Књижевне новине

САВРЕМЕНА Проза

(О о ДНИ ТОМ новом и дотад сасвим ађутанту упочетку су се проносили најпротивнији гласови.

Граф Бирон, суров и пакостан у интимном кругу кад би после дветри чаше вина избила његова простачка, груба ћуд балтичког Немца, говорио је да су сви ти Серби (он је презриво изговарао: Сјорби), Черногорци и остали полу-бусурмани који се довлаче у свету Русију да једу православни хлеб — дивљаци који су тек на ступњу прелаза у људску фелу. И озбиљно је тврдио како се код морлачких племена кичма продужује у реп и како сваком бар два пршљена вире из полеђине. Он би те своје шале, као увек говорио мало затворених очију и стиснутих вилица, кроз нос, на француском, строга и неумитна израза на лицу. Мада нико није веровао у те глупости, ипак је од тога нешто остајало и вукло се за Зорићем, као нека врста клевете у којој на дну има малчице истине.

Златна младеж, нарочито ордонанси и ађутанти, препричавали су, међутим, о њему једну новост која је изазивала готово болесну радозналост код петроградских госпођа. Шапутало се, наиме, да он, тај 30рић, крије у свом стану код Успенског Моста робињу, малте не дете, коју је довео из последњег турског рата, искусну у свима тајнама и вештинама љубави, Толико искусну да је кадра из човека измамити дванаест загрљаја за једну ноћ. И онај, који би то казивао, додао би на крају да само овакав један херкул какав је Зорић може то издржати. Тако се реп, који је Бирон прикачињао сиромашном ађутанту, преобраћао у символ моћи и ублажавао клевету о Зорићевом дивљаштву,

Ови лоши и добри гласови борили су се међу собом све док га добро не осмотрише на свечаном богојављенском пријему код Потемкина. У дворанама и салонима раскошне палате његова господара, млади и сасвим непознати официр, нискога порекла, странац без икаквих веза па двору и у руском племству, био је више од једнога тренутка главна сензација и најјача атракција тога вечера. Читав први сат, па и доцније, на махове, многи су погтледи били обрнути њему, многи су га старци и даме лорњетирали, свак је поштогод о њему проговорио.

Зорић се неопажено појавио и стојао скромно, непомичан крај зида, али без забуне. Стојао је као стари којник на стражи.

Врло високи људи често су поремећени неким нескладом у стасу п удовима, па се обично о њима каже „да су покварили неког другог ч0века“. МИ Зорић је био подруговић, али му је висина само појачавала општу лепоту лица, трупа и удова,

„јер је све на њему било у неком

складу који се одмах опажао и придобијао за њега. Хусарска униформа, коју је носио у свакој прилици, још више је појачавала утисак о његовој необичној лепоти, Маколико извраћена помешаном, нечистом крви и далеко од правога живота и природе, у петербуршкој аристокрацији преовлађивала је ипак добро“ ћудност руског народа и оно његово урођено осећање за лепоту. Зато је Зорић овога вечера побеђивао већ својим стасом.

На његовој униформи била су свега два ордена: о врату крст Светога Георгија и на прсима бела звезда шведска. Највише признање за храброст на бојном пољу и врло високи ерден странога владара код кога је једном претстављао царицу. Млади официр знао је да ће ова два ордена боље говорити о њему усамљени на његовим прсима него у низу са другим знацима и украсима.

Генерал-аншеф Остерман спази га и упита ко је и назва га у себи „Керл“, јер мада је био "добар Рус, још је мислио покаткад на немачИ неки спахија од Харкова,

ком. који се ту задесио, не уздржа се пего гласно уздахну малоруски:

— Ех, дитина!,;:.

Сви се око њега насмејаше признајући у себи да се Потемкинов ађутант добро досетио што је остао у хусарској униформи и што се није претрпао ордењем. А он је стајао леп и диваљ као млад јелен у тори... :

„.. Зорић се љубазно смешио, пазио да се поклони где треба, пољу био је чак и руку једној старој госпођи којој су га очигледно привели

КЊИЖЕВНЕ НОВИНЕ Х ЧЕТВРТАК !1

непознатом Потемкиновом

на балу

о мМм А к)

као егзотичну реткост, али је најрадије оћуткивао, јер се помало прибојавао да не каже штогод неукусно, Нарочито га је мучно француски језик. Око њега су сви ћеретали француски, говорили поуздлно и слободно о свему и свачему, о литератури и музици, о политичким и ратним догађајима, о женама и тркама. ИМ он је говорио француски, али се ипак дешавало да не разуме шта се говори. Имао је дар да свешти од језика колико је најпотребније, али даље није могао, И зато га је узнемиравало што су поред њега разговарали о неком господину Фонтенељу и његовој књизи о звездама, а он готово ништа није могао да схвати. Разумео је само да је том Фонтенељу Корнељ, славни драматичар, ујак,

Он је дубоко презирао све што је у вези са књигама, али је то потискивао у себи и брижљиво крио, трудећи се да савлада своју одвратност. Он и сад сетно помисли да мора набавити књиге господина Дидерота, зовоме Јенциклопедија фрапцеска, јер их већ и кадети држе по својим собама. И списанија онога господина Волтера, нарочито његово животописаније Карола, краља од Швеције. И. Словар филозофически од истога.

Он с нежношћу поче да мисли на ратове и Турке, на своје хусаре, на коње, шаторе, на живот у војсци и ва граници, на шуме, ветар, реке, на лов. Био је заборавио ране, ропство, глад, кугу, срдобољу и друге смртне опасности које је претрпео. Чинило му се да је тај прошли његов живот, маколико пун мука, био лакши и носио собом мање опасности, него ађутантство код Потемкина и ова вечер у његовим салама и салонима.

— Види, молим те, тај Фонтенељ је, дакле, нећак, сирјеч сестрић Корнеља, славног списатеља драматическог, — помисли Зорић и ваљда први пут у животу поче се занимати за нешто у вези с књигама. Али то је било само зато да му се у духу појави лик његовог љубљеног ујака, мајора Максима Зорића, који му је био место оца, и он одмах заборави Фонтенела и Корнеја.

Дошао је код ујака као сасвим мало дете. Из Србије које се сећао сасвим тамно, као у сну. Нема, далека земља, без обличја и гласова, само појам и реч. Нешто Као сан који се понавља. Па ипак једини утисак који му је остао: топлина, нежност. Сербија. Иногда славнаја Сербија. Он шапну сам себи то име.

Али све то потиснуше спомени болова. Дотле је, цело лето, па и преко зиме, докле се год могло, ишао бос а сад је у Русији морао навући чизме у којима је с муком ходао. Изгубио је вољу за јело, јер се морао служити виљушком. Он се насмеја. Сетио се како је најзад ујео посилног Николаја за рус ку и како га је ујак жестоко истукао, тувећи му тако у главу батинама, кад није успео речима, да _ Зорићи овде нису више сељаци него племи-

ВЛАДИМИР БЕЦИЋ: ПАСТИР (УЉЕ, 1936)

ћи, Мајор Максим Зорић био је добио уза жену четрдесет и две душе и његов сестрић није никако могао да се свикне на мисао да су ти мужици њихови робови. И опет га је ујак тукао, гонећи га да се држи пред кметовима на дистанци, Па ипак Симеон Зорић више од свега на свету волео је свог страшног бркатог ујака. Више него оца, матер, брата. Он му је све то заменио, Зато је узео његово презиме и примио његову славу. „Нема више на свету таквих душа“, помислио је и сад са тугом. Нека нејасна, тамна грижа проже његову свест и савест што му већ одавно није запалио свећу.

Зажелео је да побегне с овог бала“ да буде сам, али је и даље стајао право као_стрела, као гардист пред царичиним вратима и његово лице није издавало мисли.

— Пази га, Семјон | Максимович! Он главом! — узвикну неко близу њега, — Овамо медведе сибирски! Девојке без играча, а он се ту укипио! Зорић се обрадовао, јер га тај узвик ослободи од свега што се у њему пробудило. И гледајући право у очи дами, он смешећи се заигра рајнски валцер. Дама је била ситна и плава, с малим прћастим носем, а он висок и црнпураст, и можда баш зато њихова игра већ с првим кораком поста тако складна.

БОЖИДАР КОВАЧЕВИЋ

ДВЕ ПЕСМЕ

с ни

ЈУТАРЊА БЕЗБОЖНИЧКА МОЛИТВА

Нека ме не забораве њене руке лековите хо сунце коме у сну болесни тузе, врели од расцветаног сунца у мозгу.

Нека ме не забораве њене руке

окрепљујуће

што су истариле тугу овог тела, модрог од узанихг улица живота.

ВЕЧЕРЊА БЕЗБОЖНИЧКА МОЛИТВА

Нека јој очи буду моји пријатељи, без њи: ја бих титао ратаве зидове и знао свет само кроз крвава колена. [

Нека јој очи буду им моје гледање, без њит ја бих знао када лето постаје магла

само по лишћу на раменима,

ДРАГОСЛАВ ГРБИЋ

ВЛАДИМИР БЕЦИЋ: ФАЗАН И ДИВЉА ПАТКА (1936)

ЈУЛ 1984

ПРОШЛОСТ

(Наставак са прве странае)

наслову за нараштај о коме говоримо први пут употријебљен назив Млада Босна); „Културно пењање код нас, — каже он — које је отпочело, треба наставити... Тако спорим радом извршиће се највећи. прогрес у животу народа... и дизање његово до духовне слободе и моралне независности", Зрела и духовно веома радознала, омладина много чита поред домаћих и стране лисце, и размишља. Њена омиљена лектира је она књижевност у којој је наглашаван револуционарни национализам. Чита Кочићеву прозу, нарочито сатиричну, Ракићеве пјесме из Косовског циклуса, родољубиву поезију Алексе Шантића и Вељка Петровића. Подједнако страсно дискутује. У сарајевском кружоку, у кући Данила Илића претресају се „упоредо с лажју парламентаризма, с аграрном реформом, радничким питањима, национализацијом земље и демократијом, — филозофија Ничеова, књиге Матерлинкове, поезија Ередијева, пјесме Верхаренове шта се ту све није претресало!", а кад би наишао Гаћиновић, он би своје слушаоце уводио „час у филозофију Жан-Мариа Гио-а, час враћао у свет Платона, час развијао пред њима перипетије _ револуционарне борбе, а увек их позивао на жртву и подвиг“.

За љубав омладине према књизи и раду карактеристичне су Принципове ријечи: „Књиге су за мене живот" и онај Илићев извештај Гаћиновићу о раду у његовом кружоку: „Прочитали смо — пише он — и продискутовали књиге: Српска књижевност у 18 веку, Омладина и њена књижевност од др Ј. Скерлића; затим Чернишевског Шта да се ради, од Степњака Подземна Русија, Крапоткина из бечке Зоре. Сви су чланови претплатници Босанске виле и Отаџбине... Све школске предмете уче са успехом, ни један не пије и не пуши, а сваки је по седам пута отишао у народ..."

Извјестан број најстраснијих, најодважнијих али и најнестрпљивијих омладинаца, оних који су успјели да пригуше своје младо живот“ но осјећање и одвратност према смрти — издвојио се од општег тока мисли и метода рада Младе Босне и пошао својим путем, путем директне акције, путем личне жртве. „Међу нама је владало опште увје-

рење — записао је Цвјетко Поповић, један од преживјелих завјереника — да ћемо атентатима најбрже

деловати на људе да се револуционишу. На нашим мањим и већим скуповима непрестано се расправљало о потреби индивидуалне терористичке акције, као најбољем начину борбе у садашњим приликама..." Пишући о Младој Босни а мислећи на њих, Веселин Маслеша ће им одати овакво признање: „Ма каква била данас оцјена њиховог политичког рада и њихових метода борбе, ма какво мјесто они имали у историји, једно је сигурно и неоспорно: као људи и као борци они претстављају врхунац онога што један човјек може од себе да де".

Годину дана послије ових преломних догађаја — и још послије четири већ покушана односно извршена атентата у Сарајеву и Загребу! други један претставник Младе Босне, оне књижевне, Боривоје Јевтић, пише на уводном мјесту Бос, виле (30 дец. 1913) такође под насловом Млада Босна: „Ми ћемо да... констатујемо оне резултате које је већ дала Млада Босна ... Пре свега Млада Босна до данас још није ничим засведочила да ће унети нешто ново у српску књижевност. Она је била и сувише општа..." Приговарајући јој затим што није приказала особине босанско-херцеговачког ду(а, што није покушала да де себе кроз себе, он каже: „Одакле да се почне говорити о новим талентима младе Босне, У чему се огледа њи“ хова _снагаг.. ни „Ту је она (у Српској омладини) место свога уметничког. документовања у смислу чисте књижевне _ вредности, _ дала своје национално Кредо...", а Перо Слијепчевић, и као студент истакнути Младобосанац, забиљежио је касније (Напор, 1929): „Ми студенти у кружоку одупирали смо се Гаћиновићевом _ургирању терористичке акције; утолико пре су подлегали његовим бујним и болним речима

средњошколци.“

Књижевна Млада Босна о којој говори Јевтић највећим је дијелом била већ изишла из почетничке фазе. Њу сад претстављају Димитрије Митриновић „е• један од главних

ћ |

У СЕЋАЊУ

Покретачке снаге „Младе Босне«

идеолога и најбољих писаца нашег младог нараштаја" (Скерлић), затим Милош Видаковић, пјесник Царских сонета и суптилни књижевни критик („Стварање великих дела далеко је прече од ситних оделито бесциљних живота“), Јово Варагић, темпераментни борбени пјесник („Сад ћемо пјевати пркос, нек свијет цијели знаде..." и „Срце нам наше каже да смо ми огромна снага..“), па талентовани модерниста Драгутин Мрас, онда Драгутин Радуловић, Иво Андрић, Боривоје Јевтић, а од приповједача Драгутин Радуловић, Велимир Јелић и др. Преводна књижевност иде готово укорак са оригиналном; нарочито поезија, Пјесме У прози слободољубивог Уалта Уитме“ на у преводу Б. Јевтића, И. Андрића, особито одушевљавају омладину. По чланцима у „Српској омладини" Скерлић запажа Б. Јевтића који пише о „Новим генерацијама“ („Док је некада — омладина — волела песме пропасти, расула и ништавила, она данас воли живот не ради живота, него ради идеја и дела којима га испуњава") и П. Слијепчевића који пише о „Стилу, дијалекту, интерпункцији", залажући се за екавицу којом се и иначе већ служи претежан број младих босанских писаца. Посебно је забиљежено (Ј. Кршић) да су главни извршиоци Атентата, Недељко ' Чабриновић, млади типограф и једини организовани социјалиста међу. њима, и Гаврило Принцип, матурант, између осталог у јулу 1912 г. прочитали утопистички роман „Вести ни од куда" од Вилнама Мориса, социјалисте и пјесника. На своме примјерку књиге они су забиљежили интересантне –примједбе и подвукли мјеста која свједоче о озбиљности и изграђеном гледишту младог радника и гимназијалца. „Прочитах ову књигу — записао је Чабриновић на њеном крају — у времену, кад сам био индивидуално као и социјално у највећем контрасту с оптимизмом ове књиге.“ Отприлике у исто вријеме Принцип чита и „Дане и ноћи" Симе Пандуревића у којима је подвукао многе па и ове стихове у пјесми „Данаш-

њици": ,— " Бићемо, ипак, темељ својим гробом — _Бољем животу што бар нечем води — Ако не ча-

сном миру, оно рату — Ако не срећи, а оно слободи". Непосредно пред Видовдан 1914 он чита Крапоткиново „Благостање за све“ и с друговима дискутује о условима и могућности социјалне _ револуције _ код нас и у свијету. Из тих дана потиче и она његова чувена изјава која најбоље изражава огорчење омладине на лажни морал, анационалност, корупцију и одвратно себељубље грађанских слојева, нарочито чаршије: „Кад бих Сарајево могао сабити у кутију шибица, ја бих га запалио!" Касније, у тамници, Принцип ће при знати д"ру Папенхајму „да га је читање анархистичких списа побуђи“ вало на атентат. ш у њој ће се и он, ипак, огласити — својим првим и посљедњим — стиховима; Тромо се време вуче — И ничег новог нема — Данас све као и јуче — Сутра се исто спрема... — Ал право је рекао пре — Жерајић соко сиви — Тко хоће да живи нек мре, — Тко хоће да мре нек живи,"

За вријеме Рата биће објављен само један књижевни рад. Проповиједник непосредне, терористичке ак ције, вољен као херој и слушан као пророк, Владимир Гаћиновић објавиће у емиграцији, у Америци, двије године послије Атентата (1916) пјесму у прози „Другарици",

Вапредно зрела, дубоко социјална и напредна, Млада Босна је пјеснички нараштај који је жарко осјећао за свој народ и за њ горио и готово сав сагорио. Усто, он је први у Бо сни прихватио слогу Срба и Хрвата, од слоге прешао на јединство, Србохрватство, па на сложно југословенство, да заврши са интегралним _ југословенством, _ недјељивом заједницом — братством и јединством — свих Срба, Хрвата и Словенаца, »

„••- Моје је било мишљење рекао је Гаврило Принцип у својој изјави пред државним тужиоцем У процесу због Сарајевског атентата — да сваки, који има душу и осјећаје за народ који пати, требало би да протестује и учини што било, јер је освета слатка пи крвава."

Таква је, ето, управо и била, и тако је живјела и поступала Млада Босна, сва једно велико, устрептало

срце. | МАРКО МАРКОВИЋ