Књижевне новине

(Nastavak sa treće strane)

Moralni čin je u Kantovom učeniju samo onaj koji je izvršen ne po dužnosti već iz čiste dužnosti. Čovek, —d »subjekt moralnog zakona«, postaje dostojan tog imena samo ako deluje u smislu moralnog principa kategorič kog imperativa. Kategorički imperativ odbacuje nagone, milosrđe, naklonosti, itd. Mo ralni subjekt mora biti sveslan svoje dužnosti, inače njegove radnje ne spadaju u okvir moralnog delovanja. Naravno, Kant ne odbacuje mi nagone ni naklonosti, on je svestan njihove uloge u čovečjem životu, ali ističe da su prijatnost ili sreća moralni samo onda ako su posledica izvršenja dužnosti, a ne obrnuto.

Kategoričkim imperativom

| HENRI DŽEMS:

»PORTRET JEDNE LEDI«

(Srpskn književna zadruga, Beograd, 1056)

Henri Džems, engleski nik rođen u Americi, i u ovom zamašnom romanu, kao i u „Ambasađorima“, „rešava jeđnu zagonetku koja ga je kao čoveka

pođa-

Kant je u suštini ukazao na MWcemerje buržoaskog mora-

la. Vrednost je njegova Više | u kritičnosti nego u nekim | pozitivnim rešenjima. Nap?.j.;

trgovac koji jevtino prodaje robu da bi privukao što više mušterija ne čini moralni akt, jer se prema svojim kupcima ne odnosi iz moralne dužnosti.

Kant je prozreo licemerna hvalisanja o dobroti, milosrđu, žrtvama, itd. On je shva tio da ono što se često naziva dobrota biva diktirano najpodlijom egoističnom gramzivošću. Kant je mnogo bolje poznavao psihu ljudi, nego što se to obično misli, pa je, napuštajući individualne . manifestacije, tražio moralni zakon koji bi važio za sve ljude.

Kantov kategorički impera tiv eksploatisan je na najraz novrsnije načine, čak i pridavanjem „nekog religiskog značaja. Nasuprot tome Kant ističe veličinu ličnosti, a te-

ologiju „naziva „»čarobnom svetiljkom moždanih tlapnja«. Čisti spekulativni um dobija svoje puno značenje fek kroz delovanje čistoga praktičnog uma, čime Kant nazire dijalektičko rešenje problema odnosa teorije j prakse.

Živeći u polufeuđalnoj Pru skoj Osamnaestog veka, razumljiva je stvar da je Kant

morao platiti dug svome vre menu. Štošta u Kantovom učenju je danas preživelo j ne izaziva više nikakav inte res. Između ostalog, moderna psihologija čini smešnim

mnoga Kantova tvrđenja o | moralnim postupcima ljudi.

Međutim, nikako se mne sme zaboraviti ogroman zna čai »Kritike praktičnoga uma« za istoriju filozofije i kulturu uopšte. Pored ostalog, ovde je vrlo đuboko postavljen problem shvatanja slobode i nužnosti.

»Kritika praktičnoga uma« , sadrži skoro poetsko uverenje u lepotu čovekove ličnosti. To je najlepše izraženo | rečima: »Dve stvari ispunja- | vaju dušu uvek novim i sve · većim divljenjem i straho- i poštovanjem, što se više i upornije razmišljanje bavi, njima: Zvezđano nebo nad z» nom i moralni zakon u mehni«.

Tek savremeni čitalac moći će da razume punu vrednost Kanfovih moralnih raspinjanja i njegovu tragičnu patnju izraženu u borbi za što konzekveniniji i opšteljudskiji moralni stav.

Ovu knjigu je. odlično pre veo B. Zonenfeld. Pogovor je napisao Vladimir Pili- | pović.

Predrag Perović.

, osnovicu,

| ski.

Henri Džems

i umetnika czbiljno mučila, rešava to dvojstvo, tu smešu evropeiziranog., Amerikanca. Dvojstvo njegovog ličnog Života, tiraženje veze između Evrope i No.

vog Sveta, i ovde se u punoj meri ošeća. Čudni su likovi Amerikanaca koje su hirovi sud-

bine i uslovi života bacili u Evropu. Džems prati njihove promene, suočava njihove poglede

HENRIK BARIĆ:

»UVOD U ISTORIJU ARBANASKOG JEZIKA«

(„Mustala Bakija“, Priština, 1955)

U Prištini se nedavno pcjavila na šiptarskom jeziku jedna vrlo značajna i originalna jezička knjiga: „Uvođ u istoriju arbanaskog jezika“ ođ dr. Henrika Barića, profesora Univerziteta i direktora Balkanološkog institu ta u Sarajevu.

Knjiga ima osam odeljaka u kojima se iznose sintetično izloženi dosađašnji naučni rezultati koje, u oblasti albanologije, postavlja naš istaknuti albanolog dr. Henrik Barić.

Za istoriju arbanaskog jezika od velikog je muačaja utvrditi poreklo i mesto arbanaskoag jezika u velikoj jezičkoj zajednici inđoevropskih jezika. Dok su mnogi naučnici smatrali da je arbanaski jezik samo mlađa faza nekadašnjeg ilirskog jezika, dotle Barić stoji na gleđištu da je arbanaski jezik najbliži izumrlom tračkom jeziku, a ođ živih jermenskom, što se tiče' nekadašnje posštojbine današnjih Arbanasa, ona se, po rečima Rarića, malazila negđe južno od Dunava, čime se i tumače sličnosti sa nekim jezicima, kao što je rumunski,

U ovoj knjizi Barić pobija 1 koncepcije đa je arbanaski jezik poluromanski. On, međutim,

i ističe dvostruki uticaj latinskog

jezika: staroromanski i romanZa slavistiku je vrlo znaičajan odeljak u kome se Ecvori O slovensko-arbanaskim. jezičkim odnosima, gde se naročito ističe uticaj srpskog i makeđonskog na arbanaski .jezik.

U knjizi je pokrenut i niz dru gih problema iz oblasti uzajnmnih ođnosa arbanaskog jezika prema drugim susednim jezici-

D. Mićović

Najbogatire

Sklonost prema čistim bojama kod deteta je toliko razvijena da ono oseća vred nost već u njima samima po sebi ne zahtevajući da se podređuju drugom sadržaju, a moć tog neposrednog doživ ljavanja toliko je izražena da izaziva podjednak intenzitet osećanja kod malog posmatrača bez obzira na bogatstvo kolorita i predmet koji ga nosi.

Ta posebna ljubav dece prema slikarstvu odavno je primećena i, prema shvatanjima, potrebama i tehnici, koristi se na razne načine i u razne svrhe — od kojih je jedna i potpomaganje teksta u knjigama.

Težnja da se malim čitaocima da valjan likovni prilog i da im on ujedno približi štampani tekst dovela je do nekoliko različitih pokuša ja usklađivanja ove dve u metnosti.

Prvi način ilustrovanja knjige pretstavlja napor da se dati tekst preveđe u linije, da se ne izostavi nijedan najsitniji potez od onoga što je slovima obeleženo. Čitalac treba samo da pročita knjigu, i kad je to uspešno obavio, može odmah lako i pregledno da se uveri kako to napisano izgleđa u prirodi. Polazeći od postavke da đete freba poučiti o svemu oko njega, i ostajući veran toj nameri, crtač ovde osiromašuje umetničku stranu

svog priloga i na to njegovo

lično oštećenje nadovezuje često potpun promašaj kod najmlađe publike.

Drugi način ilustrovanja je težnja da se uhvati celokupno raspoloženje dato u tekstu, da se crtežom da nje gova sinteza, đa se likovno izrazi sredina ili radnja. Ovakve ilustracije svojom posebnom vrednošću ne dozvo ljavaju da dođe do ponavlja nja istog doživljaja, jer crtač zadržava svoj stvaralački stav i daje pesmom ili pripovetkom inspirisan crtež. Tim navodi mladog čitaoca da ga posebno posmatra, da ga kopira ,i pojačava mu interes za slikarstvo. Ali on ujedno froši sve osobine tek sta i takmići se sa njim tra-

na svet, suočavajući mlađog, lavovoškog, industrijalizovaneg Amerikancae sa Kkonzervativizmom stare, karikaturalne, maglovite Hvrope, Kngleske mnapose. Njegovo viđenje čoveka USA s kraja XIX ·?veka genijalna je vizija daleke buđućnosti, naše sađaš. njosti. "Tipovi romana, santni čak i onda kada im sredina u kojoj žive potseca krila svake interesantnosti, nadživljuju sve okvire svojih života, pre laze visoke ograđe svojih zamaka, barijere prostora i vremena, trajući, i đanas, poput retkih, vešto ođabranih uzoraka ljudskih života uopšte. Uzorci Bu to cdbasjani i objašnjeni Džem sovim majstorskim, „dubinskim poniranjima, i Sseciranjima pDoslednjih kutaka njihove suštine,

Pogleđamo li tu mlsđu ženu, Izabelu TMrčer, u prvim stranicama romana, i uporedimo li je, odmah, sa njenom slikom u zadnjim stranicama, nakon po. slednjih Džemsovih ptrfteza.u dorađivanju portreta, odđmah će nam se ukazati jedna nepremostiva provalija, jeđna razlika neverovatna i neshvatljiva, suštinska. Postupnim, pak, čitanjem romana, poniranjem u tam ne strane glavnih junaka, bivamo pratioci jeđnog prirodnog, postepenog, znalačkog, Kkatkada malce preopširnog, katkada malo usporenog, no uvek duhovitog, spisateljski superiornog pripovedanja, „izvežbanog, „odnegrvanog, dubokog. Džems izncsi čitavu galeriju psihološki raznobojnih tipova (Izabelu, Henrijetu, Kaspara Gudvudđa, Lorbertona, Osmonđa), upoznaje nas sa njihovim životom, njihovim mukama, njihovim predrasuđama, upoznajući nas, tako, sa đru štvom, svetom i vremenom kome su oni pripadali. Kao intelektualac, Džems je znao qa pronađe čvorove, žive raskrsnice i bolna

NIKOLA MILIĆEVIĆ:

»OBEČANJA ŽUTE ZORE« e

(„Lykos“, Zagreb, 1956) Ima u Milićevićevoj knjizi stihova.. nekoliko pesama koje OVOgK mladog hrvatskog pesnika sasvim ozbiljno pretstavljaju, potvrđujući, „uzgred, maksimum njegovih mogućnosti, pravac njegovih interešovanja, opseg njegovog sveta. Dve su osnovne smernice, dva osnovna smisla Milićevićevog pesništva: ljubav prema ženi i iskompleksirana, zagrcnuta zamišljenost savremenog čoveka, mlađog pogotovo, pređ fenomenom sveta čiji je saputnik i sapatnik. U žutoj zori, prostoj kako samo može da bude prosto obično damaranje prircde, pesnikovu mlađost, svakoga ju_ fra, opominje val teškog, nemilog iskustva, val „crne nade“: to prerano saznanje odnosi pesniku, katkad, onu nevinost potrebnu za poetska sagledanje sveta, stvari i pojava. U Knjizi preovlađuje dah jedne južnjač-

doba

žeći od čitaoca da sadržaj do živi više likovno nego literarno. U trećem načinu ilustrova nja crtač nema pretenzija da dete proučava — on samo O-

stavlja dokumenat Koliko mu se dopada pročitani tekst, ali dokumenat koji

sam za sebe ima umetničku vrednost. Uzimajući za motiv najčešće jedan detalj, i

stavljajući taj đetalj u cen-

tar ·pažnje čitaoca, on ga navodi da po tom nacrtanom detalju poravnava i sve osta lo doživljeno u fekstu. Či-

taocu ostaje ceo utisak tek-"

sta, on je još obogaćen crtežom i ima najviše što jedna dobra knjiga ove vrste može dati.

Literatura ı mnemotehnika

Treba li od literature za decu tražiti đa učenik iz nje saznaje o svom školskom programu, ili je i oma deo programa? Ako treba iz nje da saznaju — onda je to stihovana ili nestihovana popu larna nauka a ne literatura, ako ne treba da sazna onda mu je potrebna pretsprema da bi mogao da je shvata.

Postoji jedan mutan Do-' jam — ovđe najvidniji — po kome su literatura i šlikartstvo nešto što se samo po se bi razume, i prema ftome svakome odmah dostupno. Uzimajući tu doskapnost kao

KNJIŽEVNB NOVINE

merilo kvaliteta tih umetnosti, najjasnije se tako negira svako vaspitanje ukusa.

Ljudima koji to gledište zastupaju samo po sebi je razumljivo da dete, da bi moglo da čita, mora prethod no da nauči slova, da bi zna lo matematiku — mora najpre da nauči matematiku, a ne mogu ti ljudi da shvate, niti da dozvole da, možda j pesma i slika nadraslaju mo gućnosti nekog znanja i vaspitanja. Čitalac nije samo čitalac. On živi u kući, na ulici, u

školi, u širem ili užem kru-

intere-'

. etizovana nasilno,

mesta na kojima se Kristalisala esencija, jasnost problematike jedne” vremena; kao romansijer, on je pošao putevima koji ga danas čine pretečom mnogih mođernih dostignuće: | Marsel Prust ie započeo svoje jedinstve no prazno tkanje poučen Džemsovim primerom. / Obiman posao prevođenja ovoga romana obavio je Predrag Milojević. Obilje štamparskih grešaka nespojivo je sa ugledom ustanove koja je objavila ovo delo. M. D.

VERA OBRENOVIČ-DELIBAŠHC

»ZORE NAD , MAHALAMA«

(„Svjetlost“, Sarajevo, 1955)

Pripovetke Vere „Obrenović Delibašić obrađuju život bosanskog seljaka u gođinama rata i mira, u gođinama koje su oduvek bile sinonim mukotrpnosti i bede, uvek, pa i ovde. Život bosanskog sela i bosanske kasabe, Prvi„i. Drugi svetski. rat, sve je to ovde preneseno na pa_ pir poznatim i sviklim potezima Teljtona; cela knjiga ostavlja utisak feljtonistike u stanđardnom značenju te reči. Životni podatak ne biva patiniran nužnom kKoličinom umetničkog daha, umetničke reči; životna istina ostaja nesnžeta, bez sintetičnosti. Sve se ovde svodi na golu

anegdotu, „zanimljivu“ fabulu, „tealistički“ qoživljaj i đoegađai. U obradi, preovlađuje fraza,

novinska i feljtonska, retko kad sveža i čila.,

„Zore nađ mahsalama“ su sači-,

njene iz desetak pripovedaka: jedne su, u granicama piščeve snage, uspelije, druge promaŠene; no i one najbolje preplav-

ljene su nanosima površnosti i konvencionalnosti. Nema tu niČega novog, na tematski ni u obradi, sve se kreće u stupcima novinskog podlistka.

Sa takvim kreativnim mogućnostima Delibašićeva nije mogla ni ođ jedne osveđočeno zahvalne teme, kakva je Bosna, da izvuče ijedan svežiji mlaz. Bosna je ovđe ostala samo bleda, umrljana pozađina, nejasno ccrfana, nepovezana sa akcijom novele. U prvom planu je troma radnja, jevtin zaplet, familiinr-

.na priča malograđanskog duha

o familijarnostima drugih običnih ljudi. Može nam, tu, poneka scena biti i simpatična. Ipak, od umetničkog ostvarivanja sve je to daleke, vrlo. đaleko, Primitivističko-regionalna obeježja, turcizmi i dijalozi „ja ti pričam — sađ ti meni pričaj" treba da nadoknade nedostatak kakvetakve sopstvene vizije Bosne kao teme i građe.

Ako u ovoj knjizi proze Vere Obrenović Delibašić i ima nešto što bi vređelo izvući iz obilja ispodprosečnosti, onda su io kratki, retki pasaži: prirode, atmcifere, stanja. Ti odeljci imaju nešto od neodoljivosti; imaju snage da nas, za ftrenutak-dva, privežu za ovu preživelu, primitivnu i neostrašćenu prozu.

M. D. A

ALFONS DODE: .

»PISMA "IZ MOG. MLINA«

(„Narodna prosvjeta“, 1956)

pružite biti

Sarajevo,

vaše korpiusluženi naj-

„Patižani, ce, sada' ćete

nmnijim provansalskim brašnom”. „najfinije provansalsko

ke, guste, međiteranske mistike, koja samo podiže vrednost i obogaćuje težinu pesama, Milićevićeva „Obećanja žute žore“ su verne, „emotivno dosledne i psihološki istinite slika ugušenog čeyekovog koračanja Kroz mamuran vazđuh savrememe urbanistike, dnevnik svakodnevnog pesnikovog prolaženja „bez severa i smera“. U srži Ove poezije je pitanje, gusto testo problema, a ne neobuzdana poetičkh igra. Milićevićeva pesma je često troma, no strasno retcrična, „bojena katkada spolja, pono sadržajno originalna i odbolovana. Najlep_ še pesme u zbirci su „Gradovi rujnag vina“, eliotovski jasan i čist „Madđrigal“, i fini, osnovnim Milićevićevim namerama ·#najbliži „Grad“. i

Sve u svemu: jedna dobra, mestimično neiskristalisana, knji ga. Knjiga oq sadržaja i doživljaja. Napisana zato što je morala biti stvorena.

Izuzev prve, ostale Staničićeve ilustracije su ispod proseka ovog poznatog zagrebačkog sli-

kara. M. D.

gu, u boljem ili manje bo> ljem društvu

ga, sve to njega vaspitava hotimično ili uzgred i besplatno. Literatura je nešto drugo i od ulice i od škole

itd. —i sve to skupa, kada je | naučili | drugim stvarima ona se iZ- |

koriste da bi dete

gubi.

Beograd leži na Savi i Du- | navu, dva puta dva su četi- | ri, — da bi dete to znalo mo | ra to da nauči — i tu nema | kaže || cheval, nemački: |

pomoći. Francuski se konj: le

das Pferd; latinski equs, i ko

uči jedan od tih jezika mora | to da nauči, samo da nauči |

— i tu nema pomoći. A praviti srpske stihove i u njih

nu stranu

šeg stiha. Olakšice,

nom i najvrednijem što dete

može uopšte da nauči — oni |

ga upućuju na zaobilaženje napora,

svladava sve olako oni ga

potstrekuju da.više ceni svoj | trud no ono što može krož | njega da dobije ,oni mu Utvr |

đuju i ustaljuju otpor pre-

ma bilo kakvom pređuzeću, |

a ako gde nešto i praktično .postignu, ceo život jak utisak krivog

pojma i još neravnijih asoci |

jacija.

ljudi i dece./| Ž gl Sve to ostavlja na njemu tra | ga što ovu knjigu čini novom i

dakle, nema. A| dalje, kako ovakvi pokušaji | utiču na dete? Oni ga ne uče | radu, niti strpljenju, osnoV- |

navikavajući ga da

ostave detetu za |

Voja Carićl

VOJISLAV RUZMANOVIĆ

»PETAR NA PIJESKU« O)Zora&, Zagreb, 1956)

UZMANOVIĆEJVA knjiga novela unela je u našu literaturu jeđan doista novi jednu darovitu intelektom produbljenu muladićku uznemirenost, nastalu iz bezbroj pitanja na koja nema odgovora, nastalu u životu koji tek sada teče, pred našim očima sc uobličava i izrasta. Bolestan, neizlečiv Žig poneo je ovaj mladi prozaista iz jednog detinjstva koje bi se moglo nazvati i ratnim, iako to nije najsrećnija odredba onoga što je sadržaj „piščevog nespokoja, aj davni pečat užasa i pakla »nepojamne tamnice ovoga sveta« pisac pokušava, đa reši u ovoj knjizi, pokušava da objasni zamračene prostorije onih dubina koje su jednu mlađost učinile prerano iskusnom, traži izlaz u povratku sebi, traga za lekom, za prostim

duh,

smislom u proticanju vremena. Od svih novela najupečatljivije je, svakako, »Jedno putovanje sa introverzijom«, iako za tom pripovetkom nimalo ne zaostaju »Sun=

| ce. Alek i ja«, »Zbinmca kineske

poezije«, »Petar na pijesku« i još neke.

»Putovanje« je najpotpunija sli ka piščevog sveta i njegovih mogućnosti, to je živo ogleđalo s=ve-

brašno“, to su ovih dvađesetak noveleta koje je dvadesetdevetogodišnji Dode cbjavio 1869 goOdine, postavši, najedared, cenjen, slavan i popularan. Neuspeli pesnik morao je da čeka 11 godina da bi zablistao u neprolaznom sjaju ovih noveleta, sjaju koji je dđo đanas osta neisktzan i prvobitan. Humanost je mnajupečatljivija osobina ovih pričica. Duhovitost ih čini večno zanimljivim i dobrodošlim za čitanje. Ironija i lirizam unose u njih nešte od one draži kojom je samo Čehov znao da ponešeć i opseni. o U „Pismima iz moga mlina Dođe crpe teme iz svakodnevnog, tihog, pastoralnog života Provanse, koristi se legendama i pređanjima vezanim za taj franm cuski kraj pun vetrenjača i lepih devojaka, đajući svojoj mašti neslućeni razmah, neslućenu i neviđenu poetsku silinu. Tako nastaje ova knjižica divne, stra_ sne, penušave lirske proze, sunčane kao jug Francuske, zrele i pune života kao što je Provan+ sa puna vinograda, proze koja po ncposredđnosti i jedncstavnosti izraza nema presedana ni u narodnim „tvorevinama. Sve u Dodeovim „Pismima“ igra, peva, ćuti: more, brđa, vetrenjače, Veseli, starci pametni magarci, nestašne koze sve je to toliko umetnički prisno i trajno, da se, nehcttice, „setimo neprolaznosti dečjih bajki, naših prvih i najsvežijih „umetničkih senzacija. Vispreni galski duh Dodeove i danas, sto godina posle nastanka ove Knjige, drži čitaoca poq Okriljem svoje lirske magičnosti. Možđa je građa Dodđeucvih „Pisama iz mlina“, gledana sa sociološkog stanovišta, iščašena iz zglobova vremena. Možđa je ova mediteranska lirika prevashodno istina, jedno poetskog duha da bi pretenđewalm na sociološku istinitost. Bilo kako bilo, „Pisma

dobrom, no fo je, ujeđno, i kaleiđoskop njegovog proznog izraza, koji je siguran, vešt, poetski obogaćen, izučen ma najlepšim primerima savremene novele. Isti na, ponekad zazvuči poznata reč, poznati stil; ali i da ničega drugog: nema u njegovoi prvoj knjizi novela, samo to »Putovanie sa introverzijom« bi bilo đovolino da naša savremena literatura. dobije u svojoj težini i raznovrsnosti. Novela »Sunce, Alek i ja« je odlično pronađen ključ za otvaranje teških vrata jedne mračne sobe, u kojoj je othranjena ova proza. Nedoumicu te nove mladosti pisac je najuspelije ostvaTio u priči »Petar na pijesku«. Samo savremeni mlađ čovek može đa oseti svu njenu težinu i istinitost. I, ako se u pokojoj priči osete tragovi „malog poziranja i opsene«, onđa je i to jeđno ođ obeležja, ne najbitnijih, mlađosti u ime koje je Kuzmanović sa toliko smelosti i darovitosti progovorio.

Treba, zaista, odđati priznanje izdavačkom preduzeću »Zora« što je u svojoj ugleđnoj eđiciji »Mala biblioteka« donelo prvu knjigu ovog đvađesetpetogodđišnjeg pisca, čije se ime priključuje vredu najznačajnijih hrvatskih pisaca afirmisanih u vremenu posle Narodne revolucije. Obzirom da se najmlađi pisci uglavnom ·bave poezijom i kritikom, pojava mlađog talentovanog proznog pisca je pravi događaj, koji treba uvek pozdraviti.

M. D.

Luka Pavlović je literani kultiviraniji. On u sebi” pjesnički talent i Kritički,

iz mog mlina“ su jeđan ođ dra- PNI gocenih bisera u riznici svetske mah

proze. | ati. } a to mu omogućuje da UR, Knjigu je' prevela Tanja DU »avnotežu između reflekaiyadži gonjić. emocinonalnog. Plod toga naj

M. D. zimo u nekoliko impresivnih bje.

sama od kojih ie, možda, naj

y dorađenija »Kao poslije s \IŠNJA STAHULJAK: jednaj od njegovih omiljeliy va W rijacija na OR Sloodnč ljus bavi. On radikalno kida s "| »SJENE NA PRAGU« pleksom »prvog« | 7jedinog, ii škarca, jer jc osjetio nešto «J(„Lykos“, Zagreb, 1956) no sa Ssimboličnim· ružama Ko Višnja Stahuljak se ovom knji »ne PO Oci nego žicom pesama prikazala lirikom Ne Milava za tvoje juče kaže; koja je opsednuta vizijama nad- Oiesrhj pod tim naslovon Ali u stvarnih predela, prostora na- Paja neposređan, pa Ot nije stanjenih mrtvilom ljubavnih površini Pdeklaračije, Bje ma lhtenja, muesečinastih froputaiŠi _ Za razliku od Mateovića, Pa sleđenih situacija. Prodab0 i e lović uspješno podešava svoj ibi palata" UhVaČeO a nodorno Dot: jebe Oap potrebi wta LE sko manipulisanje tu Je nERDOrO će, ritmičia raznovrsnost ba no, — pa opet, očigledno J ga zanimljivim, a mjestimično

podsjeća i na Prevera.

I za Mafeovića, i za Dam Se kulić, kao i za Paylovića, karagterisično je previranie i traže, nje vlastitog izraza, ali dok 55 traži, a D. Sekulić fragmentag. no oslvaruje, Luka Pavlović SU, gestivno nalazi sebe... bj

Vlatko Pavletić

STALE POPOV »SKRPLJEN ŽIVOT.

' („Narodna ONU Sarajevo,

danas nije osnovno naučiti novu poetsku azbuku, ako takva i ri stoji uopšte: osnovnije JČ otkriti novitet, doći de novog ritma pod pritiskom svojih unutrašnjih poviva i izliva. Da se savremenost poezije ne očituje kroz modernost metafore najbolja pokazuje ova knjižica lirike Višnje Stahuljak. Nema ovđe onog balasta primitivizma. i kozerstva sa kojim se često suočavamo u prođuktima nekih. mlađih pesnika. Izrazom, pregnatnošću lirskih spojeva, neke pesme, zvukovnom ı mu zičkom svojom strumom, kao i ižnijansiranošću slike mogu da po-

nesu, da uzbuđe. Ipak, sadržaj 95

je bolne mesto: on je ili ništa- i . .. van, ili ako već postoji Ovaj roman je realistička, u nesrazmeri sa poetekim realna slika narodnog makedon. kvalitetima stiha. Sbvatimo skog života 5 kraja prošlog i li, pak, sađržajnost “u jednom početka ovoga veka. Slika je ty

iscrpna, slika tamna, kao doku.

širem smislu, uzmemo li ovaj e | menat vrlo veroHostojna,

loman i drhtljiv lirski izraz kao ka,

odraz jednog uznemirenog sub roman pošteno obrađena, mal jekta, Naći ćemo sa u položaju primitivistička, sa dosta počet, da. slušamo reviziju nekih sta- ničkih mana, ali, jedno stoji,

knjiga o životu. Zbog nekih u. slovnosti, zbog nekih elemenata koji nemaju neposredne veze sa

rih, poznatih i beznačajnih poet_ skih treptaja, ođevenih u novo

ruho, u novi stih. Dve-tri pesme, Oj među kojima se ističe „Ljudi živim tekstom romana, ne može. što sam ih mnazivala braćom“, mo ovo delo Btaleta Popova o.

malovažavati, iako bi se, iskljuc čenjem tih obzira i uslova, q „Skrpljenom životu“ mogla go. voriti samo kao o anahronizmu, Roman Popova trepti, drhti od opterećenja istinitosti i vulgarnog stvarne stvarnosti, Or povezano. sti i zbraćenosti sa ljudima koja pisac slika. Pa ipak, ta životna istina nekako je neartikulisana, ta životna istina nije se” dovi. nula do umetničke istine, Drugi uslov koji utiče na naš sud ja činjenica da je reč o drugom u. metničkom remanu mlade make. donske literature.

govore o nekim lepšim i efikasnijim mogućnostima ove pesnikinje; svedoče koliko je lični. neponovljivi sadržaj značajan Uu srži i srcu svake poezije.

Ovu knjižicu stihova, i pored svih opaski nesumnjivo darovitu, štampalo je simpatično novoosnovano pređuzeće za izdava. nje poezije, „Lykos“, a ilustrovala ·ju je Biserka Baretić.

|: .D.

PUBA MATEOVIĆ, DARA SE-

KULIC ı LUKA PAVLOVIĆ Makedonski živalj, u romanu mariovski živalj, SOROR spolja

i iznutra, izjedan od susedđa-za„

PESME vojevača i unutrašnje žaostalo(bNarodna prosvjeta« Sarajevo, Sti, živi ovde na jedan način

koji bi se mogao nazvati vernom i dobrom kopijom, prilično pouzdano rađenom, vremena i lju. dđi kojima se Popov vratio. Na. rođni običaji, praznici, obredi, seljački život, seljačka mudrost, — sve je tu, a opet, ničega isuviše upečatljivog i produhovljenog: tu nema. Jer: Staleta Popova ta bogata dokumentaciona građa ne jednom savlađuje; on jej se podaje, Rkulučarski se boreći i opirući. Ne prilazi joj kao umetnik-hipnotičar, već kao nemoćni pođanik, samozvani hra ničar. Tako je i ova hronika o Mariovcima «ostala produktom jedne nekultivisanosti, jedne sirovosti, jednog bogatog živctnog iskustva i jeđnog interesantnog pokušaja koji tek Kkasmije može uroditi Žželjenijim plodom.

Za običnog čitaoca, a make đonskog pogotovo, „Skrpljen život“ može imati veći značaj. U stremljenju ka uzvišenjima modernog proznog izraza, za koji se mlađa makedonska literatura fako smelo bori, ovo dclo moža poslužiti kao, steponica u sprijateljenju čitaoca sa knjigom uop. šte, pa i modernom. č

Roman je preveo, neke ke u dogovoru. saraulorom skratio i pogoyor napisao književnik

1950)

Jednostavno i privlačno oprem ljena knjiga iz stalne edicije »Narodne prosvjete«, u kojoj je dosada već objavljeno nekolixo zbirki pjesama uglavnom mlađih autora, predstavlja nam u jednom okviru tri pjesnika, poznata otprije, ali tek sada sagledana u cjelini omanjih rukoveti od po petnaestak pjesama, kojima su reprezentirani u spomenutoj knjizi. .

Puba Mateović je izrazito intelektualistički predisponiran, što se osjeća u većini njegovih pjesama racionalno „građenih odmjereno, ponekad čak hladno intoniranih. On je refleksivan i apstraktan, pa i deklarativan (»Strancu«), Zna da pronađe ınotiv, ali ne umije uvijek izbJcGći zamku koja se krije u izboru, pa upada u blijeda uopćavanja, kao u pjesmi »Iz dva ugla«, ili u banalnost »(Sporedna ulica«).

Dara Sekulič unosi u knjigu potrebno osvježenje: emocional na je i s vrlo razvijenim smi-. slom «za slikovito izražavanje, koje — prema nekim teoretičarima — i jest sine qua non svake poezije. Zapažajući vanjski oblik i izgled stvari, ona ga transpo-

nira tako da poprima dublje, Trcdor Dimitrovski, djelomično i simbolično znače- M. DD. nje. Zato voli poredbe i posve konkretizovane metafore: is e i ele«. »Oči su dyije trnine Zrolee ALEKSANDR ARNU —. DO-

Iznoseći dalje u pjesmi »Svitanje na cesti« karakteristični Osjećaj potištenosti, umornosti, besciljnosti, ispraznosti i fizičke slomljenosti, D. Sekulić je općenite konstatacije predstavila (Što ne znači zamijenila!) slisama i

BITNIK NACIONALNE NAGRA DE ZA KNJIŽEVNOST

Pre nekoliko gođina, 1951, Generalna direkcija za umetnosti književnost u Francuskoj ustano-

metaforama: a je Nacionalnu nagradu m e. xnjiževnost koja se đodđeljuje sva »Živice ke gođine, u visini od pola mi-

kao dva bola crna stoje«.

Ili u pjesmi posvećenoi 16-godišnjoi sestri, gdje u bojama ne traži šarolikost, nego kao Rembo — simbolični smisao:

»A Korana će feći ljeskava,

kao zmija na suncu preokretana plavozelena.

A Korana će teći kao njenih šesnaest godina,

za nju plava,

za mene crvena.«

Njena je osnovna inspiracija potisnuto »spaljeno djetinjstvVo«, ali njezina poetska egzaltacija svjedoči o ištančanoi senzibil-

liona franaka, onom piscu »koji je najviše doprineo slavi francuske Kknjiževnosti« Ove godine ta nagrađa pripala je Kknjiževniku Aleksandru Arnuu koji već skoro četrđeset godina neumorno radi na književnosti u svim njenim rođovima: romanu, priči, eseju, drami, prevodu.

Aleksandr Arnu učestvovao je u francuskom pokretu otpora, On je član „Akademije Gonkur 1947. Pored zbirke novela »Kabare«, jeđnog istorisko-književnof eseja o kralju Arturu i nekoliko romana koji su uvek bili rad čitani, Arnu je sfekao lepo imt kao izvrstan prevodilac na čito s nemačkog (preveo je Ge teovog »Fausta«) i sa Špansko (kao prevođilac Kalđecronovih ko mada).

nosti. Uz Irenu Vrklian i Vesnu i Krmpotić, Dara Sekulić je treća talentirana piesnikinja, koju je dala mlađa hrvatska Književna generacija.

Boris Dogan; »Stari grade,

ulje 1956

adi, Y