Књижевне новине

књигЕгГоОв

Херман

= ОБИ ДИК је епопеја о људ-

ском освајачком и борбе» ном духу, о патњама и искушењима људским, 0 човеку у борби са злом, са Видљивим и невидљивим стихијама и силама природе и живота, о борфи са самим собом, да себе надвлада и надјача, да победи и превазиђе своје свесно „Ја“. Човекова активност немерљива је сила, вечно покретна, авантуристичка и тражилачка. Човек се не бори само зато да одржи своју егзистенцију већ и да пронађе њен виши смисао, и да оправда своје постојање и трајање у времену и простору. У том огромном напору тела и духа човек се сукобљава са разорним силама које дејствују у њему, на земљи којом ходи и у васиони која га окружује. Моби Дик симболизује ту гигантску космичку борбу, сукоб Добра и Зла.

„Моби Дик" је велико дело о риболову. · Мелвил је хтео да исцрпе све што је у вези са ловом на китове, да об:“-ни све што је претходило тој опасној људској делатности, том исконском нагону за ловом који се сада претвара у алегорију и иронију. Алегорија је прво зато што се реалистички прича о догађајима и животу на једној китарици, а уствари се доказује виши смисао постојања; алегорија је и у личностима јер Мелвил даје низ портрета, а то су уствари варијације његовог „ја“ симболизоване у паганима и квекерима; спочетка се учини да је то романсирана повест о китолову, па се после види да је то мит, мит Америке деветнаестог века: борба. човекова са деструктивним силама. Слично Шекспировим делима, „Моби Дик" је пун драматске двосмислености, тако да га свако може тумачити на свој начин као што и Хамлета свако поима друкчије. Неки мисле да Моби Дик оличава примитивне и дивље снаге природе, други доказују да он митски уопштава дубоке потсвесне енергије човечанства, неки ту књигу схватају као алегорију о антагонизму друштвених класа, добра и зла у човеку, друштву, природи, о трагичном исходу човекове борбе да савлада природу. Човек гради цивилизацију, мисле такви, критичари, усавршава средства којим влада и побеђује, да сав труд и мука његова пропадну у великој катастрофи каква је земљотрес или потоп, померање читавих – континената, потањања и пропаст читавих култура (Атлантида), али и такву катаклизму људи преживе, да се умногоструче и борбу још жешће наставе. Зашто, је Мелвил изабрао баш ки-

та за свој роман, и то најнеобични- ,

јег, кита над китовима, најлукавијег у свим морима, зашто не ајкулу која је заиста симбол зла, најзлобнија риба, свирепо крволочна и бесомучна прождрљива тако да у својој

сме, Хелен Швајгер о српским тужбалицама. Вероватно да има још који. Том кругу припада и Ставро Скенди.

Скенди је посматрао упоредо арбанашко и јужнословенско народно

„епско песништво. Пошто је прика-

зао историјат рада на скупљању и проучавању народних песама код тих народа, бави се питањима о варијантама и старини епских песама да у даљим одељцима пређе на излагања 0 сличности и разликама између арбанашких'и јужнословенских епских песама. Поменућу само неке од проблема и резултата из те књиге, Док-су поједини циклуси епских песама код Срба постали општенародни, епске песме код Арба-

у наса су сачувале локални карактер.

Иако је у Косовској битци учествовао и један арбанашки одред, у правој Арбанији нема песама 0 косовском боју: има их само код Арбанаса у границама данашње Југославије, Иначе, праве арбанашке песме —_ мисли Скенди — не пружају могућност за: поређење са јужнословенским, јер су арбанашке епске песме уствари кратке хронике. Особиту пажњу посветио је циклусу о Хрњицама Мују и Халилу, о којима се пева и код сев., Арбанаса; Скенди налази да су те песме дошле Арбанасима из Босне, У два посебна одељка излажу се сличности (и разлике) у језику, стилу, стиху И песничким формулама, које су заиста многобројне. У завршном одељку доди“ рује се и важно питање јединственог арбанашког књижевног језика,

ФРЕ

елвил>Моби

(НАЈВЕЋИ АМЕРИЧКИ РОМА Н УСКбРО ИЗДАЈЕ „РАД") "МИОДРАГ МАКСИМОВИЋ

махнитој халапљивости сама своју утробу ждере, а кит је по људе безопасан кад га не нападају; По Мелвилу, ајкула је створење које највише потсећа на човека,. она је без плућа и са хладном крви као и све друге рибе. То је иронија. А кит је Левијатан, монструм, надриба, он има плућа и топлу крв, он је сисар, то је риба која је прогутала Јону, која је била одувек тајанствена и недокучива и за пророке: и за летописце. И Мелвил се позива на Библију, Аристотела, Плинија, Линеа и Кивијеа, користи све своје знање и искуство одважног рибара и иску-= сног морепловца, да докаже да кит

ХЕРМАН МЕЛВИЛ

није тајна, прича о његовој анатом“ ској структури, приказује све врсте; китова, објашњава све што је у вези с тим, упознаје га са читаоцем и скида све велове мистификације са људских претстава о киту. На тај начин кит заиста престаје да буде тајна и недокучиво биће, већ је само велико буре драгоценог спермацета. У доба индустријализације он тако једино и може да буде схваћен, као предмет за широку потрошњу, плански уништаван и све боље искоришћаван, као да је Мелвил предосећао опасност истребљења, али верује да ће увек кита бити, онога У морима и онога међу људима

Тако је „Моби Дик" и нешто више а не само велика и незаборавна

прави сасвим слободне и најразноврсније дигресије, па све то занема-, ри да драмски заоштри сукоб у личностима, да препусти Ахаву да води, у моћним монолозима, у којима све трепери од патетике библиске и драмске снаге, Тај Ахав, на моменте нестваран, или надстваран, па онда Као махнит човек који је ван себе

ги у свом лудилу и понесености над

собом, зачас се преобрати у Луцифера, демона, страшан, _магичан и претећи као Милтонов Сатана, као човек који је кренуо да победи свет, па се уздиже до митске снаге Прометеја који је боговима узео ватру, он хоће да сазна крајњу истину свих ствари, хоће да проникне у све тајне света, али је самообманут, живи и сагорева у илузији да је Моби Дик оличење свег зла на свету и чини ми се да су сви предмети маске од картона иза којих се нешто друго крије, а читалац се пита, да ли је Ахав стварно у заблуди или се само руга схватању оних људи којима физички „објекти изгледају као ознаке неке спиритуалне реалности. Мелвил је био скептички интелект који је непрестано и свим срцем желео да верује али га је увек нагризала сумња, и тако су се у њему борили проблеми не само деветнаестог века, већ и свих векова: вера и сумња, идеализам. и материјализам, Мелвил се игра са идолима и божанствима Као са дечјим играчкама и руга им се недвосмисленом иронијом, што је била велика смелост средином прошлог века у Америци. То чини каткад и намерно невешто и упрошћено, да би што више оголео истину коју исповеда, да би је што више приближио читаоцу, што ефикасније разбио заблуду, или бар поставио то као питање које ће да наведе на размишљање, што ће нагризати и њега и онога који живи у блаженом веровању, увући му сумњу у то спокојство стечено обманом. Мелвил није дефинитивно и одлучно могао да се определи у проблему вере, али је било свесно или несвесно разбио мит. о богу-творцу и супротставио му човека-ствараоца, баш као што је начинио двосмислен мит о судару Добра и Зла у свету и човеку. Тако Мелвилов став није доследно материјалистички и рационалистички завршен, он је само генијално одразио тај вечни сукоб. Али се толико приближио савременим схватањима да то чуди и задив-

књига о риболову. Мелвил све то „љује, Он је верски толерантан, и то

преплиће тако да се риболов постепено идентификује са фабулом, да се она после потисне у позадину збивања или осети као један елеменат у том великом људском подвигу који је нешто посебно и узвишено, достојно сваког поштовања и дивљења. А онда фабулу напусти и надугачко и нашироко говори о китуи

ди алат тата пи

који још не постоји, п писац се залаже да се и арбанашки заједнички књижевни језик изгради као и срп“ ски, тј. на основи народних умотворина. Остављајући да евентуално _ На другом месту изнесем више критич-, ких напомена, желим да на овом месту укажем само на оно што сматрам главним недостатком иначе одличне и важне Скендијеве расправе. Он је узео све збирке арбанашких народних песама, а од јужнословенских само стандардне: збирке В. С. Караџића, Матице хрватске, К. Хермана, В. Богишића и С, Милу“ тиновића, услед чега је знатно сузио базу за поређења. Да је узео у обзир друге, мање значајне, наше збирке и извештаје, и његови би резултати били нешто друкчији у том смислу да би нашао још више сличности између епског песништва тих суседних народа, Тако напр. кратких песама карактера хронике локалне има и код нас, особито У Црној Гори, па и у Македонији, Војводини и др. Затим, као што је код Арбанаса у обичају да се код певања јуначких песама умећу поједине речи свега два слога — иза првог дела стиха, та иста појава пестоји и у Македонији. Тако ће и будући истраживачи имати још доста посла, али је заслуга Ст. Скендија да је прокрчио цут и ударио основе за ту врсту проучавања и указао на велику узајамност код Арбанаса и Јужних Словена и на пољу усменокњижевног стваралаштва,

МИЛ. С. ФИЛИПОВИЋ

КЊИЖЕВНЕ НОВИНЕ Х ЧЕТВРТАК 8 ЈУЛ 1954

треба истаћи, није расиста у оно време махнитог расизма у Америци. Он се спријатељује са Квиквегом кога је чак и карикирао као црнца и људождера, да би изгледао нестварно страшан, па да после у топлом људском пријатељству са њим покаже да је и људождер племенит човек, а кад је већ такав онда јен пожртвованији и хуманији од њего ве беле браће. Тако је Мелвил, у време кад Фу црнци били понижени у Америци и расно проказани, показао да не.види да је уопште нормал-

но и људски постављати ма какве расне ограде. На многим местима Мелвил је

преозбиљан у сврјој трагично поетској визији људске борбе и страдања. Такав је и кад описује, например, опасан посао сечења сала на клизавом киту и једноставно на крају примећује „прсти на нози су рет“ ки међу старим радницима у соби за сало". Све се мора жртвовати да би се постигао циљ, неумољивост је принцип и на овоме броду који треба да симболизује човечанство. Они који хоће добро да зараде секу сало, шта маре ако за то посеку и прсте на нози. Ахав који хоће да победи

зу име Сатане,

ик«

Белог Кита сав је у грозници физичке и мисаоне · припреме двобоја са Белим 'Злотвором, и сваку своју акцију — усмерава само к томе, све ће само томе жртвовати, харпун ће да завари са паганском крви и освећује га не у име Оца већ Највеће

жртве _ захтева _ такав подвиг, а шта је према томе једна нога Ахавова коју је Моби Дик У ранијем окршају смрскао, или једна рука неког капетана коју је исти кит пресекао» Човек се мора свим силама својим и херојством у себи супротставити универзуму, он мора победити, демонизам у себи и у свету, а та се борба вечито одвија.

НИКОЛАЈ ПИРНАТ: ОСВЕТИТЕ МЕ!

Роман о македонским печалбарима |

(АНЂЕЛКО КРСТИЋ; „ТРАЈАН", ИЗДАЊЕ „БРАТСТВО—ЈЕДИНСТВО", НОВИ САД, 1954)

ЗМЕЂУ два рата написано

је мноштво књига са моР тивима _ из – македонског живота, Па ипак мало од ј оног што је писано са намером да буде литература, може да се оквалификује као истински књижевни захват у једно богато, неначето мотивско изобиље и разноликост. Писце проблематичних књижевних квалитета привлачило је најчешће македонско питорескно поднебље „контрасти једне земље, која је касно закорачила у модерни. живот, задржавајући у себи многе превазиђене облике и стране живота, који су се многима причињавали као својеврсна, жива егзотика. „Припо-

_ветке с Југа“, биле су нарочито на

цени на берзи новинске фељтонистике, И све то скупа није ни издалека било књижевно сведочанство о људима и земљу, у којој је, поред спољНе сликовитости и контраста, било и дубоких социјалних потреса, проузрокованих заосталошћу и жестоком експлоатацијом и денационализаторском политиком режима. Време је, међутим, збрисало све што није издржало испит веродостојности и књижевне транспозиције једнога живота,

Књижевно дело Анђелка Крстића, које већим делом пада у раздобље о коме је реч, можда је једини и часни изузетак. До појаве Рацина, као оснивача савремене македонске књижевности и песника, који је снажно проговорио о македонском ч0веку, Крстић је једини од, писаца, који су о Македонији писали на српском, дубоко захватио у животне токове, у проблематику македонског човека. Његова слика македонског живота, дата у тридесетак приповедака и у роману „Трајан“, је широка, епска фреска, хроника о људима и догађајима Македоније.

Иако је у својим приповеткама обрађивао различите мотиве, Анђелко Крстић је изнад свега хроничар и песник македонског печалбарства, Оно што је код њега написано на ову тему, најталентованије је, са највише поетске снаге, са суптилном анализом једне трагичне стране у животу Македонаца. Масовна миграција македонских људи по свету, која је у своје време добила размере нацио-

налне трагедије, нашла је у њему свога снажног песника, Печалбарство је утиснуло у психу читаве једне покрајине нешто специфично; оно је постало појам посебног менталитета, "једне животне филозофије, која је У себи садржала нечег трагичног и тужног — филозофија аскетског од» рицања, помирења са свешћу да је за мало животне радости и среће потребно прећи трновити пут печалења, печалења у првобитном значењу ове речи. За Анђелка Крстића лечалбарство није било део фолклорне живописности македонског поднебља, већ груба, жестока социјална неправда, која је људе о= турала са неродног камењара у свет, У потрагу за хлебом, за себе и за оне. „које су остављали везане за родни крш као Прометеје“, Познавајући људе и живот који описује (писац је и сам у младости прошао печалбарски пут), Анђелко Крстић је у роману „Грајан“ дао истинску хронику, епског формата, о маке+ донским печалбарима, Па ипак „Трајан“ није само хроника, у којој су подједнако забележени и социјални узроци печалбарства, и обичаји који су током времена прерасли у е• тику своје врсте, у неумитан канон, Оно што роман о македонским пе» „Чалбарима уздиже у сфере високе, људске поезије, је пишчева љубав према људима чије судбине опису“ је, према печалбарима, који су годинама пребивали у туђем свету, али су у исто време остајали веза“ ни за свој дом неком дубоком, људ= ском, вишом љубављу. Та повезаност према родном крају, породици и кући, код печалбара Анђелка Крстића, израста у истински култ, У „прометејску прикованост“ за родни крш, х којој се тражи виши смисао. свога тешког постојања. Печалбарев живот — то је ланац дугих растанака и враћа ња, живот испуњен вечитим одласци ма и чежњом за повратком. Писац, чини се, понекад идеализује оно што је уствари дубока трагика овог жи= ота; али и кад то чини, то је апи ција једне племените љубави, која је људе у туђини, за тешких и дугих печалбарских година, одржала. Али Анђелко Крстић записаће и све тренутке клонућа, схватљивог људ“ ског револта, у којима се изриче проклетство над свим, а највише над надом да се и на овај, печалбарски, начин може доспети до животне среће. Покушавали, су многи да потраже себи срећу и у оном другом животу, напуштали занавек домове и родни крај Покушали су на тај на чин да себи и својима — ство• ре бољи живот и браћа Славко ти Момир Радевски; међутим же= не њихове, као биљке пресађене са једног тла на друго, које их не прима, убрзо свену и живот мора да се врати у свој стари колосек, У роману Анђелка Крстића има неколико страница, у којима се описује по вратак печалбарских жена, — после краткотрајног, бављења у туђини, као повратак из мртвих; то је она исконска поезија, мит везаности за родни крај, који им је дао живот и који враћа у живот, које је код

“ ЈОВАН БОШКОВСКИ

(Наставак на шестој страни)

КЕ

њој

5у8

пр три

ни

1 њ

ј ма а % „и а Па] ===

244

Ба