Књижевне новине
STRANA 2
Likovni prilozi Petra Lubarde
Mira i1orEAT,TĆ
PUCANJ U PRAZNO
U »Borbi« od 17 juna, u rubrici »Pisma uredništvu« objavio sam pismo protiv neplaćanja honorara stranim piscima za djela koja se prevođe i štampaju u našoj zemlji. Povod za to dao mi je slučaj jednog norveškog pisca, prijatelja naše zemlje, koji nj do danas nije dobio honorar za knjigu štampanu u Beogradu. Tražeći uzToke te nepravilnosti saznao sam da to nije jedini slučaj, da takvih prekršaja ima dosta i da ih, svejedno čime su uslovljeni, treba na neki način ukinuti.
Kao odgovor na to pismo odjieknula je, u NIN-u od 22 juna, dugačka i ogorčena grmljavina Stevana Majistorovića. Na puna četiri stupca, s mnogo zlobe i nonparela, pod gromkim na= slovom »Pucanji u prazno, majstor iz NIN-a je žestoko izrešetao i u prah sasuo onaj moj žalosni sastav o potrebi poštovanja međunarodnih konvenclja koje je naša zemlja potpisala.
Majstoroviću i nije bilo teško da to učini, pošto je, kao vrlo mođeran čovjek, upotrijebio matematički način dokazivanja, tj. numerisao je arapskim brojevima neke pasuse moga bisma, nazivajući ih dokazima i stubovima nosačima, što meni nikad ne bi ni na um palo. To mu je mnogo pomoglo, jer đaje izgled promišljene tačnosti i hladnog računa i objektivnosti koje ustvari nema kođ njega,
Bolje od toga poslužila mu je velika sposobnost da neke neprijaifne činjenice prećuti skloni, previdi i omalovaži, đa pogreške jednih pripiše drugima i da iz ničega stvori niemu potrebne zaključke. To je elasticitet i stvaralačka mašta kakvoj ravne nema. Kađ se u praksi primijene te dđrapocjene sposobnosti lišene svakog smisla za istinu — nastaju čuđeca.
Siguran u svoja oruđa, Maistorović je odmah napao na glavni đio moga pisma, na ono radi čega sam tu stvar napisao — u snažnom jurišu.
Pošto je oštroumno opazio đa je »oštrica ove tačke Lalićeve optužnice usmerena na izdavače«, i pozvao izdavače u sveti rat protiv nevjernika, on prelazi na ispitivanje »verođostojnosti ovog navodđda« i »đokazne vrednosti ovog argumenta« vrlo strogo. On kaže da je vidio »pismene đokumente« o urednom isplaćivaniu honorara i da je neplaćanie relativno rijetko, pa kaže da je »više nego smelo na toj maloj neproverenoj i neučvršćenoj osnovi pođići onako tešku moralnu opfužbue,
Tu sad dolazi jedan zanimljiv hoTkrus-pokus pri kome i ta »mala, neučvršćena i neproverena osnova« isčezava isparavajiući se u eteru — da bi majstor iz NIN-a mogao pobjeđonosno zaključiti: »Doista naši izđavači imnju inače dosta stvarnih grehova fe ne bi frebalo na njihova pretovarena pleća nabacivati i ove nepostojeće«.
Je li zbilia tako? Jesam li to ja, iz neke urođene pakosti, poizmišljao nepoštojeće greške da natovarim izdavače? Ima ljuđi koji su o tome pisali poslije Majstorovića, a ne slažu se 5 njim u pogledu bezgrešnosti naših izdavačkih pređuzeća Božidar Nikšić u »Borbi« 25 juna kaže da ima izdavača koji, kađ se traži honorar za zaštićenog pisca, kratko odgovaraju đa ga nijesu predvidjeli u kalkulaciji. On kaže đa »Novo pokoljenje« često ne vođi račuma o plaćanju stranih Ppisaca, i đa mnogi drugi izdavači rado zaboravljaju tu stvar,
U zavođu za zaštitu autorskih prava ima dosta podataka o tom đa ne-
| ka naša izdavačka preduzeća ne sklapaju ugovore s piscima ili zastupnicima. Evo niz primjera: zagrebačka »Zora« sa knjigama Germanetoa i Gramšia, zagrebačka »Mladostk« sa knjigama Avelina i Palade; »Glas rada« i zagrebačka »Prosveta« sa knjigama Roblesa i Rea-e, beogradsko »Novo pokoljenje« sa knjigama Kasua, Grinvuda, Molnara, beogradska »Pro-
sveta« s knjigom Žama Kasuam (»Ser• · vantes«) i sarajevski »Polet s knjigom
Sigsganda. Je li sve ovo malo Stevanu Majstoroviću? Je li sve ovo po teoriji bezgrešnog začeća? J
Stevan Milović, poznati prevodilac, je u svom pismu naveo strašne primjere o tome kako neka izdavača preduzeća svojim neobazrivim postupcima nanose štetu ne samo stranim piscima nego i domaćim čitaocima samo zato što ne žele da imaju ikakvog posla s piscima ili prevodiociman. On navođi primjer »Torkvemađde«, ne. plaćene knjige koja je poslije rata štampana sa skraćenjima koja je učinila predratna cenzura; zatim Trave-
novog romana »Kola« gdje je isti slučaj sa cemzorskim skraćenjima; zatim ružne slučajeve sa Travenovim romanima »Marš« i »Pobune vješanih«.
Ako je i ovo malo Stevanu Majstoroviću, neka potraži i — naći će veći spisak sličnih prekršaja, A sad je inferesantno je li on mogao vidieti i »pismene dokaze« ove vrste? Mogao je, ali on nije htio da ih vidi. U tome je njegov izuzetni dar, đanas vrlo rijedak u našoj zemlji — jer on, kad mu je to potrebno, može da zažmuri na jedno oko, može i na oba, i tako, žmureći, piše sa zaprepašćujućom ubjedljivožću, rušeći i kasapeći sve pređ sobom: latinskim terminima, pravničkim frazama, nazivima iz tehnike i balistike — te sve prašti, dimi i prašina se do neba diže.
Pošto je tako neslavno svršio stvar sa suštinom moga pisma, on prelazi na pojedina tvrđenja koja sam uzgred nabacio i — čereči ih s velikim uživanjem. Tako. moje tvrđenje đa se naši izdđavači počešće rukovodđde merkantilnim interesima (tu on, đa mi podvali, kaže »samo merkanftilnim«), i đa rađije izdaju mrtve (i stare) nego žive (i savremene) pisce, i da pribjegavaju konjunkturnoj knjizi (klasikomanija) itd. — on pobila navođeći da »predđuzeća nemaju nikakav komercijalni efekat ako ne plate honorar«. Zatim mi objašnjava da i mrtvi pisci »i te kako traže konoraY«. Tu se on pokazuje đuhovit na neukusan način: »Mjihovi duhovi za peđeset godina od dana smrti imaju prava da obleću oko honorara«.
Teško njima! Mogu oni oblijetati i sto godina, na veliko zadovoljstvo Stevana Majstorovićan — u praksi stvar stoji tako da izdavači, koji malo mare i za žive, neće mnogo dati za mrtve. Pvo: »Kultura« koja je objavila »Književne kritike« Pola Lafarga, kad ie zatraženo da plati autorski honorar, odgovorila je: autor nije živ, pa prema tome i autorski honorar oftpa= da! Što ga, dakle nije platila, ako joi ie svejedno, kako Majstorović tvrđi đa je.
Zatim je Stevan Majstorović iskalio strašan gnjev nm mene, koji sam se usuđio da skromno pomenem Dproblem plasiranja naše književnosti u inostranstvu. Nijesam imao nikavu zlu namjeru kađ sam to pitanje nabacio u želji đa o niemu piše neko ko fo bolje zna. Mislio sam đa taj neko nije baš Majstorović, ali on se javio da jeste i autoritativno izjavliuje đa to nemn veze, da je neizvodljivo, nametliivo i neukusno.
Dobro de, ne razumijem se u diplomatiji. Ali on se još više ljuti na mo= ju drskost koja je sebi dopustila da uporedi neke strane knjige i pisce sa našima! Pa još u korist naših!! Naročito ga je zaprepastila moja tvrdnja »đa je bolje i pravičnije i kulturnije kupiti za devize mašinu ili sirovine nego knjigu«. »Ono što naro= čito ovđje iznenađuje« — kaže on »to je da je takvu izjavu dao jeđan književnik«.
Jeste, đao sam takvu izjavu. Prizna= jem — ja i danas mislim đa se ni pet para radničkih, ni kap znoja, ne bi smjelo dati za neko đubre u obliku knjige, za neku Kknjižurinu kalibra »Prohujalo sa vihorom«, pa iako je NIN u svojoj anketi štampao i zahtjeve za sličnim knjigama, pa iako ostaci razvlašćene klase čeznu samo za takvom »literaturom«, pa iako je na primjer ta knjiga doživjela dva izdanja dok ima domaćih knjiga, rasprodatih i iscrpljenih, koje se ni u anti= kvarmicama ne mogu naći, a koje još niksko ne mogu da dožive drugo izdanje, Za ovo optužio me Stevan Majstoro=> vić da ja tražim neku vrstu zaštitnih carina za ugroženu domaću književnost, To je, kao i druge Majstorovićeve tvrdnje, uzeto iz nepostojanja, snagom mašte. Ja sam tražio samo da se sa stranim piscima sklapaju ugo= vori a ne da se oni stavljaju pred svršen čin, da se uredno plaća ono čto 8e štampa — rađi moralnog ugleda naše zemlje. I tražio sam da se ne štampa ono što se ne može i što ne treba platiti — opet rađi ugleda a i koristi naše zemlje. T predlagao sam da se vidi može li se jedan đio fih plaćanja pođdmiriti našom knjigom koja treba da iđe u druge zemlje, jer nije slabija od mnogih kniiga koje mi prevođimo 1 moramo da plaćamo. ; | Zatim, prije nego će zaključiti đokazni postupak, Stevan Majstorović kaže da naši nedeljni i petnaestodnev-
ni listovi ne donose baš isključivo, književne priloge (većinom neauto- ~
zovne i naplaćene) iz strane književnosti. On to dokazuje na primjru NIN-a, lista u kome radi i čije stanje najbolje poznaje. »NIN je takođe nedeljni list• — kaže on — »NIN redovno donosi književne priloge i dosad je preko dve trećine tih priloga bilo od domaćih autora. I u štampi i u izdavačkoj delatnosti situacija je savim TOOL od one koju prikazuje La10. .„“«
Neka se njemu bogovi smiluju, ali ja ne mogu đa ovdje ne kažem: on, da prostite, i ovđie kao i svud uzgred, piše ne-istinu. Namjerno je zaboravio da NIN mjesecima, ođavno čini mi se, donosi »Tri musketara«, roman ĐDimeoca iz broja u broj na čitavoj stranici. Kađ bi ona dva stupca novele, što ih taj list donosi, bila ređovno iz domaće kmjiževnosti, to bi, pri tačnom računanju, bilo tek trećina, nikad polovina »Musketara« No, pošto NIN skoro u svakom drugom broju donosi preveđene priče — na domaće pisce otpađa otprilike šesti dio Dime-oca svetoga.
Dakle, — i u štampi i u izdavačkoj djelatnosti situacija je sašvim Supro18 od one koju prikazuje Majstorović. No njemu to ništa ne smefa. On gu= ra dalje: »Ispitali smo čvrstinu stubova nosača Laličeve optužnice. Da vidimo sađa kako stoji sa samim femeljom« (sie!). A da bi mi razvalio i »temeli«, on proglašava da je to, glavna đokumenftacija moga pisma i neposređan povod da ga napišem, bila NIN-ova informacija o našem rekorderstvu u prevođenju. Pošto je s velikim uživanjem utvrdio đa je ta informacija bila netačna. on kliče: »Zna= či čitava Lalićeva zgrađa zidana je na — pesku.«
Ko je pročitao moje pismo u »Borbi« od 17 juna vidio je đa ta informaciia, pijesak iz NIN-a, tamo ne igra nikakvu femelinu ulogu. Ja sam se šamo poluironično dotakao fog neslavnog rekorđerstva toliko dragog NIN-u. Stevan Majstorović isto tako zna da se ja nijesam mogao nasukati na taj ninovski pijesak. On to zna još od prije pola godine. kad sam usmeno kazao ređakciji NIN-a šta mislim o njenim informacijama. Otađa i potiče ova »čegrst« među nama i ja sam već doživio, kao nagrađu za iskrenost, nekoliko podmuklih osveta iz tog lista Neka im bude.
»Ovim smo završili izvođenje đokaznog postupka, oprobali čvrstinu T,aličevih argumenata i ovđe bi mogli da završimo.« Tu, dakle, gdje bi mogli da završimo — glas đržavnog tužioca prelazi u dreku sreskog načelnika: »Ali, zapravo tek sad nailazimo na prave motive ovakvog našeg reagiranja, na suštinu stvari. Da se radi samo o lapsusima, o proizvolinim zaključcima, o površnom opserviranju — ni po jađa!«
Dah mi je stao! mora da Je nešto strašno. TI, dabome: »Al;i iz čitavog T,alićevog napisa provejava jedan duh«. — Zbogom, pameti!
Srećom, firađa protiv izolacionizma traje tako dugo đa jadna žrtva postepeno opet pokušava đa se osvijesti. Zašto on meni priča sva ta opšta mjesta i odavno poznate stvari? — Zato Što si sumnjiv izolacionizmu! —| | Htjeli ste reći da sam sklon izolacionizmu. A po čemu to? — Voleo bih da se varam, all... ti sl onaj u čijem napisu, i pored verbalnih ograđa, vidim jedno izolacionističko raspoloženje, jedno potcenjivanje značaja međunarodnih veza i kulturmih dodira! Ti si naše jadne izdavače optužio za grehove nepostojeće, zauzimao si se za prevođenje nekakvih naših pisaca i uopšte —
operisao lapsusima, proizvoljnim za-
'ključcima i površnim opserviranjem..
KNIIŽEVNE NOVINE
La ____________________________________ _______Č_OČD:C--- |-(_-— "|" —_—
I prije nego sam počeo da pišem
ovai odgovor, pitao sam se: ima li smisla odgovarati na jedan takav tekst čovjeku koji je mogao da ga napiše. I sad, završavajući, mislim da je to bio uzaluđan posao. JJ edino — možđa zboš lista koji je to štampao: da se vidi kakve stvari tamo izlaze, kakvo »Dpero« tamo ima, kakvih sastava i zaključaka stvorenih za čuđenje koje se od
razmišljanja ne smanjuju nego pove-
ćava.
Inače, diskutovati 8 Majstorovićem,
boreći se za razumne stvari, isto je
'Što i pucati u prazninu,
Mihailo MARKOVIĆ
__— ______– ~ __--_—-_ -——–-— _-— ----— —— — — -------
BROJ 60
FILOZOFIJA „NEIZRECIVOG“
jedan dosledan zaključak građanskog subjektivizma
Ima bar dva razloga zbog kojih naša javnost treba da obrati pažnju ma filozofiju Ludviga Vitgenštajna, čudnog, retko shvaćenog i malo Doznatog, iako po opštem "vrđenju genijalnog filozofa naše burne epohe. Jeđan od njih — »spoljašnji« kako bi rekao Hegel — bila bi nedavna godišnjica njegove smrti (Vitgenštajn je umro u Kembridžu 929 aprila 1951 godine). Neku reč o ovoj zanimljivoj filozofskoj pojavi trebalo bi svakako reći (pored onog što je već pisao drug Miloš Ilić u »Narodnom studđentu« br. 6, 1952 g.) — im pre što u inosframstvu postoje i takva mišljenja đa je Vitgenštajn najveći filozof XX. vekat (što on ni u kom slučaju nije, bar ako se stoji na stanovištu da se veličina ogleda u pozitivnom doprinosu rešavanju onih problema koji u jednoj eposi stoje pred čovekom.
Drugi, đublji »unutrašnji« razlog bila bi činjenica đa niko u građanskoj filozofiji, od Berklija do danas, nije s takvom otvorenošću i doslednošću izveo, i svojim delom — makar i protiv svoje volje — otkrio one krajnje apsurdne zaključke kojima vodi svaki dosledno sprovedeni subjektivizam. U delu Vitgenštajna subjek“ivni idealizam je izvršio svoje sopstveno. samoubistvo. Zato španski filozof Hoze Ferater Mora nije pogrešio kadđ je jednom „nedavno „napisanom članku stavio naslov: »VItgenštajn ili desfrukcija«. Vitgenštajn je zaista bio ono »enfant terrible« koje je u sVOjoj fanatičnoj doslednosti preseklo granu na kojoj je samo sedelo, i nije samo ono sedelo već i čitava plejađa mislilaca počev od Berklija i Hjuma, preko Fihte=a, Maha Avenariusa i Ostalih empiriokriticista do današnjih neorealis*a, logičkih pozitivista, semantičara itd. Svi su se oni na vreme zaustavili pred provalijom u koju je trebalo skočiti. Svi oni su radije dozvolili sebi đa protivureče sopstvenim polaznim premisama, da budu eklektičari, pa da iz subjektivnog idealizma uskoče u objek“ivni, ili čak da krijumčare izvesne matferijalističke stavove, nego đa ostanu u potpunom solipsizmu, da se definitivno oproste i od nauke i od zdravog ljudskog razuma { da svoje sopstveno kazivanje
1 Tako napr. engleski pisac Moris Krenston u svom članku „Portret jednog filozofa” u časopisu „Der Monat"” (br, 42 za februar 192 g.) tvrđi đa takvo mišljenja postoji na engleskim „univerzitetima.
oooveg989999990090900000000000e0000000000ao0p0n0G0DO9o0000000VP
melić: ILUSTRACIJA ZA POEZIJU SV. MANDIĆA
Stojan
proglase besmislenim. Vitgenštajn je međutim, bio toliko hrabar đa je našavši se pred provalijom pretpoštavio da skoči u nju, nego da se okrene i izneveri put kojim je čitavo vreme išao i pokušavao da sagradi nešto novo. Na kraju svog jedinog dela »Tractatus logico — philosophicus« (objavljenog 1921 g.), on veli:
»Onaj koji me razume, konačno postaje svestan toga da su moji stavovi besmisleni kad se uspeo kroz njih, na njima, preko njih, On mora takoreći da odbaci lestvice, pošto se po njima
popeo.«
„..»Zaista postoji nešto neizrazivo. Ono sebe pokazuje; ono je mističko.«ž Naravno đa je čitav put koji vodi do ovakvog finala »destruktivan« za ceo onaj kompleks struja u savremenoj buržoaskoj filozofiji, koje. počinju nekakvim »radikalnim empirizmom«, »logičkim pozitivizmom«, »čišćenjem filozofije od svake metafizike« i·'svečamim zaklinjanjem naučnim fak“ima, — a fireba da završe ovakvim otvorenim pozivanjem na mistiku. Ustvari sva »destruktivnost« Vitgenštajnova sastoji se u tome, što je on (da bi stvar bila parađoksalna — baš on, koji je tako malo verovao u izražajne mogućnošti filozofije i našeg jezika uop= šte), otvoreno, eksplicilmo iskazao onu logiku razvoja .ka migticizmu, koju svi ti tobože scijenistički, rađikalno empiristički i neopozitivistički filozofemi sami sobom implicitno opisuju, ili da upotrebimo Vitgenštajnov omiljeni izraz — »pokazuju«.
Kadđ je mladi, dvađese“ogodišnji Austrijanac Ludvig Vitgenštajn došao u Mančester da se sprema za inženjera, ni po čemu nije još izgledalo da će od njega desetak godina kasnije postati svebski slavan filozof. Međutim, on se u "oku studija tehnike brzo zainteresovao za opštu problematiku matematike, a u toku studija matematike za njenu logičku osnovu. Ljudi u Mančestru uputili su ga na Bertrana Rasla, koji je baš tađa u Kembridžu pripremao prve tomove svog fundamentalnog logističkog dela »Principia mathematica«. Vitgenštajn nije oklevao đa prekine svoje studije, da dođe Raslu u Kembridž i da se baci na izučavanje matematičke logike. S kakvim »idealističkim bubama« je Vitgenštajn bio opterećen već na Sa• mom početku svog ozbiljnog bavljenja filozofijom, najbolje se vidi iz sledećih redaka njegovog engleski umerenog i trezvenog učitelja koje je ovaj napisao u nekrologu povođom Vi*genštajnove smrti.ž
»Sasvim u početku ja sam bio u sumnji da li je on genijalan ili smušen čovek, ali sam se uskoro odlučio u korist prve alternative. Neka od njegovih ranih shvatanja otežavala su ovakvu odluku. On je naprimer, smatrao jedno vreme đa su svi egzistencijalni stavovi besmisleni. To je bilo u jednoj čiaonici, i ja sam ga pozvao da rasmotri stav »U ovoj sobi se trenutno ne nalazi nijeđan nilski konj.« Kad je on odbio da poveruje u OVO, ja sam pogleđao ispod svih stolova i nisam našao ni jednog; ali je on ostao neubeđen.«
Ova anegdota svakako pomalo na> teruje na smeh — treba samo zamislisi dostojanstvenog profesora i njegovog mladog, tvrdoglavog prijatelja kako se zavlače ispod stolova proveravajući nije li se ipak gdegod sakrila takva životinjica kao što je nilski konj. Međutim ovo strasno i uporno Vitgen=
ajnovo verovanje u svoje »bube« ob-
jašnjava nam pomalo i njegovo kasnije tvrđoglavo insistiranje na solipsizmu, zašta je nedostajalo smelosti i Berkliju i Hjumu i Mahu i Avenarijusu. PILOZOPIJA KRAO »LOGIČKA ANALIZA«
Vitgenštajnova filozofija se nepostedno nadovezuje na Raslovu neore= alističku tzv. logičku analizu. Bila je *o epoha opšteg napuštanja otvoreno metafizičkih i spekulativnih sistema i zaokreta ka empirizmu. Empiriokriticizam, neopozitivizam, pragmatizam, neorealizam, svi ti pokušaji ostvarenja nekakve »*reće — srednje linije«
# Tractatus Logico-Philosophicus, 6-54. # „Mind, No. 239, juli 1951, p, 29%
u filozofiji značili su veče ili manje gravitiranje ka subjektivnom idealizmu i pokušaji njegovog uspostavljanja na novim temeljima rezultata prirodnih nauka, koje su snažno koraknule napred. U engleskoj filozofiji zadnje tri decenije XIX veka, u vreme vla= de konzervativaca, suvereno je vlađala izv. oksfordska škola — ustvari apsolutni iđealizam, koji je bio prihvaz#&0 formalističku ljusku a odbacio dđijsjektički sadržaj Hegelove filozofije .Glavni njegovi pretstavnici bili su Grin, Bredli, Bozanket i drugi, Početkom XX veka došlo je pod uicajem naglog porasta radničkog pokre= ta do pokušaja stvaranja jedne kompromisne neutralne filozofije koja bi, iobože naoružana naučnim faktima prevazilazila obe »zastarele« »krajnosti« — i ma“erijalizam i iđealizam. Tako se rodio »neorealizam« Džemsa Mura čija je jedna varijanta Raslov »neutralni monizam« odnosno »logička analiza«.
Rasl je? pre svega odrekao svaki
drugi pozitivni smisao filozofije sem »logičke analize« stavova koje su empiriske nauke utvrdile. Pilozofija ne. može da daje neka nova saznanja o svetu ,a najmanje da se bavi samim praktičnim problemima ljudskog života. Postoje problemi koji spadaju u područje posebnih nauka, a zatim postoje i »pseudo-probiemi«, a to su oni koji nemaju nikakvog smisla, i kojima se uzaludno bavila prethodna spekulativna i metafizička. filozofija, T'iilozofija ne treba.da.ima posla ni sa jednim ni sa drugim već da prouča=vanjem logičke forme pozitivnog sa= znanja doprinosi njegovom razjašnjavanju, i prevazilaženju zabluda, konfuzije i dvosmislenos“i, kojima često vođi sam naš neđovoljno savršeni jezik. Ova Raslova »logička. analiza« kao jedino umesna filozofija proizišla je iz logistike, što je neobično važno za shvatanje ne samo Raslovih već i Vitgenštajnovih filozofskih koncepcija. U logistici je Rasl učinio pokušaj egzaktnog definisanja i izvođenja svih matematičkih pojmova i izgradnje čiave matematike polazeći od izvesnih najelementarnijih neđefinljivih logičkih. termina i neđokazivih logičkih aksioma. Ovaj metođ trebalo je sad, po iđealu koji je još L'ajbnic postavio, proširiti na ostale oblasti znanja, i pre svega, na osnovne probleme tradicionalne filozofije. Pri*om je Rašl tragajući za polaznom tačkom koja bi odgovarala njegovim logističkim aksiomima postavio pređ sebe isti onaj problem osnovnih najproštijih »elemenata« sveta, kojim se već bavis Mah i davno pre Maha Berkli. Tako su za Rasla poslednji elementi ili činioci iz kojih je čitav svet izgrađen, — kako materija tako i duh — izvešna atomska fakta ili »događaji«, Čitava analiza logičkih formi ustvari je analiza načina spajanja Ovih poslednjih konstituenata sveta. Jezikom se relacije fakata vrlo često konfuzno i dvosmisleno izražavaju, a to je bio uzrok ogromnih zabluda i nasrtanja na besmislene probleme. u +radicionalnoj spekulativnoj filozofiji, Filozofija odnosno »logička amaliza« treba da očisti ljudsko saznanje od tih zabluda i problematiku kojom se ona bavi od tzv. pseudo-problema, * Međutim kođ samog Rasla prema oceni njegovih sledbenika a pre svega samog Vitgenštajna, bilo je još mnogo i »metafizike« i tzv. »pseudo-problema«. Ovo je sasvim prirodno kad se uzme u obzir đa je i sam Rasl spađao u one »realiste« o kojima je Lenjin govorio da »u svakom pojedinačnom pitanju mešaju materijalistički i idealistički pravac«,, i da je zaokret Izvršen od strane Vitgenštajna, a kasnije filozofa bečkog- kruga, bio zaokret ka subjekt*ivnom idealizmu.
LOGIČKI ATOMIZAM I TEORIJA SLIKA
Naravno, ovđe je subjektivni idealizam mnogo rafiniraniji, precizniji, bogatiji terminolog!jom, prividno mnogo tešnje povezan s naukom no u vreme vladike Berklija. Polazna tačka Viigenštajnova čak potseća na marksis*ičku teoriju odraza — to je njegova »teorija slika«, jedan od Osnovnih njegovih doprinosa »logičkoj
- analizis. Osnovna teza te teorije jeste
tvrđenje da je elemenftarni stav slika fakta.
»Mi sebi pravimo slike fakata, Elementi u slici zamenjuju objekte. Kad
#4 Lenjin, Materijalizam ı empiriokriti-
cizam, str. 358. . (Nastavak na osmoj strani)