Књижевне новине
.
\
AVA Lenjinovih
OJ P „FPilozofskih svezaka“ na srpskohrvatskom jeziku pretstavlja značajan datum u našoj izdavačkoj delatnosti. Jezik prevoda je kristalan i filozofska terminologija, koja je u njemu sadrŽžana, može da posluži kao polazna tačka pri odstranjenju filozofske terminološke zbrke u dosađašnjoj našoj filozofskoi literaturi.
Ogromna je važnost „Filo-
· zofskih svezaka“ za daljnji ra-
zvitak marksističko-lenjinističke misli kod nas. Pre svega, ne bi bilo ništa pogrešnije od mišljenja, koja se mogu često čuti od onih koji omalovažavaju epohalno teoretsko delo Lenjinovo, da su „MPilozofske sveske“ samo skup be-
· ležaka, marginalnih primedbi
i disparatnih aforizama o dijalektici, i to sve bez neke naučne vrednosti, pošto taj oblik misli, navodno nije definitivan i sistematizovan. Ali kao što se može videti, kad se pažljivo prouče, da su i Lenjinove „Sveske o imperijalizmu“, ustvari, prvi, još potpuno nerazvijeni, snimak genijalnog dela o zakonitostima. epohe monopolističkog kapitalizma, tako i njegove „Pilozofske sveske“ pružaju jednu ozbiljnu naučnu celinu materijala na kome se može izraziti sistematsko i oformljeno delo o dialektičnom materijalizmu. Iako je ostalo u formi zabeležaka, ovo Lenjinovo delo prestavlja daljnji razvitak materijalističke dijalektike čije su osnove razradili Marks i Engels. Štaviše, u izvesnom smislu, ako uzmemo u obzir ono što je glavno u jednom od tri izvora marksizma, — u nemačkoj filozofiji, može se ustvrditi da su Lenjinove „Filozofske sveske“ jedno od najgenijalnijih tumačenja marksističke filozofije i jedan od najjačih dokaza o tome zašto je Lenjin klasik naučnog socijalizma.
Dosledni svom materijalističko-dijalektičkom shvatanju sveta, Marks, Engels i Lenjin stavljali su revolucionarnu praksu iznad teorije; smatrajući da tek praktična delatnost čovekova potvrđuje pravilnost njegovih teoretskih naučnih postavki, da u praksi
UA ISN
a
*
Ž
O:
bpfI|if0\0 „Fi{02005%0 9009}
Izdanje „Kulture“, Beograd 1955
dolazi do stapanja subjektivne
misli sa objektivnom stvarnošću, i da se, tek kroz praksu, manifestuje istinitost ljudske misli, oni su svojoj revolucionarnoj praksi podredili svu svoju naučnu i filozofsku delatnost. Samo se ovom Životnom delatnošću može i objasniti zašto nam klasici nisu ostavili jedno obimno,sistematizovano delo o dialektici koje bi bilo na materijalistički način adekvatno džinovskom filozofskqm delu profesora Hegela —% „Nauci logike“. A ova njihova revolucionarna praksa vršila se kroz ceo XIX vek u atmosferi burnog razvitka naučne misli, tehnike i industrije usređ još burnijih društvenih preobražaja, kroz koji je kapitalizam razvio proizvodne snage više nego što je to učinjeno za čitavih 20 vekova pre njega, razvijajući uporedo i svoj svetski sistem odnosa.
Kako je sam materijalističko-dijalektički metod zahtevao da bude razvijan, sumirajući u sebi ceo taj razvoj ljudske misli i revolucionarne prakse, to se veliki „dijalektičari Marks, Engels i Lenjin nisu mogli upustiti u pisanje jednog dela o materijalističkoj filozofiji zasnovanoj na dijalektičkom metodu koji bi enciklopediski pretstavljao logiku, teoriju saznanja i dijalektiku razvitka prirode, društva i ljudskog duha. S toga su danas učenici Marksa, Engelsa i Lenjina upućeni da iz svih njihovih dela, — kada se radi o usvajanju i usavršavanju u rukovanju dijalektičkim metodom, — crpe u fragmentarnom obliku zrna dijaletktike i spajaju ih u sistem u kome bi bili izloženi glavni momenti,
_ strane, karakteristike, zakoni, kategorije itd. dijalektičkog materijalizma. Pored EngelsoVog „Antidiringa“, Marksovog „Kapitala“ i prepiske Marksa i Engelsa, čija je žarišna tačka opet samo dijalektika, danas imamo na našem jeziku, po-
red „Empiriokriticizma i materijalizma“, i Lenjinove „MPilozofske sveske“ kao jedno od osnovnih izvornih dela za proučavanje dijalektičkog materijalizma. Ali u. celoj ovoj izvornoj literaturi koja nam služi za proučavanje i dalje razvijanje marksističko-dijalektičkog metoda, Lenjinove „Filozofske sveske“ imaju i svoj poseban značaj. On je, pre svega, u tome što najveći deo materije, obuhvaćene „Filozofskim sveskama“, prestavlja materijalističku kritiku i obradu cele tiegelove „koprke”. Mlad: Marks, probijajući se od hegelijanstva ka svom materijalističko-dijalektičkom shvatanju sveta, sistematski je dao kritiku Hegelove filozofije državnog prava, a zatim je, u zajednici sa Engelsom, u „Nemačko-francuskim „godišnjacima“ i „Nemačkoj ideologiji“ dao kritiku levih hegelijanaca i Fojerbaha. Međutim, jedan podrobniji obračun sa samim Hegelom na najvažnijoj tački borbe za teoretsko utemeljivanje naučnog swocijalizma, u mwpitanju sistematske kritike Hegelovog idealistićkog dijalektičkog metoda, Marks nam nije ostavio u celovitoj formi. Takođe, ni Engels, u svojoj „Dijalektici prirode“, (koju Lenjin još nije poznavao, jer je izdana po prvi put lek posle njegove smrti) nije nam ostavio. materijalističku obradu cele Hegelove logike. A „Filozofske sveske“ daju nam upravo to bez obzira što je ta obrada, takoreći, marginalnog oblika. 'wU njima je na stotinu mesta određivan materijalistički stav prema Hegelovim shvatanjima svih strana, momenata, kategorija i zakona dijalektike. U njima je na
stotinu mesta data ocena He-
Lenjin gelove logike, odnosno dijalektike i teorije saznanja.
„Filozofske sveske“ nam, takođe, otkrivaju zašto je Lenjin stalno insistirao na tome da mirksistički filozofi moraju u svome radu polaziti ne samo od onoga što su dali Marks i Engels, nego i od Hegela. „Izučavajte Hegela“! bio je stalni Lenjinov refren kad god se postavljalo pilanje daljnje borbe na filozofskom frontu. I ne samo na filozofskom frontu. Sledeći „aforizam“ Lenjina, koji je dat u „Filozofskim sveskama“ na strani 133, duboko izlaže povezanost marksizma i hegelijanstva na pitanju dijalektičkog metoda:
„Ne može se potpuno shvatiti Marksov „Kapital“ i posebno I glava u njemu ako se ne wshvat, cela Hegelova „Logika“. Dakle, niko od marksista nije shvatio Marksa pola stoleća docnije.!!“
Lenjin u „Filozofskim sveskama“ „ljušti“ Hegelovu „Logiku“, takoreći, redak po redak. Svaka primedba, komenfar, aforizam i radno-tehnička oznaka pokazuju nam neposredno i intimno Lenjinov
rad na razrađivanju materijalističke dijalektike,
Proučavanje Lenjinovih stavova u vezi sa svim razvojnim momentima Hegelove logike, i upoređivanje idealističkog i materijalističkog tretiranja najopštijih zakona kretanja prirode i ljudskog duha, pored velikih saznajnih vrednosti, deluje na čitaoca snažno i u moralnom pravcu. Materijalistička dijalektika, kao tumač svetskog zbivanja i kompas kroz sve razvojne zakonitosti ljudskog saznanja, kad prožimaju čovekovu društvenu aktivnost, prestavljaju najviši wtepen opšteljudskih težnji. Dijalektički materijalizam je u tome smislu najistinskiji humanizam. Pored toga, Lenjinovi tekstovi doj:maju se čitaoca vrlo prijaino. Prijatno je to: pre svega, Ssloga što u ovoj neposrednoj i intimnoj formi Lenjinova misao nema ničeg od onog nasilnog, oficiozsnog i, da tako kažem, ibirokratsko-kastinskog antijeretičkog tretiranja dijalektičkog materijalizma ·sovjetskih filozofa Staljinovog perioda. Kad se čitaju Lenjinove sveske onda nam možda najočigludnije, po asocijacijama . jednostavnog poređenja, postaje jasno zašto' Staljin ne može biti nikako Mklasik, pa da je umro i pre 1948 godine.
Već kod samog let:mičnog listanja „Filozofskih svezaka“ može se primetiti da je Lenjinovo proučavanje dijalekliike bilo u najužoj vezi sa teoretskom i političkom borbom, koju je on vodio protiv izdaje socijalizma i za jačanje „marksističko društvene političke struje“ u isto vreme kada je stvarao ovaj svoj genijalni konspekt Hegelove logike 1915 godine u biblioteci
švajcarskog grada Berna. U filozofskoj !iteraturi marksizma-lenjinizma uočavana je
ova veza Lenjinovog filozofskog proučavanja sa borbom protiv novog kantovstva, agnosticizma, mahizma i drugih izuraa „filozofske bagre”, koji su unutar međunarodnog radničkog pokreta bili prokriumčareni i koji su na planu teoretske borbe prestavljali onu istu krizu toga pokreta koja je sa izdajstvom socijalista 1914 dostigla svoj vrhunac, Da bi se shvatio: prslktični značaj Lenjinovog prodora u dubine dijalektike, koje nam je ostalo fiksirano u „Pilozof„skim „sveskama“, važno je istaći i činjenicu da je Lenjin, u toku celog rata, pa i usred svakodnevnih nemira u prvim godnama oktobarske revolucije, intenzivno proučavao Hegela. On se, kako nas o fome obaveštava njegova drugarica Krupskaja u svojim „Sećanjima na Lenjina“, nije odvajao od Hegelovih spisa, a Hegelovu „Logiku“ stalno je imao u noćnom stolu.
Dakle, pored ogromnog Dpolitičkog, organizacionog i propagandnog rada Lenjin je, u doba prvog svetskog rafa, sagorevao i na teoretskoj filo-
Aristotelove kategorije
Aristotel: „Kategorije”, Mala
filozofska biblioteka, Beograd
1954, preveo s grčkog Miroslav Marković
RISTOTELOVE „KateA gorije” su klasično de-
lo logičke literature. One čine uvod u Aristotelovu logiku — organon, a oduvek su bile vredno proučavane: literatura o njima je nepregledna. Veliki interes za Aristotelove logičke spise, koji traje vekovima, objašnjava se time što je u njima inaugurisan jezik nauke i filozofije. Onf pretstavljaju bukvar svakodnevnog,
jM.N“T TČ KA DIJALEKTIKA
Heraklit: „O prirođi”, fragmenti, Mala filozofska biblioteka,
Beograd, 1954, preveo i
ERAKLITOVE fragmente
dobili smo ovom knjiži-
com u novom prevođu i oštroum– nim tumačenjima Miroslava Markovića. Obiman komentatorski rad oko adekvatnog tumačenja Heraklita Mračnog nije đo danas doneo ploda ni u pitanju osnovnog koncipiranja njegove filozofske misli. Heraklitova dijalektička i materijalistička koncepcija kosmosa, nastala u praskozorje evropske filozofske refleksije, ođuvek su bile tvrd orah, Tome je doprineo Heraklitov gnomski i profetski stil, u kome se i sami rečenički sklopovi sudđaraju, odbijaju i privlače, pobeđuju i trpe poraze, imitirajući igru suprotnosti u kosmosu. Ovaj temperamentni čovek i predestinirani aristokrat rušio je svoOjom dijalektikom „aristrokratsku mitologiju i to toliko snažno da je postao protagonist savremenog dijalektičkog tumačenja stvarnosti. ali je u isto vreme prezirao svetinu i bio neprijatelj demokratije. Taj accident je izvesnim komentatorima zadao dosta muke,
jer je u skladu sa njihovim krutim šablonom trebalo kod Heraklil a izmiriti idejnu naprednost sa društveno-političkom nazadnošću. Heraklit je među prvima upotre-
objasnio Miroslav Marković
bio materijalnu supstanciju za objašnjenje kosmosa. To je kod njega vatra, koja prelazi u vazduh, vodu i zemlju, i obratno. Od tađa, ta četiri elementa (vekovima, sve do Lavoazjea) neće prestajati da služe kao materijal za filozofsku transformaciju sveta. Atomski (ili na neki drugi način struktuirane) mase vatrene, vazdušne, vođene i zemljine u misliočevoj teoriskoj konstrukciji kreću se i obrću, valjaju i prevrću, privlače i odbija= ju i metamorfoziraju, ali ipak u svim teorijama vidna je težnja da se otkrije istina (logos) toga neprestanog preobrtanja i metamorfoze. I mudrac iz Efesa traga za logosom. Jer i vatra, koja sve stvara i uništava, koja sve uvodi u egzistenciju i sve svojom ognjenom prirodom „vraća u prastanje „(On vatru naziva) oskudicom i sitošću.) Oskudica je, po njemu, uređivanje sveta (diakozmesis), a sitost — svetski požar (ekpirosis).)” — jer i ona ima svoj logos. Otuda kod Heraklita dualizam (istine —
logosa o borbi suprotnosti, i neprotivurečnoj vatri, što ističe i komentator Marković), koji odgovara suprotnim uticajima Pitogre i Milećana na Heraklita.
Marković je, po našem mišljenju, adekvatno preveo logos kao istinu (istinitu reč, glas Istine) kao što je uopšte Heraklita prevo-
dom i tumačenjima očistio od primesa kasnijih Tilozofema. Dok je mitos kod „Homera
bio kaža i basna, logos je kod Heraklita istina i razum, a logos ovde još nikako nema kosmičko značenje (kako je dosad pretpostavljano prevođenjem logosa sa ,,Opšti zakon”). Pošto je Heraklita tačno odredio kao dualistu, Marković dalje sam sebi protivureči kada tvrdi da Heraklit ne stavlja u osnovu kosmosa nikakvu supstanciju (kao što se dosad smatralo), već logičku kategoriju — oprečnost suprotnosti. Stvar je u tome da su Heraklitovi principi podjednako i materijalna supstancija (vatra) i logička kategorija (oprečnost suprotnosti), i samo stoga je on dualist. Inače·bismo Heraklita svodili na Pitagoru, što bi bilo pogrešno. Marković tačno ističe da je već Heraklit unosio logičkognoseološke principe u kosmologiju i nauku uopšte (što je definitivno učinio Aristotel), nasuprot Pitagori i Platonu, koji su jednostrano, na geometriji, zidali svoje ontološke, sisteme.
M.GC.
kritičkog, naučnog i filozofskog mišljenja i izražavanja. A „Kategorije”, kao njihov uvod, treba preporučiti svakom obrazovanom čoveku, bez obzira što ova lektira nije laka. Dođuše, gusto tkivo Aristotelovog kategorijalnog određivanja stvarnosti opire se samo pažnji čitaoca nenaviknutog na ovakve spise; ali ubrzo se uviđa da je u pitanju samo jedna određena tehnika — logičko-ontološka — tretiranja objektivne stvarnosti, kojom se ulazi u jedan važan oblik duhovnog razumevanja te stvarnosti. Aristotelove „Kategorije” pretstavljaju logičku nauku in stata nascendi; one implicitno ·polemišu sa platonskom kogcepcijom idealnog sveta ideja i sa sofističkim tendencijama izopačavanja atinskog dijaloga. Ontološki ambis Platonov između stvari i ideje Aristotel je prevladao: on je stvar objasnio, pojmom, t.j. supstanciju (kao jedđino postojeće) „drugom supstancijom”; a ovaj je vrsno-rodovnom hijerarhijom poj'mova samo misaono prerađena prva supstancija — objektivna stvarnost. S druge strane, dok je soflstička retorika koristila proizvoljne analogije i zloupotrebljavala homonime, Aristotel je svojom istinskom teorijom nastojao da utvrđi zatvoreni lanac razloga i posledica. A taj lanac se svodi na odnos opšteg i posebnog. Iz tih svojih koncepcija, a uz enciklopedisko poznavanje nauka svoga vremena, on je bio u stanju da za vekove udari temelje logičkoj nauci.
Aristotelove kategorije su misaone forme, ali i forme bića, pošto su „iskazi o postojećem”. Aristotelovi pojmovi su dakle ispunjeni sadržajem bića. U njegovoj teoriji kategorija postignuto je jedinstvo i ravnoteža subjektivnog i objektivnog, logike i ontologije, koje je tako retko bilo ostvareno u filo= zofskim sistemima posle Aristotela. Taj Aristotelov realizam je
temelj „Aristotelove dominacije
zofskoj misli više nego ikada ranije. Ako se prouče Lenjinove „Sveske o impetnijalizmu“ i pri tome pođe od onih rezultata do kojih je došao na proučavanju pitanja sadržanih u „Filozofskim sveskama“, onda se može doći do zaključka da su genijalni naučni rezultati u oblasti političke ekonomije u vezi sa razvojem monopolističkog stadiuma kapitalizma u najvećoj meri bili postignuti zahvaljujući takođe mwprodubljivačkom studiju dijalektičkih zakonitosti prelaza jedne pojave u drugu pojavu, zakonitosti stvari itd. Najbitniji rezultat naučne analize imperijalizma je određivanje istoriskog: mesta imperijalizma, definisanje monopolističkog kapitalizma kao posebnog stadia (u čemu se Len,n bitno razlikuje naprimer, od Kauckog i drugih teoretičara II Internacionale), shvatanje monopola kao početka prelaza iz kapitalizma u socijalizam.
Metafizičko suprostavljanje socijalizma „kapitalizmu bilo je upravo ono počemu je Lenjin najsnažnije udarao kada se razračunavao sa takozvanim „ultra-levim“ frazerima i oportunistima.
TI tako sve Lenjinove alforističke ijalektičke stavove date u filozofskim sveskama pronalazimo kao argumente ne samo protiv teoretičara II Internacionale, nego i protiv „levih“ skretača u danima i godinama. Oktobarske revolucije, koji nisu mogli da shvate konkretne forme prelaza ka socijalizmu sklapanje Brestlitovskog mira, „Nep”, prelaženje sa „.prodrazvojrstke“ na porez u naturi, koegzistencija i trgovinsko povezivanje zemlje socijalijma sa kapitalističkim svetom, davanje Finskoj, Gruziji, Spolijnoj Mongoliji i dr. nacionalne samostalnosti i prava političkog samoodređenja, svestrani pokušaji ekonomske saradnje sa
drugim zemljama i, najzad'
kategorički jasan stav da se „socijalizam u Berlin ne može unositi na bajonetama.
Samo Wprimenjujući na savremenu ekonomsku istoriju od idealizma i misticizma „oljuštenu“« Hegelovu dijalektiku, mogao je Lenjin da predv:di razvoj državnog kapitalizma i da dođe do zaključka da je to poslednja stepenica u razvitku Rkapitalizma iznad koje njegov razvitak ne može dalje da se vrši a da ne prestavlja prelaz u socijalizam. S toga su „Pilozofske sveske“ danas jedno od najvažnijih i najaktuelnijih teoretskih oruđa marksizma-lenjinizma, Studij „MPilozofskih svezaka“ od strane na ših revolucionarnih praktičara omogučiće u najvišem stepenu jugoslovenskom marksizmu lenjinizmu koji će, na taj način, u punom smislu da se razvija sa objektivnom stvarnošću, adekvatan današnjem istoriskom trenutku.
Danas, kada naša dosledna mahksističko-lenjinistička politička praksa slavi svoje triumfe, potrebno je visoko podići zastavu teoretskog marksizma-Jenjinizma. Time će Uugled naše zemlje u svetu Dpostati još veći, lepši i snažhniji. A izdavanje Lenjinovih „Filozofskih svezaka“« ide upravo na ruku ovim našim revolucionarnim · „sveftsko-istoriskim težnjama.
Kriza koja je nastala u međunarodnim odnosima "Uuopšte, a posebno u međuna-– rodnom mgradničkom „pokretu zbog ogromnih promena, kako u strukturi kapitalizma, tako i u strukturi socijalizma i socijalističkog pokreta, može biti savladana ne samo ekonomskim i političkim nego i teoretskim sredstvima. ~
Lenjinove „Filozofske sveske“, svojim dubokim mislima, poslužile su pre 40 godina kao borbeno sredstvo u savlađivanju duboke krize čovečanstva i njegovog revolucionarnog pokreta. One će, po svom borbenom materijalističkom i istinski humanističkom duhu, moći da posluže i danas kađa razgovori za zelenim stolom, ubeđivanja i najiskrenija nastojanja za svetskim mirom i međunarodnom saradnjom ireba da budu glavni oblik i majvažnije poprište borbe za socijalizam.
Milan GAVRIĆ
(aaasssısiniiimippi aru Era ue ina Or
Lazar Vozarević: Devojka sa ribama
GaBroskunuuyoepmarar yo umizurngayr na iperareai7iD
duhovima u toku dve hiljade godina. Aristotel je svojim jedinstvom subjektivnog i objektivnog u „Kategorijama”, najlepše i najdublje sublimirao osnovnu osobinu antičkog grčkog shvatanja sveta da kosmosu neizbežno odgovara logos, i da je logos nužno i uvek samo istina (razum) kosmosa, njegova kvintesencija. Porma i sadržaj mišljenja unutrašnje su povezani: otkrivanjem sadržaja obrazuje se i forma, saznanjem Kkosmosa ocrtava se i unutrašnja struktura logo-
sa. Kosmos i logos samo su dve strane jednog istog bića. To je jedinstvo i ambivalentnost Aristotelove teorije kategorija (i cele njegove logike, i cele njegove filozofije) čini da se ta logičko-filozofska koncepcija opire klasifikaciji prema principu materijalizamidealizam, i objašnjava kako su Aristotela mogli da koriste jedan Portfirije (neoplatoničar iz III veka n.e., prototip sholastičara) i jedan Hegej i Lenjin.
Miodrag: Cekić
08%
DV OV aJT-" Va
CO
ANTOLOGIJA
Ot || ~ 4/' FRKA
o
“0
SSS
/
Ž2 7
POSLERATNE
SRPSKE POFZIJE 1945-1955
Sastavio Predrag Palavestra.
Beograd, „Omlađina”, Biblio-
teka „Alfa”, sv. 4. Urednik Mladen Oljača.
ANAS je kod nas poezi|) ja u preobražaju. za
proteklih deset-dvadeset godina izmenili su se odnosi između čoveka i čoveka, između čoveka i sveta. Poezija je danas naporna i složena kao i sam život. Njoj nije isključivo stalo do emotivnih raspoloženja pa da dozvoli da se svrsta u optimističku ili pesimističku, vedru ili tmurnu, ona je kontemplativna u dubljem smislu: hoće da dokuči i sazna istinu svih stvari, a naročito čoveka, njegove suštine i njegovog postojanja, hoće da odredi, dakle, njegov položaj među zVe-
zdama i sazna bit njegovo8 bića.
Palavestra je naslutio ta značenja koja ima i posleratna srpska poezija, iz pera generacije koja je propevala posle rata, ali nije razumeo njene izobline preobražaje: danas se u njoj drevni ritmovi i uzbuđenja, motivi i potsticaji, nalaze savršeno drukčije shvaćeni i doživljeni. Baš kao što se i svest čovekova izmenila, promenio se, Obogatio, umnogostručio i sistem poimanja. Psihološka priroda čovekova kompleksnija je, asocijativnija je, misaono obuhvatnija, brža, dinamičnija u svemu, i ta zadihanost i prebudna svest prepoznaju se u našoj poeziji kao atributi savremenosti. Palavestra je ipak shvatio da se nešto novo događa u našoj poeziji, manje po obliku, a više po suštini. Iako nije naročito egzaltiran poezijom kao nepresušnim izvorom novih melodija, on je u nekim talentovanim poetskim sazvučjima pronašao nekoliko tonova, nekoliko melodija i jasnih i dovoljno originalnih, koje je uvrstio u svoju antologiju verujući da će ostati kao trajnije vrednosti. Palavestra misli da se posle srčane „prugaške“ poezije (za
CRNA M
Poezija Vesne Parun. Pogovor: Stanislav Šimić,
Društva književnika Hrvatsk
„'!rri đana već za ograđom, teška od mladosti čekam tvoj korak u tamnim rminzlinama”"
|| no pisana, neveselo intonirana, setna lirika o ljubavi; „Ljubavne tužaljke” sneno i umor=no ispevane o večnoznanim motivima. Posle se učini kao đa je ova lirika pokušaj da se čitav emocionalno-afektivni svet pesnikinjin sažme u napeve koji će da sastave u sebi najbitnije komponente smisla i lepote ljubavi. A sve zato da bi se osećanje ponovo otkrivalo u traženju značaja njegove zagonetnosti, u bezbrojnim interpretacijama toga osećanja. Tako se najzad, čitajući ovu zbirku Vesne Parun, očekuje da se izdvoji u njoj nešto bitno. Tu i tamo odenut je stih ruhom simbola, ponegde upleten u metaforsku igru, ali se čitalac na nadahnjuje i difuzni svet pesnikinjih saznanja ne može da rekreira. Nedostaje nešto: pesma ostaje nepotpuna alto nije kao sama pluća pesnikova — ako ne objavljuje svoju patnju što treba da se odvoji od bezoblične jezične mase koju mora da definiše, reč po reč: ako istovremeno ne preobražava.
SPRVA se učini kao da je ova lirika indiferent-
Ima u ovoj knjizi divnih stihova Vesne Parun, ali oni su retki i jedva se pabirče među +olikim drugim vešto poetizovanim redovima njene zbirke. Jednostavnost,
Izđanje „Prosvet,
VIH dvadesetak pesama e) pojavile su se vrlo skromno — kao plaketa. Izbor pesama takođe skroman, bez pretenzija — tek da se čuje glas pesnika i nasluti njegova zamišljenost. Širok je krug problema: ono što se vidi neka se iransponuje i ono što se u sebi domišlja da se razreši. I tako se pomisli da pesnik tiho samuje, mislima svojim obuzet, zagledan u svet oko sebe da bi sebe pronašao, zamišljen u sebi da bi otkrio svoje pravo Ja: „Razboleo sam se, najzad, poslednjim vlaknom zdravlja. Sad Kkrajnjim očaiem snage koju sačuvah za se vračam se u sama sebe... Možda se tamo javlja
neotkriveni neki Ja koji će da me spase?” Ali, opesesiona dominanta u rasudivanju je traženje, iznalaženje sinteze, aforizma koji će da poveZe posmatranja i razmišljanja racionalnim obuhvatom: pesnik hoće da dopre do granice poimanja da bi dobio sintezu — oktrio smisao sopstvenog postojanja, stvorio iluziju sopstvenog kontinuiteta u trajanju: „Jer viđeo sam, teško, i osetio teže, kolovrat zvezdane reke jednoliko se vrti, a moje ruke su smešne kadđa od mene beže da nešto večno nađu u proticanju smrti” šsamozadovoljenje, nešto što bi kompenziralo postojanost u prostoru i vremenu, reč jedna koja bi objasnila, dočarala ili opravdala, ali: „Nema je nigđe. me reči nigđe nema. Možda nikađa ona čak ni rečena | nije...» Otuđa u melanholičnoj skepsi i
ovi stihovi sad profan. ORO e narcisoid~
NMarcisoidno
KNJIŽEVNE NOVINE
koju on nepravedno ima mnogo ružnih reči) propevalo iskrenije, Ustvari, propevalo se misaono zre. lije. Tek onda je nagovešten pot. pun preobražaj: kađa je poezija razbila epigonske obrasce, rastvorila svo kamenje oveštalosti i ragevetala se u novim svetovima misaonosti, metafora i simbolike, nagoveštavajući plodove što će da uzjezdre poetskom snagom i obo. gate nas.
Lični kriterijum, na koji se Pa. lavestra tako često poziva u pred. govoru i napomenama na kraju knjige, trebalo bi dđa opravda i od oštrog kriličkog suđa odbrani nje. govu Antologiju: da promašaj nije u koncepciji, već u pristrasnom iz boru.
Ali nije mana ove antologije što je suviše heterogena, odviše ne. ujednačene poetske vrednosti da bi se primila kao sastavljaču najdraža i najvrlija sadržina, usto i vrhovni domet po njegovom ukusu. Ova Antalogija je samo ilustrativna ili delimično takva presek kroz posleratnu poeziju mlađe generacije. U njoj nema mnogih pesama jednake ili veće vrednosti, njoj nedostaje još nekoliko imena koja su značajnija nego neka koja su već tu, u njoj je sadržana široka poetska skala od deskriptivne do hermetičke, Naravno da sve to i nije moglo da se nadoknadi u ovom slučaju jer je u pitanju lično merilo, a o Palavestrinom merilu ovde je besmisleno diskutovati: on će iz jednog pesnika da izdvoji samo ono što jedino i vredi da bi mu dao prednost, drugoga će da skrati, trećega će samo „reda radi” izabrati, četvrtoga, koji je bledi epigon, i u svom epigonstvu neoriginalan, da stavi u isti red sa osta
lima. M.M.
ASLINA.
Naklada e, Zagreb, 1955
ređanje lepih slika u koloritni mozaik pesme, većinom slabi vrednost njenih stihova. Ali među onim retkim stihovima ima ih tako lepih, da se zažali što u celoj ovoj knjižici ne leži jedna misaonija inspiracija, jeđan dublji misaoni potsticaj, a ne samo elegična ljubavna jadđdanja i površne meditacije o nemirima duše. Ima u ovoj zbirci i pesama u kojima se nagoveštava pritajena snaga, ali kao da je pesnikinju ophrvala melanholija i sentimentalnost sa kojima pomalo afektira i igra se mehančki kao sa brojanicama.
Ako otvorimo knjigu gde bilo, tim „omalovažavajućim gestom za svakog pesnika, naićićemo na jedre stihove naprimer na 39-toj strani evo jedne pesme:
„Riječ koja nas je uvrijedila”
„Svetlo se izmenjuje s tamom
i oluje s tišinama.
Mržnja se smiruje u srcu kao bodež u koricama, i na lice nagrđeno očajem silazi osmijeh.
Ali riječ koja nas je uvriJedila
ostaje u srcu zauvijek,
dok ne potamni od našeg bola
Tako ie naša želja opravdana: u poeziji Vesne Parun nagoveštavaju se njene pesme integralnije poetske vrednosti, a ona za to ima poelske snage i vitalnosti.
M.L.
MOJA JEDINA MLADOST
a”, Beograd 1955
„Na jezero sam došao letom premorenih ptica,
da se ko drvo jesenje, nad njega nadvijem, nag i žut,
pa da pronađem malo vedrine u nebu svoga lica ili da se osmehnem sebi posled-
nji put”
Dakle isto pevanje i mišljenje
kao kod nekih ruskih pesnika pre ·
triđesetak godina (Bjelij, Brjusov, Jesenjin). | S. Vukosavljević hoće ljudski vek da traje, pa izroni iz svojih dubina đa sa nove obale sagleda sve u sebi da se odgonetne; i jezero, koje preuzima ulogu čarobnog ogledala, ne otkriva mu tajnu: »A. jezero je bilo nemo, sa pričom koju ima, Sa zagonetkom neba i mog nad-
nesenog lika,
Poneki oblak se njiho, ko cveb ~
na talasima, tonući u dubinu i ne dajući
krika! : U još nekim, sličnim i davno, na isti način ispevanim „stihovima,
Pesnikova ličnost koleba se između kontemplacije i ljubavi, izme“ du često spiritualnog i plotskog
dve strasti i žudnje nerešive: „Razboleo sam se zbog nje i zbog sveg što je zlatno
ko zarobljena sunca u cvetovima žutim,
pa sam, zaljuljan nebom, i Ve" zan, kao klatno; osuđen bol đa kucam i jednu večnost da ćutim.” Eto, tako je ova zbirka pesama ispunila svoju namenu već sa dvetri pesme, ili, još tačnije, sa dVvetri strofe samo, ali i sa tim majušnim nagoveštava misaono zreliju poeziju, dublju po inspiraciji i originalniju po izrazu. i
Miodrag Maksimović
3
_—
+ 7 Ža
.