Књижевне новине
ЕЊИГ
Т
Е ГОВОРЕ
С. Елиот
и елиотовци
мејер без значења нема времена и управо тај тренутак времена ствара значење...“ (Т. С. Елиог; „Тће Воск“) ПРОБЛЕМАТИКУ Елиотове поезије могао сам да продрем с мање или више напора, док ) сам читајући песме наших модерних песника, врло често остајао на мучном напору да докучим мисаоноемотивну дубину песникова света,
Мако је Елиот понекад заиста тешко разумљив, ипак сам успевао да интуитивно „осетим“ његову мисао им да уживам у комплексном садржајно-формалном јединству уметниково!: дела, док су ми многи елиотовци 0остали потпуно несхватљиви, јер нисам успевао, чак ни у најопштијем смислу, да доживим оно што се назива радотићу приликом поимања уметничког дела. Мислио сам: вероватно су елиотовци надмашили Елиота... Можда бих се и даље у томе погледу двоумио да ми до руку није дошла недавно објављена збирка Елиотових есеја о песничкој уметности. Преда мном леже две књиге; збирка Елиотових студија о песништву ми збирка модерног песништва која обухвата читав број једног часописа...
Елиотова концепција песничке уметности помоћи ће нам да се ослободимо страха ко нисмо у стању да схватимо, чак ни да „осетимо“, поједине модерне песнике, јер ћемо се уверити да управо „Бајрон нашег времена“ негира оно што се чини основном карактеристиком модерног песништва, а то је — бесмисао!
У преко двадесет есеја о суштини песничког стваралаштва и исто 7толико студија о значајним песницима почевши од Виргила преко Дантеа, Шекспира, Милтона, Колериџа, Вордсворда до Бодлера и Јетса — Елиот је изнео, теориски и примењено, своју теорију о модерном песничком изразу и песничкој уметности уопште. Простор нам не допушта да наводимо све аспекте са којих Елиот проучава песништво, да објаснимо његово схватање „слободног стиха“, „корелације између поезије и прозе“, „драматичности поезије“, „музикалности поезије“, „филозофије поезије“, „поетског укуса“, „аудитивне имагинације“ и „визуелне имагинације“, а камо ли да истакнемо Елиотово заиста „ново“ схватање класичних песника, него ћемо, овом приликом а сврсисходно намени чланка, пренети из Елиотове књиге она места која претстављају једну заиста модерну концепцију поетског стваралаштва; .
Музичко-аудитивни елемент у Елиотовим песмама заиста је уздигнут до перфектне бриљантности која језику даје нове високоартистичке вредности, али увек са циљем да искаже одређену мисао, идеју, Зато Елиот истиче: „„ Музика поезије није нешто што егзистира одвојено од значења. Иначе, имали бисмо поезију која поседује велику музичку лепоту из које не произлази никакав смисао, а ја никада нисам наишао на такво песништво. Постојећи изузеци показују само разлику у односу: има песама које нас понесу музиком, а њихов смисао поимамо као непосредну чињеницу, баш као што има песама у којима пратимо смисао док музика речи делује на нас а да је не примећујемо“. Из ових се речи види да Елиот сматра као основни задатак правог песника, а нарочито модерног, да постигне неразрушиво јединство између песничке форме и песниковог мишљења, које је, наравно, „излив“ преокупација савременог духа, у форми ослобођеној застарелих
конвенционалних _ изражајних _ средстава. Значи: данашњи песник мора поседовати осећање да треба казати нешто ново и да зна то изрећи на нов начин! Елиот иде чак тако далеко и сматра како „свака
револуција у песништву тежи да постане, а понекад се као таква и прокламује (Вордсворд!), повратак обичном говору“. Као да је хтео рећи да се у развоју песништва дешава да форма постане толико непотребно преоптерећена и нејасна да револуционаран песник постаје онај који успе ослободити садржај да би заблистао властитим светлом! „Музика поезије — истиче даље Елиот — мора бити она музика која се крије и тиња у свакидашњем говору нашег времена“. Али зато „музички склад звукова“ и „склад значења речи“ претстављају „две нераздвојиве, јединствене складности!“ Ако се удубимо у појмове који су продукт Елиотовог песничког и критичког генија и ту ћемо се уверити колико он инсистира,на проналажењу идеалног садржајног и формалног јединства У песничком стваралаштву. Такозвана уаудитивна имагинација“ је по Елиоту „осећање за слогове и ритам које се. пробија дубоко испод свесних граница мисли и емоција, осна-
жујући сваку реч, понирући у оно што је најпримитивније и заборављено, враћајући се своме постанку,
потсећајући на нешто, тражећи почетак и крај; то осећање делује кроз значења, не без смисла који може да досегне просечна свест и, сједињу-
Библиографија
Изашао је из штампе мартовски број часописа „Могућности“ (Загреб) са следећим прилозима: Аугустин Стипчевић: Браћа и невјеста; Ото Шолш; Седам пјесама: Јосип Барковић: На ничијој земљи; Савремена лирика Португала. У рубрици „Осврти“ » прилози: Јулије Гра-
бовац; Јакша Павлић; Анте Цетинео; Круно Пријатељ; Живко Јеличић; ликовни прилози; Милан Толић. !
Часопис „Млада литература“ (Скопље) у свом фебруарском броју доноси прилоге: в. Марковскогт, Т. Арсовеског, К. Жрпача, Р. пешика, М. Атанасовскот, А. Христовскот, и. Точка и других.
је старо и заборављено, свакидашње и садашње, ново и чудно, најдревније и најцивилизованије менталитете“. да се разумемо: јасно је да постоји по-. езија, а и проза, коју читалац може да схвати тек после дубоког и напорног понирања у њену суштину. Такве је поезије увек било и зато Елиот каже: „Извесну поезију која ме је највише одушевила нисам често могао да схватим приликом првог читања, има поезије за коју нисам сигуран да ли је још и сада разумем; на пример Шекспир.. Тешкоћа се понекад јавља и услед тога што аутор изоставља нешто што је читалац навикао да нађе у таквом тесту“. Дакле, било да је у питању шекспировска поезија чије бескрајне дубине читалац тешко може да досегне и увек у њима проналази нешто ново, било да је у питању недоречена песникова мисао која допушта читаоцу да сам изврши надградњу властитом уобразиљом, треба правити разлику између овакве врсте поезије која, како каже Елиот, „може да делује пре но што је и схватимо“, и оних стихова који нам на неразумљив начин говоре о бесмисленом! Ако извесна поезија делује на читаоца пре но што је он ментално схвати, значи да је њена форма толико произишла из садржаја да код читаоца спонтано али ипак асоцијативно изазива адекватне емоције, чак м пре но што смо свесно дошли до сазнања које би у нама покренуло доживљај. Да таквог сазнања није било У песниковој свести, онда он никада не би успео да дође до адекватне форме, Зато читалац не жали напоре да допре до онога што осећа да постоји. Уколико то ма у најмањој мери не осети, напор ће, што знамо из искуства, остати узалудан.
Једино ако поједине модерне стихове схватимо као експерименте који ће довести до резултата у будућности, они могу да имају своју функцију. Али, и у томе смислу треба опет цитирати речи Т. С. Елиота; „Промене се у песништву могу изразити у измени ритма, поетске имагинације, форме; правог експериментатора не потстиче нестална радозналост, куриозитет, или чежња за новином, или жеља да изненади и запањи, већ потстицај да у свакој новој песми нађе, као и у оној најранијој, праву форму за осећање над чијим током и развојем он као песник, у процесу непосредног стваралаштва, нема контроле“.
ВЛАДИМИР ПЕТРИЋ
МИЛОШ БАЈИЋ: ФИГУРА 1
%
Отплели смо венац. И сјај неизречни || | вејалце с руку Ко с прољећних грана на „Мртва срца наших древних дана,
на мртва крила која злобник скљлоти
Ко сад духу рече оно што га тлачм,
ко о оном што заблиста ореолом: Нашим треким, налимм страшним болом живот прокле ц он, од нас јачи — 2
Шта смо ттели, коме пошли усред густе
Тде да тпребродимо то огњено море 7... Земљу ч сад Сунце ваздањ оре, ц сад трепти кобно крило мртве птице.
па ни Сунцу што плодношћу дрема ч сенка га жлетог срца црно проиграва.
Ташти су покори, узалудне невиности
ДЕСИМИР БЛАГОЈЕВИЋ |
САН НЕВИНИХ РУКУ
Х
вечни.
тммице7
О светости које нигде више нема не казасмо јутру што освиће трагом
молитава,
бића! Мене
цч сад траже под небесним негде
сводом белим,
Хердерове заслуге
за нашу
културу
(О 150-годишњилци смрти немачког филозофа и књижевниха)
"===> РЕМДА је посвуда код нас истицано _ велико _ значење Хердерова умовања за сла-
венску дакле и за југославенску романтику, те његово значење за откривање свестране слике прошлости славенских народа, ипак се код нас није нашао нитко, тко би нам цијелу ту проблематику освијетлио и приближио. Код Нијемаца је цијели тај комплекс питања обрадио др Конрад Битнер у свом дјелу „Хердерова филозофија повијести и Славени“" (на њемачком језику, Либерец 1929).
Славенски народи, међу њима у првом реду Хрвати и Срби, имају оправдана разлога да се прикључе прославама њемачког мислиоца и књижевника Јохана Готфрида Хердера у поводу прославе његове 150-те обљетнице рођења. Хердер је био културни иницијатор и ортанизатор великог стила, оитроумни мислилац, пријатељ славенских народа, генијални критичар и хуманист позитивних вреднота.
Битнер је призакао, како је Хердерово мисаоно богатство дјеловало на поједине славенске народе. У првом поглављу црта: аутор филозофију повијести, у другом нам открива нити, које вежу Хердера м Славене, а у трећем приказује однос нНијемаца према славенским народима у течају 18. вијека.
Јохан Готфрид Хердер родио се 25 коловоза 1744, у Мохрунгену у Источној прусији. Почео је у Кенигсбергу студирати медицину, а затим је прешао на теологију. У том је граду пријатељевао с филозофом Кантом и Хаманом, Од 1764 г. дјелује у Риги као учитељ и духовник, У липњу 1769 одлази у Нант и Париз. У Страсбургу дође у дотицај с Гетеом. 1776 борави у Вајмару као генерални суперинтендент и зрховни консисторијални сазјетник, Од год. 1788 м 1789 борави у Италији. Хердер је умро 18 просинца 1803 у Вајмару. Још у младим годинама је Хердер почео сабирати народне пјесме, откриваФ 2
Чланак Ота Бихаљи-Мерина
у часопису
У угледном швајцарском | часопису за уметност Сгарћ:в (број 50) објављен је недавно чланак Ота Бихаљи-Мерина 0 југословенским средњевековним фрескама. Чланак је илустрован са више репродукција наших фресака у боји и у црно-белој техници. Констатујући, у уводу, да су ЈУ“ тословенске фреске дуго биле непознате и да су постале предмет светскот интересовања тек у току ових последњих деценија, а нарочито после овог рата, и то преко копија (изложбе у Паризу У Рата1вз де сћа:110 у Единбургу у Воуа! бсофећ Мизечти иу Лондону у Тафе Салјегу) Бихаљи наглашава да је права њихова лепота ипак и даље остала полутајна. Јер, ни најбоље копије, које су презентоване јавности Запада, не могу ни приближно да дочарају сву лепоту оригинала, „чији је сјај остао сачуван кроз векове у мистерији манастира саграђених Уусред шума, или на обалама језера, или у планинама".
Бихаљи затим даје оцену карактера и историског места и вредности наших фресака у склопу развитка уметности у овом делу Европе, и не само у 0 вом делу Европе. По његовом мишљењу југословенске фреске, премда Улазе потпуно »у домен византискот стила“, доносе и нешто својеврсно и ново у области зидног сликарства, „не ради се само о једном плодоносном
брету — жаже Бихаљи — Истока и
»Сагарћ!«
Запада, византиских форми и латинских форми, већ такође, и још и више, победу једне школе мајстора словенског порекла, рођених несумњиво ју клими византиској, мајстора који су, благодарећи једном потпуно локалном осећању и религиозној заједници, дошли до тада нових форми како у домену живота тако и вере и уметности“. Ослобођење српске цркве испол контроле византиске хијерархије и оснивање самосталне српске патријаршије после пада Константинопоља у руке крсташа врло повољно је утицало на даљи развитак фреско-сликарства. Српска прква — каже даље Бихаљи — фаворизовала је и помагала у то време реформаторск~ тенденције у: метника који су кидвак“ а застаре. лим традицијама. Нова 'чкола мај стора фресака разликовала се од ста ре, између осталог, и својом природ. нијом инспирацијом, и својом мањх статичном композицијом и својим у кусом израженим у портрету. Ову е волуцију у развоју наше фреске пре кинула је, нажалост, најезда Мусли мана из Курдистана и тако заустави ла за читав низ векова процес за кој се може рећи да је тек био започео
Чланак Бихаљи-Мерина је објавље: на три језика, француском, немачком и енглеском, и утолико је његово објављивање за нас интересантније " значајније, јер значи још један кора“ даље у упознавању културне јавности Запада с генијалним творевинама напшег средњевековног сликарства. ·М.
" штету
изворе језика, преводио је први пут Шекспирова дјела с истинским схваћањем његове исконске снаге, чиме је стварао основе за преводилачки рад Аугуста Вилхелма Шлегела. Хердер је претеча и њемачких фолклориста и лингвиста браће Јакоба и Вилхелма Грима.
Хердер је имао смисла и за дјела антике, али је увијек упућивао на изворну снагу народне поезије и истицао, да њемачки књижевници на своју затварају себи најбогатији извор инспирације, јер не узимају грађу и снагу за своја дјела из народа.
Хердер је издао дјело „Народне пјесме“ (Мо вНедег), које је познатије по наслову „Гласови народа у пјесмама“, које је дјелу дао издавач Милер 1807. За нас је занимљиво да је Хердер у своју збирку унио и наше три пјесме под именом морлачке т. ј. далматинске. Хердер није слутио, да многе
пјесме које је он сматрао народним нису заправо народне нето умјетне пјесме и да им је аутор на пр. Шек-
спир, Гете, Клаудиус, Дах, Флеминг, Качић и др. Хердер је превео пјесме У слободној, стваралачкој интерпретацији. У тој је збирци афирмирао своје мишљење, да је народна пјесма аутентични израз народне душе и јасна објава људског духа. (Х. А. Френцел: Датуми њемачке поезије, Клерепћецет ипа мивећ, Келн 1953, стр. 149).
Др Ћћ лидној цији) мачкој
Милан Ћурчин у својој је 6со-
студији (докторској дисерта„Српека народна пјесма у ње-
књижевности“ (на њемачком језику, Лајпциг 1905, стр. 220) посветио м једно поглавље под натписом „Хердер и српска. народна пјесма“. Наше пјесме уврстио је Хердер под именом „морлачке“ Он је превео три пјесме као народне, а то су заправо умјетне пјесме и зутор им је Андрија Качић Миошић. Ћурчин с правом истиче, да је Качићева Писмарица била једна од најомиљенијих народних пјесничких збирки, постала је права народна читанка. Хердер је пјесме превео односно _ слободно ' препјевао према Фортисову пријеводу. Свакако је Хердер први, дакле прије Вука Караџића и Јакоба Грима увео наше пјесме у њемачку књижевност, Др Ћурчин је оцијенио Хердерове пријеводе и упоредио их с талијанским предлошком и Жачићевим оригиналом. Хердер је унио три Качићеве пјесме и то: 1. Резта од Кођшеа 1 Мика Вгапкомјса (ап Сезапа уоп МпПоз Соршећ) чипа “ико Вгапкомећу; 2. Решта 04 КЖадозјаа Надобаца; 13. Рета од 5екше Јапкоуа, пебјака Фуојке Агавотапа 1 раззе Мизфај ђева (Код Негдега: рје зећбпе Рропте сћемп).
Хердер није створио снажна дјела попут осталих њемачких класика, али је он ипак својим књижевним фолклористичким и филозофским радом
дао толико потицаја, да се никако и никада не може избрисати
из њемач-
СТАНЕ КРЕГАР:
а ја немам, ни корака поема да у твоје
"крочим #'0 у реку што је с тобом делим!
овиуд дође, не знам. Теби ево %
Ти. ми буди, ти без зазора залутасмо к'о у тмурте дане
залутасмо у том давно обећаном граду. 1
Ти мермером пође. Сва у белом сред На коју ли страну, коме, — о том не
Само бакља срца на то свагда сећа, па смо жедни да и нама неко негде
Ветар стлиће стазу где охолост више душе лете миру ч ближе се сад зена
Рука моја све је бљеђа, све десница тања, м ја сјаја немам, ђурђевскога немам
ПРОЛЕЋЕ 1942.
УРАНТАЗИЈА НА ТЕРАСИ“
зене
жоје _. деснице! уза ме у најљућемн јаду, —
ттмце,
трољлећа!
гаталце врачи.
нешто зрачт ...'
и не сања;
зденца:
венца.
ЈОХАН ГОТФРИД ХЕРДЕР
кога духозног живота. Када је хердер унио своја дјела у њемачки народ, нестало је за увијек господства француске образованости и поезије У њемачком животу. Хердер је био један од најјачих промицатеља у процвату њемачке прозе. Његова хисторијска вриједност лежи у тому, да је он тријезном просвјетитељству супротставио полетно одушевљење, па и У питањима знаности и умјетности. Многе драгоцјене идеје, садржане у хердеровим дјелима, ушле су у њемачко образовање, а многе су у духу времена прерађене и данас су живе. Хердер је у односу Нијемаца према Славенима био антипод оном схваћању Хитлера и његових сљедбеника, према којем су Славени инфериорна раса. Штавише Хердер је идеализирао Славене.
У њемачкој књижевној хисторији (на пр, проф. Јосеф Надлер) има гласова, који истичу, да још није изречен суд, тко је више оплодио јачим, богатијим и вјернијим ·утјецајима деветнаести вијек: Гете или Хердер.
Хердер је цјелокупни образовни свијет продубио, проширио, помладио и обновио бројним потицајима и усмјеривањима. Није се дао завести ни од претјераних рационалиста ни од песимиста него је сва струјања свога времена спајао у више јединство, што
је одговарало његовој природи, која је тежила за хармонијом. Живот с Јохана Готфрида Хердера
(25 коловоза 1744 до 18 просинца 1808) и његова дјела и данас мстражују њемачки културни и књижевни повјесници. У поводу 150-те обљетнице његове смрти изашла је о Хердеру и велика монографија.
ИВАН ЕСИХ
КЊИЖЕВНЕ НОВИНЕ Ж ЧЕТВРТАК, 25 МАРТ 1954
„