pred sam početak: sporečkali su se nešto čika Gaon i čika Kazes i, reč bo reč, reč po reč, ·Dpa je pala i uvreda: Kazes je rekao Gaonu da je ba'jlavac! Ja nisam hieo da pitam, niti hoću da znam '| kojim je postupkom ili uvredljivim izrazom čika Gaon | zaradio tu čaista nezasluženu uvredu. Ali mora da je bilo nešto krupno, jer čika Kazes nije hteo da siđe ·D{na ručak, a čika Gaon je za sve vreme ćutao i jedva je odgovarao na naše rođendanske čestitke i zdravice. Tek pred kraj svečanosti uspeo je nekako da zaboravi nanesenu uvredu, brentuo se i — otbevao nam svojim još uvek čistim, iako malo drhtavim tenorom »La donna 6 mobile«. Izn madđio nas je, neću da kri'{jem, jer mi smo pre očekivali njegovu reč. Ali, ako ćemo pravo, koja je to zdravica kojom bi nam oh ubedljivije mogao da demonstrira koliko je on još 'bčio i mlad, nego što je to pesmn i baš ta pesma? Uz'|buđio nas je i sađ smo bili načisto da će taj đido doživeti i svoj stoti rođendan. Već što drug Bogdan, upravitelj (Šta bismo mi bez njega?«, kažu svi oni, ukoliko ne navijaju za lekare Doma, dr Polaka i dr Seklera, ili za drugaricu Doner ili onog drugog Vajsa) ume da priredi takve svečanosti, to je priča za sebe. Bilo je tu i poklona i cveća, ama baš kao da si u rođenoj kući! :
Pa ipik osetio sam đa bih poremetio »štimung«
kad bi direktnim pitanjem potsetio ove ljude da toga
još ima na svetu, A onda, po svemu bi se reklo da
>
lilac, koji smiruje i stišava.
= 10) HA ir A_C ANN A SR IR S O i oni na to — više i ne misle. Potsećati ih na to izgledalo mi je svirepo. Bolje je za njih, i zdravije, valjda, đok su im duše uzburkane tim »burama u čaši vođe«, onim razmiricama, od kojih krv uskipi mržnjom i gnjevom dok ne odjekne smeh — pomiri-
Jedna neočekivana borba oko francuske kulture ~
Eto, u jednoj sobi su jedni za otvaranje prozora, a drugi su protiv toga — dva gledišta koja nije lako dovesti u sklad. Ali to nije ništa Recite vi meni kako da se usklade gledišta o francuskom ježiku! Jer gospođa Nina kao bivša profesorica francuskog jezika voli, upravo obožava taj kulturni jezik i uvek joj iz tašne Vire: neke francuske novine i, haravno, presretna je kad joj se ukaže prilika đa konverzira tim jezikom, Ali u Domu je zbog loga nastala neka frarkofobija. Gospođa Rahel, na primer, — koja često ide u pošetu svojim prijateljicama u gradu i kad bi vam samo rekla ko su ve hjeni prijatelji! — oma nalazi, a to i glasno kaže: »Molim, kaže, neka govori Lašon Akodeš (hebrejski). Neka izvoli« kaže: »Ja ne Yazumem ni Lašon Akodeš, ali kađ već ne razumem, onda hoću da to bude Lašin Akođeš!
A evo šta gospođa Lustig kaže o tome: Ona, pre svega, izričito tvrdi da bi i ona danas peržekino gOoVOrila framcuski, da je samo nast..vila da ga uči. A Što nije nastavila, nije kriva ona, već je kriv taj prokleti Hitler i zato ona ne da da je iko smatra manje inte= ligentnom od dotične gospođe i ne dopušta da je ona ma u čemu bolja od nje. I uopšte, taj francuski jezik, no, pa šta je s tim što je to francuski jezik! !Za nju on ne postoji i nimalo ga ne ferma!l Ne ferma i kvit! ;
Ne fePma ga, jeste čuli? A u pitanju je francuski jezik, znači i francuska kultvra, jer to ide zajedno, razume se! A može li jedna gospođa Nina da dozvoli takvo omalovažavanje francuske kulture? A sme li uprava Doma ravnođušno da posmatra to ukrštanje mačeva oko francuske kulture? Može li on. da uzme na sebe takvu. odgovornost? Da li će gospođa Nina moći da se u Domu oseća kao kod svoje kuće ako
joj neko dira u franćusku kulturu?
a a e i e O Ju OG u kla ai e — Uprava Doma je onda postavila pitanje gospođi
Rahel i rahelistima uopšte: mislite li vi na to šta će svet da kaže lad čuje da je Dom staraca i starica u
Zagrebu protiv francuske kulture? Zar Jevreji da
budu protiv kulture, I ubedila ih. 1 sad, molim: može gospođa Nina usred noći proći trpezarijom sa čitavom hrpom francuskih novina, može naglas pevati Marseljezu — neče joj ni dlaka faliti s glave!
Rađi se o atmosferi i rađi se o iluzijama
O tome se, dakle, rađi. Kađ si ljudima stvorio krov nad glavom, zbrinuo brigu o njihovoj ishrani, ogrevu, osvetljenju, odeći i higijeni. ostaje ti još da prebrineš brigu o altmosferi.-E, tu pokaži da si majstor. Tek tako Dom može postati dom. Topao, prisan, svoj. Pa neka bi se radilo i o iluziji, ako ne i jedino o njoj. o:
| Čovek bi rekao da je to već unapred nemoguće samim tim, što u Domu škoto i nema sobe 5 jednim krevetom, te niko nema ono što se zove SVOJ kutak, gde bi mogao biti, kad to srce zaište, sam sa sobom. Usto su ovde u bpjtanju stari ljudi, koji imaju za sobom i takve ifagedije i katastrofe o kojima isuviše znamo kakve su bile, te bi i zbog toga svaki morao da ima i svoju mizantropsku žicu.
e, ba izvolite, tražite tu mizahtropsku žicu kod čika Isaka, statoga doktora veterine, koji 54 svojom suprugom, doktorkom filozofije i još dva bračna para živi u zajedničkoj sobi. On ti vrši funkciju bibliotekara Doma, a kakve je sve kataloge u toj biblioteci uveo, to samo on zna. Epski je nastrojen, ima smisla za
sistematiziranje i sa uživanjem ti na sva pitanja od- |
govara, ali pod uslovom da priznaš pravo da ti svaku bodrobnost i istoriski rasvetli, sve polako i natenane, etapu za elapom, 5a svima poftrebnim umetnutim rečenicama, pa sad, držite se dobro ako sie od onih koji lako gube konac i zaborave šta su upravo pitali. Ali šta mari! Ako i ne saznate ono što ste pitali, saznačete kako se izlazi kao pobednik iz svih zamki koje nam život tako ćudljivo i bezdušno podmeće, naučičete kako u životu na kraju krajeva ipak sve na na dobro okrene.
Ta pričanja i ispovesti nižu se pod budnom kontrolom njegove supruge, koja ne propušta da ispravi kad ima što da se ispravlja, a u čijem osmejku stalno
M ___________________--__—-— || — T—_ _——— "—
'pod normalnim okolnostima to isto? Na jednoj strani
._ ——_—_-– — - ---------- - —----- - orooz——.
osećaš izraz tihe sreće i neku diskretne nežnosti za tog svog večitog pobednika, u čijim je pobedama i ona sama imala svoj udeo i svojih zasluga. I dok nam kuva kafu u tom kutu zajedničke sobe, koji je ona taku skladno umela da načini svojim, čini mi se da pred sobom imam utelotvorenu harmoniju, A priča se ne završava tim pobedama iz prošlosti, već se to nastavlja u ovu najnoviju pobedu, u sasvim akutnu sreću ovđe, u Domu, stvorenu, zbog koje će on rado sve ranije da zaboravi, »jer biblioteka, znate, pa ja pojma nisam imao kakvo zadovoljstvo može tek to da pruži čoveku!«
A u drugom kutu te iste sobe, opet u svom, na svoj način svome kutu, čika Gribler iz dana u dam raspređa sa svojom suprugom kako je to nekada bilo kada je on imao fabriku i veletrgovinu, bio bogat i moćan, gospodin i gospodar. Šta je i koliko u toj njegovoj nekadašnjoj stvarnosti samo produkt mašte i njegovih pustih želja — to je stvar za sebe. Glavno je da on nikako ne uspeva da se isčupa iz tih slika i iz tih misli: »Znaš, Greta, u našoj fabrici..., priča on svojoj ženi. »Ali, papa, pa zašto govoriš o tome?«, buni se ona. »A o čemu hoćeš da ti govorim?«... I, evo već deset godina on živi jednim životom koji ne može đa smisli. Nikako neće da: bude onaj koji je, Ne, to nije on, On je samo ono sećanje u njemu, on je čovek tih uspomena. On sedi ukočen, bulji preda se, ustvari gleda za sobom, slep i gluv za sve što se oko njega zbiva, ni živ ni mrtav, ne znam da li više živ ili više mrtav... : ;
TI tako, eto, pod istim okolnostima, rekao bih: pod apsolutno istim okolnostima, dva tolika kontrasta! Samo, da li je to specifično za jedan ovakav dom sta. raca? Zar mi ne viđimo i u svakidašnjem životu i
su ti umetnici života — neki ih nazivaju: pozitivnim ljudima — koji u sebi nose taj kvasac života, seme koje će pod svim životnim uslovima da proklija, koji uvek nađe puta i načina Ma se afirmiraju, i drugi kojima su za to neophodni naročiti životni uslovi.
Bto, tome su me naučili ovih 97 ili 28 živih istoriskih izvora i to mi se učinilo važnije od istorije rađi koje sam upravo bio došao.
| Žak KONPINO·