Књижевне новине

лик ОВНА

УМЕТНОСТ

НОВЕ ТЕЖЊЕ У НАШОЈ СКУЛПТУРИ

ОЛТА ЈАНЧИЋ: СЕДЕЋА ФИГУРА ОВИТЛАЦ нових пдеја који је после 1948 захватио све области нашег културног жи“ вота, убрзо је из основа изменио наше слпкарство, док је скулптуру тек периферно дотакао. Разлози спорог напредовања наше пластике бројни су п доста комплексин. Довољно је, ппак, навести само неколико: њену малу традицију, комерпијализованост везану за њен утилштаран карактер, притисак инвеститора и средине... Ове компоненте, и многе друге, здружене 38једно делују и деловале су разорно на њу у перподу после ослобођења, тако да се она све више удаљавала од слободне креације а све више приближавала еснафском занату. Овладао је шаблоп, склероза, летаргија. Невероватан број лоших споменика прекрио је целу земљу, Њихово ницање као да никаква контрола не може да заустави. Мако млада, наша скулптура је у очигледној декаденији чак и у 'односу на опо што је јуче створила. Њено стање доста је критично,

Посматрана из оваквих, песимиистичких перспектива — односно ретроспектива — изложба шесторо сарашника Томе Росандића има посебан п не мали значај.

Њена општа оријентација је: савремено, ново. Евидентан је известан. презир према устаљеним визуелиним схемама. Академске концепције портрета, акта, фигуралне комтозиције готово су у потпуности напуштене, Уместо пажљиве опсервачије и знализе, ритам маса и синтеза. Преокупације формом су битне. Поједина решења често нису толико последица унутрашње потребе, колико рационалног испитивања пла-

стичних могућности. Тражи се језик модеран, жив, упечатљив, И изгледа сигурно да само преко оваквих тражења — која су управо данас неопходна — наша скулптура може да направи продор у будућност,

Ова општа тежња која провејава кроз целу изложбу постаје индивидуално одређенија чим се приближимо појединим (излагачима.

Олга Јанчић, например, настоји да што адекватније што савременије преведе на језик пластике један хуман садржај, Она не полази од форме ка садржају, него од садржаја ка форми: интиман доживљај је — узрок, форма — последица. Емоционална али неуједначених вредности, и нехомогењних решења, она пде од архитектонске статике и прилично нагла“ шеног култа снаге, до Барлахове па тетике п 'реминисценција на стећке. Изгледа да је у фигури која седи, моделираној снажно, схваћеној у кубовима и теометриски дефинисаним по вршинама, конципираној у виду живе, духовите арабеске нашла равно. тежу и пружила доказ о својим правим могућностима и карактеру своје личности, који је више у снази него у рафинману,

Гржетић је изложио неколико племенито моделираних скулптура које карактерише тежње маса ка елипси и лопти, — међу њима и један изврстан портрет чврст у волумену и мек у изразу. Промашен је, међутим,

велики акт. — Чистота у форми, упрошћеност и одуховљеност, лепа. осећајност — то су засада обело-

дањене компоненте Гржетићеве индивидуалности, Друкчији је Стојадиновић, Интелектуална радозналост, финоћа и духовитост његови су основни атрибути, Разноврстан, у колебању између чисте апстракције и инвентивне стилизације — Стојадиновића засада: пр“ венствено занимају моде гућности _ скулпторског израза, Треба истаћи, уз то, извесну склоност ка. финим, издуженим обли » цима којима се одлику, ју његови актови, не што одвећ украсни,

Солдатовића, међутим издваја од већине ње гових другова известав немир, који понекад ра. збија чврстину његове окулпторске форме, растрзане и импресиони“= стички титраве, Специфична тежина његовог хуманог потенцијала је изгледа — највећа, што постаје јасно чим се простудира и доживи његова композиција „Прва љубав“. Истовременост у осећању нежности, самилости и тра“ гике даје његовом стварању неку унутрашњу потпуност.

У односу на Солдатовића, Ана Бешлић је антиподна индивидуалност, Цекоративност, фина стипизација, женственост и лакоћа, смисао за енте-

ЈОВАН СОЛДАТОВИЋ;

· зложба сарадника у 5 Томе Росандића

ријерску модерну пластику, њене су |

најуочљивије особине,

Упоређен са другим _ излатачима, Сава Сандић је најмање отступио од „реалистичког гледања“. Али им он је окренут синтези, архитектури маса. Он има и срећних тренутака им несрећних падова. У сваком случају туђа му је блистава игра духа, каприси укуса, бизарна лирика. Али, у два-три дела, има једре монументалности и нечег елементарног људског. Као ишшто се види дистинкција између појединих излагача ми њихових наклоности доста је осетна. То је свакако разлог за.оптимизам, Бар на овој изложби, природно, још није могуће потпуније „сагледати > уметничку физиономију ових младих Ууметника, Њихови радови понекад се међусобно демантују и не може се тачно знати која ће тенденција лостати доминантна, која је најличнија — она коју демонстрира један односно други експонат. Битно је ме ђутим нагласити да они, као и неки њихови другови, имају смелости за авантуру и праве обдарености, За разлику од сликарства, у скулптури још није дошло до великих врења и поларизација и зато — из стратегиских разлога — када је она у питању пре је дужност подржати оно

САВА САНДИЋ: МЕЗИМЧЕ

што негира стерилна, застарела схватања, него прецизно оцењивати и евентуално превремено говорити, 0 „новом“ виду „модерног“ академизма, М. Б. ПРОТИЋ

НОВ ЗАМАХ У ШИРЕЊУ МУЗИЧКЕ КУЛТУРЕ

Поводом оснивања Друштва пријатеља музике у Загребу

Музички живот Загреба необично је жив и интензиван. Њега карактерише уз плодан рад музичких писаца и репродуктивних уметника старије и новије генерације и појава све већег интересовања за музику код оних та-

ПРВА ЉУБАВ

козваних ширих слојева народа, изван прилично уског круга љубитеља музике, Овде је реч о стварању Друашштва пријатеља музике, које је овога месеца основано у Загребу.

Појавом овога Друштва, музички жи+вот добио је неопходну и заиста надопуњујућу компоненту која се у релацијама целокупне музичке активности код нас може означити као једна од завршних у. садашњој етапи нашет музичког развоја... Инспирисани мотивима племенитим и чистим музички уметници и педагози излазе из сужених оквира установу у којима делују и ексклузивних друштава У којима се крећу. Невидљиви зид који дели репродуктивне уметнике и сталну музичку публику — укључивши ту и њен снобовски део — од оне плахе и бојажљиве, још неформиране али заинтересоване, — тај „невидљиви зид“ већ данас не претставља онако јаку препреку какву смо имали само коју годину. уназад.

Откривање латентних знакова афинитета слушаоца према музици, постепено прилагођавање његових психичких способности тонској, мисаоној и осећајној структури музичке материје — основни је и општи задатак Друштва. Његови чланови „намеравају да га у Загребу реализују оснивањем музичке читаонице, слушаонице и, посебно, музичког универзитета, а у унутрашњости организовањем дописне школе, која се не би ограничила само на рад путем дописивања, већ и на редовно обилажење појединих места од стране концертаната и предавача. Издавање популарних музичких дела, неговање кућнот музицирања, јавне дискусије о извођењима и делима, и још други задаци с подручја музичког живота очекују да буду извршени у склопу поменутих циљева новооснованог Друштва пријатеља музике.

с. 0.

" сматран

ЕКСПЕРИМЕНТ У УМЕТНИЧКОЈ ПРОЗИ

Нови роман енглеског писца Петрика ли Фермора — „Вислине са острва сен Жак“ означен је, на ступцима лондонске критике, као успео експеримент у уметничкој прози. Читав низ елемената које читалац очекује од романа, у Ферморовом делу недостаје. Дијалога готово и нема, ниједан карактер није дат у целовитој; експозицији. Све је одевено необичним и уобразиљом, Па ипак, фабула је сасвим чврста, Писац је ставио излагање догађаја који га интригирају У уста једној старици, некој Францускињи, једином лицу које је преживело, пре неких педесет година, вулканску катастрофу на острву Сен Жак, у Француској Западној Индији, Она приповеда шта се све збило на том острву на дан уочи ерупције вулкана, када је под лавином настрадало четрдесет хиљада потомака прнаца-робова. и креолске аристократије. ; Ли Фермор је досед објавио две књите — „Путниково дрво“ и „Време за ћутање“. Оба ова дела наишла су на добар пријем код читалаца и кри-

тике. Ехи

САВРЕМЕНА ХОЛАНДСКА МУЗИКА

У пПетнаестом и Шеснаестом столећу диригенти готово свих црквених хорова и дворских оркестара по Европи били су Холанђани. Такозвана Холандска школа доминирала је у музичком животу Континента. Године 1700 Амстердам је био центар музичке издавачке делатности који је привла+ чио најчувеније композиторе Францу“ ске и Италије. Али у креативној му“ зици допринос Холандије У Седамна• естом, Осамнаестом и деветнаестом веку био је безначајан, нарочито у поређењу са Италијом, Француском, Немачком и Аустријом, које су управо у том раздобљу дале најдрагоценији прилог европској музичкој култури. Тек у првим деценијама нашег века поново се чује за холандску музику. Томе је у знатној мери допринело оснивање (1888) симфониског оркестра У Амстердаму, тела које је отада претстављало стални потстицај холандским композиторима. Ови су се, пак, афирмисали пред иностранством Двадесетих година, и то најпре кроз дела екстремног модернисте Вилема Пијпера, коме уједно припада и заслуга што је ослободио холандске композиторе од изолованости, у којој је живела и стварала претходна генерација. Његова Трећа симфонија, настала 1926, још увек узбуђује слушаоце, и садржи сва обележја његовог екстензивног музичког стварања. Стога се Пијпер и може сматрати за вођу групе савремених холандских композитора, који су, ма колико различити у својим концепцијама и тежњама, свесни свог места у међународној музици. У Амстердаму је недавно изишла публикација, намењена иностранству, у којој су сакупљене монографије о дванаесторици истакнутих претставника савременог музичког стваралаштва у Холандији.

3

ЈОШ ЈЕДАН ГУБИТАК АУСТРИСКЕ ЛИТЕРАТУРЕ.

После смрти тиролског романсијера Рајмихла, аустриска литература претрпела је још један губитак: у Инсбру-“ ку је, у тридесет и седмој години живота, умро Рајмунд Бергер, који је за једног од најдаровитијих међу млађим драмским писцима. У

Први позоришни комад Рајмунда Бергера — „Пролеће с вештачким цвећем“ стављен је на репертоар у Инс-= бруку 1949 године. Том комаду следиле су ускоро трагедије „прерушени анђео“ и сатирична комедија „Савременици“. Његова „Балада о нагом човеку“ извођена је прошле године у Бону, а недавно и у Бечу, а „Враголан из Лимбурга“, кога је начинио према класичним узорима, налазио се 1955 на сцени бечког Народнет позоч ришта.

Од своје седамнаесте године, после једног с несрећног пада са скијама, Бергер се кретао само уз помоћ штака,

(Наставак са треће стране) лице, пловиле у акваријуму рибе и расло чудно цвеће, Писаћи сто био је право ремекдело. Скочих као ошинут и погледах у постељу. То је била дивна постеља, широка и дивна за љубавнике, намирисана. Кад бејах

"млад, сасвим млад, желео сам овакву посте-

љу. Али је много времена од тога прошло, ја сам заборавио на ту жељу и већ годинама мирно живео у мојој таванској соби, са књигама на поду и мишевима у њима. Сетих се прича из детињства, чаробног штапића који остварује све, Али брзо одбацих такву мо-

- гућност,

Полетех прозору и разгрнух тешке завесе, На суседној кући прочитах име улице: „Улица цвећа“. Ја сам становао у улици „Два ветра“. Често се мењају називи улица, али

"овога пута није се радило о простој проме-

ни имена, било ми је јасно. Вероватно да сам ноћас залутао враћајући се кући исцрпен од лутања и глади и отишао у другу У лицу, У туђи стан. Али то није било могуће, знам да сам ушао у улицу „Два ветра“, један ветар ми је дувао у леђа, други ми је

Улица » Два ветра«

ударао У лице, као п обично. И док сам се пео уз мрачне таванске степенице, један ветар ме је вукао да ме сруши у приземље, а други је тежио да ме избаци кроз отвор димњака. А ипак, ово пије био мој стан, и улица је била друкчија. У њој нису дували ветрови, већ је расло цвеће, дивно, мирисно цвеће. Напољу је било тихо и сунчано. Ништа од ветрова, Брже почех да се облачим с намером да се што пре одавде – очистим, али тог тренутка једна лепа девојка угура У моју собу колица од никла и стакла, у којима је био мој доручак, Какав доручак. Хтедох да се извиним, да сам се забуном нашао овде, али ме девојка, стално се љубазно смешећи, претече и рече ми да се плаши да је јаче скувана кафа, те да ћу морати да је добро разблажим млеком.

Девојка је била млада и лепа, Понудих је да доручкујемо заједно... Она као да беше пријатно изненађена том понудом, али одби да је прими и хтеде да се повуче. Задржах је, започињући разговор о времену. Она је одговарала на моја питања, смешила се, и видео сам да је била заголицана мојим по-

нашањем према њој, које је било онакво какво имају мушкарци са женом кад им се допада... Задиркивао сам је, пио кафу и јео двопек са путером и медом. Чим се мало заситих, обавих јој руке око стаса, привукох је п пољубих желећи да је свалим на кревет. Дивно би било љубити се у том кревету, тако мирисном и чистом. Она се вешто изви из мога наручја, и запрети ми прстом опомињући ме да би моја драгана могла да се љути кад би дознала за овај случај. Разуме се, она неће ништа избрбљати, али шта би рекла моја драгана кад би видела шта сам покушао. Видело се да се девојка не љути већ да јој је мило што ме има у рукама. Каква моја драганаг Ја немам никакву драгану! Девојка допусти да је још једном загрлим, али се онда оте и пре него што ће да затвори врата за собом, окрете се и запрети ми прстом,

Обукох се и запалих цигарету, којих је ва ноћном столу било у обиљу. Био сам сит и лепо сам се осећао. Спремих се да отворим новине, које ми је девојка, заједно са до. ручком, донела, али тог тренутка она провире и брзо ме обавести да наилази моја драгана, Збуних се, поправих кравату и погледах на врата. Млада жена, око деветнаест година, пуна грације, струка, тако танког, да бих

га могао шакама да обухватим, улете у собу насмејана, обисну ми се о врат, пољуби ме и седе крај мене на постељу, Распитивала се, кроз мале пољупце, које ми је стално делила, како сам спавао. Љубила ме.је само врховима усана, Била је сва танка и прозрачна, као оне дуге фигурице, начињене од стакла, али тако складна, и тако обла у исти мах кад и танушна. Покушах да је загрлим; али се она изви из мога загрљаја и, мада је била у домаћој хаљини, рече ми да' је не гужвам, Предложих јој да се свуче, Не, не сад, рекла је она, Треба рано да оде до шнајдерке. Вече ћемо провести заједно, она је већ косе дотерала за излаз, Неће да их квари, Лако, као у некој дивној игри, она изађе. Кад је поново ушла девојка да изнесе доручак, ја је и не погледах, мислио сам само на своју драгану, Откуд је била моја, кад је никад пре нисам видео. Обична забуна. Кад се све буде разјаснило, просто ће ме избацити одавде.

Ради се просто о једној непредвиђености, чудноватој непредвиђености, која ће проћи као и све остало. Ипак се одлучих да изађем и да проверим о чему се ради. Да ли сам залутао и ушао у туђи стан, или сам, можда, у неком другом граду. Треба нешто

учинити пре него што се врати моја драга

да свирати орасима ита парити па театар пали тами питати

КЊИЖЕВНЕ

„НОВИНЕ Ж ЧЕТВРТАК, 25 МАРТ 1954