Књижевне новине

Pripovetke Boška Petrovića, izdanje » Nolit«, Beograd. 1956

OD ovim poetskim na-

PpP slovom izdata je zbir ka Boška Petrovića i nametnula nam nekoliko pro blema. Prvi je istakmut još pre dve godine kada je Stanislav Vinaver našao neko=liko izvanredno pohvalnih reči za pripovedački dar Boška Petrovića, a povodom objavljene pripovetke »Pod svodom azavičaja« (u ovoj zbirci »Lagano promiču oblaci«). Vinaver je prvi uočio tehničku pripovedačku majstoriju Boška Petrovića, kako sam kaže, i ukazao na njene izvore: »TPakva tehnika postoji u svetskoj kmnjiževnosti, već odavno, Njome se vidovito služio Džems Džojš, hoteći da pretstavi: šta se zbiva u jednoj uzrujanoj „ljudskoji svesti, koja pojmove i slike čas gomila, čas razređuje, čas brka čas sređuje, čas ubrzava, čas usporava. Ono što nam nauka danas sluti o biološkom zbivanju, kao o zamršenom hemiskom procesu u kome stalno dolazi do naglih uspora i ulbrzavamja, — eto to se oseća i u prozi Džojsa, i tolikih njegovih sledbenika. Pojmovi i slike ne teku jednostavno. Sam Je njihov. fok izvanredno zapleten i sav u ritmičkim naletima, Tu tehniku upofrebljava i Tomas Man...« "To je potpuni kvalitet pripovedaka Boška Petrovića koji se zaista učio zanatu kod Tomasa Mana i drugih svetskih pisaca, „gođinama razvijao &voj ukus, Tproširivao međe svom intelektual. om saznanju, kultivisao se i razvijao ka umnoj i asoci-

jativno bogatoj esejistici, pa je mnoge od tih osobenosti |

primenio i u svojoj prozi.

Zaista, na mnogim mestima s upadljiv je

knjizi iz pripovetke u e-

u Ovoj pielaz

sej, nažalost ti su prelazi vi- .

še slučajni, jer je očigledno da ta metodska simbioza ni-

je dosledno sprovedena. To ;

svakako ne znači da Boško Petrović nije izučio zanat, naprotiv, u njemu smo dobili vešta pripovedača. Osta– je najzad samo problem: mo že li pripovedačko majstorstvo u kompozicionom, ili uopšte u formalno-estetskom izrazu, da nađoknadi sadržajnu, literarnu, mislenu materiju koja se pripovetkom iskazuje?

SOBITA je rađost či-

taočeva kad vidi da

je pisac motive za svoju zbirku crpeo iz okupirane Vojvodine, da je majstorski dočarao nekoliko likova ljudi, nekoliko bića, koja su, iako majušna, neznana i izgubljena u Ogromnom panđemonijumu Drugog svetskog rata, ostala postojana, vezana za rodnu zemlju od praiskoni, odolevala i istrajala pred ratnim iskušenjima i nedđaćama. Boško Petrović nedvosmisleno glorifikuje vekovnu privrženost naših ljudi idealima simbolizovanim u narodnoj epici, i kako je taj duh, i pored svih pogroma, stra ha, beznađa, trpljenja, ostao u ljudima ukorenjen — to je, ujedno, i piščeva koncepcija koja objeđinjuje sve ove pripovetke i đaje im snnagu moralne uzvišenosti. Pitanje je samo: nije li taj efički momenat rešen na humanom planu odnosa ljudi u strahotnoj ratnoj pomstnji, i duh otpora u ljudima koji je pozitivan vid njihove akcije, njihovog opredeljenja, — nije li to jedno jcdnostavno rešenje, sračun"to da izazove pozitivan, etički, efekat kod čitamca? Nije li ono dovoljno da kompenzira dublju i orginalniju psihološku analizu ljudskih lLčnosti iz kojih bije ta vedrina i etička postojanost? Tačno je da Petrovićeve pripovetke nemaju fabulu u oveštalom značenju tog, pojma, a da ipak pokazuju jedan razvoj, jedno kretanje koje nas interesuje; dale, pravo postojanje u vremena

i prostoru. Ali,ni ličnosti ne

maju psihološku genezu, već su date u jednoj jedinstvenoj manifestaciji, jednom jedinstvenom karakteru, koji se ne menja, već se uvek na isti način ispoljava u njihovim životnim, presudnim momentima.

Je je u delu Boška

Petrovića lep, narodskii

.khnjiževan u kateđarskom smislu reči, često razrađen u verbalizam koji je svojetven Kritičarima i esejistima a ne pripovedačima. Pro ces kultivizacije i suptilizacije jezičkog izraza čini mi

se da se ne može postići tim „kalemljenjem i spajanjem dva jezička i izražajna medijuma, iako je očigledno đa se u obe jezičke sfere, ako se uopšte jezik sme ovako podvajati, Boško Petrović odlično snalazi. Problem je kod našeg pisca što ne postiže poetsku izražajnu sažetost, što ne preobražava sopstvenu jezičku materiju u nov originalan izraz kad već potpuno raspolaže bogatim jezičkim fondom. Uopšte je taj proces preobražavanja iz konvencionalnog u nekonven cionalno, ili iz kvamititeta u kvalitet, ili iz nepoetskog u poetsko, pofreban baš prozi Boška Petrovića, jer ona je zanatski tomasma-– novska. Kao što jezički ne uzbuđuje naš pisac nigde ne zahteva od čitalaca njihovu imaginativnu saradnju, Da je to savladljiva prepreka

Šš Boško Petrović

dokazuju dve pripovetke

ovoj zbirci: »Ciganska pesma« i »Lagano promiču oblaci«. Tu su ispoljeni nekoliki „Kkvaliteti Petrovića kao pripovedača: fin sluh, izvanredan smisao za poetski doživljaj malih ili nemilih i surovih događaja, sposobnost za pretapanje niza pojedinačnih ličnih udesa i pabnji u sintetičku i obuhvatnu sliku ljudskog stradanja, neobičnu utančanost osećanja za druge, osećanja sebe u drugome, dar za sintezu i simbolizaciju zbivanja, i tako dalje. Ali, sve se to prepušta lakom, diskurziv nom čitaočevom „samanju, sve je razložno i obrazloženo. Kođ Petrovića, dakle, nije problem kako reći, već samo šta reći, odnosno šta još reći, da bi se ostavilo nešto čitaočevim slutnjama i domišljajima. One koji su doživeli dane okupacije, Petrović će svojom prozom da postavi u O-

Peda MilosavijeviĆ

vakav imtegralan „položaj: prizori i ljudi koji u ondašnjim zbivanjima uopšte nisu opažani, jer su sagledavani kao mnoštvo, sada su dati izdvojeno, individualizi. amo, da bi se uočilo njihovo simbolično značenje.

VE što se ·zbivalo ima=

lo je neko više znače-

nje, nužnost neku ili neumitnost, možda je to večiti ljudski udes ili zakon islorije društva, pa se pisac. pita »pokatkad kako se sve to zapravo zbivalo i zbilo, ili tamnije: kako se zbiva. Ali na to pitanje, koje i sad sam sebi postavljam, ne odgovaram. No zar nije dovoljno samo da jeste i da se zbiva?« Dakle, nema duboke kontemplacije koja nas pleni zaključkom ili nagoveštašom rešenja problema. Ali, mađa se to ne uočava na prvi pogled, pisac nam šalje nekoliko poruka moral no-filozofskog značaja: Čovek prema čoveku ili čovek protiv čoveka nalazi se u funkcionalno zavisnom odnosu, vezani su bezbrojnim nevidljivim nitima koje su jasne i dostupne našem saznanju kao put ud uzroka do posledice. Strah, nepoverenje, mržnja i tolike druge psihološke pojave u nama i prema drugima, ne određuju samo maš sopstveni stav pre ma bićima koja nas okružuju, već pre sveea prema nama samima, čovek prema kosmosu i čovek prema samome sebi najteže se određuje. Pa ipak, on mora biti glavni pokretač svih svojih akcija, u njemu je sopstveno etičko jezgro ličnosti, pr= vo U sebi nek fraži svoje opredeljenje, svoj odnos pre ma svetu koji ga okružuje. Ličnost je čovekova. sabirna žiža svih odnosa u društvu, odnosa drugih prema sebi. Ona mora biti uverena u Tio da je smisao življenja život sam. Kakav će biti u odbrani tog života i u cenjenju njegovih vrednosti, ta= kav će biti u odnosu prema životu drugih"na koje je i upućen pošto mu nije dato da bude usamljen, izdvojen i nezavisan. Zato se u ljude mora verovati, jer je to vera u sebe. U poremećaju društvenom koji rat izazove, na probi su sve ljud ske, a najviše etičke vrednosti njihove, Moralne vrline u čoveku pomažu njegovoj postojanosti i mjegovoj Dpobeđi. Tako se rađa duh otpora u ljudima, duh borbe i pravednog izvojevanja pra va na život. Imajmo moralne snage u sebi, pa ćemo uvek mači pravo mesto svog opredeljenja. To će nas zbližiti sa ljudima, fo će nam đati smisao zajedničkog živlenja. Ovaj humanitet glavna je etička ideja pripovedne proze Boška Petrovića, i ona, nam, zajedno sa njenim estetskim kvalitetima i nagoveštajima, otkriva dobrog pisca i čoveka.

Miodrag Maksimović

Dubrovnik (sa izložbe

»SeSUOICe« — U Ul Nialemegdanu — Aralica, Gvozdenović, Peđa, Radović,

Konj (iz doba dinastije Han)

Susreti s ljudima

Putopisi Gojka Banovića, izdanje »Minerva«, Subotica, 1956

'U ovim zapisima i uspome nama s putovanja Gojko Ba nović govori najviše o ljudima. Bilo da putuje vozom ili autobusom, bilo da obilazi radilišta, starine, vodopade ili, možda da sjedi u nekoj krčmi on će se uvijek za interesovati, u prvom ređu, za ljude i za njihove razgovore. -Ovi njegovi dialozi uhvaće ni tu i tamo, usput, čine se kao odlomci neke pripovijetke ili romana, Sluti se iz njih karakter, porijeklo i intimna istorija onih koji vode razgovor. Dalje: osjeća se u njima dah naše zemlje i njezina dalja i bliža istorija puna surove ratne jeze, bita ka i požara koje za sobom ostavlja osvajač.

Ovo su zaista priče o našim ljudima i o njihovim sud binama, priče ponekad sasvim zaokrugljene i cjelovife, a nekad, opet, samo u od lomcima koji bljesnu u tekstu reportaže i bace jasnu svjetlosti na čitav jedan predio, grad ili skromnu seosku kućicu.

List po list, kao knjiga, otvara še pred nama otadžbi na slikana u ovim zapisima. Vidimo njezine ljepote, njezinu istoriju, njezine „jučerašnje i današnje ljude. A sve je to dato s jednostavnom poeftskom foplinom kako se već govori o dragim i bliskim stvarima s kojima čovjek od djetinjstva živi.

Svi smo, naprimjer, slušali o narodnom heroju Mariji Bursać s Kamenice od le-

· gendarnog Drvara. Ona već

pripada istoriji, o njoj smo balade pisali, a u ovim Banovićevim zapisima naći ćemo dirljivo toplu sliku iz Marijinog svakodnevnog porodičnog kruga. Tu njezina mati pokazuje vezove, torbe i pokrivače koje je djevojka svojom rukom #žyradila, vidimo hnjezina oca kako umoran stiže s posla i mladog brata, dječaka, koji bosonog bježi ispred kiše.

Proći će godine, a jednog dana neko će pročitati ove redove o prvoj našoj ženi-he roju i dirnuće ga u srce kad vidi iz kakve se ljudski jed-

STa3

Š OSL OBSOOSBı euničkomi pavijodmu Ma aa Tabaković i Šerban

nostavne sređine rađalo herojstvo. Jedna blaga humoristička crta provlači se kroz sve ove zapise, Pogledaj ti samo nas — kao da veli pisac — sva-– kojaki smo: neuki, zaostali, svojeglavi i bogtepita kakvi još, ali opet iđemo naprijed, ima u nama dobrog i plemenitog i naći će se još i više, samo dok se ishrvemo s ovim čudima i nevoljama. koje nas odvajkada u stopu prate.

Čita: se, tako, kroz ove Banovićeve redove vjera u naše ljude ovakve kakvi su sad, pred nama. Ne tuguje on baš mnogo za pomrlim neimarima i tvorcima kula, gradova i džamija. Zna on da u ovim sadašnjim ljudima žive novi stvaraoci i nova djela, zna da ćemo jednog dana prevladati svu svo ju zaostalost i sirovost i naći se na ravnijim putevima i pod vedrijim nebom.

U ovim zapisima, sasvim prirodno, najbolje je data Bosna, piščeva uža domovina. Pisac osjeća dah te zemlje, njezinu specifičnu atmosferu, miris burnih stolje ća nagomilanih u njezinoj istoriji. On putuje Bosnom kao njezino dijete, zamišljeno i pomalo tužno. S tihom sjetom ponovo gleda onu staru Bosnu svoga djetinjstva, a u isto vrijeme otkriva i novu, drukčiju Bosnu, zahuktalu znojavu, pokre-

Kao i putevi ljudi i butevi knjiga su uvek različiti. Pisanje dela je, skoro bih rekao, privatna stvar samoga pisca. Uspeh zavisi i — od publike. Od publike koja je ponekad obilato naklonjena jednom, a, opet suviše nepravedna prema drugom piscu. Od publike koja može da i ne razume, od DpDublike koja čita ne čitanja radi nego zabave rađi i mode radi,

tek da se vidi da čita. I od one ozbiljne, koja čita, koja prati

MOM

IZMEDJU PISCA 1

nutu revolucijom i industrijom. a

I još jednom: ono što je, čini mi se, najbolje u ovim Banovićevim zapisima, to su, tu i tamo ubačeni likovi naših ljudi u ovome nemirnom prelomnom vremenu. Lome se kroz te ljude stara i nova shvatanja, pritiskuje ih muč no breme istorije, bljeskaju u njima varnice „ukresane našom revolucijom, a ljudi se, ustrajno. i sporo, penju naviše, idu naprijed zajedno sa svojim svakodnevnim bri gama radostima i tugama.

Branko Ćopić

Gojko Banović

živo i stvaralački, koja iz ljubavi bđi nad njigom i nad stva, ralaštvom svog „probuđenog” Mdela savesti. Zavisi uspeh dela i od snobovske publike.

Kako zadovoljiti publiku? Kako joj pružiti knjigu, kako je naterati da čita? Ponekad i nametnuti joj čitanje. Ko to može? Pisac? Da i ne. Ne uvek. Izđavač? Ni on ne. Ili bar ne dovoljno. Postoje još dva vašna činioca koji treba da u tom mukotrpnom poslu odigraju krupnu ulogu. Dva činioca na koje se često zaboravlja, kojima se ne poklanja dovoljno pažnje, koji se nekako zaobilaze. To su bibliotekar i knjižar. Ovoga puta biće reči samo o. jednom od njih dvojice. O knjižaru je reč Bolje reči, o Kknjižarima, o našim knjižarima j knjižarskim kadrovima.

Bilo je, tu i tamo, za roslednje dve godine u nekim našim listovma o tom/ pitanju objavljeno nekoliko napisa u rubrikama „Dopisi čitalaca”, koji su, se uglavnom sveli na kritiku „nedovoljno „kulturnih „Knjižara”, O tome kako se oni nisu pokazali naročitim znalcima literature. I ništa više. Pitanje je, znači, postavila sama publika. Odgovor nije usledio.

Knjiga se danas posmatra kao svaka druga roba. Knjižare su prinuđene da plaćaju kamatu na obrtna sredstva, isto onako kao što se to plaća za, recimo, šećer, suve šljive, mladi luk ili prepečenicu. Nije potrebno govoriti, valjda, o razlici između vrsta ove robe. Ne treba naročito ukazivati ni na činjenicu da knjiga stoji u rafu i po deset godina, pa tek jedanaeste naiđe kupac i zatraži baš nju. Kupca treba zadovoljiti i uslužiti ga, i prvenstveno dati mu knjigu koju je zatražio. Zaključak: knjiga, dakle, ne može. ne bi trebalo, i ne bi sme. lo da budđe posmatrana kao o-

stala kolonijalna roba. Knjižarstvo, ipak, nije ugostiteljstvo. A baš zbog toga Knjižari su danas sve manje knjižari, a sve više postaju trgovci, papirdžije. I nije nikakvo čuđo kada, naprimer u Aleksincu, koji

Kanlova »rilika Ia

1956. |

BF aklicnoj |

Kultura, Zagreb,

ma »jeste jedno od naj

značajnijih dela nemačke klasične žilozofije. Teško bi se bez njega mogao objasniti razvitak filozofske misli tokom XIX veka. Ovo kapitalno Kantovo delo pripada fzv. kritičkom periođu njegovog stvaralaštva, u kome je položio osnove nemačkoj klasičnoj filozofiji.

Rođen u Kenigsberga 1724 g., Kant je ceo život proveo u tome gradu, upormo tragajući za istinom, Tekao je karijeru univerzitetskog pro fesora, ne fražeći nikakve spoljne. manifestacije radi iživljavanja svoje ličnosti.

U širokoj javnosti Imanuel Kant je uglavnom poznat kao «suvoparan« mislilac, bez emocija i strasti. Ništa netačnije od toga. Kan fova ličnost bila je poprište dubokih i uzbudljivih moral nih borbi, Njega je prožimala strast iznalaženja najpotpunije moralne afirmacije, bilo na intelektualnom planu, bilo u praktičnom Žživo= voftu.

Retko je kad postojao tako konzekvenino moralan mislilac, kao što je to bio Imanuel Kant. Život je u su štini, za njega, tragični kom pleks okolnosti, gde traži mogućnost da u kosmičkim razmerama uzdigne biće koje se zove čovek.

Kant je bežao od svega spoljneg i pustolovnog, bojeći se da neće postići moralnu istinu. Mrzeo je sanjare i sv one kojima je život sentimentalna laž: »Ko voli pus'nlovine i u njih veruje, taj je fantast; sklonost izopačavanju prirodnog rađa čuda al Na drugoj strani, osećanje lepog, ako u njemu nema ni frunke plemenitog, iz Ođava se u ljigavo«.

Kantovi spisi imaju u sebi mnogo napetosti i dramatike intelektualnog napora ,i njihov »podtekst« govori o grču sumnji i neskladu između znanstveno moralnih intenci ja s jedne i svakodnevne slvarnosti s druge strane. Ovo se naročito jasno vidi u »Kritici praktičnoga uma«.

Živeći u Pruskoj kao miran građanin, Kant se oduševljavao Francuskom revolucijom i tražio u njoj ostva renje »razumnog poretka«. Stvarnost tadašnje Pruske, koja je zahtevala slepu pokornost građanina, izazivala je u njemu bunt i profest. Hajine je pisao da je Kant veći revolucionar od Robespijera. Kada se to navodi obično se misli na teoretskosaznajni značaj njegovih ra-

K RITIKA praktičnog u-

PUBLIKE

ima dve &njižare (obe su tu skoro potpale pod frgovačko preduzeće), a umesto stručnjaka, u jednoj od njih, za šefa je postavljen bakalin koji odbija da prođaje knjige, a traži papir, olovke i ostali pr.bor On rezonuje trgovački: kKnjižara treba da bude izvor prihoda. Prodajom knjiga to ni_ kako ne može da postigne. Papirom i kalendarima, da. SliČčno je i u Požarevcu koji ima tri knjižare. "U jeđnoj od njih izvišena je nedđavno rasprodaja knjiga po sniženim cenama od četrdeset posto. Rasprodaja je korisna stvar. Ali ta knjižara (sada već papirnica) više neće da prodaje knjige, jer joj se to ne isplati. Ova dva primera su navedena ilustracije radi. Oni, nažalost, nisu usamljeni. Sada dolazi na red pitanje kadrova. Odmah posle rata Savet za prosvetu, u zajednici sa izdavačkim i knjiža'skim preduzećima, organizovao je neku vrstu tečajeva za osposobljavanje Kknjižarskih Wadrova. Čim su zadovoljene najosnovnije po trebe, kursevi su prestali sa ra dom. Danas se Knjižarski kadar regrutuje iz redova učenika u privredi. Učenici koji dolaze za Kknjižarske pomoćnike u školama uče sve drugo sem ono što im je za stručno zna-

nje potrebno. Uče hemiju, kalkulaciju, fizu, matematiku i knjigovodstvo. A #Z3dknjiževnost VrioO malo. Da se ne govori o bibliografiji ili nekom sličnom predmeiu. Usto, knyjiarski uče. nici malo vremena provode na stručnoj praksi. Znači: podmlatka nema. .

A uz bibliotekare, knjižari takođe igraju vrlo važau misiju oko propagande knjige. Na njih se mora gledati kao na jednu vrslu kulturnih radnika, a ne trgovaca. A ako ih već tretiramo kao kulturne radnike, onda se moraju hitno preduzeti Mmere za njihovo kulturno uzdizanje, omogućiti im sticanje potrebnog stručnog zvanja, prvenstveno literarnog iz oblast književnosti i kulture. Onda neće biti slučajeva kao! onog

Žepču, kada je stigao pretstavnik jednog izdavačkog pre-

duzeća da zaključi isporuku knjiga sa tamošnjim 'Kknjižarom, umesto da radnju nađe

otvorenu (bilo je radno vreme), rekli su mu da je Wnjižar oti. šao u džamiju — da klanja.

Svetozar Đonović

KNJIŽBVNBS NOVINE

Imanue! Kant,

dova, dok se njihova etičko moralna vrednost zaboravlja.

Kant je bio enciklopediski obrazovan, te je imao prilike da sagleda najraznovrsnije vidove života. Pogrešno sq misli da je on od toga žiVOta bežao i da se zatvarao u svoju misaonu kulu. Netačnost takvog mišnljenja najbolje pokazuje baš »Kritika praktičnoga uma«, koja je prava poema o uzvišenosti ljudskog života.

Ne samo kao mislilac, nego i kao čovek Kant je bio duboko moralna ličnost. Nje gov život, koji se završio 1804. g., pretstavlia zaokruženu celinu pune ljudske lepote. Mnogo manje cenjena i po znata, »Kritika praktičnoga uma« po svome značaju n# zaostaje iza čuvene »Kritike čistog uma«. Zahvaljujući građanskim istoričarima filo zofije, stvorena je »fama« o »Kritici praktičnoga uma« kao o delu koje iznosi niz

etičkih šablona, uslovljenih statičnošću čistih formi saznanja. Međutim, „Kantov

spis je jedan od najdubljih i najrevolucinarnijih njegovih dostignuća, — jedno od onih ostvarenja po kojima je Marks nazvao učenje Imanuela Kanta: »nemačkom teorijom Francuske revolucije«. Pod uticajem Rusoa Kant se duboko zainteresovao za položaj čoveka, tog »konačnog bića«, u kosmosu i Dprirodi, što sasvim jasno pokazuju reči: »Ako uopšte posto ji neka nauka koja je čoveku stvarno potrebna, onda::je to ona koju ja učim; ona kazuje čoveku kako će dosledno ispuniti mesto, koje mu je u svetu dodeljeno i iz nje on može da nauči ka-

kav mora biti, da bi bio čovek.« Problem — »kakav mora

biti čovek« — je suština svih Kantovih dela, pa i »Kritike praktičnoga uma«, gde najpotpunije i najkonzekveni nije formuliše svoje etičko učenje.

Etika je po Kantu osnovna nauka na kojoj baziraju sva ostala ljudska saznanja, Covek se, autonomijom moralne „svesti, izdigao iznad životinje i biva jedino biće koje uspeva da izbegne potpunu determinaciju „empiriskog sveta.

U »Kritici čistoga uma« Kant se bavi mogućnostima ljudskog saznanja uopšte, dok u »Kritici praktičnoga uma« ispituje #'znanje moralnog zakona, kao najviše svrhe čovekovog života. On piše: »Dakle, u povezanosti čistoga spekulativnoga uma s Wistim „praktičkim umom u jedno šsaznanje ima ovaj poftonji primat, pretpostaviv ši naime, da ta veza nije možda slučajna i proizvoljna, nego apriori osnovana u samome umu, dakle nužna. Bez toga podređivanja nasta lo bi naime protivurečje uma sa samim sobom, jer kad bi međusobno bili samo doređeni (koordinirani), onda bi onaj. prvi svoje granice usko zatvarao za sebe i ne bi ništa od ovoga drugoga primio na svoje područje, dok bi drugi ipak nastojao đa proširi svoje granice preko svega i da unutar svo jih granica, gde to zahteva njegova pofreba, obuhvati spekulativni um. Ali biti podređen spekulativnom umu i tako preokrenuti red, to se ne može očekivati oi prakltičnoga uma, jer je svaki interes najzad praktičan, pa je čak interes spekulativnoga uma samo uslovljen i pot pun jedino u praktičnoj upo trebi«,

Moralni zakon se ne stvara ni u metafizičkom ni u emperiskom svetu, već pripada samome čoveku. Time Komt razbija sve dotadašnje etičke dogme i moralne nor me, čineći veličanstveni Dpokušaj da otstrani boga iz eti ke i da ukaže na ličnost kao na osnovni problem ljudskog postojanja uopšte. Saznajući moralni zakon, ljudi postaju slobodniji u odnosu na zako ne prirode, i na taj način se stvara ličnost kojoj je osnov Pl kvalitet osećanje dužno> sti.

(Nastavak na četvrtoj strani}

Ma. WO ma BLZ VOJ

pio 44 Fi