Књижевне новине
BROJ 51
\
Otkad je medvjed, kao vrlo rijetka zvijer, stavljen pod zaštitu zakona i zabranjeno njegovo lovljenje, otada se on baš sasvim obezobrazio kao da zna, mrcina jedna, da mu niko ništa ne može. Malo-pomalo, pa se toliko osilio da je udario u pravo bezakonje kao svaki povlašćen elemenat iliti stvorenje s privilegijama. Ranije, u ono pusto bestragisko vrijeme, kad si medvjeđa slobodno mogao ukokati gdje god ga vidiš, i on se držao mnogo pristojnije i skromnije. Krio se po velikim šumama, u dubokoj planini, E: hranio se u dlaku baš onako kako to piše u đačkoj čitanci: jeo je kruške, maline, med i drugu biljnu, vegeterijansku hranu. Međutim, otkad mu zakon dade zaštitu, naš ti šumski knez stade pokazivati sasvim drukčije prohtjeve i samovlasno podizati svoj životni standard: poče đa bije i davi ovce, goveđa, konje, pa čak i svinje, a da se i ne priča o tome šta je radio po kukuruznim njivama.
Kad bi jedan takav napasnik dodijao već i bogu i vragu, onda bi se oštećeni seljaci sastali negdje kod odbora đa pišu molbu, bolje rečeno tužbu, na ministarštvo da im se otud odobri da štetočinu mogu ubiti.
U tužbi je najprije valjalo navesti koji rejon, po prilici, dotični medvjed eksploatiše, a zatim pobrojati šva mjegova zlodjela redom !, po mogućstvu, dati i „tačne datume kad se šta desilo. Pome su bili do sitnica vješti oni revnosni seljaci kod kojih se ta. vještina zadržala još iz onih vremena kada su pisali pisma Visokoj Porti, vezirima u Travnik, Beču, Berlinu i Srpskom knjazu, pa su se pokazali majstori i u tome
· da medvjedu nakite karakteristike. Marljivo bi nanizali sve medvjedove zulume, pa, služeći se bujnom narodnom maštom, dodali bi ponešto i od svoje strane, tako da je zlikovac, umjesto pet ovaca, ponio u svom antrešelju čitavo tuce, mjesto jedne krave — čitavu goveđu familiju: vola, kravu i tele, posno jutro bosanske njivice s kukuruzom bilo bi prikazano kao čitav hektar banatske crnice, pa bi se tu našlo još i neko prase koga medvjed nikad nije ni vidio svojim grešnim očima.
Tako nakićena i potkrijepljena, tužba bi otišla u ministarstvo, seljaci bi ostali da strpljivo čekaju rješenje, a medvjed se i dalje širio na tuđoj muci i, zahvaljujući još mneiskorijenjenoj „birokraciji, često bi udvostfučio svoje grijehe i još pozadugo srećno poži., vio na ovoj zemlji. Najzad...
..Najzad bi međvjedu stigla smrtna osuda. Seljacima bi bila izdata dozvola da ga mogu likvidirati naoružanjem iz lokalnih sredstava. Na kraju toga rješenja stajala je često, birokratski unesena, završna tačka iz dozvole za lov na jelene: »Meso i kožu predati državi, a lovcu ostaju rogovi«. i
U jednom planinskom srezu pojavilo se tako nekoliko medvjeda štetočina koji su postali prava napast za stanovništvo. Nemilosrdno, kao da se takmiče, tamanili su kukuruz, napadali stoku po pašnjacima, a bilo je slučajeva kad su jurili i za ljudima. Od većih sela, bliže planini, jedino je ostalo pošteđeno prostrano Grabovlje, poznato po dobroj s&toci i pčelama. To mje Bovito, pravoslavno-muslimansko selo, dosta stradalo u ratu, sad je s trudom utvrđivalo i pomalo širilo svoju seljačku radnu zadrugu, pretežno stočarsko-pčelarskog tipa, pa je i bez medvjeda imalo dosta muke i glavobolje, Sjede tako jedno veče hodža Nijaz Nakomica i crkvenjak Đuro Krkan, puše i ponešto razgovaraju.
— Ama, Ma mi je znati što se to već kod nas ne pojavljuje taj belaj, taj međed? — gunđao hodža.
— Vala, ovdje bi najprije trebalo da stigne taj črevougodnik, — potvrđuje mu crkvenjak. — Imao bi pola godine posla do opiri samo zadružni pčelinjak.
— Ih, da se tamo uvali! — čisto sinu hodža.
— I uvaliće se, ne boj se. Evo pogledaj šta piše
u jednoj našoj svetoj knjizi koja se zove »Oktrivenje Jovanovo«, ı
· Krkan izvadi iz džepa rhalu crnu knjižicu, posvijetli električnom lampom i pročita:
»I zvijer koju vidjeh ·bijaše kao ris, i noge joj kao u medvjelia, i usta njezina kao usta lavOva„.«
Crkvenjak ostavi knjigu i uze da tumači:
— Zar nije tako, hodža? Ovi medvjedi koji se pojavljuju, krvoločni su kao risovi, trag im je medvjeđi, a Žderu kao lavovi.
— Bogami, tako je... I ne bi bilo loše da ti tamo,
evboo.08eosoocna0GeeGoGe opao enogpaGegenanonmgBoeopagoo90eBo0ODenaaoposepo00DOODA
OIIIIIIOIIIII
eesosso.eg000965B90066#99%9aee99o9eOBA9eB9 99996 e
evetobevosu89eGee#98O0BeGe ope BBOBBV 689
OI IIIIIIIIIOIOOIIIIIIIIIOIITTII eebaoWepeaeapBe6eeeeB966 9 oo e BBG Ee. .......
ŠETAČ
Bava Nikolić:
Branko ĆOPIĆ
_/looojeoja priča
među svojima, makar onima što su izvan zadruge, pri•.
čitaš ponešto iz te knjige i da ih malo ustrašiš.
— Ne boj se ti, to već drug radi! — odvrati crkve. njak frontovskim rječnikom.
— Radi ti samo, a ni ja neću đokon sjediti — odo-
· bri mu hodža Nakomica.
Desetak dana poslije toga razgovora, na terenu Grabovlja prvi put se pojavio medvjed. Iz jednog zadružnog stada nestade najboljeg jagnjeta, a dvoje nađoše zaklanih.
— Aha, ljudi, jesam li ja rekao đa će doći zvijer, kazna božija! — zlurado povika crkvenjak. — Idite vi šamo & ovcama u zadrugu!
Slijedeće večeri medvjed umlafi zadružno june i odvuče mu čitav zadnji kuk. U selu povikaše da čobanima ireba dati karabine, ali se iskom neko u zlo doba dosjeti: :
— Nemojte, ljudi, da grcamo toliku globu! Znate li vi da je međed zakonom zaštićen kao rijetka zvjer!
— Au, vjeru mu, kud, baš njega zaštitiše! Vidi se odmah povlašćen &tvor: grabi za četvoricu!
Ipak čobanima dadoše nekakve lovačke puščetine i simu sačmu za zečeve, tek toliko da uplaše napa. snika, ali već slijedđećih dana, kao za pakost, medo navali na zadružni pčelinjak. Za jednu noć, što je odnio, a što porazbacao po irnjacima, preko deset košnica.
Stari pčelar Marko, vrlo miroljubivo stvorehje, nije htio ni da čuje da ga naoružaju puškom.
— Bolan, ljuđi, kako bi ja pucao na toga Siro-
KNJIŽEVNE. NOVINE
maha, na toga... više kao jednog šumskog živitelja? Bolje je da ja uz pbčelinjak naložim nešto vatre, pa da obnoć stražarim.
Kad se najzad medvjed. poče obnoć, srdito mumljajući, bacati kamenjem i panjevima na odbornike i zadrugare, Grabovljani odlučiše da se protiv njega mora nešto ozbiljno preduzeti.
Jedne nedjelje, u kancelariji zadruge, sastađe se grupa ljudi. s pretsjednikom zadruge na čelu i odlučiše da ministarstvu upute tužbu protiv medvjeda i da traže dozvolu da ga mogu ubiti. Zadružni knjigovođa, bivši opštinski bilježnik, već je sjeo za pisaću mašinu.
— Deder, kako ćemo? — zabrinuto upita pretsjednik koji se bojao svakog altta i pisanja kao žive vatre.
— Lijepo, braćo — dočeka jedan zadružni čobanin — počnite ovako: »Kod nas, u Grabovlju, počeo se po. kazivati međed.«”
— A, ne ide to tako u službenom dopisu! — k'selo dočeka bivši bilježnik, — Treba tu onako po propisu. Evo, napriliku, ovako ćemo: »Mi doljepotpisani usuđujemo se izvijestiti dotično naMleštvo da se u ataru našeg, gore naznačenog sela, počeo javljati jedan prirodni stvor«...
— Ubio me bog, ako ta međeđa komisija bude šta razumjela od, te tvoje litanije! — bleknu čobanin. Piši ti lijepo: »Međeđ nam ubi četiri ovce, dvoje juhadi, steonu kravu«...
Bilježnik odlučno zanijeka glavom. ·
— Ne ide to tako prostački, Vučene, Pobio junađ, hm! Treba tu izvijestiti propisno: »Dotična zvijer, ne-
ooogovo00eoe0ooo00apoo0DeDOv0ODeoo9o600000.00e0eeO0epOV0OOdeDoODBDAdOU0DeOOG0BOO99O00e9So6000000app006eBODOBOgapeeOuBaoaea00000W9O069000V0OVOO jloveoodooo vo eoovoegovo gee vee
O POVRŠNOSTIL LIKOVNE KRITIKE
Naša likovna umetnost svakim danom stavlja kako pred umetnike tako i pred kritičare nove probleme, i njihovom rešavanju mora se pristupiti s osećanjem odgovornosti, Kada se imaju u viđu uslovi u kojima se razvija naše likovno stvaralaštvo, naši specifični uslovi, neophodna su takva merila koja neće počivati na površnim šablonima, knjiškim receptima, stereotipnim frazama i nadmenom štavu samozadovoljnog sudije.
U današnjem periodu kritičareva pomoć je od neocenjive vrednoski i glas konstruktivne, prođubljene, struč ne kritike, treba da se čuje i među umetnicima i među širokom publikom. I baš u cilju da se omogući takva kritika, potrebno je ukazivati na pojave površnosti koje nažalost često izbijaju kroz redove kritike u našoj štampi, |
Naši dnevni listovi i časopisi pokazuju ozbiljan napor da pomognu likovnoj umetnosti u iznalaženju puteva koji odgovaraju našim specifičnim uslovima. Prikazi i kritički osvrti postali su redovna pratilja svih izložbi i drugih manifestacija u oblasti likovne umetnosti. I stvaraoci i šira Javnost prate s interesovanjem sve te događaje, koji se nižu jedan za drugim u sve ubrzanijem tempu, i s nestrpljenjem čekaju na reč kritičara, na njegovo određeno i obrazloženo mišljenje. Ali, ako se prati obilni . materijal posvećen likovnoj ume{imosti, mogu se bez obzira na dobronamernost kritičara uočiti svakodnevna ofstupanja od prave kulturne misije koju ima umetnička kritika. U prvom redu treba istaći neprijatan utisak da se ne oseća razlika između Rriterija koji se imao u starim društvenim odnosima i današnjeg kriterija, Ako ni u čemu ,drugom, ta razlika trebalo bi da še vidi u tome što bi kritičar, pored obaveznog osvrta na formalne kvalitete umetničkog dela, morao da ukaže i na idđejnu sadržinu, jer su to dve neodvojive komponente umetničkog dela.
Mnoge kritike dovođe u zabunu svojom nejasnošću i apstraktnošću. Recimo, kad je reč o Ulusovim izlož. bama kritičari otprilike ovako potčinju: »I ovoga puta izložili su veliki broj slika naši mladi umetnici«, ili
mavedu imena onih umetnika »koji
ovoga puta nisu izložili, a čije se otsusbvo oseća.« Redovno tako ostaje nepomenut onaj gro umetnika o čijim delima treba nešto reći, jer oni pretstavljaju 80" izlagača,
Kritičari obavezno podvlače pojavu »mladih« i »požnatih«, a ne naglašavaju pojavu novog u likovnoj umetnosti. Reči »mlad« i »poznat« ne kazuju skoro ništa. Čitaoci su dovedeni u nedoumicu kad se završava mladost a kad počinje starost u umetničkom stvaranju. Poznata je anegdota o Renoatu, koji je jednom prilikom u poznim godinama švog ŽivOta, zapitan od novinara šta misli O mladima, začuđeno upitao: »Zar ima neko mlađi od mene?« Nećemo ulaziti u to da li je ta anegdota tačna, ali je svakako tačno da pojmovi »staro« ili »mlado« nisu određeni godinama; niti šu godine »službe« dovoljne za umetničko iskustvo!
Za tako površno nestručno pisanje,
između ostalih, trebalo. bi navesti dvojicu kritičara, V, Ž. i D, Marića, koji še u tom pogledu naročito isti
ču.
V. Ž. piše: cO i
»Posle niza ovogodišnjih izložbi, od kojih su neke bile značajan kulturni događaj, Dvanaesta izložba Ulusa nije ispunila očekivanja, Možđa se to može objasniti i neučestvovanjem na njoj mnogih naših poznatih umetnika, a donekle i time što nije bilo žiria koji bi, kao dosad, odabirao radove.« Ko može da odgovori šta je kritičar očekivao? On to ne kaže, Možemo jedino nagađati! Znači li to da kritičar unapred proglašava jednu izložbu 'uspelom ili neuspelom samo
ako ispunjava ili ne ispunjava dva uslova: .
1) Ima li žiria ili ga nema,
9) Ima li poznatih umetnika ill nema.
Da bi gornje navode potvrdio »arBumentima«, dalje piše:
»Ima dosta uspelih rađova ha kojima se slika? izrazio starim (ili starijim) slikarskim jezikom tamnih tonova i realističke kompozicije. Šana Lukić i Stevan Maksimović su Dogodili vojvođanski pejzaž, a i Jozo Janda je (»Cveće«, »Ležeći alkt«) pokazao neke dobre strane tog jezika.«
Iz ove dve postavke u jednom istom članku ne možemo zaključiti ništa o izložbi. Kakav lj je to »stari« ili »stariji« jezik kojim su se slikari iz razili? Možda bi pojedine slikare trebalo pripitati: kojim su se jezikom služili?
Pet dana kasnije u drugom listu drugi kritičar D. Marić, piše:
»Kao u Parizu, tako i kod nas ve- · like kolektivne izložbe koje se pri- ~
ređuju u proleće i u jesen gube sve više od svoje popularnosti i značaja. Umetnici osećaju da na njima ne mogu da budu uvek verno i dostojno pretstavljani, pa više vole da se orijentišu ka priređivanju svojih samostalnih izložbi. Ulusove izložbe im liče na pevačke horove, u kojima se
jedva može čuti njihov glas, a kako ~·
svaki od njih čvrsto veruje da mora da kaže svoju reč onda voli da je kaže tako da ga niko ne smeta i da se samo ona čuje. Dugo vremena su oni čekali da se čuje njihov glas i sada, kađa im se daje prilika, neće hipošto da io propuste. U tome su naročito ambiciozni naši najmlađi, koji preko svojih samostalnih izložbi prvi put sagledaju svoj umetnički lik + čuju mišljenja kritike i publike«. |
Na osnovu čega se zaključuje da one »gube sve više od svoje popularnosti i značaja?« Da li na osnovu toga što se priređuju i samostalne izložbe? U muzici niko ne bi pravio aluziju da zbog samostalnih vokalnih koncerata treba ukinuti pevačko dru. štvo i operu. Nameće se pilanje: da li svaki umetnik može da istupi šamostalno i da li bi mu bilo dovoljno đa se pojavi svake sedme godine? Po ovom uzoru, u drugim oblastima umetnosti trebalo bi anatemisati antologije, zbornike, časopise, gde še »jedva može čuti glas« pojedinca,
Samostalne izložbe zaista mogu da pretstaye jednog umetnika i njegov razvoj, ali nije nikakva mudrost reći da se đobroj slici ne umanjuje vrednost u društvu drugih slika nego da ona baš u toj konkurenciji dobija svoju vrednost.
Malo dalje, navodeći imena onih umetnika koji nisu izlagali svoje radove, kritičar donosi zaključak: ,
»..„Njihovo otsuštvo može već samo po sebi da nam da jasnu sliku o sšla= bostima te izložbe,«
A dalje:
»No, bilo bi nepravedno potceniti nivo te izložbe, jer ona i pored svojih šupljica, ipak pretstavlja jednu solidnu afirmaciju naše savremene umetnosti.«
Dakle, slabosti izložbe su u tome Što su otsuini oni koji toga puta nisu ništa izložili, mada su ti »poznati« neučesnici za kritičara samo »šupljice«. (!): Izložba sa tim slabostima pret stavlja »solidnu afirmaciju« naše savremenb umetnosti! Da li je ta »afirmacija« fako »solidna« zbog onih slabošti i da li bi se savremena umetnost tako afirmirala da su izostale one »šupljice« — te šaljive kon statacije mogu se lako izvoditi iz ovih protivurečnih rečenica. Sud je isto deklarativan, jer kritičar ne O» bjašnjava u čemu še ogledaju slabosti ili solidnosti izložbe.
Kritičar se ne uštručava đa napiše i ove redove:
»Najbolje se slike čuvaju za indiviđualne izložbe, a na izložbu Ulus-a se šalju manje interešantini radovi,
· ako se uopšte i šalju.« i
»..ako se uopšte i šalju« A ona masovnost? Čime kritičar dokazuje / da se na izložbu šalju »manje interesantni radovi«? |
Isti kritičar piše 8 januara o Saveznoj izložbi sledeće:
»Ovakav način omogućio je da se dobije ceo reperioar naše likovne umetnošti... „.Tako su na toj izložbi izložili svo= je radove najbolji beogradski slikari, ipak se ne mogu osetiti neke specifične karakteristike »beogradske ško le« ili Jasno uočiti visoki nivo tog slikarstva. Zbog masovnog učešća članstva Ulusa ,svakog sa po jednim radom, najbolje se slike, dave u mo=ru ostalih vrlo prosečnih radova...
...Masovnost je ugušila kvalitet izložbe, a nije uspela da nam da vernu sliku naše savremene umetnosti.«
Saznajemo da se kvalitet guši masovnošću, da se najbolje slike dave u moru ostalih, vrlo prosečnih radova. Zar su se te najbolje slike baš tako »udavile« da ih ni sam kritičar nije mogao da primetb i da o njima nešto kaže, da iznese šta je novo i dobro kod tih najboljih? A istovremeno se nameće sumnja da bi jedan kritičar s tako površnim i protivurečnim” opservacijama mogao da određi kvalitet, kao i »prosečnost«.
U nedostatku nečega bitnog, konkretnog, iole stručnog ređaju se neki kozerski termini iz drugih oblasti, pa se u kritikama, pored onog »repertoara«, kaže Takođe:
»Naši slikari i vajari nam skoro svaki mesec daju po jednu ili dve »premijere«, »drame«, »opere«, »Ssimfonije«, ili »romana«,.
Ako tu ima ičega ozbiljnog, trebalo bi govoriti o audiciji za ulazak u udruženje, o guđačkoj interpretaciji pejzaža i lirskim koloraturama enterijerista. ·
Može se uzeti da se na taj način obogaćuje likovna terminologija, ali bi onda trebalo ukazati koja je slika »drama«, koja »simfonija« a koja »roman«, Ovako su to ostale samo reči bez sadržine.
Mnogo se kod nas govorilo o formalističkom slikarstvu, ali malo, skorp nikako, o formalističkoj kritici, specijalno kritici u likovnoj umetnosti. Evo pnimera (V. Ž.):
»Od doslednih i potpunih kolorita treba svakako istaći Aralicu, koji ne traži nikakve koloristične efekte. Na protiv, on se već ustalio u svojim slikama.«
To nije dovoljan sud o šlikaru koga želi da istakne, a nije ni laskav. U prirodi ništa ne stoji niti miruje, samo: se slikar Aralica »ustalio« i više ništa ne traži, Ustvari, za svakog umetnika, pa i za Aralicu, svaki dan donosi nešto novo „svako novo delo je i nov problem, Umetnik može da dostigne izvestan umetnički nivo ali ne da se ustali.
Isti pisac piše:
»Tom doživljenošću i. bliskim oseĆanjem moliva ističe se među grafičarima Nikolajević, kod koga, pored ljudske topline ima i realistič= kog osećahja za pejzaž, ljude iz sela Vojvodine (naročito criož »konji«).«
Naročito crtež »konji«? (U šta spadaju konji — u pejzaž, u ljude, u sela?) :
Treba se osvrnuti i na to kako kritičar pristupa i ocenjivanju umetničkih dela, kakvim se metodom služi u svojoj delikatnoj misiji,
Bvo kako izgleda kad kritičar analizira pojedine slike: (V. Ž.)
»A. Gvozdenović izrazito je tih, fini i odmereni temperament, koji us to poseduje i slikarsku kulturu usklađenu sa potrebama fakve svoje ličnosti (»atelje«).« 7
Ovo nije nikakvo mišljenje o slici Gvozdenovića »atelje«. Više liči na predratni oglas: »Tih, fini gospodin traži nameštenu sobu ša zasebnim u-
' lazom,« Takav prikaz ne služi ni sli-
karu Gvozdenoviću, ni čitaocima, (Nastavak na devetoj strani)
III LUJ
seeeeogegee9 989999
PITTOIIIITIITIIIIITTI
FOLTIOIIIITITTOTITTOTOTN
obesio e ea)
poznatog izgleđa, starosti i mjesta prebivanja, lišila je života dvoje malodobnih goveda, zvanih junad...«
— Hajde de! — progunđa čobanin. — Nemoj samo, kraj sve te svoje učenosti, zaboraviti napisati da nam se dozvoli da tome međedu smrsimo konce.
— Ne boj se. Evo i toga: »U slučaju našeg možebitnog susreta sa tuženom sirankom, molimo za Odobrenje...« E
— O, braćo moja, dok mi službenim putem ubijemo međeda, on će nama, onako neslužbeno, pobiti pola
'stoke! — zabrinu se čobanin Vučen.
Dok je tako tužba putovala »redovnim nadležnim putem«, bezobrazni medvjed krenu u nove ppdvige. Provalio je najprije u zadružni evinjac i odnio dvoje prasadi, uvukao se zatim u ekonomsko dvorište, polomio neke mašine i u inkubatoru polupao jaja, a vrhunac njegove drskosti bio je taj kad se jednog jutra po selu pronese glas; i
| — Provalio. medvjed u zadružnu prodavnicu!
— Kakvu prodavnicu, ljudi božji?! — začudi
se neko. ji -
— Vjeruj ti to, bilo je tamo meda, pa lopovu za-'
mirisalo!
Ova posljednja provala došla je medvjedu glave. Istragom je utvrđeno đa je iz prodavnice, pored kante meda, dosta šećera, pirinča i keksa, nestalo i jedne trube platna.
— Ama, šta ]i će mu platno? — čudio se jedan nedosjetljivi Grabovljanin,
— Ko će ga znati. Odvukao tek tako, da se igra, — gunđao je bivši bilježnik.,
— Ubio me bog, ako je to njegovo maslo! larmao je čobanin Vučen. — Omo je nekakva čeljadeća rabota.
Nekoliko dana kasnije, jedne mračne noći, dok su čobani drijemali u zasjedi kod svojih torova, Vu.
čen se điže da obiđe uznemirene ovce i na svoje veliko ~
čudo spazi kroz tamu kako medvjed po toru pipa OVcCe.
— Aha, bira koja je deblja! — dosjeti se Vučen, pa tiho izbudi ostale čobane i reče im kakvoga gosta imaju u toru.
— Šta bi sad, kad ne smijemo pucati? — reče jedan čobanin.
· — Uh, zar mu još nije stigla osuda? — začudi se drugi.
— Ne bojte se vi ništa, — progunđa Vučen. Evo, ja ću poći prvi, pa ću mu nabaciti pokrivač na glavu, a vi ostali onda složno navalite. Živa ćemo mi njega ukebati, i
S debelim. pokrivačem u rukama Vučen krenu na prstima prema toru, a za njim ostala. čobanska bratija. Medvjeda nejasno nazreše u mraku kako se upravo izvlači iz tora gurajući ovcu pred sobom.
— O-op! — viknu Vučen i onako krakat đipi, poklopi medvjeda vunenim guberom ' opkorači ga svojim dugim nogama, — Držte ga, bratijo! |
Skleptaše se čobani sa svih strana, povališe medvjeda na zemlju i dobro ga pritisnuše,
Odjednom se ispod gubera začu zadavljen molećiv glas:
— Puštajte, braćo, uguših se!
Svi čobani prestrašeno olskočiše, samo Vučen, i dalje jašući na medvjedu, šeretski upita:
— Otkad su čobani međeđu braća?
Malo poslije, pored raspirene „vatre, čobani u medvjedu prepoznadoše crkvenjaka Krkana,
— A ti li si taj međed koji kupi ovce i diže med? — povika Vučen. — Još nekidan ja sam se sjetio kakva je to vrsta međeda.
— Jok, ja ne marim za med! —uze da se brani Krkan. — Za nj vi pitajte drugog međeda.
A koga to?
Hodžu Nakomicu. On je išao u pčelinjalk.
A šta je s prodavnicom?
To pilajte bilježnika, on je pravio plan.
Zar je i on međed?
Jeste, i on je, priključio nam se tri dana poslije molbe. Sad nas ima već devet.
— Devet međeda?! — huknu Vučen. — Jesu li svi q& privatnog sektora?
— Svi-osim 'bilježnika, sa zadrugom.,
— O, ljudi, ljudi, jes ti vidio čuda! — zinu Vučen. — Dadeš nekome zaštitu, a onda — em se on obezobrazi, em se pod njegov skut zavuku devet gorih od
ITITI1]I
·'njega! Tako ti je to kad koga razmaziš i uzde mu
popustiš. Još malo, pa bi se čulo da je napasnik počeo i žene dirati. I to je slatko svakome međedu, jašta ti misliš!
— A. šta je bilo s onom tužbom? — pitate.
— Aha, jeste, i na nju je blagovremeno a&tigao ·
odgovor, jer 6e u Grabovlju poslije nekoliko mjeseci pojavio zaista pravi pravcati medvjed, pa je osuda pala po njegovim leđima. Odmah &u ga prepoznali po tome što je pravio štetu gdje je prije stigao: i zadruzi, i državi, i privatnicima, pa se po tome nesumnjivo utvrdilo da to na terenu djeluje nekakva elementama, nesvjesna i apolitična sila bez i najmanjeg traga klasne mržnje u svojim postupcima.
Nikolić: ć |
sava RANJENIK ·
STRANA
On: 'nam' je bio veza