Књижевне новине

' U revolucionarnom razvitku, kojim prolazi Jugoslavija, ostaje nam često samo toliko vremena, da ponekad zabeležimo po naročito brutalne prime- .

're sovjetskog despotizma u zemljama kontrolom SSSR-a. Ali mi se“ čini, da je nakaznost infiltracije SOVjetskih metoda u nacionalnom životu tih zemalja dostigla takve razmere i takve dubine, da bi smo trebali sa daleko većom „pažnjom da pratimo taj, u istoriji neviđeni proces denacionalizacije i uništavanja celokupnog duhovnog života tih naroda. I to na-

ročito stoga, što se vrši pod maskom

goojjalizma, pa čak i komunizma. A to tim pre što smo mi u Jugoslaviji danas zbog neizbežnosti istoriskog procesa ostali jedina kompakina hrid i branioci socijalističkih principa u čitavom tem moru haosa i neverice, što su Wvojm besprimernom izdajom zasejali današnji rukovodioci SKP(b) i SSSR-a u redove međunarodnog vradničkog pokreta. Istina, da je izdaja vođa II internacionale pogodila međunarodni radnički pokret duboko a destbruktivno, ali se život naroda, kao takvih, razvijao đalje samo indi-

rekimo pogođen. Ali danas, kada je .

veliki deo Evrope potpao pod »oslobođenje« od strane sovjetske armije, ugnjetavanje čitavih naroda postalo tako bezobzimo i potpuno, njihovo izolovanje od ostalog sveta Tako hermetično, duhovno sakaćenje tako totalno, đa preti ozbiljna opasnost da će mlade generacije tih zemalja biti time savladane i iskorišćene u prljave svrhe sovjetske hegemonije. I leTfimičam pogled na kulturni život na pr. u Čehoslovačkoj pokazuje nam sasvim izrazito, da ugnjetački aparat sovjetske mašinerije prodire u sve pore nacionalnog života kao mezajažljiv polip, ne ostavljajući netaknutu ni jednu jedinu granu — političku, privrednu ili kulturnu, nijedan društveni sloj. I to sve se vrši u ime marksizma, Lenjinovog učenja i svega toga, čemu su ikad napredni duhovi čovečanstva stremili.

Svesna sam foga da jedan ovakav informativan članak ne može u čitaocu đa stvori potpunu pretstavu O onom zaista sablasnom sovjetskom potčinjavanju celokupnog života u Čehoslovačkoj. Ali me savest goni da bar na nekim primerima pokažem dokle se za nepune četiri go4ine doteralo u čehoslovačkoj literaturi.

Proces ugušivanja svega što bi u marodu moglo učvrstiti veru u vlastite snage napredovao je velikom brzinom, U junu 1946 održao se Prvi kongres čeških književnika. (U to doba slovački književnici su imali vlastitu organizaciju i bili su na tom kongresu zastupljeni samo H/„manifestacionom delegacijom na čelu sa L. Novomeskim), Pre kongresa, za vreme njegovog održavanja i još dugo posle njega vodila se u čehoslovačkoj štampi slobodna. široka diskusija; čitav kongresni materijal, kako referati tako i cela diskusija, izdat je u specijalnom zborniku, u kom je objavljena i diskusija u štampi vođena pre i posle kongresa. Sem Književnika-komunista, na kongresu je učestvovala i Vcećina književnika-nekomunista; „kao celina, kongres je odrazio naprednodemokratsko ubeđenje čehoslovačkih književnika i izjasnio se odlučno za aktivno učešće u izgradnji nove države. Što je bilo vrlo karakferistično, od nekoliko prisutnih niko, osim 1. Čivornoga, nije se pozivao na »najviši uzor« sovjetskih knjževnika. Tada su se još mogle čuti reči u diskusiji. »Nama je potrebno da saznamo u čemu se tačno razlikuje realizam Simonova od realizma građanskog«... itd.

Ali to je bilo gođine 1946. Međutim, zajednički kongres čeških i slovačkih književnika, koji je održan u martu 1949 g., pruža već potpuno drugu sliku. Pod patronatom sovjetske delegacije, na čelu sa Koževnikovim, odvija se u znaku »borbe« za »socijalistički realizam« kao »jedino izražajno sredstvo«, i uz učešće samo onih književnika koji još veruju u SSSR ili Bvesno »zavijaju sa vukovima« ili onih koji hoće po svaku cenu da se dokopaju toplog mesta, da naprave karijeru. Ovoga puta nikakav kongresni materijal nije objavljen. Štampa je samo propratila kongres s nekoliko članaka punih fraza, u kojima se uzdiže Ždanov, socijalistički realizam i

ka«. Već po govoru ministra informacija Kopeckog moglo se na tom ., kongresu naslutiti kuda će stvari krenuti, Između ostalog, Kopecki je tada rekao: ».,.želimo da se ugledamo u SSSR i u tome kako je potrebno da se veruje u vlastite kulturne stvaralačke snage, u tome kako da se od-

bije kozmopolitizam, buržoaski nacio- '

nalizad, rasizam, .šovinizam...« (Sa, mo uzgred — kad je bio hapšen SlanSki, krajem 1951, Tvorba je donela njegovu karikaturu anfisemitsku do mere u kojoj bi služila na čast i Štirmeru.) I dve godine posle toga govora čehoslovački književnici osetili su dobro šta to znači biti optužen zbog kozmopolitizma. : Posle kongresa održavaju se samo meki plenumi, sastanci komisija i konferencije književnika, o kojima štampa donosi sasvim oskudne vesti, I već počinju da s. pojavljuju ljudi, preko kojih režim guši sve što bi moglo da liči ma i na najmanje samostalno stvaranje. Pojavljuju 6e zloglasni J, Taufer i L. Štol. U isto vreme iščezava sa stranica čehoslovačkih časopisa niz najznačajnijih imena češke, a docnije i slovačke književnosti. Anatemišu se Halas, Holan, Hrubin, Sajfert, Hora; organizuju se »pisma« protiv lepih dečjih knjižica finog pe-

dagoga Hostanje, u zaborav se bacaju

imema PF. Langera, J. Kopte, V. Černog, J. Hostovskog, V. Martinka, Z. Njemečka, K. J. Beneša, A. C. Nora i P. Ajsnera, najvećeg poznavaoca i plememitog pesnika češkog jezika. U takvoj situaciji jedni književnici •emi~

»veliki . „uzor — Savez sovjetskih književni-

griraju, đrugi ćute, jer neće đa pevaju po sovjetskom dirigovanju, treći idu u zatvor, a četvrti, gonjeni nečuvenom hajkom i blaćeni klevetama u

prevremenu smrt (kao Halas, kritičar

K. Tajge i pesnik K. Bibl), Ne iščezavaju samo ljudi nego i časopisi: prestaje da izlazi Kulturna Dpo-

litika MB. F. Burijana, ovih dana i

Lidđove novine, organ Saveza čehoslovačkih književnika. Ali, zato je počelo da na češkom izlazi Novoje vremja,

Čehoslovačku javnost zaprepaštava način na koji se vrši »čišćenje« na kulturnom kolju. Pre Prvog kongresa književnika G. Bareš, na primer, u funkciji rukovddioca Agitpropa CK KPČ, u jednom svom članku navodio je imena Halasa, Holana i Hrubina kao pesničke pojave vredne značajne

pažnje. Sam zbornik toga kongresa'

počinje deklaracijom čeških književnika, koja je bila pripremljena još: za vremena nemačke okupacije. U njenom uvođu se kaže:

»U prvim danima marta 1949 g. osnovan je ma inicijativu Narodnog revolucionarnog odbora, poniklog iz ilegalnog komunističkog pokreta, Narodni revolucionarni komitet književnika, koji su sačinjavali V. Vaclavko, V. Vančura, Fr. Halas i V. Černi... Priložena tema je rezultat savetovanja ove četvorice; prvobiklni koncept je Vaclavkov«. (Posle hapšenja i streljanja Vaclavka i Vančure, Halas i Černi radili su dalje celo vreme okupacije). S

A na proleće 1950, điktator u češkom kulturnom životu LL. Što] u svom referatu na plenumu Saveza književnika optužuje Halasa, Horu i Sajferta da nemaju vere u snagu naroda, da su anarhisti, skeptici i morbidni! Na kraju Štol ipak pokazuje otvoreno šta ustvari hoće, Pošto je najpre izređao kako su na njih počeli da utiču »mikrobi buržoaske ideologije, rafinirane laži o sovjetskoj zemlji, trockističke i buharinske podlosti«, i pošto je utvrdio da su oni oprostivši se sa Lenjinom, »u isto vreme sahranili u mau-– zolej na Crvenom trgu sve svoje jučerašnje snove o ostvarivanju socijalizma«, — Štol kaže:

»I kad je ova zdrava jasna nada čovečanstva (na drugom mestu u referatu: »kada veliki hrabri Staljin vodi ogorčenu borbu protiv onih koji šire malodušnost i nevericu«) pobedila, bilo je žalosno posmatrati kako ovi pesmici nisu shvatili zanosnu istorisku logiku, koju u svetskom merilu reprezentuje Staljin a kod nas Got-

vald. Karakteristično je, da ni jeđan od tih pesnika, ni Hora, ni Sajfert, ni Ha-

las — više nisu našli ni jedan jeđini stih za Staliina«. (Podvukao Štol).

Taj napad po milosti Moskve glavnog kulturtregera u ČSR, ohrabrio je celi čopor manjih, još bezobzirnijih i grubljih kulturiregenića. M. Sedlonj i I. Skala, koji pomenulim pesnicima nisu ni do kolena, podigli su odmah optužbu: »..kad se cela zemlja pretvorila u istinsko radilište ljudske sreće (Sajfert) piše stihove razaranja, maglovitih sanjarija i rezignacije«. Nisam olako napisala reč »optužba«. Ona je to doista. Halasa je ona oterala u prevremenu smrt, Sajferta potpuno ućutkala, a samo Hora imao je Tu sreću da ga ona ne pogodi — umro je pre fe »srećne« ere u čehoslovačkom kulturmom životu. Novomeski, kako je poznato, već više od godinu dana nalazi se u zatvoru.

Dok su tako sa stranica časopisa i iz književnog života, iščezavala najveća imena, počeli su da se mesto njih plasiraju ljudi onoga tipa o kom je nekad češki pesnik Svatopluk Čeh pevao: »A za zdelu tvrđe riže pomizno još knutu liže«. Štampa, književni časopisi (ukoliko postoje), stručne revije — svakog đana sve se hermetičnije zatvaraju pred svim što ne dolazi iz SSSR. Tu i tamo se još, doduše, pojavi pesma nekoga od kolega iz Svetskog saveta mira. I to je sve. (Naravno osim pesama »premudrome«, Višinskom, sovjetskoj armiji itd.).

Još jedan mali primer, ovoga puta sa lingvističkog polja. »Tvorba« od 6. IX. 1951 prebacuje stručnom listu Slovenska nauka: »Najzad, skroz žalosno pretstavlja poglavlje, odnos lista prema našoj savremenoj književnosti i prema našoj učiteljici — književnoj nauci sovjetskoj. Interes za napredovanje i probleme sovjetske književne nauke, koja nam jedina može biti pravi kompas i pomagač za napred, pokazala je »Slovenska nauka« prvi i poslednji put u prvom broju prošle godine, propuštajući ono najvažnije: primenjivanje uspeha i iskustava sovjetske nauke konkretno na situaciju naše književne istorije«.

Pod teretom takvog »autoriteta« U lingvistici kakav. je Staljin, pokorno su savili svoje kičme i neki stvarn' lingvisti u Čehoslovačkoj. Tragovi tov Staljinovog »genijalnog dela«, kako jb obavezno nazivan njegov članak, pr:vlače se kroz dva godišta »Tvorbe« gde se izučavaju njegova »olkrića“ »Tvorba« od 4. XI, 1951 zamera Sa vezu književnika da Savez »nije obra. tio pažnju književnika na to da je Staljin pobio« ... itd. dok su u SSSR-u vodili diskusiju o Staljinovom delu duže od godinu dana,

Moglo bi izgledati kao dobar vie kada to naravno za nekoga ne bi zna čilo veoma rđave posledice, slučaj koj se desio »Tvorbi« u junu 1950. Ona je naime kao uvodnik obavezno ofštampavala Staljinovu »genijalnu postavku« o lingvistici, a na poslednjoj strani istog broja donela je veliki članak o Maru, »istaknutom sovjetskom lingvisti, koji se prvi trudio da izraz: lignvistiku na temelju marksizma-lenjinizma«. · Zabluda? |7Neopreznost“ Namera? Zbrka? ;

U poslednje vreme stranice »Tvor be« ne ispunjavaju toliko češki »ka paciteti« koliko sovjetski »stručnjaci« i to iz svih struka kulturne i naučne

delatnosti. To je jednostavnije, mo-

ga odlazili iz ruku masni honorari u

SSSR. Dok se u najnovije vreme (14.

. II. 1952) nije ·pojavio broj »T'vorbe«. U njemu je teško izbrojiti stranice na kojima se pojavljuju sovjetski autori, a isto tako i imena onih domaćih koji su opet iščezli iz redakcionog odbora. Izabran je celi kolektiv redakcije, u ključujući i G. Bareša, rukov:dioca Agitpropa CE „KPČ. No to nije sve

Naime, na drugoj, unutarnioj stra nici korica možemo pročitati »saop štenje«: ;

»Prema odluci Politbiroa OK KP ovim brojem prestaje da izlazi »Tvor ba«. Ova mera sledi iz opšte roeorgn nizaoije partiske štampe, koja je pe stepeno sprovođena a koja ima za cil da pojednostavi mrežu partiske štam pe i poboljša njem ..ivo.

Pitanju međunarodnih odnosa i savrememe borbe za mir posvećen je po red lista Za trajni mir i so vjetski nedeljni list Novoj e vremija, koji sada izlazi na češkom jeziku«. U saopštenju se još obećava da će se pojaviti novi književni list i da će se poboljšati teoretški časopis Partije. Glajhšaltovana · „čehoslovačka štampa postala je, dakle, opasna sovjetskim hegemonistima, i oni je za to počinju da zamenjuju sovjetskom. Odatle ni'» daleko do toga da se više

eveeeovneeeovoob eee eegee eee eee BB.

O o

Mame? Sulejmanovski: CRTBŽ

žda i manje opasno: pa makar od to-

ni ne prevodi na češki, nego da se narod tera da čita na »jeziku socijalizma«. ~ y 78

Tog istog dana Ruđe pravo je.

saopštilo da je izašao prvi broj novog "lista Čteni o Sovjetskem savezu, koji će donositi članke i reportaže sovjetskih autora, da bi tako »dopunio obaveštenja dnevnih listova - o SSSR-u i pomogao da se stvori što

potpunija slika o Sovjetskom Savezu.

koji je naš uzor i slika naše bolje

buđućnosti«, ; : Bezvazdušni keson u koji su zagnjuili čehoslovačku kulturu lomi, tiho

ıli istrajno, kičme slabića i kukavica.

Što režimski piše stari nadrealista Nazval, nije ni tako interesanitmo, jer je opšte poznato da dn svoj talenat stavlja u službu koječega. Ali deluje žalosno, kad se i dobri pesnici slome ı počnu da pišu ovakve pesme (kao Jan Kostra):

»Pod suncem staljinskim na svim kontinentima ustaje u borbu ljudski rodđd...«

(Za takve se pesme danas u ČSR dobijaju državne nagrade.) Još žalosnije deluje Franjo Kral: ;

»Poštovanje jako plaši moje reči, a ne, ne, ne, pridevom to ime neću slaviti, bez ukrasa najkrasnije zvuči u celom moru

reči: Staljin, Staljin, Staljin«.

Možda Franjo Kral peva danas tako što je nekad bio član grupe »DAV« i lični prijatelj Novomeskog, jer biti danas u Čehoslovačkoj obeležen kao kozmopolita ili buržoaski nacionalista — to je zatvor i prinudni rad.

Odvratan je slučaj Karla Konrada, koji je 1946 bio posetio Jugoslaviju kao član čehoslovačke kulturne delegacije. Možda više komičan slučaj. Po svom povratku Konrad je napisao veoma pohvalnu knjigu o Titovoj Jugoslaviji. (Knjiga je izašla iz štampe nedelju dana pre rezolucije IB i njena rasprodaja bila je naravno zabranjena). A godine 1951 Karel Konrad je izvadio lepo iz nje jedno poglavlje o Jadranskom Moru, »preradio« ga u pripovetku, garnirao sa puno uobičajenih kleveta, i tu pripovetku završio scenom u kojoj iz Jadramskog Mora izranja »veliki i muđri Staljin«.

Tako u muzici, arhitekturi, slikarstvu, tako u svim naučnim strukama.

Tako se falsisikuje i istorija češkog i slovačkog naroda... Samo teško je prisiliti Husa da se odrekne svog ube-

đenja. Olina KREJČOVA

JEDAN

PESNIK

— HORISTA

(Nastavak sa šeste strane)

ni svoj pesnički izraz u formi. On ima dobru, veoma tečnu dikciju, ali Wikciju starih napeva i melodija, vodi svoju pesmu onim utabanim srednjim putem između strogo vezanog stiha i naskinutkog slobodnog ritma sa proizvoljnim kadđencama i skraćenjima. Retko kađ izađe iz te šeme. A i ti izleti nisu naročito srećni. Evo jednog:

»Kap po kap kap po kap, otkidaju se kapi kiše.

Kap po kap, kap po

kap niz telegrafske klize žice.«

Čerkezov pesničkiizraz preopterećen je balastom izlizanih i neodrživih rekvizita. Demodirano izgledaju oni upotrebljeni u njegovom modernom ki_ cošluku. Iz nekoliko strofa jedne duže pesme ispisaću drastične primere tog lažnog novca, tih pesničkih tantuza: »žalobne humke, tavni | pokrov, svelo cveće, davni susret, novi ljuMi, zveket čaša, divne sanje, gorak čas, žamor grada, davne uspomene, divni snovi, uvelo cveće itd.« Taj izostanak sopstvenog izraza u formi i nijanse u pesničkoj sadržini glavni su nedostaci Čerkezove poezije. On je pesnik iz hora. Kao takav, u okviru svog nedovoljno izrazitog pevanja, on nije bez dara. Ima tu kraj hladnog neuspelog stihovanja i uzbudljivih toplih trenutaka, pored neiskrene, tempirane tuge ima iskrene zagrejanosti, ima neočekivanih, srdačnih poenti. Slab i neinventivan u figuri, kada je nađe probranu i lepu, on ima dobru, i za naše prilike retku, osobinu da je ne preeksploatiše. Ume da uhvati, zaustavi i prenese lep mali lirski trenutak. Zato je njegova poezija dala nekoliko top-

lih i lepih pesama, ali nije dala pesnika. ;

Da bi pokazao gornju i donju granicu njegove poezije navešću, jednu u celini, drugu u odlomku, dve njegove pesme: od najboljih i od najslabijih. Prva je jasno, epigonski koncipovana po Jesenjinu, ali je vrlo čista i vrlo topla:

»Suho lišće prohujalih dana sred oluje otkri zlatni trag. Čupavo i lica nasmijana djetinjstvo mi dotrča 313. prag.

Ne znam što je dotrčalo za mnom? Možda vidje da se vraćam sam,

ji ga, možda, u prozoru tamnom, privukao žutog svjetla plam?

Nevino djetinjstvo, oči mile, drage usne blago otvorene, zašto ste se tako začudile kao da se ne sjećate mene?

Predvečerje niz drum prašni gleđa,

Lišće dana mapalo po tragu...

Čupavo i lica tako blijeđa

djetinjstvo mi zaplaka na pragu.« (Nevino djetinjstvo)

Drugoj ne treba komentar. Gola je to i sasvim slaba proza:

»U sobi mojoj sve je tiho. Prašljive stvari,

okna mutna,

knjige —

davno neotvorene,

i peć davno ne naložena,

sve hladnim mirom gleda mene.

Jabuka pod zidom skrhana, skoro svela...

itd.« (Časovi tišine)

Raspon između prve i druge pesme Vladimira Čerkeza je vrlo velik. Ali ipak još uvek nedovoljan da u njega stane bilo šta drugo do jedna poezija neoriginalnog izraza i isto takve sadržine, Zato naslov ovog članka glasi onako kako glasi. j B. M.

Sava: Nıkolić:; IA CAVPDATA

»? KHOSLOVAČKA |

LIKOVNA SITUACIJA.

- ili lik jedno pokajnika

Stanje u zemljama pod sovjetskom dominacijom ilustruju svaki dan novi događaji i nove pojave koje do nas dopiru često samo fragmen*arno, Pu iako samo fragmenftarni, ti podaci na izvestan način olkrivaju neke bitne probleme i tendencije života tih ze-

· malja.

je u 'ome smislu slučaj u kome izvesmu ulogu igra Adolf Hofmajster, češki karikaturista i književnik, jedna od. vidnih figura predratne salonsko-kavanske kulturne avangarde, čovek prevalentno zapadne kulturne orijentacije, koji je proveo rat u SAD, a posle oslobođenja. postao načzInik Ministarstva informacija za kulturne VeZe s inostranstvom i, u eri Klementisovog

Karakter:stičan

· ministrovanja, ambasador ČSR u Pa-

izu. On je lanjske godine, nakon likvidacije Klementisa, bio pozvan na referat u Prag i tu bez obrazloženja

· smenjen da bi, izbegavši zasada Za-

tvor, amibasadorsku stolicu zamenio katedrom na nekom likovnom učilištu. Taj poznati poklonik zapadne kulture i umetnosti, čovek koji je u svom stanu u Pragu i Parizu čuvao i s posebnim zadovoljstvom pokazivao samo najbližim prijateljima i drugovima »u grehu« zbirku slika najekstremnijih modđernističkih škola, pretstavlja se sada kao branitelj socijalističkog realizma i kritičar« režimske likovne kritike koja je, po njegovim rečima, dovela čehoslovačku likovnu umetnost u ćorsokak.

Evo šta Hofmajste:· kaže o čehoslo-, vačkoj likovnoj kritici.

Citiram:

»Sve forme građanske prošlosti nepovratno su propale na ispitu istorije . . .«

»Razvoj ka socijalističko-realističkoj umetnosti ne može se ni predđuhitriti, ni izbeći, ni zabušiti. Ne može biti tako nerazumnih umetnika koji bi mogli misliti da ostali umetnici neće progledati njihovu igru s neiskrenošću i formalističke zagonetke«.

»Konjukturalisti su uvek mrski, i u češkoj prirodi se razvila naročita osetljivost za tu ogavnu vrstu parazita. Za poštenog umetnika, koji doživljuje ono što slika i slika »no što doživljuje, SsOcijalistički realizam je umetnički i politički obavezam program stvaranja«.

»Pratio sam rast naše nove socijalističke umetnosti... Kritika je pipala da dohvati ljude koje nije videla. Posmatrao sam kako nemoćno hvata u krugu uvek'· iste fraze....«

Ta je kritika, nastavlja Hofmajster, „davala povišene osude, ponizne hvale i odlikovala se rečitom šutnjom.

»Moždđa bi umetnici mogli pomoći kria kađ bi prestali da je se boe...« Zato Hofmajster, pro domo sua, podvlači da je stečeno uverenje da je kritici potrebna pomoć likovnih majstora-kritičara »koji su od početka bili u službi radničkog pokreta«.

Ja sam opet fu, nudi' se Hofmajster, iskusan »majstor kritike« od »početka u radničkom pokretu« 1I dodaje:

»Moramo dopustiti đa svaki likovni umetnik može pogrešiti — | mi smo svi grešili i bludili (možda neko i nije grešio, ali ja jesam) ali likovnom umetniku. moramo dati Priliku đa greške popravi. Zar nemamo u tome smislu bezbroj krasnih primera u kulturnom životu Sovjetskog Saveza? Koliko ljubavi, ljubaznosti i širokogrudosti ima u socijalističkom čoveku staljinske epohe! Kako je razvijena SsOvjetska osećajnost! Tu ima naša kritika još mnogo šta da nauči.

Kritikujući češku likovnu kritiku Hofmajster dalje optužuje neznalice u kritici, mlađe kritičare (čitaj: opet jednu režimsku garnituru kritičara).

»Iz članka naših novokritičara izgledalo je da je češka likovna umetnost svršila negde oko godine 1900 i onda — i to baš u politički najburnije vreme — utonula protiv svih zakona razvoja u blato, gnjilež, tuđinštinu, da opet iznenada uskrsne iz mrtvih posle pedeset godina, s njihovom milostivom

· đozvolom«,

Šta se događalo onima koji su se usudili da brane češku likovnu firadiciju? Ta »kritička dojenčad« je »svakoga (čitaj: Hofmajstera) ko je u isto vreme i umetnički i kritički proživljavao taj period i ko je imao kuraže da istupi počela kamenovati i upozoravala ma njega preteći: ti zamaskirani Formalisto! — i grozila mu političkim i umetničkim ostracizmom.«. j

Kakva je dakle čehoslovačka likovna kritika? Ona je

»nesigurna, nejednaka, bez hrabrosti i iskrenosti, au-

naredi ekspozitura u Pragu

u čehoslovačkoj likovnoj umetnosti, u umetnosti uopšte, jer ovaj likovni Slu- čaj nije ni izuzetan ni jedini, Jasno je da su svi ii novopečeni kritičari govorili u ime režima i uz podršku režima. Ako ih se taj režim kroz usta jednog poniznog pokajnika danas odriče, onda to nije stoga što se njihovi stavovi i kritički teror nisu slagali sa

metnosti

izrečene teške i krupne reči, jer je. trebalo opravdati režim i održati si- stem. A održanje toga sistema u društvu i u umelnosti je nespojivo sa slobodom naroda, sa slobođom čoveka, s5a slobođom umetnika, nespojivo sa napretkom uopšte, a time i s razvojem 7 umetničkog stvaralaštva, A

Zdenko ŠTAMBUK ~

vulgarizator-

toritativna, \' krvožedna,

v ska, sektaška, seče lave“ itd. »Likcvni umetnici imali su pređ kritikom strah da će biti zapisani u razrednu knjigu, ako istupe, Likovne umetnike oterala je kritika | teorija (i njene presude u na zigim“clju

ili ogorčenost,u

učinila ie ja su izgubili volju za rad, WM,

Izmorila ih ili ih dovela u stanje Oča- janja, tražeći u isto vreme od njih s pravom — optimistička, radosna delas, ::

Sve su dakle krivi ti »kritički ba (2. |lavci«, ti parveniji u radničkom po-

kretu i likovnoj umetnosti, ti »paraziti pokreta«. Jer, na kompetentnim mestima sede divni i veliki vladari

umetnosti, koji sve shvataju, sve da- —

Bsopirima | orotama) u velikoi većini u re- ~

ju za umetnost, samo traže socijali-

stičko- realistički obavezni optimizam.

i radost. A što umetnici vide drukčiju ~

stvarnost oko sebe, što misle druga= —

čije nego likovni naredbodavci, Što

imaju svoje posebno mišljenje o” »ljubavi, ljubaznosti i širokogrudno- · sti socijalističkog čoveka staljinske epohe« i o »sovjetskom primeru veli kodđušnosti« koji se u praksi zove = kupacija, nacionalno ugnjetavanje i izrabljivanje Čehoslovačke, — to nije

važno. Hofmajister je (inspirisano) sve —

to izrazio onako kako to dolikuje jsd= nom pokajniku koji je dobio dozvolu – da se na taj način bori za mesto pod

sovjetsko-likovnim i okupaciono-kri- tičkim suncem. Njegovo, međutim, ve-_ ličanje čeških građanskih tradicija i njegov frontalni napađaj –· na čitavu službenu kribiku (koja se

ı 5

likovnih

naročito odlikovala, uz ostalo, i him-

nopojstvom gerasimovštini odbačenoj pre pet gođina od čitave tadanje — i. leve — likovne kritike, dok još nije bilo »razrednice« i »krvožednih likov=_ nih glavoseča« — takav Hofmajste= rov nastup ne znači naravno da se”

danas-sutfa neće u njemu dogoditi što

i ostalima. : On je zapevao:

»U prvom planu kulturnog života na=

še domovine stoje dve prekrasne pri- 75

merne figure, đuhovi maksimalno kritični. borbeni temperamenti i ličnosti beskrajno čovečne — ministri prof. dr. Zdenjek Nejedli i Vaclav Kopecki. Kako malo je kritika naučila iz njihovih -

primera. Kako nije znala da njihovom velikom komunističkom ljubavlju obe grli onu nekađ nediscipliniranu i la- ~

komislenu, ali poštenu i oduševljenu četu likovnih umetnika. Likovni umet-

~ nici hoće da ministri Nejedli i Popecki znaju da oni ne žele da kritika bude posrednik između njih«.

I dalje:

»Na čelu naše države stoji neumorno radin, prekrasan, muđar i veseo čovek, naš prezident, kojeg ljubimo kako samo umetnici znaju voleti. Zahvalni sno mu u oblasti umetnosti za velike inicijativne reči i dela, imamo poverenja u njegovu pravednu hrabrost i stojimo za njim do poslednjeg dahac.

Tako se Adolf Hofmajster odrekao svoje dekadenine prošlosti, pokajao za svoju ambasađorsku stolicu po milosti Klementisa, „spremam da sutra svedoči protiv njega, sretan što zbog svoje zapadnjačko-likovne i američkoratne prošlosti nije još svrstan u red »zapadnih špijuna i izdajnika staljin= ske epohe«. Tako je veliki pokajnik izvršiđ zadatak da u ime »prekrasnih primermnih figura, duhova makšimalno kritičkih, borbenih temperamenata i' ličnosti beskrajno čovečnih«, u ime starca Nejedlog (koji prema rečima njegovih najbližih drugova otvara kišobran po sunčanom praškom danu kad u Moskvi pada kiša) i u ime

„ri ii

}

bolesno ambicioznog svaštara Kopec- ~

kog (koji prema rečima njegovih naj bližih drugova može u jednom danu

tri puta izmeniti stav i tri puta ga svojom poslovničkom brbljivošću i demagogijom opravdavati samo ako to Moskva ili neka moskovska ili Bukureštu) likvidira službenu likovnu kritiku i okuraži »ojađene i ogorčene« likovne ume{nike, koji su se iz straha pred

»krvožednim glavosecima« dirigovane. al kritike povukli u pasivnost i šutnju.

Jasno je ko je krivac takvog stanja

stanovištima visokih protektora i nji-

hovih niskih egzekutora, nego stoga što je takav odmos prema likovnoj u(prema umetnosti uopšte), doveo do otvorenog i neizgladđivog su= koba sa umetnicima.

Manevar »kritike« i odbacivanje

jedne kKkritičarske garniture pretstavlja demagoški pokušaj da se neizbe. žive posledice jednog namemnutog i. reakcionarnog sistema i metoda birokratskog dirigovanja umetnosti, gušenja slobođe čoveka i umetnika, prikriju pred javnošću, a odgovornost prebaci na službenu kritiku kao da se ona, to- – bože, izvitoperila i nametnula između umetnika i »dobronamernih« najviših

samim umetnicima,

naredbodavaca na birokratskoj lestvi-

i sovjetizirane čehoslovačke umetno- ~

sti. Kad je, dakle, presađivanje sovjet-

skog sistema u umetnosti u Čehoslo- – vačkoj počelo da nailazi na teškoće il urođilo pasivizacijom umetnika onda 'je odgovornost za celu politiku preba=-

čena na beznačajne figure, onda SU ~”

n | DIN | Yi i D-

Shi

*»

i i