Књижевне новине
ЕЊИГЕ Г
(Наставак с четврте стране)
рене против карактеристика и свакодневних поступака владајуће олигархије којој је припадао и Волпол, о 45 и сам писац раније био
ачајно је да је имена вођа пуританске револуције из ХУП вијека Греј свјесно уметнуо накнадно; У првом нацрту он је, у класичном маниру свог времена, унио одговараЈућа староримска имена Катона, Цицерона и Цезара, А једнако је значајно да је спомињање тих револуционарних имена бар једном угледном сувременику, колико знамо, учинио читаву пјесму одбојном. -
Други дио пјесме настао толико касније и под сасвим другим условима, умногоме се разликује од првог. Говорећи о споменику на сеоском гробљу, о скромном појединцу који ће умријети и којем ће се поставити конвенционални епитаф у којем ће та скромност бити нарочито истицана, он је сасвим опћенит, безличан, готово сасвим лишен оригиналних, свјежих поетских слика. Првобитно, непосредно расположење у којем је пјесму почео, нестало је, а стојичке рефлексије недовољно су проживљене да би читаоца умјетнички узбудиле, Уствари, он је направио нову пјесму. У првобитном рукопису он је имао 88 редака, који су сачињавали цјеловиту иу потпуности успјелу пјесму. Али, управо последње четири строфе гласиле су као интимна исповест властитих душевних борбиу једном значајном тренутку његова живота, па је касније зажелио да тај завршетак промијени. Прешутјевши своје властите намјере, он је радије учинио једну опћу и моралистичку констатацију. Садржајно, тај је дио доста нејасан. Не знамо каква је веза између споменута и стиха 78 и оног епитафа на крају, ни ко је човјек о чијој се смрти овдје прича: да ли сам писац, читалац, или било ко трећир Греју је недостајало пјесничке снаге и, за» цијело, инспирације, али у првом реду личне храбрости и осјећаја индивидуалне _ самосталности насупрот прихваћених норми његове књижевне и друштвене средине, Тако није дјело објавио у облику какав би умјетнички и морално био, оправдан према нашем данашњем стватању, али већ и према схватању прве или друге генерације послије Греја.
Па ипак, та је пјесма као неки миљоказ у енглеској књижевној хисторији, Не само због друштвене критике изражене у првом дијелу, због његове демократске социјалне
пристрасности. За прави карактер пјесме још је значајније малограђанско уздизање скромног, трезве-
ног поштења, црта толико карактеристична за сентименталистичку грану књижевности ХУШ вијека. Тај сентиментализам јест критика класицистичке књижевности, која описујући друштво, потпуно је њиме задовољна, а уз благу сатиру изражава хармоничну, непомућену свијест у себе сигурних богаташа и 2 ристокрације који претстављају владајући слој. Пред крај стољећа букнуће под сунцем француске револуције сазрели Романтизам: дивљење и љубав према природи насупрот граду, једноставно, конкретно изражавање насупрот углађеној и исхитреној конвенционалној пјесничкој дикдији, имагинација и царство бајки и снова насупрот реалистичком по тематици, али некритичном и самозадовољном класицизму с почетка истог стољећа. Греј у својим пјесмама креће се између оба пола, али у Елегији он је тачно на пола пута: између града и природе он бира село;: изражава се још уз помоћ апстрактних персонификација моралних и психолошких појмова, упркос низу сретних и врло оригиналних стихова; а мисао га одводи на гробље, у свијет који више не контролирају друштвене силе против којих његова осјетљива и повучена индивидуалпост негодује, А из хисторијата постанка пјесме види се сав његов лоловични, компромисни положај као човјека и као пјесника, тако карактеристичан за читаву енглеску средњу класу, а особито у његово вријеме, .
Можда није претјерано казати да је преводилац до максималних мотућности пренио вриједности пјесме.
(Он не само да је готово дословце,
пренио смисао ријечи, већ је заједно с оригиналним ритмом и тоном пресадио аутентичну атмосферу. Како овом дјелу и одговара, стил изражавања му је чврсти правилан језик коректан и с врло
нашим пријеводима скоро обавезних — натруха провинцијализама И архаизама, ру“а правилна, а метрика тек на једном или два мјеста — У слабијем дијелу пјесме — једва примјетно поремећена. Свим овим постигао је и то да — управо зато, што је сачувао све садржајне квалитете —_ 12 слогова његова алексанлринца не дјелују другачије од енглеског
јамбског десетерца. | ИВО ВИДАН
ОБОРЕ
мало — у:
Безимени културно
(ПОВОДОМ ДРУГЕ КЊИГЕ
пр ОСТОЈИ једна широка 06ласт културно-просветне и научне делатности кроз коју пролазе стотине хиљада људи ин васпитавају се а
групе стручњака и анонимни поје-
динци припремају и остварују нове видљиве светове из културне и природњачке прошлости,
То су музеји. Данас код нас скоро нема _ ученика чак и из основних школа који није свидео музејске збирке, јер су равномерно распоређене по свим градовима. Исто тако велики је број и грађана посетилаца музеја. Али, ти дочарани · светови прошлости у витринама, те привлачне слике израђене као збирке на основу бескрајних истраживања и чврсто научно документоване, остају без имена оних који су их проучавали, поставили и оживели. Непознати су људи који су стварали 0вакве културне вредности подједнако важне за широко просвећивање маса као и за суптилан рад појединих научника.
А свака таква витрина у музеју, евентуално обложен зид са сликама у галерији, сличан је написаној песми, или научном чланку. Свака збирка је дело и плод несаломљивог продуктивног рада, она је оригинал, сложен, — место да је написан, насликан, извајан или компонован, — од неког археолога, етнографа, историчара и историчара уметности, или природњака. И док је и најмања песмица, уметничка скица, музичка пиеса или научна белешка потписана, дотле су непозната имена оних ствараоца музејских витрина, збирки и самих музеја. Јер нигде није њихово име забележено, иако се њиховим културним и научним стварањем користе многи, често много више него неким другим научним, књижевним, уметничким или музичким _ радом, заштићеним и ауторским правом.
Две књиге „Рада војвођанских музеја“ изашле у Новом Саду 1952 и 1953 године, које заједно садрже скоро 600 страна већег формата, двогуби су докази музејског стваралаштва и писмености, и уједно неми протест, што је први део делатности остао безимен. Јер, на крају прве књиге, у одељцима из живота и рада војвођанских музеја и музејски кадрови, на табелама се види колика је и каква била та стваралачка музејска снага у Војводини и шта је она у себи „око себе и за себе учинила. Тако је после рата било свега 4 музеја у Војводини а 1951 већ 15, отворених за посетиоце и у пуном раду. Те године музеји су имали 50 сталних службеника, док је 1945 постојао само 1 музејски стручњак, Најречитији је број посетилаца музејима, — 1945 г. износно је 1000 а 1951, после 6 година, већ 250.000. Овај нагао скок посетилаца привукле су не само добро уређене и разнороде збирке — сваки тамошњи музеј има археолошку, етнографску, историску и уметничку збирку, а понекад и природњачку, — већ и предавања и тумачења посетиоцима у самим збиркама. Оваквих тумачења је последње године било око 1500. Тако је сваки музејски стручњак у Војводини током тих 6 година био научни радник, који је поставио оригинално музејске збирке, — оне се никад и нигде не постављају шаблонски по неком општем плану и правилу, и увек су нова креација и документација. Уједно је био такав стручњак наставник, предавач, васпитач приказују“ ћи живом речи дела која је створио.
Жеља овога приказа је да у најосновнијим цртама истакне теме које су у „Раду“ обрађене, без икаквог појединачног тумачења. Оне су увек везане за ужи крај саме области и говоре о римским и варварским тврђавама, једном келтском опидуму, бронзаној остави, античким гробовима „иконама на стаклу, жаришту | социјалистичког _ покрета, старосрпском насељу, панонској керамици, манастиру Арачи, народној ношњи, и о целој ниски других 3анимљивих _ питања из војвођанске археологије, етнографије, историје, уметности и природописа. То све заједнички чини мозанк културне и природњачке прошлости ове области и расветљује безбројна питања која су се у стручњацима гомилала и сала добила одговор. Јер Војводина, раније и сувише заузета уметношћу и књижевношћу, сада је тек „Ра дом војвођанских музеја добила научни преглед бар за оне
КЊИЖЕВНЕ НОВИНЕ Х ЧЕТВРТАК 1 ЈУЛ 1954
И ЊИХОВО стварање
„РАДА ВОЈВОЂАНСКИХ МУЗЕЈА“)
„дисциплине које су у музејима заступљене. Међу именима која су се истакла на том подручју споменућемо само она која од почетка после рата тамо носе музејски живот на својим плећима, То су Бранко Василић из Сремске Митровице, Рајко Веселиновић из Панчева, Павле Валенрајтер и Софија Димитријевић из Сомбора, Марија Ђурић из Новог Сада, Борислав Јакуов из Јаше Томића, Коста Милутиновић из Новог Сада, Лука Надлачки из, Кикинде, Шандор Нађ и Рајко Николић из Новог Сада, Коста Петровић из Сремских Карловаца, Растко Рашајски из Вршца, Јован Севдић и поч. Марија Славнић из Новог Сада и Мирко Шулман из Суботице. Тако снага „Рада“ не лежи само у разнородности тема које обрађује већи у подели сарадника на све музеје, Није
В. БЕЦИЋ:
БОСНА (УЉЕ,
само један музејски центар у Војво-
дини већ су музеји равномерно свугде распоређени и њихови сарадници заједнички учествују У »Раду Разуме се да поред ових позитивних особина У овом часопису има и недостатака појединим _ радовима, које ће критика боље уочити. Већ за» то што је „Рад“ уски обласни зборник, са свим дражима домаћег и свог, он није могао шире заћи у проблематику, и то му је једини не-. достатак као целине, у
Али прва и друга књига Рада војвођанских музеја и поред незнатних пропуста игрешака носи печат и огледало једне чврсте заједнице, заинтересоване на културноји природњачкој прошлости своје уже области. Та заједница се изградила за само 6 година и може не само у писаним радовима већ и у визуелним музејским поставкама, да покаже своју снагу. Тиме „Рад“ постаје неопходан не само стручњацима, археолозима, етнографима, _ историчарима, историчарима уметности и природњацима, — већ и сваком културном човеку и грађанину који се интересује за развој Војводине у прошлости,
МИОДРАГ ГРБИЋ
1932)
(теван Јаковљевић:
„Белика
ОСЛЕ дугих година ћутања, када је једна слична нада скоро већ престала да постоји, аутор „Српске трилогије“ и „Смене генерација“,
двају романа који су га у своје време учинили познатим, јавио се једним новим делом — „Великом забуном“ — замашном књигом од око пет стотина страница, штампаном У издању „Заједнице пријатеља књиге Бранково коло“ Нови Сад, године 1954.
„Велика забуна“ има за тему дане рата из 1941 године. Оне априлске дане четрдесет прве када је једна војска, слабо опремљена, још слабије вођена, и издајом од врха до дна расточена, за непуних десетак дана, за једно магновење скоро, била прегажена цокулом освајача са севера, прегажена тако немужевно, тако нехеројски да би се у читавој нашој, и можда не само нашој историји тешко могао наћи још јелан пример сличног неславног војевања. Тема, дакле, врло озбиљна, врло значајна, врло захвална; тема која је већ дуго стајала на дневном реду наше литературе, чекала свог аутора, огећавајући му, као ретко која, , један широк и пажљив аудиториј, не само у овој нашој непосредној садашњости којој су још увек у свежем сећању догађаји на које се односи, него н у будућности, ближој, даљој, и оној најлаљој. Разуме се, под претпоставком да добије свој достојан уметнички израз.
Стеван Јаковљевић умео је да се понесе са овом темом на један начин који заслужује да буде хонорисан неподељеним признањем. Ја не кажем, додуше, да се његовој књизи не би могли чинити приговори, ни да ти приговори понегде не би били оштријег карактера. Принципијелно говорећи, „Велика забуна“ има тај основни недостатак што је) писана једним прилично застарелим, стереотипним стилом. Стандардним стилом
старе реалистичке школе с краја деветнаестог и почетка двадесетог ве-
забуна“
ка, Не увек сасвим коректним чак ни за један просечан укус, Прве њене странице, например, исписане су тако конвенционалном фразом да доводе човека да заувек одустане од даљег читања. Мислим да је цело то прво поглавље („У смртоносном загрљају фашизма“) могло слободно изостати и да би без њега књига порасла за један осетан квалитет, И композициска решења „Велике забуне“ могла би сасвим озбиљно да се дискутују, нарочито што се тиче њеног другог дела („Заробљеници причају“); у том погледу о некој уметничкој креативности једва би могло да буде речи. Али сви ти, и сви остали приговори који још могу да се учине Јаковљевићевој књизи бледе пред једном њеном неоспорном, неоспорно великом врлином. Јер ова књига је један сјајан докуменат, Јер ова књига садржи у себи толико 6огатство аутентичних и узбудљивих података, толико животне истина 0 предмету кога се подухватила да мора да богато искупљује своје формалне недостатке. Она је право једно откровење за свакога ко се са њоме упозна. Ма колико нам догађаји о којима она говори били од пре по знати, чини се да смо их тек сала, тек кроз ову књигу у њиховој правој боји и њиховом пуном значењу сагледали, Мартовске демонстрације, бомбардовање Београда, срамно бекство владе и генералштаба из престонице, расуло, издаја, пораз, калитулација, читава та Велика забуна ратовања која једва и заслужује да буде названа именом рата, приказана је на страницама ове књиге једном заиста зналачком, сигурном, верзираном руком. Понекад до те мере обавештеном да вам се ЧИНИ скоро невероватно да је само један човек успео да скупи све те податке. Могао бих да укажем на многе ванредне моменте, али најфасцинантнијим чини ми се оно место на коме је описано потписивање капитулације. Само због њега вредело би прочитати ову књигу.
Г. ВУЧКОВИЋ
'
ссним душевним'
(О песнику“ |
и о селу
(ЈОН БАЛАН: „ПЛАМЕН У НОЋИ“, ПРИЧЕ И ЦРТИЦЕ НА РУМУНСКОМ, ИЗДАЊЕ „ЛИБЕРТЕА“, ВРШАЦ, 1953)
АД ЧОВЕК узме перо у ру“ | Че да пише о некој књизи | коју је прочитао на другом „језику, има утисак као да зна унапред да ће рећи мање од онога што мисли, као да ће изневерити неке појединости оригинала, Ја бар увек региструјем овај утисак, а поглавито онда када нешто прочитам на језику кога више по знајем (а редовно ако им је ово матерњи језик), а пишем на језику који мање знам. Не кажем ово као неко оправдање своје стилско-језич не инсуфицијенције, а још мање да бих књигу о којој говорим заштитио од помисли на алузије такве врсте, После, у нашем случају, испречава се још једна ствар: мерила и критерији, Ради се, наиме, о књизи писаној на једном, за наше прилике, мањинском језику. Да се разумемо: за мене не постоји појам мањинског и, имплицитно, већинског језика, а још мање неке мањинске литературе (о којој је, рецимо, на другом Конгресу књижевника био засебан реферат). Књижевност је једна, шрначка, _ хемингвејевско-американска, дијалектално-провансалска _ или пак снобовско-париска задњег крика литерарне моде. Ово само суштински, а изражајно остаје и даље проблем специјалних критерија и мерила. А специфичност књижевног израза везана је, даље, за друга питања: континуитет и традиција, изражајне валенције језика, ступањ и развој итд. Јер и књижевни израз, дијалектички, рађа се, живи и нестаје у датом периоду и моменту. Поменућу само да се књижевност војвођанских Румуна појавила после ослобођења, живи једну _ деценију, дала је свега на десетину књига (да не кажем дела) и још мање књижев них имена (мада људи који пишу има знатно више).
Дајући ову платформу, овај исту“ рени мост, распоредићу према томе и своју, — да не испаднем нескроман, естетско-књижевну канонаду (ни платформу-мост, ни распоред на њима, не мора свако да прими; ја их дајем стога што ја тако мислим). Јер за мене је књижевност не само лепа фасада лод којом су скупљене флуктуације живота, већ свакако, и можда у повом реду, и интуиција живота. Ово нека буде допуна, задња, већ реченом.
Оно што је најважније у КЊИЗИ коју имам пред собом, — а што је само по себи неоспорна вредност, — то је факат да је аутор књиге „Пламен у ноћи“ дао нешто од себе, од своје личности: своју визију живота, За Баланову збирку „прича и цртица" (како их он у поднаслову с правом назива) може се рећи оно што је Витман једном рекло за неку своју збирку песама: „То није нека књига, то је јелан човек". Наравно,
ја бих ово, — попут Унамуна, који је ову бутаду преудешавао за своје прилике, — мало преиначио: „Ово
није нека књига, то је једно село". Али село обојено Балановом визијом и — не бих био потпун, ако не бих то рекао — његовим поетско стилским могућностима и афектив-
но-сентименталним _ слабостима. И још нешто, што је нужна премиса. за којефицијенте квалитета: лично ложивљавање. Чак су неке приче дате аутобиографски („Прича у пролеће", „Мој пријатељ Петар Пинтеа"). Но, што је опет врло важно: вазда је аутобиографски моменат тако заступљен, да увек постоји могућност његовог пројецирања на не“ кој широј основи.
Ових неколико ствари мислим да су основне, оне које се намећу у овој књизи, Остало је мање више секундарно и да се сагледати из перспективе пишчевих досадашњих и, свакако, и будућих достигнућа (с напоменом да му је ово прва књига прозе). Ту иде нека стилска неуједначеност и нека, да је тако назовемо, полиморфија. Ту су после разна експериментисања методолошка и уметничка. Могли · бисмо ићи и даље у потрази за слабостима збирке, до дијалога и неких њихових неправилних фиксација итд.
Заклопићемо ипак књигу са извезадовољством _ да смо са аутором заједно извели шетњу кроз село, мукотрпну по ситуацијама и доживљајима тематским а ипак пријатну по уметничким екви“ валентима ових ситуација и дожив-
љаја. А ово друго је битно.
РАДУ ФЛОРА