Књижевне новине
.-
(о
д л о м ак
ОРЕД њега, престижући га у пролазу,
намлазиле су групице сељанки које су се с празним судовима на обрамицама враћале са пијаце. Једна пуначка, однекуд позната му младица, журила се да стигне две своје другарице. Њено округло зајапурено лице било је уоквирено чистом белом марамом испод које су вириле од зноја улепљене коврџице смеђе косе. Она га у пролазу ведро погледа и назва бога. Познавши је, Лука се непријатно трже и успори корак. У забуни поче да се пипа по Џеповима, као да нешто тражи, Напипавши случајно дуванску кутију, он застаде крај пута и поче да савија цигарету.
Јутрос, при доласку у Лозницу, он се и спред радње Стеве Стапарца незгодно _сударио с једним немачким подофициром. У моменту кад је био закорачио у радњу да купи лувана, изнутра је, лаким младићким скоком изашао Немац и налетео на њега. При судару Немац се тренутно намргодио и лако га кврцнуо прстима по мишици, а Лука се тргао као да се изненада о нешто опекао. Отскочио је устрану и скинувши капу збуњено поздравио подофицира, који га више није ни погледао, него наставио да разговара на немачком са Стевином женом, која је била изашла за њим на праг и љубазно му се смешила,
У том моменту поред њих је нашила групи“ па сељанки које су носиле поврће на лозничку пијацу. Међу њима била је и ова пуначка младица која се Луки малочас учинила однекуд позната. Она га је у пролазу погледала подругљиво и мало заставши тихо му дошапнула. „Ма, богати, да ли то скидаш капу Шваби или оној што се онако лепо смеши на њега2“
Сећање на То изазивало је у Лукиној души
нешто гадно, љигаво. Чинило му се да се он оним понизним скидањем капе непријатељ ском војнику на неки начин морално изравнао са оном спретном трговкињом и да је баш на то и мислила она лепа младица кад му је ју“ трос упутила онај прекор. Она се Немцу, непријатељу, курвински смешила, а он му пониано скинуо капу... Не, није он више онај новек ради кога Стана сада грицка лист нане да он кад дође кући не би осетио мирис ракије, које би она, овако предвече, радо пијуцну» ла чашицу-две. Није то што га се бојала, јер је он и сам, када се њих двоје по свршеним пословима усаме, радо с њом попио по коју чашицу ракије, него из неке чедне уздржљивости коју је увек показивала према њему и ра ди које је он Стану и сада, изко већ у годинама и отежану, волео исто онако као и када је била млада, ; · Да гаје онај бар ударио! Него само прсти“ ма, као да би стресао прашину са своје нове зеленкасте униформе. Као да није хтео да пр ља целу руку о њега!.., А можда је то баш син једног од оних које је он Петнаесте са својим бомбашима заробљавао у борбама око Пожаревца. Један од њих имао је исто она» ко уско лице са крупним коњским зубима, Само... онај се није онако победнички сме• шио. Није!... 5
И док је млада сељанка У белој повезачи замицала иза Белокапића кућа, Лука је са незапаљеном цигаретом У уздигнутој шаци и тешко дишући стајао на средини прашњавог пута пред сликом једне кишне октобарске ноћи. Кроз шум кише чуо се жамор туђинске војске која се смешта на преноћиште по опустелим сеоским кућама, док се испод његових колена и стиснутих шака, у којима је држао јуришну каму и отшрафљену четвртасту крагујевачку бомбу, благо угибала мокра ледина... Не, није Лука био кукавица.
Није! 5
„Немцима се може помагати на разне начине, али њихов најбољи помагач је наш страх“. О Милане! Милане! Младост је то! Лепота! Није то синоћ говорио Милан, то је говорио Лука тридесет година млађи, И боље оплемењен сазнањем о људском достојанству им лепоти живота. Али шта он, отац, да ради кад преконоћ упадну У кућу и одведу те везаног жицом Као Војиног Аврама, Кабло«
Једна тврда шака спусти му се на леђа“ широко богињама избраздано лице опанчара Јеше изрони иза његовог рамена.
— Не пасује нама ловцима да сами са собом разговарамо по путевима, Ни да будемо стари, Зашто си се запустио, Лука
Гледао је необријаног Луку озбиљно, жљиво.
Лука се обрадова сусрету и са Јешиног рамена прихвати врећу у којој зазвеча неколико опанчарских калупа. Он је данас, као и увек кад дође у Лозницу, навратио Јешиној кући, али му је тамо нека погрбљена старица, која се грејала на сунцу позади кућице, рекла да се Јеша са женом и ћерком отселио за ЈЉубовију. Њега је зачудило што му Јеша о томе није био ништа јавио, али старица је била скоро сасвим глува, а и знао је да Јеша још поодавно није у добрим односима са властима, па се није даље распитивао.
— Да, отселили смо за Ковиљачу, у ону КУ“ ћицу Јокине мајке под Гучевом. Тамо не важи полициски час, ,
__ А мени рекоше за Љубовију!
—- Како за кога, Лука,
Смешио се на Луку својим широким отвореним лицем,
Луку је збуњивало Јешино ведро расположење и неко младалачко држање, Искра љутине затрепери му у гласу:
— То као зец. Забацујеш трагове.
па»
САВРЕМЕНА ПРОЗА
Њ.
п Ри по ветк
Сиве Јешине очи сузише се у леденом сме-
"шку. Левом руком потисну поставу свог ове-
шталог сељачког гуња и из његовог десног џепа указа се крајичак масивне дршке француског војног револвера.
— Ма богати! Зар си га сачуваог... То од оних што смо седамнаесте добили на Ветернику уз прве машинске пушке. 3
— Јуче ми је у Комирићу Јубо Рађевац показао како се из њега може пуцати а да се не вади рука из џепа. Само мало прогори постава... Лука и Јеша друговали су још из детињства. Сељачић из подринског поља носио је у Лозницу канту са млеком и застао на мосту Штире да мало протрља озебле прсте. Испод моста изашао је са високо заврнутим ногавицама опанчарски шегрт који је ту штавио коже. Гледајући се искоса, шегрт је поцупкивао 0озеблим ногама, а сељачић дувао у своје помодреле шаке, Онда је сељачић пружио шегрту канту с млеком, из које је овај, загринувшн се, повукао неколико гутљаја. После су недељом заједно ловили ракове по чкаљама Штире, а једном су, већ као одрасли младићи, и неко време заједно одлежали у лозничком затвору. Чувени лознички кошкар Рамо, одевен у богато муслиманско одело, седео је једног недељног јутра с прекрштеним ногама на травном зараванку код ушћа Штире у Дрину и са достојанством човека чијим се подвизима у крвавим тучама по вашарима надахњивала и месецима духовно живела цела Циганска мала пушно на дебелу ћилибарску муштиклу. На распростртој шареној марами испред њега, поред које је била забодена у земљу оштра сребром опточена кама, лежала је овећа гомила сребрног новца, док су мало даље, испружена на трави, дремала на јутарњем сунцу два његова помоћника — мамца.
Рамо је одбијао тусте димове и с времена на време погледао низ Дрину. И кад се на превоју пресушене отоке код Панића пуревина указао дуг низ сплавара, који су се с примљеном зарадом враћали пешке из Раче, идући у низу један за другим као гуске, он је оштро изустио: „Ево их!“ и дугим жутим прстима спретно прихватао три умашћене карте које су му лежале на крилу. Његови помоћници протрљали су очи и почели да погађају „попа“. Не обраћајући пажњу на сплаваре, који су пристижући један за другим радознало застајали и убрзо око њих образовали Руст круг, они су се жустро препирали о" првенство и љутито гурајући један другог лактовима, стављали новац на срећну карту и скоро увек добијали, Рамо им је с великодушношћу пијаног босанског бега исплаћивао добитке и с времена на време, тобож заборављајући но-
Улица »Два
(1 -Р И ЏП
ЕШАВАЛО ми се често да присуствујем појавама које нису биле у току ствари. Одједном наиђе нека година у мој живот, која није као остале године. Има и зиму и лето и пролеће, али јој је: сен недостаје. Недостају читава три месеца. После лепих, најтоплијих летњих дама, већ сутра падне снег. | Указивао се чудан призор, цвеће. и бујна трава по лољанама се заледе... Јадни сирочићи, још живи цветови стоје у стаклу леда. Кад пролеће дође, лед се отоли, а ивеће умре. Али се дешавало да се сва друга голишња доба изоставе и онда опет дође зима и цвеће стално стоји У леду. Стоји грање пуно лишћа у леду, стоје топли кровови, из којих нису одлетеле тице селице, у леду. Типе су мртве, слеђене. Како је тек људима кад после лета одмах дође зима. Жене нису спремиле топлу одећу и дрхте у цицаним хаљинама и босих ногу
| Љуб
КЊИЖЕВНЕ НОВИНЕ ж ЧЕТВРТАК, 25 МАРТ 1054
| Миодраг Борисављевић |
ИЗ ЕњЕ%
вац који је лежао пред
њим, широким покретом руке вадио из мепа чоханог јелека опшивеног читавим сплетом свилених гајтана сребрну ситнину, док су му кроз раширене | прсте _ испадали по крилу блистави полудинарци.
Сплаварима су засветлиле очи п они су се
убрзо умешали у игру. И док су Рамови помоћници добијали веће а губили мање улоге — са сплаварима се догађало обратно. _ Јеша и Лука били су тога јутра пошли у риболов и заставши неко време радознало гледали ову добро увежбану пљачку. А онда је Јеша рекао сплаварима како ови људи хоће да их опљачкају и почео да им објашњава њихове коцкарске трикове. На то Рамови ортаци насрну на њих као расрђене звери, али их дочекају чврсте песнице окретних младића. Јеша је У то време од неког обућарског радника френтера био научио неке јапанске вештине у тучама, којима је 'и Луку поучавао бубецајући га за време њихових недељних лутања по дринским шикарама, те се коцкари зачас нађу под њиховим ногама. Али сплавари, ошамућени жељом за лаком зарадом која им је због ове туче могла измаћи, прискочише им у помоћ, те Лука и Јеша једва читави измакну из гужве.
Када су сплавари погубили новац и дошли мало до памети, они се сете Јешиних речи Рама и његове ортаке претуку и побацају их у Дрину, Рамо некако остане закачен на кршу вира и после се. искобеља и полумртав дође у Лозницу.
Јеша и Лука били су тада окривљени као потстрекачи у убиству.
Доцније, сећајући се овога, Јеша се од срца смејао Лукиној срџби на сплаваре. Ни рођени га отац, говорио је, није онако истукао. „Па, Лука, људи увек више пате што хоће
= добро него што чине зло“. Он иначе није во-
лео да мудрује и људима соли памет.
Сада је стајао према Луки п савијао цигарету. : 1 — Добро је што смо се нашли, Лука. Хтео сам иначе ово које вече да дођем доле до те-
ветра«
Е 14 к 4)
у сандалама. Старији људи назебу, добију кашаљ и тресу се од њега. Сви су тротоари испљувани.
И ја сам збуњен, Три месеца која су изостала у таквој години унела су неред У мој живот. Све што сам предвиђао да ћу свршити у та три месеца, мора да пропадне. Све је поремећено, моји послови, односи са људима. Требало је да се видим са неким тих месеци, заказао сам виђење, а месени су изостали и пореметили све. Шта да радим» ТУ се није могло ништа да учини. Нема их, и ствар је готова; Не могу да упливишем ни мало на то!
Дешавало се да пођем у правцу једног града и стигнем у сасвим други град, често у град који нисам никад нашао ни на једној географској карти. Људи у њему говоре ме ни неразумљиви језик, Сви ме гледају са чу“ ђењем као да сам дошао са друге планете. И мени се чини да сам отишао на другу планету, а не тамо где сам се упутио. Може. да се замисли у какве непредвиђене догађаје
упадах у таквом случа| ју, нарочито кад би се
десило да се у томграду _ заљубим у жену чији језик не знам, ни обичаје, ни навике, па чак, и која има друкчији лик него што га имају обичне жене, Једном сам се нарочито зачудио не томе што је једна жена у непредвиђеном, неочекиваном граду имала већи број, мени познатих, органа, већ што је имала и такве органе које за цело време свог живота нисам срео ни код једне жене, за које нисам прочитао ни у једној медицинској књизи, ни оној која је говорила о нормалностима, ни оној која је говорила о патологији. Волим да говорим о женама, па кад сам већ почео, да наставим у том правцу... Није било ретко да сам легао крај једне жене, У сасвим обичној прилици, ми да сам се пробудио крај друге, Тако сам се једном пробудио поред бебе, тек рођене. Размишљао сам, гледајући балавче како плаче, да сам оплодио ону која је уз мене ноћас била, и да је
:. МУНА
бе, Слушај, богати, ако ово дана неко наврати твојој кући и запита да ли знаш некбг Среју из Радаља, ти му реци: јес, баш јуче је про шао овуда са неком женом. И покажи му пут ло колебе Маричића настојника.
Говорио је просто, слободно.
= То као неки одзив и лозинка,
_— Ваља нам се тући, Лука, Нема друге.
Лепио је језиком папир на цигарети и гле“ дао Луку у очи.
— Тући2 А деца, Јешо! Ти не знаш какве ја сада муке мучим... Хтеде рећи: са Миланом. Али не рече, Јеша му је сада по нечему личио на Милана.
= Па ради деце се и морамо тући с разбојницима ... Него, пази, нека онај, онај што ће те питати за Среју из Радаља, не иде преко оног брвна код ушћа Штире...
— Јес, тамо се сада често мотају немачке патроле које крстаре од Ковиљаче.
__ Него нека прегази горе повише Митине јале.
Лука га је гледао у грозничавој недоумици. Како он то! Тако одједном. Само откуда ли је тако сигуран да ће он пристати 2 Пристати 2 Па он је већ пристао! Јеша га није ни запитао да ли пристаје, а он већ... Како то Јеша — просто, другарски, Па тако том треба! А не као Милан, „МИ“ „МИ“. Сад је и Лука један од тих ми! Неће њега. више онај зрикави рудар гледати са висине. Као да је У оној својој чворноватој- главурди скупио сву мудрост света, Чекај, брате! Да се упознамо! Лука је патрно Кад си ти правио шаре по пепелу.
ес! 1.
А деца2 А кућаг... Не! није он пристао, Ни на шта он није пристао! Сад ће он рећи Јеши да га не петља“у те ствари, Помисли, али не рече. Свеједно, вечерас ће он размислити о свему томе и сутра вече скокнути преко поља до Ковиљаче. Зашто сутраг Одмах ће му рећи! Заусти, али кад погледа Јешу У очи, он му исприча шта је данас видео у Николи вој радњи. |
Јеша га је пажљиво слушао. А онда се мр“ годно осмехну.
—- А зар ти мислиш да о томе не Немци 2
— Немцир Јеси ли ти полудео, Јешо!
-— Сумњива је та њихова ратоборност, Лука. Сумњива! ·
Луки севну кроз главу како се данас зачу“ дио Када је онај млади игуман, онако као узгред, рекао да Немци немају ништа против нашег младог краља и да сад по београдским гостионицама и каниеларијама слободно истичу његове слике,
Хтеде да то каже Јеши, Уместо тога он се искоси:
-— А што онда убише претседника општине “ Липовцу, оног што је, кажу, са дозволом Немаца носио револвер2
Јеша се суморно осмехну.
__ Неће њима Немци замерити што ће они, да би заварали народ, смаћи понеког њиховог удворицу. Е ни ) |
__- Па с ким онда мислиш да ратујеш> Кад је тако! С ким2 у
Поред њих прозврча мотоцикл са два немачка војника којима су о врату висиле крат“ ке машинке.
знају
она у једном нарочитом процесу, друкчијем него што се то обично _ дешава, цело своје биће претворила у ову бебу... Једном сам се, пошто сам легао са женом од четрдесет година, пробудио са девојчицом, крај себе, од шеснаест. Устукнух ужаснут кад је она, будећи се, покушала да обавије своје дечје руке око мог врата. Нисам никакав злочинац, никакав Петар Киртен, Али девојче продужи да ми говори и тепа онако како ми је тепа-
„ла синоћ и сву ноћ она четрдесетогодишња.
жена, која је могла да јој буде мајка. Грлила ме је и љубила ватрено, а њене младе руке, као младе змије, пузиле су по мојим косматим грудима, као кроз густу траву. Не могу да опишем шта сам тих тренутака доживљавао, Нећу да скрнавим ничије уши са оним што сам морао да доживљавам. Такво чудно понирање у непредвиђене тренутке. Тек како ми је било, кад бих грлећи осам ндаестогодишњу девојку заспао,у љубавном блаженству, а будио (се ужаснут са осам-
десетогодишњом старицом у наручју. Нећу никога да ужасавам, прећутаћу то, Прећу“ таћу.
Уместо свега, испричаћу _ једну _— другу
причу. Једнога јутра пробудих се, и као но бично „прво бих се загледао у таваницу. ДУго бих тако лежао, а онда бих се тек сасвим расанио и устајао, Обично, кад бих отворио очи, гледао бих у поцрнелу таваницу, пуну паучине. Тог пута, кад отворих очи, оне ми се испунише _ бојама _ које су се лелујале на светлом стропу, Као да је гипсану таваницу, дивно урађену, неко засуо провидним цвећем. Као да је над мојом главом било огледало у коме се огледала нека дивна, цветна башта, Иако сам био бунован, приметих ову промену, али, навикнут на неуобичајене лризоре, реших се да о томе размислим после, Сад сам се задовољио да уживам у тим бо јама, пре него што ишчезну и пред мојим се очима укаже паучина и поцрнеле греде, Време је пролазило, сасвим сам се раса• нио, али цветни призор се настави. Обазрех. се око себе и приметих да ништа у мојој соби није било онакво какво је увек било, Па то и није била моја соба... Моја соба је била таванска соба само са једном постељом на ногарима, једним столом и столицом и са мно• го књига ло поду, по којима су вршљали мишеви, .. Међутим, ја сам био у једној, луке сузно намештеној, соби, која је имала огром» ну, дивно сређену библиотеку, зидове од стакла У којима су спавале погашене сија(Наставак на страни четвртој)
а иеу