Књижевне новине

POZORIŠ

RI SAVREMENE

JEDNOČĆINKE.D

Dela: T. Vajdlera, T. Vilijamsa i I. Filpotsa u izvođenju Studeniskog kazališta iz Zagreba

TUDENTSKO &ž&kazalište iz Zagreba gostovanje u Beograđu učinilo nam je razumljivim Svoje uspehe u protekloj godini, a naročito Prvu nagradu dobijenu na VII internacionalnom festi-

valu studentskih pozorišta u

Erlangenu. U Beogradu je

OVo Pozorište izvelo dve js-·

dnočinke iz programa prikazanog na erlangenskom festivalu, i to dela TT. Vajdlera T. Viliamsa, dok je treći komad, Novela od Stanca, na beogradskoj sceni bio zame. njen aktovkom Idn Filpotsa. Jedina unutrašnja poveza–nost između izvedenih komada mogla se pronaći u tež-_ nji njihovih autora ka sa. vremenom scenskom izrazu koji je, izgleda, i cilj zagrebačkog ansambla,

Najbliži ovom zahtevu bio je Vajdlerov Dugi božićni ručak. Kroz anale jedne porodice, namerno svodeći ži_ vot na šemu rađanja, ljubavi i smrti, Vajdler tretira pofresnu temu čovekove neotpornosti prema zubu vreme. na. Položaj autora je negde van.beskrajnog lanca svakodnevnih rađanja i umiranja, pomoću kojeg on pokušava da stvori pretstavu o posto. janju vremena, kao izmezenog j u isto vreme neograničenog fenomena, čijim se odvijanjem: odigrava. najveća čovekova individualna tra gedija. Saosećanje sa tom žaJosnom: sudbimom”nmije uoč„

Inscenacija, iz Tortona Vajdlerm

ljivo na prvi pogled usled bezličnog, objektivističkog odnosa prema pojedinačn;m slučajevima ali se 'gomilanjem istovetnih prolicanj3s stvara porazan utisak uzaludnosti svega.

Mađa Va;jdlerova filozofi. ja nije za potcenjivanje, način na koji je izražava značaj niji je, u čisto „pozorišnom smislu. Nasuprot komplikovanoj osnovnoj ideji nalazi se jednostavnost njenog kazivanja, koja se ogleda u uprošćenoj radnji i karaktaerima, u organizaciji scenskog prostora kao i u lišavanju od wvih normalnih pratioca realističkog pozorišta (izrazit dekor, predmeti iz običnog života i sl.). Dugi božićni ručak gotovo je lišen radnje a sasvim mu nedostaju iznenadni obrti i dram ski čvorovi. Da bi, s druge strane, izrazio svoju glavnu misao o suprotstavljanj:a vremena u objektivnom i subjektivnom smislu, 7. Vaj dler stvara u ovoj jednočin. ki jedno vreme drukčije i od realnog i od vremena ftrajanja pretstave. Način na ko. ji to postiže jednostavan je i u skladu sa njegovim nam. stojanjima, a sastoji se u produžavanju jednog svakodnevnog frenutka na čitav život i, paralelno s tim, ti sabijanju godina u momenat kada sledeća generacija, pD» neizmenljivom poretku stvari, stupa na mesto nestale, u

čemu je i jedini tok radnje.”

e esma ŽUT)

Problemi scene

PREVAZIĐENA MEĐA PSIHOLOŠKE REŽIJE

OBUNA NA KEJNU je u.

spela. Mnogi se pitaju:

kako to da je jeđan takav materijal, pun licememe elhike, mogao izazvati toliko aplauza posle prikaza na našoj sceni? Deo toga je, kao što je tačno zapaženo, u veštoj dramaturgiji. Međutim, ako se bolje razmotri ta veština Hermana Vouka, može 8e zapaziti da ona ima i Kkrupnijih slabosti. Nije recimo, dovoljno vešto 1 dovoljno ravnomerno i ravnopravno Kkonponovao i vođio dva glavna motiva koja se tu prepliću, motiv Butoriteta oficirskog kora i njegovih zasluga za spas Amerike i čovečanstva od fašizma, i motiv opravđdamošti pobune protiv toga i takvog neprikosnovenog aultoriteta u trenutku kađa se on. DOkazuje. inferiornim, Zatim, znatan deo drugoga čina pretstavlja prilično razvučenu i neuverljivu raspravu, Ustvari, u đrugom činu se u biti vrlo. malo novoga događa; sve ono što smo na= sšlučivali i znali posle prvog čina, ovde nam se otvoreno i konkretno pokazuje, ali zbog toga taj čin nije morao toliko đa se raz vlači,

Uspeh koji postiže „Pobuna na Kejnu" mora se pretežno pripisati dobroj režiji i glumi čitaVOB andambla, bez čega bi ova stva. pretrpela neuspeh, Hugo Klajn je taj koga treba staviti na prvo mesto, ~

Svesno podvlačeći moralne motive tužioca (jer on jedino tim motivima može da osuđuje pc= bunu) i koristeći svaku mogućmor' "i istakne kompleksnost i raspolućenost ličnosti branioca, Klajn je osnovne slabosti dramatizacije uspeo da svede ma najmanju meru. Uz to je on, podelivši male, epizođne uloge, ta lentovanim i iskusnim glumcima, uspeo đa potre i jednu drugu slabost — slabo pisane male uloge — koju u sebi nosi drama Hermana Vouka.,

Ali glavna zasluga Klajnova '\ u tome što je op dobre strane dramatizacije uspeoc đa režira izvanredno. Ovđe se ne mixll prVenstveno na sjajno razotkrivanje ličnosti Starog Žuće. niti na briljantnost sudsko-đokazno-materijalnog postupka .jer to je bre BVeKa, zasluga piščeva i ne bi

· za zbivanja na Sscenl.

bio potreban nikakav . ecijalan ređitelj pa đa to isto tako dobro režira kao i Klajn, nego se misli na rediteljske majstorije naročite vrste koja se sastoji u tome đa se publika „uhvati” i »Vođi« onako Wako je to za razvoj dramske radnje i dramske napetosti najcelishodnije i najeltektnije. Čime je 4 kako je to Klajn postigao? Radom koji se u rediteljskom svetu smatra bDpipavim i ođvratnim, koji še do krajnjih mogućnosti izbegava, poslom koji iziskuje strahovitu koncentraciju, strpljivost i veliku upornost i, što je najvažnije, veliyo poznavanje psihologije, kako ličnosti o kojima se radi ial:o i publike koju treba „držati“. Klajn je prvo tačn utvrdio liniju dramske radnje i određio sve mjene pađove, ravninre ili ušpone, fiksirao klimaks, vrh drame i ođređio sve v#iažni

dramske akcente koji kod publike izazivaju 8 vremena na

vreme male šokove, Besprekornim izmenama i variranjima rit-

r- i tempa u sklopu te đramške rađnje, on je postigao maksirralnu zainteresovanost publike Ne treba shvatiti kao da je on cela vreme timc držao publiku u napregnu-

„tom stanju, naprotiv, on joj je

davao tačno onoliko ođuške koliko je potrebno da bi se jri bolje unela u događaje na u4deni, Time je Klajn pokazao kako je taj rad, koji na prvi pogleq ne izgleda ni dovoljno umetnički, ni đovol})no zahvalan, ustvari, ako mu se odbrati puna LE žnja, najefikasniji deo Hnrediteljskog posla, mađa neizgleđ neviđljiv i nevažan. Još jednom je, Draktimo i na najvišem nivou, do"azano da u savremenoj psiho: loškoj đrami spoljni đeo pretstave nije primaran, čak ni ravT van, čak ni mnogo važan, onom skrivenom i nevidijivom unutrašnjem tkanju ·pretstave koje ređitelj vrši da bi otkrio ličnosti, misli i skrivene namere DpiščeVe i da bi time, ustva”i, učini pretstavu interesantmom.

Ovom režijom smo, u tome popogledu, prevazišli još jednom · sadašnje naše međe, koje su se posle Oslobođenja neprekidno ) me-ale ka boljitku.

Vasilije Popović

KNJIŽEVNE NOVINE

U želji da se što preciznije izrazi T. Vajdler često gazi i najustaljenije pozorišna principe: u njegovom teatru, naprimer, glumci se prerušavaju na otvorenoj sceni,

Blizak shvatanju elizabefanske epohe da je glumac osnovno izražajno sredstvo pozorišne umetnosti, T. Vajdler je učinio uspeh svoje dramske zamisli u potpun5–sti zavisnim od preciznosti glumčevih ostvarenja. Reditelju B. Jerkoviću ovo je odgovaralo, jer je, Do onom što smo mogli da zapazimo, njegova glavna vrednost u znalačkom radu s glumcima. Jedina ozbiljna zamerka bila bi da prelomna mesta vre.menske kondenzacije nisu dovoljno pažljivo obrađena ni u pogledu psihološke pripreme, ni u pogleđu dikcije i podvlačenja teksta, usled čega deluju, u početku, nedovoljno jašno a pri kraju zamorno.

U dobroj, ujednačenoj glumi, bez ičeg amaterskog u rđavom smislu, posebno se istakla Višnja Stahuljak, čija je Lucija zračila vajdlarovski bolnom i pomalo naiv nom ljubavlju za životne sitnice. Olga Tatalović i Velimir Hitila bili su takođe odlični.

JEDNOČINKA T. Viliamsa Posledice loše veče. re nije bila doživljaj ravan prethodnom. Pišana u praskozorje Tenesieve slave ona nosi u sebi začetke njegovih, docnije jiasno izraženih, osobina. U kratkoj dramskoj igri, koja je započeta rđavom večerom a završena kraho,n jedne nemoći, sudbina nepotrebne starice i njen pokušaj da opravda svoje prisustvo zatvoreni su u zaokYugljenu psihološku dramu. Način na koji nas pisac uvodi u krizu te izlišnosti ima u sebi nešto od najdubljih virova života i ogleda še u slikanju obamp»losti finijih čula, posle obeđa, iza Koje naslućujemo stravičnu borba presfarelog stvora, koliko za opstanak toliko i za mrvicu simpatije.

Posebnu vrednost preistavliao je dekor Ž. Zagote Ogoljenih poteza u prvom planu, u pozadini ostvaren kontrastom tame predvečerja i crvenim cvetom ruž”, bio je sav koncentrisan na otkrivanje poezije kraja Viliamsove jednočihke.

Marija Kon đala je upečatljivu i inteligentnu glumu Modulacijom glasa, jickrom vragolije u oku, ona nas ie naterivala da iza starice stalno slutimo njenu nezavršenu mladost.

Najmanje dobra od sve tri izvedene jednočinke bila še Filpotsova, Nešto o čemu se može pripovedati.

Idn PFilpots engleski pisac, daleko značajniji kab romansijer nego kao dramatičar, u pozorišnom sveti najpoznatiji je po ovoj komediji. To je tipična engleska društvena komedija m

ojoj se oseća uticaj Šoa Konvencionalnost situacije u engleskom salonu narušena je uvođenjem u krug interesa čuvenog obijača, koji e provalio u kuću provinciskang plemića, gde ga dočekuju kao odlično sredstvo za razbija. nje dosade. Obijač, više smešna nego ozbiljna figura. upinje se đa očuva ugled koji očigledno uživa u porodici i odafle proizilaze svi komični efekti,

Mala vrednost ove jednočinke nameće pitanje: nije li bilo bolje umesto nje izvesti neku O'Nilovu jednočinku da bi, kad već gledamo sleđbenike, saznali nešto i o njihovim izvorima.

Utisak koji smo poneli sa ove poslepodnevne preistave još jednom nam je potvrđio plemenitosi amaterskog rađa kada iza njega stoji pošten umetnički napor,

Vladimir Stamenković

IZGLASAN ZAKON 0 pozorištu

(Nastavak 8& prve strane)

upravljanja i samgcupravljanja,

o principu što, pre

SVega, odgovara željama po..

zorišnih radnika. Zbog toga zakon predviđa unekoliko komplikovanije upravljanje u pozorištima, nego što je to slučaj u drugim javnim ustanovama. Kad je reč o upravljanju hoću da kažem da će posto. jati Dozorišni savet, koji se velikom „većinom imenuje, zatim upravni odbor, kojj sa bira iz redova kolektiva, a onda, pored „upravnika i eventualnog direktora, i umetnički savet.

Zakon vrlo jasno određuje kompetencije svim ovim +telima i tako pretstavlja jednu solidnu bazu za život naših bozorišta, Međutim, „neka važnija i delikatnija pilanja ostavljena su budućim re-

Tubličkim zakonima o pozo-

rištima. Tako, naprimer, njima će se zahvatiti razgraničavanje kompetencija između upravnika i direktora, tu onda dolazi definicija pojma umetničkog osoblja iz čijih se redova biraju dve trećine u upravni odbor, kao i još neka pitanja u vezi sa kompetencijama umuetničkih saveta i predviđenih stručnih tela koja će odrediti statuti. Naročito je interesantno pitanje da među mogućim ošnivačima pozorišta fungira i grupa građana. Mislim da je time predviđeno i to da se u našoj zemlji mogu stvarati i pozorišta na inicijativu pojedinaca ili mahjih kolektiva a ne samo na inicijativu državnih organa. Ova činjenica važna je i zbog foga. što se daje mogućnost talentovahim pojedincima da osnivaju svoja pozorišta. koja bi se vremenom x·mogia razviti u vrlo značajne pozorišne institucije.

Iz istorije znamo nekoliko takvih vrlo značajnih pozorišta, koja su se stvorila na osnovu lične inicijative ili inicijative maniih kolektiva. Tako je nastalo Molijerovo pozorište a isto tako i moskovski Hudožestveni teatar. Uz to se zakonom daje mogućnost i osnivanja putu;ućih pozorišta, koja bi mogla da vrše značainu ulogu u vaspitanju publike. po manjim mestima gđe pozorišta nema. i)

Ovaj zakon me obuhvata pitanje nagrađivanja umetiničkog osoblja u pozorištima, što svakako pozorišne radni. ke najviše interesuje. 7“aključeno je đa tu materiju rasprave posebni propisi bilo u obliku zakona ili uređbi. Ove propise će pripremiti i predložiti Savezno izvršno veće.

IZ KONCERTNE DVORANE

< Dva gostovanja: Fu Can i Fridrih Caun

OŽDA estetski i druM štveno-etički nivo ukusa savremenog čoveka za potencijalni idejni smisao „umetinosti čija nas emocionalno dejstvena sila već pomalo počinje da promašuje i nije viši dd onog koji je nadahnjivao i potsticao Betovena u periođu stvaranja Devete simfonije: no, bitna (estetska, etička pa i psihološka) svojstva današnjeg umetničkog ukusa, u njegovom srednjem proseku, svakako su drugačija. Doba mlaznopogonske avijacije ima i svojih betovenski uzvišer n, dalekosmernih- ideala ali ih u svim „umetničkim jezicima kazuje kondenzova– nije, sažetije i — ubrzanije. 'xwostalom, prekrasna Betovenova ideja prevazilaženja patnji i strađanja „jednom visoko spiritualizovanom hu manitarnošću i radošću iz krila same te humanitarnosti — znatno je preobražena, možda više u pravcu nekog neo-prometejskog prkosnog kikota i nekog neo-or=fejskog, samosvesnog služenja veštinom kitharoda, nego u direktnom istoriskom produženju plemenite i naivno-idealističke vizije OVOg velikog naslednika epohe prosvećenog apsolutizma. Govorim ovo zbog izvesnog (ma i suzbijanog, potiskivanog) osećanja razočara-

nosti slušalaca „poslednjeg izvođenja Betovenove D-mol simfonije kod nas (20 i 2% marta), u studiji gosta-dirigenta Fridriha Cauna, Mnogi kritičari, revni čitači udžbenika i tuđih komentara po raznim koncertnim »Vodičima«, apodiktički su Ooglasili ovo Betovenovo delo za najnajnije, kao da su tre ća, peta i sedma simfonija minornije od vi poslednje, a današnja publika ima onaj već pominjani prosek savremenog ukusa — pa je već

·to dovoljan osnov za pojavu

razočarahja o kojem je reč Razume se, moguće je ne složiti se sa interpretacijom dirigenta–znalca, Cauna, neizbežno je bilo uočiti i, makar i sa čuđenjem, konstatovati izvesnu simplicističku brutalnost, preveliku usmerenost Caunovog tumačenja završne kantate na spoljašnju, pbovršinsku „efektnost dinamičkih i agogičkih promena, ali i onda — mislimo malo na idejno-emocionalne pogone onog specifično-cmu– zičkog ukusa koji je Betovenovu stvaralačku maštu (i još možda više: stvaralačku

volju) upućivao ma izbor tonskog gradiva i zvučnoarhitektoničarski „postupak

iz kojih je i kakvih ovaj kolo. zimfoniskog zdanja nastao! “

RISTALICE, teorije takozvanog „»maternjeg muzičkog jezika« mo-

rali bi zapasti u krizu pred zanosnim muzičkim događa– jem od 21. o. m., kada je mladi kineski klavirist PuCun prikazao Mocartov Ddur konczrt kao ovaploćenje 3šedne pradavno izgubljene nevinosti i nestvarne lepote sveta o kakvima čovečan= stvo već vekovima . snivč

Kako se, zila, sin jedne daleke civilizacije, bogate ftradicijama jednog izražaj-

nog sistema muzi-” koji sa evropskim jedva da ima koju dodirnu tačqu, mogao bre neti, duoboko, sneno, pesnički-vizionarski uživeti u samu suštinu umetničko» bića Mocartovog? — ME' dni grad Sangaj ,luka koja pamtiti ukrštanja imperijalističkih uticaja i takmičenjn, prvi učitelj mu~ixe — svetska lutalica peneftantno “muv-ikantske Italije, roditeli-otac koji je preveo celog: Romer Rolana na kineski. Duhovni ambijent dečaka Fu-Cuha o mogućio je, dakle, proširenja unutarnjih „horizonata. No, tu je morala postojati i lična, aktivnost raaoznnlosti. žudnja za pojimanjem, volja za uživljavanjem, ona što je stvar individualne snage koju posle krstimo kao

USPUTNI RAZGOVORI

darovitost, genije i sl. Lo» kalizovanost autentičnog folklornog vrela, svedemo često na područje od reke do prvog brda, plod je trpnog, pasivnog kristalizovanja nekolikih izražajnih obrazaca a fina i pametna i lepa glava mlađića FuCuna bila je već zarana aktivna. Ali, kako uticajna sfera auditivnog doživljava-

'smrti« u orkestraciji Sto-

nja sveta — ono što uslov- | ljava i foemira određeni mu-– |

zički smisao i lični ukus nije, kao što mnogi misle, jedino svet upoznatih i asimilovanih „muzičko-jezičkih formula, stilova, škola i tonskih sistema, neso” upravo čitav zvučni fond fizičkog i socijalnog ambijenta, u prekrasnom „muziciranju mladog „varšavskog studenta PFu-Cuna žuborilo je nešto od one drevne kineske zvoncadi, od one šaputave a senzibilne tišine čovekove zagnjurenosti u prostranstva noćnih fajanstava i životvor nog trepeta igrive necelishodnosti spasonosnog sunca. Ovog večera, među nama, o-– zareni kineski mladić sazidao je zamak od paučine, od prolećne svilice što bludi zrakom.

No, taj koncert otvoren je Bahovim preluđdiumom na koralnu temu »Dođi slatka

Počeo sam od pejsaža

RAZAN vagon i na-

puštena vrteška, be-

spomoćno opuštenih, dugih, konopaća sa sedištima, na zabačenom {rgu ma-– loga grada deluju, učinilo mi se,. vedro i, u isto vreme, čaplinovski me:anholično. Oseća se da su ta tuga, bespomoćnost, napužtenost i uzaludnost samo trenuci Žživotnog trajanja i da, svakoga časa, iza ugla može naići makoji deran da pokrene stari, škripavi, ve, gl vrteške, da zakovitla seđišta koja pamte bezbroj zaljubljeničkih rukovanja, da proviri kroz mračan prozor vagona. U toj mogućnosti možda je optimizam slikarstva Miodraga Protića zamišljenog i zagledanog u plave, sive, mr koljubičaste, frulocrvene i muklobele vizije i prisutnog i samo naslućenog sveta. Bezizlaznost je, naprotiv, premostiva, krug je zatvoren, na slici mrtve ptice, mada se šareni perje. Ima nečeg paradoksalnog u tom šarenilu i beživotnosti.

— Nisam želeo tu bezizlaz nost -— gotovo mi se izvinja– vao Protić pred slikom. Volim da filozofiram ali, pošto njsam ni hladan ka.,kulator, svaka je slika za mene avan tura, doživljaj čiji se vidovi ne mogu do ftančina predvideti... Verovatno je bez namere poštala stravična crna dubina rovinjskog mora na kome su jedra jedine svetle mrlje. Isti »Štimung« natapa zelenu močvaru punu skrivenog života i senki na kojoj se bele retki lotosi. Usamljenost lotosa na močvari izbija i sa portreta žene, izgubljene u tihoj melanholiji, sa belim cvetom među prstima, Bez namere je iz mora, pobednički, izrasla gomila kuća

Miođrag B. Protić

čiji krovovi niču jeđan na drugom. Ulični ugao, kraj koga smo bezbroj puta prolazili, sa trotoarom potamnelim od kiša i izlizanim od koraka, sa čudnovatom tvorevinom nekoga arhitekte koji je imao mašte, posteća koliko su uglovi našeg grada još blizu zemlje pa ipak izgubljeni za njeno korenje. Tako mi se bar učinilo jer sve te slike, bez opisivanja i anegdotskog kazivanja, više »štimungom« =ojih suzdrža– nih tonova i oštro omeđanih obrisa nego svojim pređmetnim potsticajem žele da saopšte slikarev doživljaj ti2 »unutrašnjeg života stva Ti«,

— Privlače me ptice, ribe, školjke — svojim oblicima, stare lampe — duhom minulih vremena. Predmeti za mene imaju emotivnu vrednosi kojom se može iskazati

. daleko više nego samo bo-

jom i linijom. Nema izgleda da ću se odvojiti od tih veza i ofisnuti u vođe »čiste apstrakcije« koja spušta temperaturu emotivnosti, negira umetnost čisteći je od individualne ličnosti i svođi je na čisto logičke kategorije. Umetnik „koji je prihvatio takvo slikarstvo ima manje mogućnosti da izrazi široku skalu životnih supstanca, On je akrobata na žici kome aplaudiramo ako uspe da je pređe. Uostalom —'· popravio se Protić — ne treba suditi o pravcima već o ostvarenjima. Svaki čovek svodi svet na svoju jednačinu. Ja pokušavam da kroz površinu platna iznesem sadržinu stva la

... Pisahje mi je pomoglo da nađem put kroz lutanja da se teoretski obraćunam sa sobom, da iskristališem svoj stav prema „umetnosti i stvarnosti. Pišući MWritike nastojao sam, s druge strane, da svojim aršinom ne merim tuđe stvaranje, da pronađem objektivne vrednosti bez obzira na lična shvatanja umetnika koja se ne moraju slagati sa mojima. Kad pišem tražim „jasnoću ideja. Kad slikam tražim istu određenost, jasnoću, jednostavnost... — Od Nadežde Petrović slikarstvo je kod nas nemirno i u svojim najboljim oblicima. Želim Mkristalizacıju nemira u oblike nečeg statinmcg, ~ "nitivnog... Ostva renje smirenosti koja je samo produžen zvuk prethodnog nemira,,,

kovskog: jedna od samo nekoliko dubokih uteha izmučenom i ispaćenom čovečanstvu, jedno ozaFeno pojima– nje i prihvatanje zakonitosti na kojoj smo sazdani i ptedodređeni da se smirimo i odmorimo. Dirigent Đura Jakšić neće, naravno, ušvojiti moj savet da kao mofo filozofske snage muzike i kao mudru opomenu mnogobrojnim sitničarenjima i

LIKOVNA UMETNOST

bahatostima svakiđašnjice, na „svakom „simfoniskora koncertu, onako kao uzgred, i van repertoarskog plana, pusti da dvoranom mine ova isceljujuća i usrećujuća melodija, u mekom onom i gustom „famno-braon ruhu harmonija, koje je veliki Bah cifrovanim basom indicirao a Stokovski, vibran=ftnim uhom mueleza, instrumentima orkestra razdelio. Pavle Stefanović

· DVE IZLOŽBE

Vera Božičković:; Ponoć

Vera Božičković Por:ović izložila je oko 20 platna sa vidljivim vrlinama: ona ima siguran ukus i odlučnu tehniku. Njene su boje zvonke i| prijatne, kao akord i kao pasta, metod rada otvoren i iskren, poezija vedra i neopterećena. To su slike sa kojima se može živeti u istom ambijentu, lakoj nostalgiji usred zime za lepim danima proveđenim u Rovinju. Tu je nebo iz onih retkih toplih dana i vetar koji nadima „okačene košulje o prozore. Na prozorima stoje mlade žene i nage, katkada, u sobama, pokazuju da se oblici njihovih tela sa lakim otporom Dpodređuju novim koncepcijama samoga slikara.

Mnogo pejsaža pokazaće Protić na svojoj skorašnjoj izložbi: prvog aprila. Na ranijim „izložbama zapamtili smo, većinom, njegove mrtve prirode. I jedni i drugi motivi pokazuju ištovetno shvatanje. Pejsaži nemaju objektivnu boju lokalne atmosfere već subjektivne tonove slikarevog pledahnja:

— Mrtve prirode su mi ro mogle da se oslobodim konvencionalnih shema u pejsažu. Da nađem čvrstu struk turu figure, smirenost, Mristalizaciiu ideja... A počeo sam svoji umetnički put baš od pejsaža.

Nikada nije pohađao Akađemiju. Prve pouke dobio je u Josićevoj školi, od Josića, Zore Petrović, Franje Radočaja, Jovana Bielića. Slikar sko obrazovanje dopunili su mu rbPzgovori sa Milunovićem i Lubarđom, sa tomovima knjiga i rasprava, sa reprodukcijama Braka i Pikasoa. — Boravak u Parizu izlečio me je od kompleksa manje vrednosti. Shvatio sam da naša mlađa slikarska genežacija ne zaostaje za svojim pariskim koleevama. Čak ih nadmašuje vitalnošću i sadržajnošću.

Maknlko da je Protićevo slikarstvo, zamišljeno ima nečeš spontanog, nečeg što izvire iz dubine bića. »Svaki štvaralać oseća potrebu da

svcju intimu u«kladi sa pul- |

siranjem objektivnog života, strast da za sve nađe svoj izraz, tež,'n za punim ispoljavanjem lične vizije: da izTazi polet ka svetlostima dalekih horizonmata, Jer, kad pređ sobom imamo široke vidike, a nad sobom «visoko prostranstvo. lakše je raditi i lepe živeti.• Da se upozna slikar nije po*ebno videti nje” autoportre ili tražiti ispovesti 'ečima. Sve se to može "ni na jednoj, jedinoj, slici ako ne govori. tuđim jezikom,,. Ivanka Bešević

pođajući se-

Ako umetnost tražimo u načinu na koji su stvari date, a tek zatim njihovu fabulu, kao što jedino ima smi sla, onda je pravo mesto inspiracije Vere Popović u Beogradu, odnosno u današnjem stanju duhova jednog dela beogradskog slikarstva. I ta harmonična boja u slojevitom razmazu i umereni kubizam, đah mora i vedra interpretacija mediteranstva, sve to ima svoju malu skorašnju genealogiju u hronici našega grada, U okvirima njenim brzo ćemo naći i mesto ovih slika. Kao da one rezimjiraju jedan određeni u-– kus sredine sa vrstom poetične pretstave o moru, možda više klasičnom i knjiškom, nego dramatičnom i strasnom. Izvesne slike su u svome naglašenom plastičnom ritmu rešene uz pomoć kubističkih preloma. Među njima su naročito uspele dve mrtve prirođe sa ovalnim prozorom u pozadini. Druge su se više zadržale na krupno svedenim formama objekta, kao što je slučaj u pej zažima. Na izložbi je vredđdelo uzeti i katalogš zbog konciznih i duhovitih naslova koji su se vizuelno dopunja-– vali sa literarnim.

Ljubiša Jocić

izlaže već po drugi put u toku ove sezone. Posle veće izložbe ulja u Klubu književnika, sada su prikazane fempere maloga formata. Već sama ta činjenica svedoči o užurbanoj aktivnosti, a kada se obe izložbe posete, utisak o nezadrživom htenju je samo učvršćen. Autor ima potrebu nešto da kaže, Ali šta? To samom analizom slika još ne možemo dđokučiti.

Slikarstvo je likovna umet nost (od nemačkog »Pildende Kunste), ili plastična umetnost (od francuskog »Ar ts plastiques«), što oboje želi da kaže umetnost oblika, u najužem i najmaterijalnijem smislu. To znači umetnost izražena Kroz zapremine i površine, kroz prave i krive linije, kroz boje, tople i hladne, svetle i tamne i, naravno, kroz kon traste'tih njenih govornih elemenata. Kod Jocića, odnosi između tih elemenata očigledno nisu dobili svoja rešenja. Dešava mu se da su sve boje podiednako intenzivne (»Viteze), da ritam linija nije sređen (»Bez Parisa«), da se geometriski prostor proteže samo na pozadinu, đa boja nije definisac na. Sve to, u većini eksponata, ostavlja više utisak ne-

ora ===

sređenog, nego plastičnog ili"

dekorativnog. Bolji primerci šu »Maska« (br. 1), u kojoj već imn forme, i još nedorečene »Ljušture«, Kod Jocića ima svakako mnogo volje i uzbuđenja, ali malo _slikarskog jezika. Komplikovana faktura tome ništa ne doprinosi, naprnfiv, pomućuje utisak. Čovek ovde zaželi intervenciju pojma »Seennovih jabuka«. ' A. O.