Књижевне новине
> i g x 4 ei i a:
- OD 10-6 MIMUTA : ;
Pp CE : _EILMOV O}: o | SO O | || | « | Sol ral apika Tika
Protest: grupe filmskih kritičara
U „Politici? od 10 marta ove gođine pročitali smo da je, povodom #«Đproslave dđesetogođišnjice naše Kinematografije, obrazovan Žiri za dođeljivanje nagrađa filmskim delima do-
„»G(BVENKAPA
400 proizvoda „Zora-filma“
(Nastavak sa 14 strane)
VŽ maćih „autora, u sledećem OŽDA CE. mi POTEEB u Indiju i Burmu Dpre- | sastavu: Dušan imotijević, od ličnosti EU E 0 rasla Je okvire informacije o je- | Veljko Petrović, Peđa Milo- naslove nekih od tih filmova:
Ni: MOŽE se o svim film-
značajnom do- skim preduzećima pisa-
govoriti, da sam smetnuoj s. uma, dnom: velikom" i savljević, Ivo PFrol, Slobodan „Pitagorina teorema”, „Od baklje
da je scenario svjetski problem, gađaju. Stavljajući u prvi Plan Glumac i Žorž SuKkrigin. ti u superlativu, ali u do televizije”, ,,Kroz svemirski a ja tvrdim, da je to problem sa- DOL UKUSA Žil ROBI ČCE Drijaž Izražavajući puno poštovanje | mali,broj onih koji to zaslužuju prostor”, „Minijature „u Hrvatmo za filmove melodrame, opere- teljskim zemljama, uhvativši hi- | prema javnim i Rkulturnim | spada zagrebačko — „Zora-film”. skoj”, „Kros kontri”, „,Plitvička te i petparačka djela raznoraznih storijska zbivanja, ona nam, uz | radnicima Koji su u žiriju, 1 | Radeći u senci drugih, ovo pre-
žanrova, a ne i za filmove, koji streme ka umjetnosti. Pitaite MKlemana, Cluzo-a, De Siku, man-a, Kaja, Ata, Campu... im manjkaju teme i scenariji...
Možda će mi prigovoriti, da omalavažavam oskudnost naše tehnike, a ja tvrđim, da su „,Zabranjene igre”, „Nadnica za strah”, „,Kradljivci bicikla", ,,TaČno u podne”, „Svi smo mi ubice”, „Teške godine”... proizvedeni istim tehničkim sredstvima, koje i- mi imamo.
Možda će mi prigovoriti, da zaboravljam na presudnu ulogu redatelja, a-.ja tvrdim da je ta uloga presudna samo onđe gdje je redatelj istovremeno i producent, Jer zavisni ređatel] ne bira sam ·Ssebi scenario, ne reajizira ga u vlastitoj organizaciji i ne stvara ga u svojoj sobi, što je privilegija likovnih umjčtnika, kompozitora i književnika, | pa usprkos svega toga jeđini je on, koji prima na svoju savjest svu odgovor–nost za eventualne neuspjehe, i ne samo da je prima već je i osjeća u svoj njenoj težini, premda je nedđovolino honoriran i dovoljno maltretiran.
Da se vratim na početnu tezu! Ako, dakle, želimo dati decenijsku ocjenu našeg filma, onda ne zaboravimo, da je moramo dati i ličnosti br. 1 — producentu.
Branko Belan
*
Gde su naše zvezde?
OLIVUDSKO filmsko ne
Hs blista mnogobroj-
nim zvezdama. One mu
onose slavu, pare i skandale!
ma zvezda malih i velikih, ima ih od zlata i hartije, neke su zata dragocene, a druge samo ta-
o izgledaju, jer ih „producenti
eštačkim putem održavaju u staju blistavosti. Ali, zvezđe su ulov za popularnost svake Kkineatografije. Još dok su bile muve, svet je voleo da iz filma u jilm prati put zvezda ka slavi ili uja propasti. Deca skupljaju slike arova, novine se uvek prodaju jada filmske dive krase njihove ranice, zvezde privlače svet da \jupi neki artikal, filmovi se najjiše cene prema zvezđama. Pored „Ve isforsirane propagande, ta čienica je rezultat čovečje psihe
oseća· naklonost prema marnantnoj inđiviđualnosti, „prema itrazitom kvalitetu, ili prema leoti. S tim svaka kinematografimora da računa, pa i naša. tanje je samo na koji način će popularizovati filmski glumci, jest, da li prema njihovim stvar m vrednostima ili prema izvikaj slavi.
to naš film nije uspeo da stvonijednu takozvanu zvezdu, Uuzk ne treba tražiti u našim glum na, nego u onima koji prave je Jer, zvezde se stvaraju čejim ·pojavljivanjem markantne :čionomije na bioskopskom platla. Zašto mi ne bismo mogli ima-– ) zaista kvalitetan glumački par '»ji bi išao iz filma u film, kada bno na našim platnima videli toiko fotogeničnih fizionomija i viMWmo sve više kvalitetnih glumačllh ostvarenja? Zašto ne bismo \\vorili popularne MWomicare Moji nam dali serije filmova kada \no, tu i tamo, zapazili veoma ko dčne karaktere? Zašto, najzad, 0) bismo imali i našu filmsku le ticu koja bi postala inkarnacijužnjačkog „slovenskog tipa, da je poznato da su strane Miatografije upravo u nmašoj 1ji nalazile takve likove. ato je, eto, potrebao da se nareditelji u većoj] meri vežu za esnog glumca ili glumački par, cenaristi da prave manuskripimajući u vidu određene glumnjihovu Time
njihove naklonosti i ularnost kod publike. se u velikoj mećri povećala i ularnost našeg filma kao i na filmskih glumaca, koji bi, čeigrajući i trenirajući se u in ili sličnim žanrovima, svoja žajna sredstva sveli na onu u koja je karakteristična zaski medijum. Jer, mi imamo skih glumaca koji su stvarno jentovani, ali, zbog nedovoljnog stva i zbog razlike između skog i pozorišnog medijumu, često loše glume na bioskopjm platnu. Kada bi češće igrani bi, nesumnjivo, popravili šuitet svojih filmskih kreacija. K nam dokazuju mnogi naši Mmci koji su se u više mahova vljivali na filmu i koji su u ednjim delima, koja upravo gledamo u bioskopima povodesetogodišnjice naše kineografije, umnogome poboljšali specifično filmski glumački koji nimalo ne zaostaje iza arenja inostranih glumaca Kkofilmu daleko češće nastupa-
jhlmska zvezda — kada je njepopularnost zasnovana na rnim umetničkim kvalitetima e znači nikakvu degradaciju skog stvaralaštva niti glumač-
umetnosti.
Vladimir Petrič
N dr ZIP NINI TN OP PNI
Cine. dali
vPROLAZNIK ĆE} IPAK NAJPRE. BITI OĆARAN SJAJEM INDISKIH ARHITEMKPONSKIH
LWMPOTICA, KAO ŠTO JE NEDOSTIŽNI TADZMAHAL. AKO PRED OVOM ZADUŽBINOM
JEDNE NEIZMERNE LJUBAVI, SAGRAĐENOM TRUDOM 20.00 LJUDI KROZ 2? GODIN%,
PUTPYNIK ZASTANE DA SAČMNMKA PUN MESEC DA BIL TAJ SAN U BELOM MRAMORU
SAGLEDAO U PUNOM BLMESKU, ON ĆE TIMI: POKAZATI SAMO DELIĆ ZANOSA KOJI
JE OSEĆAO SILNI ŠAH DŽAHAN, GRADBĆI PRE 300 GODINA OVU GROBNICU SVOJOJ NAJMILIJOJ ŽENI — ARDIJAMAN BESH NJENO IMHM:.«
»DELHI ĆE VRIMENOM MENJATI SVOJ IZGLED, ALI CE ZAUVEK OSTATI BOGATA RIZNICA VELMELBEBPNIH GRADEVINA IZ MOGULSKOG PERIODA.“ NA SLICI: »KATABMINAR«. »PAGAN«, PODIGNUT DEVET VEKOVA PRE NASE ERE, KOLBVKA JE BURMANSKE KULTURE, NA PROSTORU OKO GRADA NALAZE SME STOTINEBE HILJADA PAGODA. ONE SU DANAS KAO :ISTORISKA STARINA STAVLJENE POD ZASTITU DRŽAVE...
DWVOJKA NA JEZERU INLE: »MALO JE NARODA KOJI TAKO VOLB IGRU I PERESMB CO KAO BURMANCI«.
ksa, nerva.
gomeftražnom «filmu niie brzin hvati kameru na spavaniu, da j zaskoči, đa je umori. događaji, vreva, užurbanost i uzbuđenost išli uporedo sa jednom razigranom, raspoloženom, duhovitom kamerom. IT više od toga onns je, kontrastiranjem i podvlačenjem, dala događajima pregledniju povezanost, ritam, ljepotu odabiranja: šta treba da uđe u okvir platna da bi dobilo na snazi. Otvorili su nam prozor i razotkrili fantastičan vidi Dragutin Mitrović i Stevan Labudović, odabrali za nas mjesto sa kog se najbolje mogla da vidi pozormica historijskog zbivanja i bogati spektakl egzotičnih zemalja. Dugometražni film, a ipak — pažnja gledalaca napregnuta je stalno do zadnjeg kutka svijesti, jer ga jednako interesira i maršal Tito viđen u novoj sredinii kao i sama ta nova sređina. Taj dugometražni film prolazi brzo, lako, sa žaljenjem što još ne traje. Gledalac ostaje iznenađen talentom i profesionalnom zrelošću snimatelja, koji su — neprevareni brzinom — divno komponovali kadrove. Treba se čuvati superlativa kađ se govori o domaćim filmskim djelima, Onomad je Dragoslav Adamović u »Ninu«•. vjerovatno ne razmišljajući, prevario svoje čitaoce poslavši film »Daleko je sunce« (prilično nemu-–
što i neđorečeno djelo, u kome između prvog i trećeg uvijek nedostaje drugi kađar) — u muzej svjetske kinematografije! Ali nađajmo se da ovog pula ne dovodimo nikog u zabludu kad kažemo: »Put mira« može da uđe u
antologiju svjetske filmske reportaže. Materijal! fakvoz kvaliteta mogao je da upropasti reditelja, ali Božidar Martinković znao je da ga iskoristi, da mu udahne dušu, da ga poveže, da ga osvježi kontrastima. Tekst Miroslava Radojčića, informativan i ispunjen Dpo-
dacima, sa mjestimično uspjelim povezivanjem i obrtima, svojom baroknom rečenicom na mahove
je ipak išao ili u raskorak sa slikom, ili paralelno s njom, ne pružajući joj uvijek dimenziju koju ona, u reportaži, iz usta pikera mora da dobije.
»Put mira« — fo je značajni doprinos našoj filmskoj repor*aži, žamru u kom već imamo bogatu trađiciju (»Smotna mladosti«, »Put maršala Tita u Englesku«, »Boravak cara Haile Selasija u Jugoslaviji«, »Dan Ujedinjenih nacija« — da spomenemo samo neke).
»Put mira« — to je reportaža koja se ne gleda jedanput.
* “Zemlja Će opet rađali“
MiloVla- Scenario i režija: rađ Nikolić,
đeta Lnkić i Mika Popović.
kamera:
Proizvodnia »Avala-film«,
1954.
OKVIRU programa pro-
slave desetogodišnjice
Winematografije »Avala« nam je pokazala dokumentar– ni film Milorađa Nikolića »Zemlja će opet rađati«. Žiri u sastavu: Aleksandar Vučo, Slobođan Glumac, Žorž Skrigin i Dušan Zesa ocijenio je da je to, uz »Alojzija Stepinca« od Milkijelija Coćija, najbolji »Avalin« dokumentarni film „jednogodišnje „proizvodnje. Bilo je zato razumljivo interesovamje sa kojim je dočekan. Nažalost, poslije projekcije gledaoeu je ostalo samo. da ce čudi odluci žirija.
Pilm »Zemlja će opet rađati« obrađuje eroziju zemljišta: tuma– či kako nastaje, kako se „sprječava, kako se teren može sanirati. Mirno, nastavno, korektno, sa tek nešto većim montažnim nemirom pred sam kraj, ali ipak ne sa takvim da bi nas mozao uzbuditi više od jednos pošteno presjede-
to, pruža pravu fontanu reporterske invencije, snalažljivosti, refleI nikad u tom du- |
odvijanja događaja uspiela da u-
Kao da su
ceneći njihove sposobnosti, mi u isto vreme ne možemo a đa ne izrazimo svoje čuđenje i B negođovanje što se u sastavu žirija ne nalazi nijedan filmski e kritičar, koji se kontinuirano, profesionalno i aktivno bavi filmskom Kritikom u našim li-
Ne
stovima i stručnoj filmskoj štampi. Smatrajući to u prvom ređu nepažnjom Odbora za proslavu desetogođišnjice filmB5ke Kinematografije (kojl je žiri i formirao), žao nam je Bto niko ođ članova žirija, primajući odgovornu dužnost da proceni dela naše Kinematografije, nije sa svoje strane pređuzeo ništa. da se ovakav propust ispravi.
U našoj zemlji, nažalost, još ne postoji profesionalno udđruŽenje umetničkih kritičara, koje bi štitilo prava i ugleđ filmskih kritičara, pa se Odbor za proslavu desetogodiŠnjice naše kinematografije formalno može da poziva na tu činjenicu. Po našem mišljenju, međutim, bilo bi normalno i opravđano da se u ovakvim slučajevima teži za što stvarnijom, stručnijom i preciznijom procenom „umetničkih vređnosti naših filmskih dela, bez obzira na ađministrativno-birokratske formalnosti. Beograd, 12 mart 1955 g.
Vlađimir Petrić (,,Književnost! i „Književne novine”), Aleksanđar Petrović („Beogradske novine”), Ljubomir Radičević (,Večernje novosti”), Vicko Raspor (urednik „,Pilma” u „Mnjiževnim · novinama”), Arsa Stefanović (,,Borba”), Milutin Čolić (,Politika”).
| prepreka ima svuđa pa i
duzeće iz godine u godinu postiže sve bolje rezultate. A gde su oni? Ime „Zora film”, ne susreće se na šarenim „filmskim plakatama niti na ekranima reprezentativnih bioskopskih dvorana. Ni štampa se, nažalost, ne interesuje mnogo za delatnost ovog preduzeća čiji su svetliji od onih koie sebi postavljaju naši uvoznici i distributeri. Rezultati rada „Zora-filma” su: dve stotine izrađenih nastavnih filmova na traci 16 mm, |I oko dve stotine dia-filmova iz najrazličitijih grana ljudske delatnosti, i uvođenje očigledne nastave u nekim školama uz pomoć ovih filmova, i... koliko bi se toga još moglo nabrojati.
Interes onih kojima su nastavni filmovi namenjeni prevazilazi i najoptimističkija očekivanja. Ali ovde. Kinoprojektori se tek od neđavna proizvode u našoj zemlji i njihov je broj još uvek nedovoljan. Drugu poteškoću pretstavlja i mala novčana pomoć koja se za ovu toliko važnu delatnost odvaja. Tu je i zid nerazumevanja koji se stalno stvara oko „,Zora-filma”", i nedostatak životnog prostora u zgrađi »Zora filma« smeštene su direkcija nekakvih ugostitelja i još neke druge kancelarije.
pogled na listu izrađenih dovoljan je da se shvati Ovog preduzeća i. da se potrebe jednom već poprvi plan.
Jedan filmova važnost njegove stave u
Veliki broj filmova dotakao se svega što može biti od interesa za školsku nastavu, medicinu, poljoprivredđu, istoriju umetnosti, sportsko vaspitanje, ličnu higijenu, industriju, unapređenje proizvodnje i zaštitu rađa. Citiramo
Prvi kadar u...
Ahhh Me
..., Crvenkapi
jeđinstvenog ciljevi znatno
jezera”, „Šta je spomenik kulture”, „Srednjovekovni epos u kamenu”, „Zlato i srebro Zadra”, „Katedrala u Bambergu” i mnogi drugi.
Kao prilog proslavi desetogodišnjice jugoslovenske kinematosra-
fije „Zora-film” je prikazao svoj
nainoviii proizvod — oertani film »Crvenkapica«. Ovaj film je sasvim slučajno upao u produkciju „Zore”, kao deo. nasleđenog inventara bivšeg preduzeća za proizvodnju crtanih filmova „„Duga”.
Dok su se na ekranu odvijale šaljive. zgode prave Crvenkapice (film je snimljen u vrlo uspelom koloru), njene bake, proždrljivog vuka, hrabrog lovca i njihovih šumskih prijatelja, . asocirali smo na slične pokušaje i postignuća drugih „zemalja. Diznijev Miki Maus rodio se pre dvadeset i nešto više godina u jednoj rasklimatanoj baraci, i evo ga, još uvek uveseljava malu i veliku decu širom sveta. Junaci koji su izašli ispod čarobnog pera Maksa Flajšera doživeli su sličnu sudbinu. Na stvaranju velikog francuskog crtanog filma „,Pastirica i odžačar” učestvovala je elita francuske kinematografije. Šta još da kažemo o braći Trnka ili o autorima duhovite serije Tom i Džeri. Ova naša Crvenkapica ne bi imanla čega da se stidi pred tolikom njenom braćom i sestrama. I sam »tata« Dizni bi je, verovatno, Vrio rado uzeo pod svoje okrilje. I kada nas prođe svečarsko-jubilejsko raspoloženje ne bi smeli žaboraviti na preduzeće „Zora” i njegovu misiju, a naročito na naš crtani film kome na svaki način treba osigurati bolju budućnost od one koja mu je već nekoliko puta raznim administrativnim dekretima bila određena. N. M.
•“/
UŽIC
Mali gradić na Đetinji, slavan Zbog svojih slobodarskih tradicija, neće ostati nezapažen ni u našoj skromnoj istoriji filma.
Titovo Užice je ušlo u treću deceniju ovoga veka sa dva biosko-
e, a 5 LOR O E OVO pa koji su biii prozor u svet OPe : . die OGUBRVALPIJJUGG mlađini nemirna duha i željnoj Ke JI ON AIO POO saznanja. Ali među mladim lju-
u narodu i kao takav vrlo je koristan. Ređitelj, koji se istakao toplim i humanim {ilmovima o invalidima i o Brajovoj azbuci za slepe, nije ni imao drugih pretenzija: da nije. dobio prvu nagradu »Avale« bio bi to norma-– lan film nastavnog karaktera,
Ovako, nagrada govori više o nepouzdanom kriteriju žirja i O prilično niskom prosječnom nivou prošlogodišnje proizvodnje doikumen:tarnog filma u »Avali« nego o umjetničkoj vrijednosti samog djela, Još više može da izazove čuđenje odluka žirija ko-
dima bilo je i takvih koji su na bioskop gledali kao na svetilište jedne nove do tada malo priznavane umetnosti. Glasovi o životu ua dalekom filmskom svetu stizali su i u Titovo Užice, a čulo se i po nešto o pokušajima đa se Jugoslaviji da njena nacionalna kinematografija. Užičani nisu hte li da ostanu izvan događaja. Ugle dajući se na beogradske filmofile (koji su već pokušali da snime svoj prvi film „Kačaci u Topčideru”), oni su takođe odlučili da osnuju sličan klub. I u leto 1928 godine osnovan je „Užički klub
filmofila” koji je radio sve do jom film »Zemlja će opet rađati« |936-godine 179 Žž. ijeli pr | Alojzijem :: dijeli prvi nagtadd-G8 » jzij U prvu upravu kluba izabrini
Slepincem«, jer je ovaj drugi u svom žanru, u MKategoriji filmova na takozvane političke teme, jedan od majuspjelijih uopće, Koliko poznamo prošlogodišnju proizvodnju dokumentarnih filmova u »Avali« bilo bi mnogo prirodnije da je u obzir uzet »PT'P« Ivana Draškocija.
N.R:
su: za pretsednika Jovan Nikolić — student prava, Jelena Popović — učiteljica kao potpretsednik, Velja Urošević — student kao sekretar i Milunka Simović, blagajnik. Već na samom početku bilo je oko 100 članova. Klub je sebi postavio za cilj da propagira sedmu umetnost među omladinom, da održava predavanja iz filmske
„FILMSKA METRODOLA“
teorije i o raznim tehničkim pl-
tarj:ma, i najzad, da pomogne oživljavanje domaće filmske produkcoije. Ispunjavajuči svoje najpreče zadatke na popularizaciji filmske umetnosti klub je redovno — jednom. mesečno, održavao sastanke na kojima su pored ostalog čitani i prikazi filmova.
Vlasnik jedne od užičkih bioskopskih dvorana stavio je članovima kluba na raspoloženje jednu
(GpeesnneonanOiayanaarauaanerauc;KC KINO eV
{4 (dućem» kec{u: „Jostp AK ulundžic 0 filmskom 900047iju *
Vladimir Pelrić
„Ofelo“ Opgona Veh
ložu, u svome bioskopu, besplatno i to za sve pretstave. Ukoliko je neki od prikazanih filmova bio sa istoriskim sadržajem, ili je obilovao filmskim trikovima (na pr. S. B. De Milov film , Deset zapovesti”) specijalne seanse kluba bile su posvećene tim isloriskimi epohama ili problemima tehnike snimanja. Klub je izdavao i svoj list „Film i sponmt” koji je izlazio u zamašnom tiražu — od 500 primeraka. List je štampan primitivnom mašinom na ručni pogon, a kako u Titovom Užicu tada još nije bilo cinkografije ilustracije su vađene sa matrica dobijenih od zastupništva velikih filmskih kompanija iz Beograda, i lepljene na stranicama između tekstova.
Želje članova kluba prelazile su granice njihovih mogućnosti. Nameravali su da kupe jednu filmsku kameru i da na filmskoj traci fiksiraju lepote naše zemlje, a prvenstveno užičkog Kraja, Ka-_ snije, ko zna, snimali ,bi nešto veće. I da bi ostvarili svoj – cilj počeli su da proširuju delatnost. | Organizovali su i jedan bal čiji je čist prihod trebalo da posluži ostvarivanju „,viših” ciljeva. Ali, to je bilo istovremeno i njihova poslednja akcija — klub je usko-
To propao. | : *.