Књижевне новине

(Наставак са прве стране)

— Ви сте још раније споменули Паламаса. У чему је његов значајр

— Од Костиса Паламаса (18591943) почиње епоха народног језика. Он је извршио спуштање тонау поезији. Песници више не говоре са трибине и по пијацама, То је интимна поезија. Паламасов утицај био је снажан с обзиром на његову јаку личност. Међутим, нови песници чи„не напоре да изађу из тог оквира, сада литература покушава да се обогати и са страних извора.

Господин Димарас је пратио своје речни умерено широким али отсечним покретима руку. Ти покрети личили су на покрете зидара кад слаже цигле, Он је наставио:

_ — Претставник модерног“ лиризма је Ангелос Сикељанос (умро 1951). После њега нове тежње најбоље изражава Сеферис... И Сикељанос и Сеферис враћају се, сваки на свој начин, Калвосу и Соломосу, обојица су их поново открили.

— Приметио сам“ да се овде још увек много говори о Калвосу и Соломосу. Шта је јаче као Сеферисов извор: Соломос или савремена поезија у свету2 То је мешавина. Дрво остаје чисто грчко. Соломос је пример слободе п неконформизма. Соломос је сам писао да хоће да узме из класичног доба Хомера, из романтичарског Шекспира и да онда створи ново... Код Сефериса има утицаја Пола Валерија н Томаса Елиота, Сеферис и Елпот имају сличне проблеме, Али, понављам, могао би да постоји Сеферис и да није Елиота,

== Да ли су Сикељанос и Сеферис освојили читалачку публику 2

— Ту поезију треба дешифровати, То је потешкоћа. Али Сефериса углавном читају млади.

— Да ли има тешкоћа у односима између писаца и публике с обзиром на то да се језик литературе и штампе, а нарочито штампе, ипак разликује од језика којим грчки људи, укључујући и образоване, говоре у свакодневном животуг Можда постоји проблем скупоће књиге2

— Проблем је више у тешкоћи читања. И код писаца. Велики проблем је, например, у модерној поезији што се тешко може запамтити, а поезија мора бити таква да се памти.

Упитао сам господина Димараса о Николаосу, Казанзакису, чији је роман „Алексис Зорбас“ преведен на више језика и доживео огроман успех у Америци. Било је очигледно да господин Димарас о томе има своје мишљење и да би морао подуже да га објашњава. Упутио ме је на своју историју књижевности. У њој о Казанзакису има десетину редова. И ја сам се сетио да је на почетку разговора савременим грчким песницима дата предност (мада има такође угледних критичара у Атини који не мисле исто). Господин Димарас више није имао кафе, а ја сам већ био испушио своју че-

тврту цигарету (док ми се кафа охладила). Упитао сам: — Да ли код вас (што је чест

случај у Југославији) писпи и усмено преносе своја дела публици, да ли приређују читања и одржавају дискусије са читаоцима»

— Углавном држе предавања, али ретко. .

— Могу ли писци живети од литературе >

— Писци већином раде Као новинари. Романсијери, ако успеју, могу живети и од литерарног рада.

— Опростите ми што постављам ова иситњена питања, али моје колеге интересоваће каква професионална удружења имају грчки књижевници. — Јединственог удружења нема. Постоји више удружења, заснованих мање на идејној повезаности, а више на личном пријатељству, која се баве углавном што бољом прођом књига.

Баш када сам решио да моје последње питање буде о томе шта би господин Димарас могао да предложи за превођење нашим преводио“ дима, када сам то казао и када је он одговорио: „Арго“ и „Демони“ од. Теотокаса — њеко је ушао у собу. Изгледало је да господина Димараса чека посао. А и ја сам се журио на Акропољ, чудесни брег који даје чар Атини, великом, пријатном и светлом, мада помало и безличном граду, заливеном сунцем и опруженом под бреговима пред морем. Ах, да! Док је господин Димарас причао, ја сам, с времена на време, гледао како се са друге стране прозора лагано њише једно зелено дрво и како на њему, као ја-

пански _ лампиони, – бледоруменим пламеном горе скоро сазреле поморанџе, Март 1954 у Атини СЛАВКО ВУКОСАВЉЕВИЋ

2

СУСРЕТИ

ЗА И И

Нема чко позориште

пр“

МЕ МАН КО ОУ

у провинцији Пепе. |

"и ЕТИНГЕН — то је град типич»

. них саксонских кућа чији се спратови "надвишују испа-

дајући, у облику обрнутих степеница, са изрезбареним

па фолклорно шарено, на свежој масној прној подлози, обојеним дрвеним гредама (тако да му већ присуство тог примарног материјала, дрвета, и оних наивно шарених боја даје нешто интимно блиско), град удобних и тихих гостионица за грађане и солидне мајсторе, град снене старине и живописних оптимистичких јутара кад се једе свеже пециво и кукуричу петли, град с брзом речицом што се одједном од некуд створи под ногама, из траве и поља међу куће и асфалт, па је куће и асфалт опет прогутају, град у који се једном дневно стиже возом из захукталог Рура, железницом сразмерно спором и фамилијарном, и то У ноћ, да би се једном дневно, ујутру (но стварно опет у ноћ), могло онамо отићи, град у коме кретање на станицу и са станице оживи пусте и звонке ноћне сокаке; Гетинген је мали град. Путници вуку кофере, један, па и по двојица, тројица, силуете које се клате и приближују; градски аутобус, као У Сомбору или Вршцу, соло зврнда у тишини, а јутро се разликује од вечери по том што пекарски момци промичу кроз измаглицу испод уличних светиљки са корпама покривеним свежом белином згужваних врућих чаршава. Ноћ је у њему као нагла осека: светлосни сигнали упорно намигују, али узалуд, јер су сокаци празни дан и

са добром трупом и честито урађеним послом, Па је све, доиста, тако и било и до краја текло, солидно — а то је доста за изненађење, Мада сам први пут гледао комад и слушао текст, ниједном нисам добио голи и убоги текст само, згужван у лошим устима и изтажен невичним ногама, него текст »доношен“, текст кроз глумца и са њим, игран и живљен колико год је то он сам, онакав, допуштао.

Свакако, није то била трупа, дан-два раније, у Диселдорфу гледана, Густава Гриндгенса — данас најинтересантнији немачки театар — ни Гриндгенсова музикално танана и лирски компримирана режија Господског дома од Томаса Вулфа, али све је ипак стајало на висини због које Хајнца Хилперта, руководиоца гетинтеншког позоришта, с разлогом стављају међу најбоља послератна позоришна имена у Немачкој, а његов театар уз бок Гриндгенсовом Шаушпилхаузу, минхенским Камершпиле и Резиденцтеатру, као и Кенертовој трупи у Хамбургу или Селнеровој у Дармштату. После сам наишао на објашњење: пошто су велика позоришта разорена, израсла су нова на малим и средњим бинама, што у савременој Немачкој само још подвлачи вајкадашњу црту децентрализма; каткада — па и данас тако — до те мере да центра уопште нема, него се оно големо германско пространство, и културно, и политички, и економски, неуобличено разлива тамо и амо. И стварно, човек који

СОФОКЛОВ „ЕДИП“, ДАРМШТАТ 1952 (ИНСЦЕНАЦИЈА ФРАНЦА МЕРЦА)

саобраћај усахнули у лагодну провинцијалну сањаву ноћ, и негде по ивицама око бившег градског платана, од кога је данас остала још само једна малко наерена кула, владају још аутентично трагови прошлости, боктера и дремљивих ноћних патрола. Град је прошлог лета свечано прославио хиљадугодишњицу постојања.

У Гетингену влада чувен универзитет. Он се рашепурио по читавом граду својим факултетима, семинарима, институтима, аулом, мензом, студентским манежом из времена власуља, својом масом радних студената, својим лекторима, асистентима, доцентима, ученим професорима, испитима и оценама, фуснотама и дисертацијама, библиотекама и лабораторијима, атмосфером строгог мишљења и раног легања, те кад сам, сам у ноћи, кренуо кривудавим сокацима да мађем позориште док је мрак истеривао из зграда лице прошлости, утварно, од масивне романтике до немачки солидно трезвеног рококоа, — чинио сам то да бих некако стресао са себе строгу школску прашину и осетио какву такву уметничку реч, једину, чинило ми се, кадру да, и строга и топла, и луда и стилски везана, продре до ненаучног, безобличног, неухватљивог, али, на крају крајева, неопходног живота. Нисам се надао бог зна чему међу фуснотама уметности нема века, — али сам био спреман на све, само да не осећам више честиту доследност њихове природе.

Имао сам среће: играли су Мукма: јера и добио сам карту. Цукмајер ваљда једини модерни домаћи драм тик који се данас у Немачкој држи, и сасвим ми је било свеједно што МУ играју Улу Виндблад, пред“ ратну још драму; стрепео сам једино од глумаца у овој подзоналној немачкој провинцији, али се и то коначно разрешавало у извесности столице и топле сале, кулиса и завесе, што на крају тек падне с конопца па милосно-шаљиво све ликвидира.

А нисам имао право. Чим се утасила светлост и рефлектор пао пред још спуштену завесу, пред којом смо, У“ лазећи већ, приметили некакав расточен и умашћен црвени отоман, — пао на тај отоман, а из оркестра се, после добро прорачунате паузе, почели пењати глумци: вагабунди и улични певачи, дебели, мршави, брбљиви и ћутљиви, пратња и незлобиви телохранитељи Карла Михаела Бергмана, шведскот "песника анакреонтика из ХУПТ века, чију судбину драма третира, наративно и забавно, љубезнохумано и социјалнорационално, реалистички и патетично, модерно и помпезно, у мешавини стилова и идеја, чим су се, дакле, глумци појавили и погледали овамо на нас у препуној сали, јасно је било да имамо посла

је видео већину од побројаних трупа не може ипак да да одређен суд о природи немачког позоришта. Можда баш оно једно мало, невиђено, крије снаге и елементе који ће замишљени суд из основе изменити. — Да ли, отуд, смем рећи да је немачки савремени театар у бити на линији веома солидног и уједначеног играња, али помало конзервирајућег, помало стојећи на резултатима чија је свежина донекле већ минулаг На високом нивоу, од снажна упечатка на гледаоца, који га пуни упркос врло високих цена, али од упечатка који на ивици своје консолидације полако почиње осећати извесну затвореност и плафонт Не знам може ли се тако рећи и да ;

ли су узроци таквом стању у плафону или баш у основи; у самој тој болно пресеченој и обезглављеној земљи, којој су видици у мраку а садашњица тако замршена, упркос наглом порасту стандарда, буљуцима аутомобила и беласавим, хладним површинама новоградњи. Али нешто може рећи и репертоар. Савремене немачке драме нема, а послератни период одликовала је грозничава тежња да се накнади оно што је пропуштено у време Хитлера и ратне катаклизме, па и од тог се мало шта задржало. Елиот, Фрај, (Сартра већ нема), Жироду, Клодел, Амуј изничу на плакатима, али све више у друштву старије немачке драме, од Шилера до Хауптмана., Гриндгенс поставља Вулфа, концертира га, читаву своју дивну зграду претвара у његово сетно и горко светилиште, 2 сутрадан на тим истим даскама је Хофманстал са Непоткупљивим, бечки лаком и бриљантно празном комедијом солокарактера, играном такође з1п #00 општа тенденца тог позоришта замућена је и проблематична. Ево и других: Камерштпиле (Минхен) — Манон (прерада по опери). Тиги (прерада по приповеци од Колет), Разбијени крчаг (Клајст), Анђео стиже у Вавилон (Диренмат, савремени Швајцарац; лоша оцена); Резиденц-

Египатска драма на салцбуршкој сцени

На репертоар салцбуршког позоришта „Моцартеум“ стављен је прошлог месеца ,„Пигмалион“, комад египатског аутора Тевфика ел Хакима. Ово драмско дело (без икакве везе са Шоовим „Пигмалионом“), засновано на причању из грчке митологије, пожњело је. у Салцбургу велики успех. Извођењем ел Хакимове драме, пише аустриска штампа, прокрчен је пут културној сарадњи између Аустрије и Египта,

"турдецерненти,

теат инхен) — Разбојници (Шилер) ПРИ МИ (а а ПСЕ

Сај мирал Боби ; тиши је амо могућно уврстити и Беч, читав ће комплекс постати још тежи: ту су и Нестрој и Шекспир, Шо и Фрај, и, дабоме, популарни локални хумор. Знају то Немци, и кукају због тога, али изла» за за сада нема.

Тако старија драма и нехотице чини основу савременог театра, и репертоара и стила, иако њена богата традиција не може да задовољи немире савременог гледаоца. Но глумачки и режиски тај театар је на поузданој

висини. Оно што се у том погледу на-

томилало и израдило до Хауптмана, првенствено У натуралистичкој њего= вој драми, то је, консолидовано и зрело, легло у његове основе, и то одређује коначни стил претставе и кад се ради о покушају да се нађе ново и даље, И Гриндгенсова идеја о доследној интерпретацији аутора, при чем се позориште претвара, потпуно, за то вече, у ауторову институцију, и она је само једна субјективна и талентована варијанта досадашњих немачких тековина. Минуциозни детаљ, од инсценације до глумачког израза, натуралистичко, у немачком случају акрибично преношење реалне, непатетичне речи, маленог покрета, кондензованог и свесно уздржаног од свега гласног, широко разиграног и на срећу и срећно импровизованот, то је основа и самог Гриндгенса, а у минхенском или тетингеншком случају то је и основа и кров Кочијаш Хеншел У Резиденцтеатру последња је реч тог стила, адекватног комаду, с претстава узнемирујуће потресна и умирујуће заокружена, као од злата и слоноваче изрезана камеја; али такав је и Разбијени крчаг У Камершштиле, а то је Клајст и познија романтика. Беч је сличан томе, па ипак са нотом нечег лакшег и прозрачнијег. Игра је у Бечу збиља игра а не збиља, метафора а не панична верност стварном, лепрш један и уморни помало већ осмех и талентована ноншталантност. У тој игри има духа и простора: свесна своје природе, она сврху драме — да делујући мења не жели да постигне силом, већ насмешено ироничним саветом, слободом 0опредељивања. Па је таква и игра. Али глумчева интерпретација нажалост хистриона — није, у занатском региону „небрига и лакоћемо, него рад и напор, и оно што лагахно из ње струји резултат је савесне и упорне интелигенције.

Најзад, још реч о питању организације. Сваки од квалитетних побројаних театара носи име једног човека, оног који га је створио. Био сам иу мањим, где одлучујућу реч воде. кулградски оци, под чијом се силом уметност стопила у бутер. Уметнички руководиоци тих позоришта стењу и жале се, пишу по новинама и захтевају напуштање обзира на обзире, честиту и јавности одговорну службу уметности. Да ли узалудг Вероватно, али сасвим извесно, на штету уметности, и најзад на штету друштва.

Но у Гетингену претстава тече, и све ово што сам испричао, ја још не знам. Само изненађено радознало гледам шта се то збива у овом провинцијалном граду, из своје столице, обложене црвеним и малко по ивицама поабаним плишем,.док масив галерије сече полукруг изнад глава и жмуре црвена светла над улазима, далека и налик на тихе далеке прозоре шумских колеба у зимским бајкама.

Напољу онда, била је стварна зима и ноћ, и град је безбедно утуткано спавао, ту под руском зоном, као и за време Вилхелма, и још раније, и још раније, смирено, под дебелим перинама под којима се, за олакшање душе и тела, сваке ноћи изгуби мало зноја и мало брига.

БЕШЛИЋ АНА: КОСТ

самосталност, |

–_

ЛИРИКА У ПРЕВОДУ

ОРИС Пастернак рођен је 1890

године у Москви. Док је Је•

сењин никао међу брезама и

до свог краја певао о њима,

све више се везујући за зе+

мљу и сету, док је Мајаковски ишао по радничким предграђима проси+ пљући узавреле риме, дотле је Борис пастернак, тај невесели и болесно повучени човек, растао у добром дому свог оца, уметника и академика. Првим стиховима обележио је свој раз• војни пут: окренуо се себи, бацио рус ке у траву и песак. О томе је певао чак и кад су по Русији беснеле борбе црвених и белих. Тада је Мајаковски подигао пушку и с многим другим 0-+ тишао на војну. Покушао је да над виси врења свог доба циклусом песама Изнад баријера. Многи сматрају да су му то најлетшше песме. Тада је својим стиховима помирио футуризам и симболизам. Доцнија руска стварност није га могла узбудити. Нису га волели, окренутог трави. Зажелали су му реч и он је морао напи+сати Друго рођење, неискрену и бледу књижицу стихова. После тога писао је, али о томе како је било лепо.у. детињству Приче, Сачувана грамота, Детињство Љувеђрса, И та проза пуна је са+ моће, Нису му опростили зачауреност, колико ни махнити индивидуализам | Бориса Пиљњака и сетну болест Јурија Ољеше. Ољеша је коначно ућу= тао и то је протумачено: „стваралачка криза“. Пиљњак је убијен као „јапански шпијун“, а Бориса Пастернака (још: је жив) нападају као „великог пријатеља запада и западњачке буржоаске културе“. Скоро су му и забранили да објављује. Код нас је преведено само неколико његових песама,

М. Б.

Борис Пастернак

иза КРЕТАЊЕ ЛЕДА

О клијањима младим

Прољећна земља сањати не сме. Из снега грумен изронџо

И обалом се речном црни.

Зора се као крпељ упила у залив, Рибарска шатра под старим у . Стасоњ, И крст и торба опарама, И вечера само с месом.

До подне жатље,

Затим мраз земљу гужва. Грми тловећиг санти покољ И ножевање коматина.

Ни живе душе. Крчање само, Тутањ тужни, ножева звекет, Сатте у сударању

И шткргутаво преживање. 1915

ки СТРАШНА ПРИЧА

Промениће се све.

Натравиће се град.

Алљм се тпробуђена тлашљња деце неће опростити. "

Не може се заборавити страх Што је браздао лица. Стоструко тлатиће

Ђаво све.

Затамтиће се његова пуцњава. Поттуно ће забележити време Да је чинио што је хтео

Као Ирод у. Витлејему.

Настаће нови, летит век.

Дако нестану очевици. Мучење малих богаља, Не могу се заборавити.

(Превео Миодраг Булатовић)

КЊИЖЕВНЕ НОВИНЕ Х ЧЕТВРТАК, 25 МАРТ 1954