Књижевне новине

~

Predrag Milojević

____ _______________ — —––C——

NOGI imaju utisak . NM da je u. svetu iznenada izbio — mir.

To je valjda zato što je umnogome popustio nemir koji je ovih deset godina od rata obuzimao svet. Jer to su bile godine bez mira, godine hladnog rata.

Naravno, mir ne izbija najednom, već se izgrađuje postepeno, on je rezultat jednog teškog i komplikovanog procesa „oltstranjivanja uzroka ratu. Zgrada mira, kao i svaka druga. ruši se s krova, ali se izgrađuje od temelja, kamen po kamen.

Jedna od nevolja, koje su pritiskivale ovaj „posleratni period, bila je i ta što se verovalo da dobijeni rat znači ujedno i dobijen mir. Posledica toga bilo je prilično opšte razočarenje s pobedom u ratu.

Istina, svi ratovi u neku ruku „pretstavljaju izvesno razočarenje, i za one koji ih dobiju. To je zato što agonija rata, da bi se uspešno savladala, iziskuje najveću požrtvovanost. Ona se postiže malanjem što idilističnije slike mira koji će proizaći iz pobede. Ali ta slika ne ostaje idilična u miru ni kad je ratna pobeda potpuna. A pobeda ni u jednom ratu nije iziskivala veće žrtve i bila plaćena većim nego u ovom. Nije zato čudo, što oni koji su u ratu davali sve „od sebe, očekuju od mira više nego što on može da im pruži.

Međutim, ako je nezadovoljstvo s mirom razumljivo, razočarenje s ishodom rata ne izgleda opravdano. Di bi se to bolje uočilo, treba se samo zamisliti nad onim večilim pitanjem koje lebdi nad

|||

svakim istoriskim događajem, uistini nad celokupnom svetskom istorijom: šta bi bilo da nije bilo? ..

Šta bi bilo da nije bilo pobede u ovom ratu, odnosno da je njegov ishod bio obratan, da je pobeda bila na strani fašističkih sila?

Uistini, kad se pitanje tako postavi, odgovor postaje suvišan, jer se sam namece. Ali on ne mora da izgleda tako očigledan, mada u suštini Ostaje isti, ako se pitanje nešto drukčije postavi, Naime: šta bi bilo da rata nije bilo — tojest da se slobodan svet nije oružjem isprečio fašističkoj sili?

Da do rata nije došlo, to ne znači da bi se promenio fašizam; značilo bi samo da se promenio slobodan svet ne bi više bio slobodan. Jer rat je mogao biti izbegnut jedino sve daljim i sve većim popuštanjem prohtevima fašizma za dominacijom u svetu. Apetit raste jedenjem i agresivnost malodušnim popuštanjem. Musolini i Hitler nisu se zadovoljili time što su, prvom, „Abisinija, a drugom Čehoslovačka bačene u usta;

naprotiv, razjapili su ih još više, Politika smirenja koja je

tada vođena nije umirila diktatore, već samo uznemirila slobodan svet, dovela ga u veliku pometnju, duhovno umrtvila, politički dezorganizovala iznutra i moralno i materijalno — jednom rečju, da je „vođena do kraja, politika smirenja, da bi izbegla rat, dovela bi na kraju do kapitulacije slobodnog sveta pred fašizmom koja ne bi mogla biti potpunija ni posle najtežeg nanog poraza.

Dve pouke

DATovI sigurno nisu neminovni, ali malo koji je bio toliko neizbežan kao ovaj. Na opasnost koju je za slobodu čoveka pretstavljala fašistička silovitost moglo je da se odgovori jedino silom — koštalo šta koštalo! Zato oni kojima se cena čini previsoka dobro bi bilo da se potsete šta je sve njom plaćeno. Naravno, svet ne bi bio podeljen kao danas, već bi bio jedan i jedinstven — ali fašistički. Ni mi ne bi imali prilike da se danas prepiremo ko je od dva sveta bolji, jer najgori važio bi za jedino dobar. Ustvari u pogledu odgovora na gornje pitanje, ma kako ga postavili, ne može biti dvoumljenja: bez rata i savezničke pobede u ratu svet bi danas bio podložen fašizmu i svemu onom što on znači i pretstavlja.

Ako se sada zaista ima utisak da se svetska situacija deset godina posle rata našla na prekretnici i da se okreće nabolje, to je zato što su te godine naučile nečem posleratni svet. Dve velike pouke mogle su da se izvuku iz njih: jedna je, da svet ne može da ostane ovako na silu podeljen, druga, da ne može da bude ujedinjen silom.

Prema fome, ako neće biti ujedinjen silom, a ne može da ostane podeljen, onda će morati đa bude ujedinjen milom, tojest u miru, sporazumno. Ali do najprostijih istima dolazi se izgleda najteže. Deset mučnih godina bilo je potrebno da bi se, naprimer, došlo do ove, toliko proste.

Šta može da proizađe iz nje?

Ona je dovela do zakazivanja četvorne konferencije velikih sila, Do čega može da dovede ta konferencija?

Da bi se moglo bolje da nagađa kakav može da budo odgovor velikih na to pilanje, dobro je pogledati šta je za njih sve u pitanju.

e.

Prvu karakteriše. snažan ekspanzionizam sovjetske Dolitike neposredno mposle rata. Ogroman moralan prestiž koji je stekla u ratu i nadmoćnost u snazi oružja koju je očuvala posle rata činili su u prvim poratnim godinama Sovjetsku Rusiju dominirajućom silom na svetu, i vremenom stvarali utisak da je ona pod Staljinom usmerena na dđdominaciju svetom.

odnosima velikih sila posle rata mogu da se ocrtaju tri faze.

Drugu fazu karakteriše organizovanje, pod „voćstvom Amerike, zapadnog sveta protiv staljinističke ekspanzije, vojničke i političke poredno. To je faza stvaranja Atlantskog pakta, naglog naoružanja i hajke na vešce. Zapadni svet posle rata osećao se politički još rovitiji nego vojnički. Ustvari, kapitalističkom svetu pretila je mnogo veća opa-

snost iznutra nego spolja. Spoljna mu je poslužila samo za suzbijanje unutrašnje.

Pozivajući se i preuveličavajući vojničku opasnost koja preti od sovjeta spolja, ka-

Burmanski ribari sa jezera Inle ODMA O O

o „ -

MN

· ?

pitalistički režimi na Zapadu lakše su mogli da se obračunavaju sa svojim političkim protivnicima unutra. .

Jedna velika ideja davala je

prodornu snagu staljinističkoj ekspanziji. Ali ukoliko je vremenom {fa ekspanzija bila više nošena grubom silom, utoliko je više gubila idejnu i moralnu snagu, a time i prodornu. Da nije bilo Staljinove agresivne politike, kapitalističke zemlje na Zapadu ne bi mogle bez mnogo većih teškoća i iskušenja da se srede politički iznutra i organizuju vojnički međusobno, spolja. Treća faza je ova u koju se došlo kad je zapadni blok postigao paritet u snazi sa SOvjetskim i s njim počeo da govori s „pozicija snage“ i umnogome onim silovitim jezikom koji je dotle osuđivao.

Uloge su se gotovo izmenile: sovjetska strana ne preti više silom, jer zna da će joj biti odgovoreno ravnom ili još većom, a zapadna se ne plaši više pretnji, jer ima sada i sama s čim da preti, i preti.

Šta se s tih pozicija može da postigne? Ništa ako se na njima silom ostaje; gotovo sve ako se one dobrovoljno napuste.

Najjači garant mira

APADNA „propaganda 7. prikazuje situaciju tako kao da je sovjetsko popuštanje posledica jedino uvećane snage Zapada. Ako bi to bilo tačno, onda bi se iz toga dalo logično zaključiti da jedino sila može da ostvari mir, i ukoliko se Zapad bude služio većom silom utoliko će biti veća i sovjetska pomirljivost. Ali to nije tačno. Jedna strana ne može da diktuje silom mir drugoj. Da može, Rusi se ne bi odrekli sile. Tačno je obratno: politika sile jedne strane prinuđuje drugu da pribegava sili. Ako sadašnja sovjetska politika pomirljivosti ne nađe odgovarajući odziv na drugoj strani, ona neće postati još pomirljivija, već će prestati da bude pomirljiva uopšte. Tako bi zapadne sile svojom politikom sile prema. sovjetima postigli- onaj isti rezultat koji su sovjeti postigli takvom politikom prema njima: naime, izazvali silu protiv sebe. Međutim, to nije put u mir već u rat, a očigledno je da je obema stranama stalo do mira, jer je za obe rat postao podjednako besmislen. — besmislen po sebi. Čudnom igrom sudbine, atomska bomba postala je najjači garant mira. Ne samo da ne može da se zamisli do čega bi sve atomski rat doveo, već ne može ni da se vidi ko bi ga vodio. Oslobođena atomska energija ustvari promenila je iz osnova ne samo tehnologiju rata već i psihologiju čoveka. Onog časa kad je u naučnim „lJaboratorijama razbijeno majušno jezgro atoma, rasprsla se izgleda cela džinovska struktura dotadašnjeg sveta. Čovek atomskog doba drukčije gleda na svet. On naročito drukčije gleda na rat, jer zna da to ne bi bio rat koji bi on vodio, već koji bi se vodio po njemu i protiv njega kao čoveka.

O čemu se radi

A četvornoj konferen| · | ciji zato neće se posta~-

viti pitanje mira ili rata, već samo mira. Ali kakvog? Niko više nije za rat niti može da bude, ali o miru mogu da se imaju različita ubeđenja, još više predubeđenja. Ono što nova situacija najpre traži to je odbacivanje starih predrasuda o miru koja vuku svoj koren iz hladnog rata. Onaj koji smatra da

mir može i „mora“ da bude „ovakav i samo takav« — faj nije za mir,

Mir traži žrtve i odricanja. Na budućim konferencijama posvećenim miru, za velike sile neće se više raditi o tome šta mogu još da dobiju na račun mira, već čega moraju sve da se odreknu u interesu mira.

—

DELEŠKE IZ AMERIKE

silama je takađe bila

Zapadnim BVOZdena „zavesa dobrodošla da se ograde od ideoloških stremljonja koja izviru iz Ruske revolucije i kojih se one toliko plaše. Staljinova agresivna politika nije mogla na silu da nametne ruski revolucionarni uticaj zapadnom svetu, već je samo pomogla reakcionarnim faktorima na Zapadu da ga iz tog sveta istisnu. Ustvari svojim nastojanjima da silom dominira svetom, Staljinova politika izolovala je Sovjetsku Rusiju iz velike svetske politike.

Otuda novi sovjetski kurs popuštanja i pomirljivosti izaziva kod mnogih na Zapadu ne samo pometnju, već u izvesnoj meri i strepnju. Čini im se da im se potajno po-

Pretsednik Tito, Hruščov i Bulganjin na Brionima

drivaju pozicije na kojima su se s tolikom mukom utvrdili. Zapadne sile našle su se sad u situaciji da moraju da prisvajaju za svoje ponešto čega su se dosad odricale, i da se odriču ponečeg što su dosad kao svoje prisvajale. Naprimer, idejom miroljubive koegzistencije služio se je zapadnjački liberalizam, jer je polazio od pretpostavke da svi problemi mogu da se reše mirnim putem i miroljubivim sredstvima. Ustvari glavni adut zapadnog kapitalističkog sveta protiv Sovjetske Rusije i sastojao se baš u tome da je optužuje da credo njene politike nije priznanje mogućnosti miroljubive koegzistencije dva različita društvena sistema, već naprotiv, podvlačenje neophodnosti uništenja

silom egzistencije jednog od strane drugog. Međutim, sada kad im se faj isti adut kao kakav bumerang vraća sa sovjetske strane, desničarski eJementi na Zapadu nastoje da umanje značaj miroljubive kooegzistencije kao ideje, pronalazeći najedanput da ona ipak sadrži neke elemente uznemirenja i možda znači ugrožavanje egzistencije Zapada. ·'Neutralnost OE to a OBE 1 je

prvobitno bila parola zapadnih sila. Podelu Nemačke i uvlačenje zapadne polovine u svoj vojni blok, zapadne sile pravdaju time da je Rusija protiv neutralne i nezavisne Nemačke, jer hoće Nemačku koja će biti podjarmljena njoj.

POO 3200 POO Wf- ye i pV PRIJA,

Sad opet kad se sovjetska politika uhvatila za parolu neutralnoj i nezavisnoj Nemačkoj, na Zapadu se trude da pokažu da je baš neutralnost najveća opasnost za mezavisnost Nemačke.

Naravno, pod pojmom ne-

utralnosti može mnogošta da se podrazumeva i pogrešno razume. Karakteristično je, naprimer, da je taj pojam doveo u zabunu i samog američkog pretsednika Ajzenhauera koji inače ume dobro da meri svoje reči. Na nedavnoj konferenciji za štampu, pretsednik Ajzenhauer je izneo mišljenje da je oružana neutralnost Nemačke dobra stvar, pa je tri dana docniie, kad je video odjek svojih reči, bio prinuđen da izjavi da nije dobra stvar, i da je on ustvari mislio da je to rđava stvar kad je ono rekao da je dobra.

Neutralnost može zaista da znači različite stvari i da trpi razna izvrtanja svog značenja, Alko se ona nameće jednoj zemlji ili grupi zemalja kao obaveza, onda nesumnjivo znači sputavanje nezavisnosti tih zemalja. Ali sputavanje nezavisnosti znači isto tako ako se neutralnost uskraćuje izvesnim zemljama kao njihovo pravo. Kakva je to nezavisnost ako jedna zemlja ne sme da bude neutralna, već mora da pripada suparničkim blokovima? Postoje zatim razne vrste ne– utralnosti. Obično se misli da neutralnost povlači za sobom obezoružanost i time odricanje od odbrane nezavisnosti. Međutim, jedna neutralna zemlja ne mora da bude nenaoružana i nebranljiva. Švajcarska je, naprimer, neutralna zemlja, ali je naoružana i još kako osetljiva na svoju nezavisnost. Švedska i Pinska isto tako.

Pojam neutralnosti izaziva još veću zbrku kad se primeni na Nemačku, mada je nekako nerazdvojno povezan s rasplitanjem tog zbrkanog pitanja. Očigledno je, naprimer, da se Sovjetska Rusija neće odreći Istočne Nemačke i pristati da se Nemačka ujedini samo zato da bi cela prišla zapadnom: bloku; naprotiv, pristaće na to jedino ako i Zapadna izađe iz tog bloka. Isto tako je naivno očekivati da će se zapadne sile odreći glavnog dela podeljene Nemačke, koji već imaju, i time razglaviti ceo svoj s mukom izgrađeni sistem odbrant, ako postoji iole sumnje da će ujedinjena Nemačka biti sovjetizirana bo primeru Istočne.

Pogled na Njujork

Penesansa razu

BDNO sam vreme

gledao kroz prozor.

U daljini videle su

se siluete menhetenskih nebo-

dera obavijenih u onu tipič-

no-njujoršku, čudnovatu sme-

su maglice, dima i isparavanja

svih vrsta što kao mora nad-

legne nad milionski grad u te-

škim, vrućim, nesnosnim letnjim danima...

Jureći kroz Kvins, „elevejted” — kako ovde nazivaju podzemnu železnicu na delu gde su šine nad zemljom približavao se Ist Riveru i tunelu koji će nas ispod reke prebaciti u Menheten. Još malo, i vidik će nestati...

Na klupi do mene sedeo je sređovečan čovek. Trideset tri — trideset pet. Crnomanjast, dosta uredno obučen. Činovnik, valjda. Naočare nad velikim nosom. Čita novine.

„Izvinite, molim vas, rekoh, ali ja sam novinar iz Evrope, da li bi hteli da mi odgovorite na nekoliko pitanja?”

„Zavisi od toga kakva su pitanja”, reče, nekako preko volje.

„Pa, pitao bih vas o političkim događajima, spoljnim i unutrašnjim, da vidim kako vi gledate na stvari, na Makartija, preventivni rat...?”

„Ja se, znate, slabo interesujem za politiku. Neću da lupam glavu. Ima važnijih stvari o kojima se moram brinuti. Izdržavam veliku porodicu... Žao mi je što vam ne mogu pomoći.” I nastavi da čita novine.

(OVAJ razgovor u podzemnoj železnici potsetio me je na jednu reportažu poznatog američkog novi-

Đuuk-:a

nara Džemsa Restona o njegovom razgovoru koji je jednom vodio u Njujorku.

Evo delova tog Restonovog razgovora:

— Došao sam u Njujork, počeo je Reston svoj razgovor, da vidim da li ikoga interesuju stvari koje se dešavaju u Vašingtonnu? — Interesuju nas, kako da ne. Naši „Jenkiz” (poznati njujorški bezbol-klub) treba da u Vašingtonu odigraju još jednu utakmicu. Ako ne pobede, gotovi su...

— ... Da budem konkretan. Hteo bih da vas pitam o stva-– rima od svetskog značaja koje se široko diskutuju u Važingtonu. Naprimer, šta mislite o politici koegzistencije?

— Koješta. Upravo to i jeste greška trenera „Jenkiz”. On suviše koegzistira sa „Klivlendom”. Devet puta je koegzistirao sa njima. Čak i sa „Vašingtonom” koegzistira.

I tako, do pred kraj razgovora, na svako Restonovo pitanje odgovor sabesednika bio je povezan sa bezbolom. Restonu je, najzad, dosadilo...

— Bto, podeljena je Indokina, Evropska odbranbena zajednica je odbačena, komunisti prete celoj Aziji, a Prancuska je u krizi. Zar vas to ne interesuje?

— Interesuje, svakako. Ali šta, ja mogu da unadim sa zemljom koja je podelila Indokinu, odbacila ROZ i ukinula

ženske grudi — sve za šest meseci?! — Dakle, ipak se interesujete za politiku?

a Ja vremenski podesim svoje interesovanje. Kad stvari zaista izgledaju loše, kad preti rat ili depresija, ja se interesujem. Kad se odlučim da budem „sumoran, ja čitam članke braće Olsop. Inače, pokušavam da Mkoegzistiram sa „Jenkiz“.

3 A Rusi, Francuzi, BOZ i Britanci, senator Makarti kad planirate da se interesujete za njih?

— Kasnije!

„Razgovor je verovatno ima–ginaran, ali vrlo tačno slika raspoloženje i rezonovanje desetine miliona Amerikanaca.

Mali se broj stanovnika NoVog sveta ozbiljnije i stalnije interesuje za svetske političke događaje. Mnogo ih više interesuju lokalni problemi i lokalne političke borbe.

Tačno je, naravno, tvrđenje da Je naglo i znatno porastao interes za međunarodne probleme, da sve manje Amerikanaca veruje u utopiju staromodnog izolacionizma, da sve veći broj razume i shvata da je Amerika — htela to ili ne Opa) deo sveta, da od njega zavisi i da taj svet zavisi od nje.

Pa ipak, 1 pored svega toga, pretežni utisak stranaca ostaje da Se većina Amerikanaca ma– lo interesuje za događaje preko mora ili u Vašingtonu, da je

Julius

najčešće slabo ili jednostrano obaveštavana.

Njujorku je to, možda i razumljivo. Zamislite čoveka koji živi u

Bronksu ili Kvinsu, koji ujutro treba da putuje čitav sat i više podzemnom železnicom na posao u Menheten.

_Ustaje ujutro oko 6. Na brzinu pojede doručak i juri na podzemnu železnicu. Za vreme vožnje čita novine. Ustvari, prelistava ih... Statistike pokazuju da prosečni Amerikanac dnevno troši 11 minuta na čitanje jutarnjih novina, a 16 na večernje. Onda — osam sati napornog rada, ručak kratak, s nogu... Oko pola šest ili šest, ponovo u grotlo podzemne železnice, pa opet sat ili više vožnje kući. Kad stigne, on je tako izmoren da ga malo šta interesuje... Televizija, eventualno... Pa spavanje... Tako iz dana u dan. I brige uz sve to.

Nije onda čudo da „vremen–ski podešava“ svoj interes za politiku, da ga, kako Reston nagoveštava, samo pitanja ži|. * O bovtP DozaDOslenOšli i

A CUDO St o pa letareHe uditi iz politič_ Ako je tako u Njujorku, koJI Je, nema sumnje, nervni centar Amerike, kako je onda u Jumi, država Arizona, ili u Bjutu, država Montana?

lako je Amerika j preplavljena mnoštvom sredstava za ino

KNJIŽEVNE NOVINE.

formaciju — štampa, radio, televizija — prosečni Amerikanac vrlo je jednostrano obavešten o događajima u svetu.

Obaveštavaju ga kratko, jednostrano, „crno-belo“. Naročito to važi za lokalnu štampu, a upravo to su listovi koje čitaju milioni „običnih“ Amerikanaca. Sve se svrstava U dve kategorije: ili je dobro ili je zlo, ili je „slobodni svet“ ili je „komunizam“, anđeli ili đavoli. Nema drugih boja, nema nijansi. A takva predađba o svetu je, naravno, — lažna, nestvarna, iskrivljena...

„Upravo na tom nerazumevanju, površnosti, nezaintereso“ vanosti, jednostranosti, crno” belom gledanju grade politički kapital američki ekstremisti. Na tom su temelju zidali senatori Makarti i Nolend...

|MA stvari koje se ne mogu tačno da izme“ re. Čak ni u Americi, zemlji u kojoj se pomoću tehničkih sredstava, odnosno Galupove i drugih anketa — sve meri i svodi na brojke i statistike. Kako se može izmeriti politička atmosfera? Ne pomaže tu kantar i aršin. Samo lični utisak, ma kako subjektivan, stotine razgovora, pisanje štampe i vladanje političara može tu pomoći. Samo se tako može stvoriti jedna relativno objektivna slika.

Ako u američkoj politici i razvitku političke atmosfere u toj zemlji, što se kupa u Atlantiku, Pacifiku i Meksičkom zalivu, postoji nešto slično zajedničkom nazivniku u aritmetic!, nešto kao crvena crta koja po” vezuje sve događaje, onda Je

(Nastavak na 13 strani)