Књижевне новине
АКТУЕЛНОСТИ
П релиста вајућ и Вел ику совјетску енциклопедију
"ДВАДЕСЕТ и три досад 06-
јављена тома новог издања
Велике совјетске енцикло-
педије књижевност народа
Југославије једва је дотакнута, и то на необичан начин који заиста заслужује бар летимичан осврт. Ти обимни томови од А док закључно не пружају ни најкраће обавештење о Иву Андрићу и Мирославу Крлежи. Уопште, ниједан живи југословенски писац није поменут, а ни покојни нису били много боље среће.
Док је у првом издању Велике совјетске енциклопедије оцена делатности Вука Караџића (том 31, 1937 Г.), и поред све непотпуности, била углавном објективна, ново – издање (том 20) покушава да прикаже ту делатност као изразито аустрофилску. За ВСЕ Вук је у временском размаку између два њена издања постао експонент Аустрије који је - „настојао да одвоји српски језик од благодетног руског утицаја, што се неповољно одразило на развој новог српског књижевног језика“. Зато се Караџићево „фонетско начело не може сматрати успелим“, тврди ВСЕ која, узгред речено, сваљује знатан део „кривице“ на Јернеја Копитара, Као и Вук, он је, према новом издању московске Енциклопедије, прилагођавао свој филолошки рад интересима Аустрије, а пошто се Караџић налазио под јаким Копитаревим утицајем, Караџићева реформа језика и правописа одразила је у себи аустриске тенденције...
Међутим, у првом издању ВСЕ о Копитару се писало сасвим друкчије. Његов рад уопште није довођен у везу с политиком Аустрије према Србији, већ је сасвим мирно наглашено да је Копитар потпомогао Вукове подухвате и давао за њих потстицаја. Између ранијих и садашњих текстова о неким југословенским писцима запажају се и друге карактеристичне разлике, Например, у старом издању Змајеви преводи са руског нису били поменути, што је сада „исправљено“ једном нетачношћу. Писац белешке о Змају у 17 тому новог издања тврди да је песник превео Пушкинову „Полтаву“, а уствари је Змај превео само почетак славне поеме. Нису поменути, међутим, Змајеви препеви Пушкинових песама и „Бајке о рибару и златној рибици“ (код Змаја: „Прича о рибару н рибици“). У белешци о Миловану Глишићу, изврсном и плодном преводиоцу дела Гогоља, Толстоја, Гончарова, Островског и друтих руских писаца, изнете је нетачно тврђење да је он преводио и Пушкина. За разлику од Змаја и Глишића, е којима је Ново издање нпак дало кратке текстове, Војислав Илић је само поменут као син Јована Илића, и том приликом Војиславу су одузете две године његовог ионако кратког живота: како наводи ВСЕ, песник је рођен 1862 године (а не 1860!)... – Изостављање – Војислава Илића из ове Енциклопедије зацело сведочи о двема чињеницама — пре свега, о непознавању стваралаштва великог српског песника и, у другом реду, о површности сарадника ВСЕ који се слабо сналазе чак ни у подручју где се без икаква огрешења о истину може нагласити утицај руске књижевности прошлог века, Што је најзанимљивије, изгледа да је Војислав изостављен из новог издања управо као песник кога редакција сматра недовољно значајним: у старом издању налазимо белешку о Војиславу, додуше објављену лорећ белешке... о Војиславу Илићу Млађем. Сада је све то замењено подацима о годинама рођења и смрти синова Јована Илића (Драгутина, Милутина и Војислава),
Ни Радоје Домановић, например, није се учинио довољно значајан уредништву ВСЕ, али он је уствари прошао боље него Јанко Веселиновић о коме је објављена лоша белешка у седмом тому новог издања. Написана на основу Скерлићеве студије о Веселиновићу, та белешка пружа јасан пример неразумевања текста који је њеном писцу послужио као извор. Скерлић каже у својој студији: „Нигде се декаденција књижевног талента његовог (Веселиновићевог — М. 3.) боље не опажа
б
но у двема приповеткама из београдског живота, у „Мору без приморја“ и „Циганчету“, Из те Скерлићеве реченице, коју очигледно није разумео, писац белешке у ВСЕ закључио је да су последња Веселиновићева дела „блиска декадентној литератури“.
Тако је ново издање РСЕ изокренуло суштину Веселиновићева стваралаштва, претекавши старо, у коме је изокренут наслов једног од најпопуларнијих дела овог писца. Реч м ошеник на руском значи варалица — и управо том речи послужио се писац белешке о Веселиновићу у старом издању помињући комад „Ђидо“,
Ни у новом издању ВСЕ нису отстрањене грешке ове врсте, јер аутори бележака о југословенским књижевницима помињу дела која нису читали и која, уосталом, не би могли потпуно разумети. Зато је у белешци о Јакову Игњатовићу (том 17) речено да се један од његових романа зове „Страннвш мир“, што би значило да је Игњатовић писао о чудној земљиној кугли, а Не о чудним људима, чудној средини. Посреди је очигледно несналажење писца белешке у свим значењима речи свет, и услед тога се „Чудан свет“ претворио у „Страннњи мир“. Још смелији је, узгред да поменемо, писац једне белешке у шестом тому новог издања у којој се каже да је Руђер Бошковић био словенски (а не југословенски!) научник.
Већ је речено да у ново издање ВСЕ није ушла ниједна реч о Мирославу Крлежи. У тридесетпетом тому старог издања, штампаном 1937 године, било је, међутим, говора о Крлежи: „Хрватски револуционарнодемократски писац“; „Написао је велики број песама, поема, прича, романа и драма. Најпознатија су Крлежина дела циклус реалистичких прича на тему империјалистичког рата... драма о рату „Галиција“ (1930), која је била забрањена, и драма „Голгота“ (1922), у којој је приказана борба радничке класе у годинама поратне кризе“, итд.
Док је ова белешка у релацијама ВСЕ била направљена доста добро, два друга текста у којима је Крлежа такође поменут изазивају мучан утисак. То су белешке „Српска књижевност“ и „Хрватска књижевност“ (50 и 60 том старог издања), Писац Енциклопедијиног „прегледа“ српске књижевности С. Бернштајн као да је вадио имена писаца и дефиниције појава из некаквог лутриског бубња и повезивао их међусобно на основу властитих веома магловитих претстава. О многим веома значајним лисцима Бернштајн није ни речи казао, док је друге потпуно неодговорно изједначио са релативно безначајним. Неке српске књижевнике окарактерисао је као присталице праваца којима ти књижевници никад нису припадали. У Бернштајновом прегледу ништа није речено, например, о Стерији, Јакову Игњатовићу, Стевану
Сремцу, Светолику Ранковићу, Радоју Домановићу, Петру Кочићу, Борисаву Станковићу, Браниславу Нушићу. Исто тако, није, поменут ни Вељко Петровић,
Лукијан Мушицки изишао
је из
СКОРО ЧИТАВА ПОЕЗИЈА ЕДУАРДА БАГРИЦКОГ, ОКРЕНУТА ШИРОКИМ ВИДИЦИМА ЧОВЕЧАНСТВА, ДАНАС ЈЕ У немилости
С иицннииивоиии——==——=
овог текста као писац чије је дело по месту и значају равно Доситејевом и Вуковом. По истом „систему“ Сима Милутиновић-Сарајлија испао је значајнији од Јакшића и Змаја, а Милорад Шапчанин — од Војислава Илића и Лазе Костића. Од драмских писаца Бернштајн је поменуо само Косту Трифковића и Јосипа Кулунџића. Сматрајући, по свој прилици, да је Бранко Радичевић погрешио што је за живота објавио само две књиге. песама, Бернштајн му је приписао и трећу. Песника Стевана Луковића који је умро 1902 године Бернштајн је уврстио међу књижевнике чија се активност развила после рата 1914—1918, Говорећи о претставницима „експресионизма, импресионизма, надреализма итд.“ у српској књижевности после Првог светског рата, овај сарадник ВСЕ поменуо је... Ракића, Шантића, Луковића и Королију.
Овде је наведен само један дес грешака које садржи белешка о српској књижевности, а истог су нивоа углавном и белешке о хрватској, словеначкој (том 51) и црногорској (том 61). Сима Милутиновић-Сарајлија појављује се и у овој последњој белешци, приказан као писац раван Његошу: „Обнова црногорске књижевности, везана за почетак политичке независности Црне Горе (1790) истакла је два најзначајнија песника Симу Милутиновића-Сарајлију (1791 — 1847) и митрополита Петра ПО Петровића Његоша (1813—1851). Обојица одражавају првобитну фазу развоја југословенског романтизма: подражавање народне поезије, хероизација историске прошлости и одушевљење патријархално-племенским 0блицима живота у прошлости“,
Изједначивши по значају Његошево и Сарајлијино дело, аутор белешке о црногорској књижевности у шездесетпрвом тому првог издања ВСЕ. објављеном 1934 године нашао је за потребно да прогласи Његоша назадњаком: „Националистичка и реакционарна усмереност Његошева стваралаштва узрок је култу овог писца у садашњим националистичким југословенским круговима“.
Нема сумње, било би веома погрешно сматрати да у концепцији обраде тема и материјала Велике совјетске енциклопедије није било крупнијих промена од 1926 године, кад је изишао први том старог издања, до данас. Штавише, промене су биле веома крупне; оне су одраз збивања која су погодила и многе редак-
торе првог издања у току његовог двадесетдвогодишњег излажења. Али у односу на тему која нас занима, тј. на књижевност народа Југославије, промене се запажају тек у новом издању покренутом 1949 године, Оне су се испољиле на страницама досад објављених томова како у изостављању живих југословенских писаца, тако и у заоштравању односа према појединим покојницима, „сумњивим из било којих разлога. Дошло је до изражаја и настојање да се у белешкама о неким писцима што јаче потцрта утицај руске књижевности прошлог столећа на њихово стваралаштво. Усто, поред очигледно намерних огрешења о чињенице, у ВСЕ свакако има и случајних или, тачније, проузрокованих веома слабим познавањем материје. Управо тај ниски ниво познавања југословенских писаца, књижевних покрета и деловања друштвених покрета и збивања на књижевност наших народа. чини непроменљиву одлику Велике совјетске енциклопедије у току двадесет и осам година њеног досадашњег живота. Незнатан је број солидније написаних бележака о југословенским писцима у ВСЕ, и те белешке, као изузеци, ништа не мењају у невеселом призору назови-научног обавештавања, х
Велика совјетска енциклопедија разилази се с реалном оценом књижевних вредности не само у своме односу према нашој литератури. Према совјетској књижевности ВСЕ поступа маћехински, при чему, природно, уноси у те своје текстове много више система него у оне о нашим писцима. То је систем суво-прагматистичког "оцењивања совјетских писаца по дневним, ситним, хронично кампањским мерилима.
Примењено на оцену стваралаштва Сергеја Јесењина и Демјана Бједног (1883—1945), то мерило је дало у новом издању Велике совјетске енциклопедије следеће резултате:
Текст написан о Бједном дужи је скоро четири пута од белешке о Јесењину, За Бједног је речено да је „истакнути руски совјетски песник“, а за Јесењина — само да је „руски совјетски песник“.
Занимљива је чињеница да је у совјетској Књижевној енциклопедији, 1930 године, текст о Бједном из-
ЛИКОВНА УМЕТНОСТ | (лика рство Владимира Бецића
ср АД ЋЕ се нетко у будућУ, ности _ зажељети _ видјети лик сликара Владимира Бе цића моћи ће.га наћи осим на бројним — мајсторовим аутопортретима још и на портретима Јосипа Рачића и Ивана Мештровића. _ Рачићев Бецић је угљеном нацртан младић здрава смијеха, Мештровићев Бецић је пак у бронзи одливен зрео мушкарац снажна врата. Да, такав је био човјек и сликар Владимир Бецић: здрав смијех и снажан врат.
Тко ће се занимати за његово дјетињство, нека зна, да је родом : Славонац и да му је прва џи најмилија играчка била мала земљана животиња. Играчку спомињем, јер кад ју је петнаестогодтиињак замијенио кистом, она је и даље све ло његове смрти у њему стално трајала, ако не цјелином као играчка, а оно свакако својим елементима: земље у животиње. | '
Са земљом је заправо ушао у наше сликарство, Године 1905 обја| вило му је Хрватско коло слику „Са села“, Слика је, да се верхареновски изразим: цијела Славонија. Младић је насликао велику крушницу и уз њу младу сељанку. Био је то први рођени сликарски глас о Катанчићевој и Козарчевој земљи. Но, кад је за неколико година млади Брођанин, посјетник старог Црнчићева и Чикошева сликарског течаја, избацио и „Славонски храст“ — онда се видјело, да је хрватском сликарству рођен сликар, који не
слика само Славонију, него ни слика славонски.
Још слажније се то _ очитовало, Кад је у јесен 1905 године стигао у Минхен, Међу бројним ученицима разних народности п у сужањству тамне пиктуралне педагогије, он је уз Мирослава Краљевића низом животних и сликарских поступака показао свјетли темпераменат своје штроке земље. Прије подне та двојица су билу као остали: сликали су старца у Хабермановој класи. Но послије подне били су ријеткима слични. Набавили су Ореста пи Пашу, два мала вучјака и сликали су уз њих у својим атељама, Особито сликар с детињством _ проведеним уз земљану животињу бно је међу осталим члановима Хрватске школе у Минхену, нарочито интензиван у тој методи замјењивања школског пријеподнева властитим посљеподневом пи надомјештавањем Хабермлнове класе својим атељеом. Мјесто старца обученог у сиротињско рухо, поставити дјевојку откривену до раскошне нагости, а мјесто примања савјета професора, шутјети уз свог пса — то је била брза слутња (о властитом путу. Трогодишњи минхенски опус (1905—1908) Владимира Бецића, заиста, је настао; самовањем уз своју животињу. Својим насликаним бијелим земљаним врчем или нагом дјевојком Бецић није обогатио само нашу најдиректнију сликарску методу, којом смо почели сликати У минхенској компоненти нашег сликарства, контра“
КЊИЖЕВНЕ НОВИНЕ Х ЧЕТВРТАК 1
У СОВЈЕТСКОЈ ЕНЦИКЛОПЕ-
ијЈи ТВРДИ СЕ ЗА ЈАНКА ВЕСЕЛИНОВИЋА ДА СУ ЊЕГОВА ПОСЛЕДЊА не ита ; СКА ДЕКАДЕНТ = У ТУРИ"
ита
нео четири и по странице, а о Јесењину — око шест.
Још занимљивије је то да су састављачи антологије руске совјетске поезије (Москва, 1948), на челу с Алексејем Сурковом, били приморани да „истакнутог“ Бједног заступе у књизи са девет песама, а „неистакнутог“ Јесењина са двадесет. Суркову је свакако било стало да однос буде обрнут, али Демјанов веома обимни опус не одговара ни најблажем мерилу при избору за антологију, тако да је и оних девет песама ушло само из нарочитих обзира. Међутим, из знатно мањег по обиму Јесењиновог песничког дела двадесет песама просто се наметнуло избору својим дубоким и трајним лирским вредностима, тако да су их уредници антологије, и поред свих обзира и необзира, морали прихватити, Неоспорно је да су стихови Демјана Бједног одиграли извесну по• зитивну _ пропагандно-публицистичку улогу како у борби против царистичког поретка, тако и касније. Али је у истој мери непобитно и то да су они увек били на нивоу приступачНе стиховане публицистике без ду“ бљег захвата у људску психу И садржаје стварности. То није сметало уредницима новог издања Велике совјетске енциклопедије да изиђу пред читаоце с веома опширним написом о Бједном — с написом чији је текст знатно обимнији и неупоредиво богатији похвалама него две белешке о заиста значајним совјетским песницима — Сергеју Јесењину и Едуарду Багрицком. Сем „Песме о Опанасу“ и „Смрти пионирке“, скоро цела поезија Багрицкога, окренута штроким видицима човечанства 'и прожета дахом револуциенарно интонираног романтизма, данас је у немилости, што се морало одразити и кроз Велику совјетску енциклопе-
дију. МИЛАН ЗАРИЋ
стирајући бечкој компоненти нашег сликарства мученој сецесионистичком декорацијом, него је постигао унутар саме минхенске компоненте по-
једине _ властите _ нарочитости. Ни Рачић, ни Краљевић нису га код Хабермана надмашили: у синтези
волумена. То је била његова специфичност: не мировати, све док се визуелни претекст не кондензира У осјећајем прочишћену пиктуралност, Обилазити кистом, док се обиље не заобли у оОлиставост једноставног облика.
Кад је модулерски елемент почео све више улазити у сјајне школске. радове Рачића и Краљевића, Бецић сав у својој синтези и даље моделира своје актове и мртве природе. Послије, кад су Рачић и Краљевић, кроз страсну пиктуру Гоје и Јорденса нашли паришку сликарску слободу, Бецић је и даље био другачији. Као што је Сезан многошто видио кроз Пусена, тако је паришки
Бецић много што видио кроз мај-.
стора синтезе Сезана. Импресионисти га нису импреснонирали, _ нити је дивизнонистима дијелио дивље ње. Занимао га је Пивис де Шаван, Да га послије првог повратка из Париза и боравка у Осијеку није задесио, прво, Балкански, а онда Први свјетски рат, о како вриједну врсту сликарства бисмо имали! Како би изгледало то сликазство, свједочи „Полуакт“ данас у галерији У Буенос Апресу. Гледајући љепоту. загребачке „Мртве природе с бијелим земљаним врчем и крухом“ и
ЈУЛ 1954