Књижевне новине

U podmc= pre odlnska iz Afime

Svetlost Atike

Dušan

(Nastavak sa 1 strane)

gde, danas, iznad ruševina kraljevskih grobnica i pustoši Argosa, samo orlica uči letu orliće, pa sve tamo ka ekvatoru gde smrt i ćutanje . pišu svoje istine, do satrvenosti i sprežnosti koje je memilosndno sunce Alisinije ostavilo na liku Remlboa s ome jezive fotografije „nesalomivoga“, kome je samo to va-

_ kreno podneblje moglo da doaka, i obeleži

lako naše granice, i označi među gde počinje crnačka mudrost. . Ali, ovde, u Atici, ja znam najzad šta' je io svetlost, i radost me ne ostavlja zbog tog oikrića: no isto tako ne ostavlja me misao da mi je ona bliska, prisna, moja svetlost. Kao da je znam od vajkada. Od pre rođenja, možda? Ili je nosim iz dana velikih raspusta mog detinjstva, kad korita naših Morava presuše, ispucaju, i letnji mlaz im {ek jedva mili, dok od sasušenosti krckaju njihovi drveni mostovi kad kola laganim hodom pro:niču preiko mjih? Ili je nosim u gvojoj krvi, svetlost koju sam uvek video, onu zlatnu prašinu kad bih zatvorio očne kapke, dok smo se igrali „žmurke“, i koji i sad ne mogu da olklonim, zatvorim li oči da bih bolje sagledao u sebi neku stvar, uspomenu ili misao. Sećam se, da, znam, tu sveilost prvi put sam naslutio jasno jednoga dana meseca jula 1914, na stanici u Lajkovcu, gde smo čekali voz, bežeći sa severa na jug; rat

_ je imao da počne za koji dan, austrougarske

vojske kao avet lebdele su već nađ Drinom,

Savom i Dunavom; mobilisani, begunci, žene,

deca. Vreo julski dan; bujna nepomična polja; svetlost kao plamsaj polegla. Na 'pustoj stanici, s koje samo jure u jednom pravcu dve usijane pruge Wkroz žuto-zeleno polje. Osećam kako se najednom odvajam, do bola jasan i određen, kao ocepljen od neke mutne matice, sam do beskraja, i prvi put u sebi nedvosmisleno kažem „ja“; osećam da će tako biti do kraja, zemlja, ja i sunce, u toj svetlosti urezani, s jednom stanicom uvek iza sebe i jednom preda mnom, i da će sva tama sudbine što me čeka pred tom svetlošću leći ipak kao umorno pašče sve do ovih reči, koje, ovde, pred jednom kafanom na trgu Omenije, mešam s tom svetlošću, starom i mladom kao svet.

I jednom, sred istog tog rata, na PontArts-u, gde priroda i istorija neočekivano hodaju istim korakom reke i pešaka, poslednje. stanice ove naše svetlosti. Dalje su grozničave oči belih noći i crnih dana — bes-

| Rrajnih snova i nepodnošljivih bdenja.

Čini mi se, uhvatio sam ponekad i njen pogled na Zlataru, posle tolikih noćnih oluja, kišnih oblaka koji se vuku danima kroz šumu smrče i bora, na proplanku iznenadno zatreperi njen sjaj.

U Hvaru, na Hvaru, oko jedan sat popodne, ·samo belo-sivi kamen kuća, tamni zabvoreni kapci prozora, ono nekoliko borova samo na brežuljku gde je groblje, tišina i svetlost legli na kamen i vođu.

Jednom, u Cavtatu, u poslednjem trenutku, već oko pet sati popodne, mogao sam da uhvatim jedan njen pogled.

I sad znam da je lo bila ova svetlost koju sad mešam sa svojim mastilom. Ovde je ona sva, cela, bez ostatka. i:

'nodostojnosti u

vara spontanim dizanjem na u-

Matić

NA je iznad života i smrti. U njoj su oni jasno samo usečeni. Sad razumem: zemlja, vođa, vatra i vazduh. Zaista, oni su ovde zaista četiri elementa. I ja

'među njima opet samo: zemlja, voda, vatra

i vazduh. Izjednačeni. Smrt ne postoji. Samo je kraj. Samo prolaznost i večnost oblika. Ovde sam razumeo da inteligencija ima čvrste mišice i da počinje iz utrobe; da telo je prozračno kao razum. Ovde sam tek do kraja shvatio Marksovu misao: „Životinja proizvodi samo po meri i po potrebi specije, vrste kojoj pripada, dok čovek ume da proizvodi po meri svake specije, i svugde ume da mprida predmetu inhereninu mu meru (meru koja je u njemu samom); stoga čovek oblikuje i po zakonima lepote... Ruka je njegova postala slobodna, jer smisao jednog predmeta za mene ide upravo doile dok ide molje čuviivio.“

Jer pisao sam već jednom, i zašto ne bih ovde ponovio; ima još neke neiscrpene isti– starim mitovima, pa i u onim, najbliže nama dokučnim, sem slovenskim, u starogrčkim — vekovima smo već na tlu Sredozemlja, jedini od Slovena otkad sve poznajemo toplo more, toliko da uvek osećam da u meni kao neumorno tamno klatno kuca njegovo bilo; i upili, u melodiju našeg jezika, grčku reč talasa (more), do te'mere da smo je pretvorili u talas — val, kako je ne bismo zalboravili ni u našim brdima kraj naših nemirnih reka — i u onom, na primer, mitu — Homer ga je opisao u Odiseji — da treba prineti žrtve u krvi, kako bi blagodareći toj živoj krvi mrtvi mogli opet da progovore (jer samo živi govore, i ostalo samo smagom živih.

Čini mi se da tek unoseći u prošlost, u stare spomenike, u stare lepote, u prohujale reči, ono što je najbitnije u nama, naš život, srž tog života, našu lepotu, srž te lepote, mi možemo da ih potpuno shvatimo, da osetimo kako celovito govore u nama. Ovde, svuda kuđ koračam, dok je ovako živim životom današnjih ljudi oživljeno kamenje, kao i zanavek nepovratno okrnjen torzo prošlosti oživljen, izgleda mi da prisnije poimam i osećam antičku misao, anftičku lepotu, i ozarenu i tamnu snagu sopstvenog života, i kroz nju i život stare Grčke.

AKo opet jednoga dana krenem u Grčku, ni tada neću poći kao usamljen putnik. Usamljen putnik nosi sa sobom kao priljag neizbežno svoje sopstvene fan· tome. Da oni iščeznu, i dolazi se po ovu zrelu svetlost. Onda radije jedno toplo prisustvo. Samoća je na dnu, i inače. Poći ću sa onom koju, da, volim. Ili sa onima pred kojima sam odgovoran za istinu. I traženje istine samo je jedan oblik ljubavi. A ovde je usečem jedam dulok zarez naše ljudske istine i iskustva smrti.

Zato su se ovđe senke i svetlost nekad toliko prožmale. Toliko se prožimaju. Jer sve Što je jedmom komnačnuuo shvaćeno — pa nek je gorko i puno pepela kao „sve tečeć i „sve je trošno“; ali i da životu, uprkos čitavog jednog života, pa i promašenog i nepovratno izgubljenog — istina je u sadašnjem vremenu:

Alors m” ćveillerai je a la ferveur

prćmičre, sous un fIOt antique de Tumičere. (Malarme)

Droit et seul;

. Bik, Olimpija ·

III IAA IAIIJAAIIIJIIIJZILIIIIIAAIIRIJIJIIATIIJIJIJIJIAAAIIIIVIAIA II III AAIIIIMIAIIIIIIIIIIIIIIIMIMIJIIIIJIJIIVIJIJIJIJIIIIINIIJIIIIII

Možemo slobodno reć: da jo

il SDDHMI0

Drugi

razgovoru sa framcu-

skim konzulom Davi-

|} lom u Travniku bo-

sanski vezir je tvrdio da posle sloma Prvog ustanka u Srbiji Poglavari „neće više naći naroda za dizanje na bune«. Međutim, događaji su ubrzo demantovali mišljenje turskog velikodostojnika. liki vezir Kuršid-paša, svestan ozbiljnosti situacije, preporučivao da se vodi miroljubiva politika, novi beogradski vezžir nije mogao ugušiti u sebi mržnju prema Srbima i želju da se što pre obogati na njihov račun. Sulejman Skopljakbaša je obnovio dahisku strahovladu. Niko nije od Srba bio siguran za svoj život i čast, bočelo je ubijanje i pljačkanje naroda. Ljudi odlaze masovno u hajduke. 1814 godine izbija buna Hadži-Prodana GligoriJevića. Ona je ugušena. Na re-

bresalije Turaka narod odgo-

Iako je ve-

stanak u pojedinim nahijama beogradskog pašaluka. Suočen sa ovom činjenicom, Miloš Obrenović jedam od istaknutih vojvoda iz Prvog ustanka, prekida oklevanje i ulazi u borbu aprila 1815 godine. Sa rečima: „Evo mene, eto vas. Rat Turcima“, stavlja se na čelo Drugog ustanka. Ovi događaji su pokazali da je vojni poraz od 1813 godine bio samo privremeni prekid u oslobodilačkoj borbi srpskog naroda.

: rugi srpski ustanak je |) dignut u povoljnim okolnostima. Međunarodna situacija je išla na ruku ustanicima. Rusija je pobedila Napoleona i turska vlada je morala voditi računa O svojim obavezama prema Srbima koje su proisticale, 12 VIII tačke Bukureškog mira. Još 1814 godine ruski poslanik Je govorio za Wrbe: „Makako da je bilo držanje ovoga naroda, ono nije moglo razrešiti Portu njenih obaveza spram Rusije, jer odredba koja se odnosila na ovaj narod bila je ugovorena između Rusije i Porte, a ne između Turaka i Srba“. Borbenost srpskog naroda bila je druga činjenica o kojoj je tumska vlada morala voditi računa. Najveća tekovina Prvog ustanka bilo je saznanje srpskog naroda da jo turska vojska lučena sopstvenim snagama i da može biti tučena opet u novoj borbi. Niko nije mogao predvideti razmah i. žestinu ustanka kao ni međunarodne komplikacije koje su mogle iz njega proizići.

KNJIŽEVNE NOVINE

veliki deo uspeha oslobodilačke borbe Srba u Drugom Uustanku sazdan na rezultatima Prvog ustanka. Zbog svega toga Carigrad zauzima miroljubiv stav prema ustanicima. Ovo držanje Porte slagalo se i sa politikom Miloša Obrenovića. Više diplomata nego ratnik, a vodeći računa o nenaoružanosti Srba, Miloš nije hteo da stavlja sudbinu ustanka na oštricu mača. Posle četvoromesečne oružane borbe Drugi ustanak završava sa Usmenim sporazumom vođe Dru gog srpskog ustanka i Marašli-Ali-paše, komandanta turske vojske koja je nastupala od Niša. Mesto oružjem uslanici su nastavili svoju borbw diplomatskim pregovorima.

U Prvom i Drugom ustanku srpski narod se borio za iste ciljeve, za oslobođenje od turske vlasti. Boreći se protiv tuđina. Srbi su se istovremeno borili i za rušenje feudalnog poretka. Prema. tome ovaj period naše istor:je pretstavlja jedinstvenu celinu. Neporičući tačnost ovog zaključka, valja ukazati na niz razlika koje postoje između ova dva naša ustanka. Sredstva kojim je naš narod ostvarivao iste ciljeve u Prvom i Drugom ustanku duboko se razlikuju. Prvi ustanak je bio revolucija u pravom smislu reči. Silom oružja Srbi su srušili feudalni poredak i tursku upravu. Državni aparat je stvaran bez ikakvog komprom:sa, a gspahiski sistem je srušen snagom mača. U Drugom ustaniku slika je sasvim drugojačija.

OZ:

ali 09 „» lo“

7 ai

JATO LUPA JV, O OTO 2 CC

70 wa o

| ODO OJ} ER T J |

JO ANI

detinjstvu „je bila | | jedna ulica, u ulici

knjižara, u knjižari slika, na slici panorama Sarajevo pred austrisku okupaoiju — zeleno u magli zelenog ćutanja.

Bursa je dugo za mene bi"Ja samo fta slika u izlogu Studničke, knjižara i antikvara, Čeha ili Poljaka, do Štadlerove katedrale zelenije zelena od svake Lorkine stro-

SMENIM sporazumom sa Marašli-Ali-pašom, Knez Miloš je dobio naoko sitne privilegije. Srbi su dobili pravo da sami kupe danak. Uz svakog turskog muselima se“deo je jedan srpski knez bez koga se ne može suditi Srbima. U Beogradu je osnovana Narodna kancelarija koja je sudila Srbima za teže krivice, primala danak od knezova i predavala ga Turcima. I takve povlastice nisu potvrđene od Sultana; one su bile vezane uz ličnost Marašli-Ali-paše, beogradskog vezira. Prestankom oružane borbe 1815 godine srpski seljak nije bio oslobođen feudalnih obaveza, spahije su još uvek sedele po gradovima pođ zaštitom turskih garnizona. Turci su držali u svojim rukama sudsku i administrativnu vlast u zemlji. U Srbiji su postojala dva državna aparata: turski, koji je imao vladajuće pozicije i srpski, koji se tek stvarao. Za Srbe je sporazum sa Marašlijom bio polazna tačka za potpuno oslobođenje, a za tursku vladu on je značio ispunjenje ustaničkih zahteva. Period između 1815 i 1830 biće ispunjen borbom ta dva gledanja na rešavanje srpskog pitanja. Koncepcija Miloša Obrenovića o postepenom pobtiskivanju turske uprave pokazala se ostvarljiva. Mihailo Gavrilović smatra da je jedan od glavnih uzroka njegovog uspeba koruptivnost organa turske vlasti u beogradskom pašaluku. Tačno je da je novac pretstavljao snažno sredstvo u borbi za učvršćenje srpske samo-

Jlag a To vo NI IH) a PAPA TCgAOOdon JU

PRO C0E e

|| HA ra - a [|| }

„lat O lor ||| || il S ==

fe, zelengora i zeleniša — najzelenije zeleno zelenilo.

Samo se slike dugo pamte, a reči već sutradan promene svoj red.

od svih «šyzelja, zeljania

•e•00

OZADŽINICA na proplanku kod izobilnog šedrvana zelene bursanske džamije puna ogleda-

uprave. Ali ne smcmo izgubili iz vida u kakvom se stanju nalazila Turska u to doba. U Bosni traju stalni nemiri. 1820 godine došlo je do pobune Ali-paše Janjinskog. 1821 godine izbio je grčki ustanak. Posle toga dolazi. sukob sa Skadarskim pašom i olpadanje Egipta. Sve to dolazi u vreme kada je Porta bila izvrgnula rastućem pritisku Rusije. Ako se sve to uzme u obzir, onda moramo:· priznati da je vlada u Carigrađu vešto izbegavala rešavanje srpskog pitanja.

U spoljnoj politici Miloš je sagledao izvesne probleme koji misu Mili dovoljno jasni u Prvom wugstanku. U odgovoru na pismo svoga pretstavnika kod Rusa, Mihailu Germanu, Miloš ističe: „Uzđajući se u obećanje visokog ruskog monarha, ja uzimam wlobodu kazati, da u slučaju, ako bi austriska vlada, ma pod kakvim izgovoOrom stupila u mašu, zemlju, mi ćemo se složiti sa Turcima pa zajednički odupreti tom zlobnom neprijatelju našega naroda.“ Birajući između Austrije i Turske Miloš se jasno opredelio. Pitanje oslobođenja od furske carevine bila je stvar vremena. Miloš je uočio smrtnu opasnost koja preti Srbiji od Austnije, kao pretstraže germanskog imperijalizma.

BŠAVANJE · snpskog ” pitanja stupilo je u odlučnu fazu kada je Rusija zaratila sa Tunskom 1828 godine, Rusija je iskoristila grč-

(nastavak na 12 strani)

U O nl n OpDnhnnmnnpD a "n —UD Pnh in;

ZŽuko Džumhur

la, tatlija, muva i tepsija... Uramiljena priznanja odlično položenih majstorskih ispf/ta i preterano taksiranih dozvola i uverenja sa potpisima mesnih vilajetskih veličina... U šlifovanom staklu smeđih vitrina šećerna vojska šarenih šećerlema kao egzotični statisti u holivudskoj šarenoj kolor-paradi, pred rokoko kapijama nekog maharadže od Hajdarabada. Beli turbani mrkih indijanera na čelu dugih ešalona kraljevskih indiskih kopljanika predvode tvrde oklopnike smeđih doboštorti i kolone običnog crnog askera od užeglog masla i čokolade. Eskadron jevtinih poslastica preliven roza kremom sa crnim perjanicama najamnika od prženog badema putuje staklenim megdanima vitrina... Iz impozantnog „Vestinghuzovog” zdanja žmirkaju po svečanosti pihtijaste oči muhalebija i beloputi sutlijaši kao haremi pregojenih bula moćnog istočnjačkog princa u nekoj verziji Diznijeve bajke za anadolsku decu i odrasle.

•et6

OGA sıpskog kra-

ljevskog poslanika | Novaković Stojana i supruge mu pohodila je ovu zelenu dolinu antičke Vitinije putevima svetosavskim preko Indjir Limana kuda je najmlađi

Nemanjić nekada plovio u Nikeju. Godine 1891 maja i juna

Novaković je bio u Bursi...

„Hodio sam — piše — i prenosio sam se u mislima svojim u stare vekove, zamišljao onovremene brodove i tražio da uhvatim sliku svetitelja Save i srpske svite njegove kako preko onoga mora brode tamo k onome zalivu medju gorama put Nikeje...“

Mučen radoznalošću i kostoboljom borio se državnik, pisac i naučnik srpski u ovoj dolini sumpornih vrela s nesigurnošću svih dokumenata na Istoku gde se i inače ieško sagledaju blede granice legende i istorije.

Čitao je „pismo o hrišćanima” i opisao mnastajanje Burse od Plinja mladjeg i njenu istoriju do ulaska Orkana, jednog od sinova Osmanovih. Drugovao je sa Ahmed Vefik–pašom koji je nekad prevodio Molijera i pregovarao sa knjazom i Garašaninom.

Išao nesigurnim „tragovima slovenskih apostola što se OVde pod Ulu-dagom „pokoriše strogim pravilima monaškoga čina”.

Na prostranim terasama Muradije tražio je zaboravljene grobove kneginjica srpskih i carica turskih Mare i Olivere, a naišao je na uspomenu sultanije Nulufer, Grkinje iz Biledžika „čuvene i po lepotama i po raznim vrlinama svojim”.

Proučavao je ustanovu ksenodohija grčkih i potonjih imareta turskih za koje nađe u putnim beleškama patrijarha Arsenija Čarnojevića: „I vsaki dan na večeru povaseh hodžaceh podavajut hleb i čorbu Musafirom”.

eee

O carskih turbeta ide se kroz voćnjake i vinograde...

Oko džamije su visoki stari platani i jake česme planinskih voda. Ulazi se dugačkom stazom, „pervazom

[BA\RWa\LYS

CK (S

divljih ruža i poljskog cveća u visoke zelene trave stepe...

Bilo ih je šest...

Mrtvi sultani šenluče ovde samo u dosadnim letnjim večerima. Medju crnim kiparisima i koprivom u trulim zelenim anterijama punim gSuštera i glista.

Jutrom carski pokojnici tumaraju „učionicama gimnazija, jašu ugojene bedevije poljanama i megdanima belih listova Kemalističkih bukvara i muče republikan– ske generacije datumima 5VOjih bitaka, rodjenja i poraza.

Od septembra do ferija razapinju svoje svilene šatore na svakoj stranici istorije, jurišaju na Tamerlane i Lazare, osvajaju bele carigradske kule, poziraju Beliniju, udva-– raju se perverznim vizantskim Wnjeginjama, čitaju Tacita i pišu sonete između dva juriša, dele dvojke, kečeve i mršave trojke malim devojčicama što bubaju njihove titule, poreze, vrline i zločine.

Pišu doktorske teze, slikaju se za festivale na serijama običnih i taksenih maraka „i po trafikama prodaju svoje likove na kutijama jubilarnih orijentalskih cigareta.

U akšam pokriveni zelenom čojom svojih zapuštenih grobova prkose suludo i uporno tridesetogodišnjoj republikan– skoj iluziji svoje negacije i gvozdenom čoveku svetlo-plavih očiju sivoga vuka na' prostranom skveru „Zelene Burse“.

Osveta mrtvih sultana je uvek dostižna, prisutna i dOsledna ...

uglovima · hrastovih

lajsni bursanskih dućana fotografije vojnika sa nakarminisanim usnama i cvo-– ćem u ruci, Otrovno zeleno lišće oko lažnih crvenih cvetova. Plavo akvarelisane oči četvrtastog podoficira i žute čauške zvezdice na ramenima. Ivicama izbledele nezgrapne posvete i datumi. Nad konjanikom ukrštene ratne zastave u boji i kliktavi orao u letu nad šapkom.

CITTWT ZLOT) _) OTP) a.D O

laičkih

Old __ A

~ _ POO a an Visa IJ TO BC

U gluvim mediteranskim ćor-sokacima iza beaz-kula u pretrpanim uskim izlozima sirotinjskih fotografa periferije, na formatu šest devet, kunjao je jesenas bubuljičav evzon sa brkovima a la general Pangalos pritešnjen kraljevskim parom u levom i desnom ovalu. Njeno kraljevsko veličanstvo iz dubina raskošnog hermelinskog dekoltea smeška se na gardistu srdačnim smehom nemačke devojke sa sela. Kralj je levo, umoran i otsutan s monoklom na desnom oku i državnim brigama. na umornom čelu monarha. Tri reda domaćih i stranih ordena i lenta nekog uglednog pravoslavnog svetitelja. Dva pešadinca u avijatičarskim kapama čuče na kolenima u aparatu od debelog papira sa amblemima kraljevskog ratnog vazduhoplovstva i putuju na vjeki-vjekova modrim visinama Levanta iznad kreveta memljivih gostinskih mutvaka po Epiru, Tesaliji i Trakiji.

Volšebni čarobnjaci periferiskih uličica, skverova i iZzgubljenih balkanskih mahala u crnom plaštu iskrpljenih trulih čaršafa puštaju nedeljom po podne i subotom do podne plašljivoj seoskoj deci ptice iz smedjih „muzejskih kamera i pola stoleća uporno ruše stroge dvorske ceremonijale na radost i diku malih poreskih vojnih obveznika spretno ukomponovanih (bar jednom u svom hudom Dpodaničkom životu!) u državne ambleme, grobove, ratne (slavne) i obične (svakodnevne) Zzaslave i pantljike (šarene) na glatikoj stahlenoj wovršinć starinskih fotografskih ploča među „dekorisanim bračnim profilima i anfasima krunisanih glava, Y

(Odlomci iz putopisa).

U <“bDDnBnI