Књижевне новине

Umetnička fotografija

{ ZELBNILO POD SNEGOM

| Vo

- 9.9 a / Pariska ulica,

Jislav Ilić

. e =: e –==2”zZ[Zmmmt k CIIIr-IIRRIJR—r–ı RL RK iiiitiiiijnjjqIEKKKı

Ko hoće đa upozna, malaksao od „bezizglednog hodania po ravnoj, beskonačnoj traci glatkih i umivenih Dučićevih dvanaesteraca, pravu suzdržanu, „impersonalnu” poeziju, neka se za trenutak vrati miru Vojislavljevih jesenjih i zimskih pejzaža. Nije to više mir uglađene i ravnodušne lepote, kao na oHim bledunjavim serafimskim likovima prerafaelistističkih slikara, već mir nastanjen, obuyet, pritajenim slutnjama., '"To je ona lirika „štimunga” Koja

_ je, bre, ,Mučića, nagevestila sim-

bolizam, ali, pogledom, upriavljenim na blatnjave seoske dru– move, na ovozemaljske staze i bogazeycutra.:put i realističkoi opservaciji, ouom poetskom objektivizmu · kome se moderna poezija tako često obraća. Tu su i onih nekoliko nežnih i tananih elegija. („,Starčeva tuga”), ispevanih iz čistog grla, koje spajain Branka sa Disom i Crnjanskim. Pridružimo li Ovom jzboru i stravični prizor „Poslednjeg dana”, u kome kao da se apokaliptička vizija Miodraga Pavlovića susreće sa dalekim Sterilom, i poetske medifacije o smrti i prolizn)sti, koje nagoveštavaju Rakića, uoo-

znaćemo pravog Vojislava,

ftičarske frazeologije, veli-

Odlučio je još dok je bio živ da će se Pablo brinuti o apoteci i da će je naslediti zajedno sa kućom i baštom, dok će tata, njegov ljubimac, dobiti veću sumu u zlatnim pezetosima, da bi završio medicinske studije i otvorio ordinaciju u Bilbaou ili u Sen Sebastijanu. On ispravi svoj testament u tom smislu i braća se s tim složiše.)

Pia Bustos, koja je trebalo da čeka izvestan broj godina da bi se udala za lekara iz Bilboa ili San Sebastijana, postaće dakle žena Pabla, apotekara u Gerniki. Dan venčanja je već bio određen. Jednog dana, našeg oca koji se od patnji nije ni za vreme raspusta vraćao kući, poseti u Bilbaou njegov brat. Otišli su odmah u kafanu. |

Tamo Pablo reče:

. — Imam revolver s kojim ću se ubiti za dva sata.

On ispriča da je u nautičkom klubu igrao u veliku sumu i da je izgubio mnogo novaca. No, fo nije bilo ništa. Pošto je ostao bez novaca, otišao je kod svog najboljeg prijatelja. Kada ga je ovaj ostavio samog za trenutak, obio je njegov pisaći sto, opljačkao petnaest hiljada pezetosa, a zatim otišao da isplati svoje kockarske dugove koji su toliko iznosili. Iste večeri došao je njegov prijatelj i otvoreno ga je optužio za krađu. Najgore je bilo to što ukradene novčanice, poverene ovom čoveku, advokatu, nisu pripadale njemu. Advokat je pretio da će prijaviti Pabla a osim toga, kleo se da će ako ne nađe novac morati da se ubije sa ženom i decom.

— Prodaj sve, savetova mu otac izbezumljen, apoteku, kuću, baštu.

»Jadni moj mali, reče tata stavljajući blago svoju ruku na leđa Hozeu, koji je sve jače plakao, »šta ti je?«

»Govori!« uzviknu Modesta muvajući ga u rebra. .

»Ta reci,« navaljivao šam.

»Dečko moj,« preklinjala je mama. »Dobri moj dečko!«

I kako smo je mi gledali, ona se zaustavi i pocrvene.

»Ta reci, promrmlja Modesta.

Ali Hoze je već prestajao da plače. Uspravio se smelim pokretom glave, zabacio pramenove koji su mu pali na čelo, obrisao nos i izjavio da je prošlo i da ništa ne znači, »Ništa?« — pitao je otac i tužno se osmehnuo i pružio ruku Hozeu i rekao: »Onda ostanimo prijatelji!«

»Reci. mu,« šapnu Modesta i krišom zgazi Hozea po nozi.

Ali Hoze· lepim i otmenim pokretom za~

oslobođenog strukih stega: pseudoklasi- lazu dveju epoha. čarskog manirizma i roman

„Ahy sudni osviće:dan! U divljem:užagu svomeSvirepe čekahu zveri i ljudi čekahu sunće,

svojih dvo- MNog našeg pesnika na pro-

Zoran Mišić

Poslednji dan

Pod čudnim znacima osvanu današnji dam. Nebo je

sumorno bilo

T sjajni točak svoj, na burnom ishodu svome, Zadrža večitost tavna. Svu zemlju, prirodu celu, Mrtvački prožma mir i sSusta obuze fama.

A mračno dolazi podne — i nebom zvezdanim samo Treptanje strašnije biva; početak tino se ljulja.

I tama zavlada adska... S pucnjavom zapad se pali, Prostranstvom ljudstvo sve sa plačem podiže ruke. Al strašni konac je tu. Okovi spadoše redom,

I silni svetovi k središtu jurmuše burno.

Oluja razmahnu krilom. Kroz tamu zviždanje bruji, I mutne pučine val srdito podiže pene; —

U smrtnom jauku tom molitva umire blaga,

I vrelo srce mre i um se u kamen stvara!

Starčeva tuga

Što zvoni. pesma lagana:

Kroz nemu ovu noć, IP tebe zove, dragana? IP višu slavi moć?

Zumbul se zemlji savio,

Pa sneva lepši svet; A leptir krilom Uuzvio, Pa ljubi nežni cvet.

O, tajne puno sve je tu,

Sve živi čudnim snom, Milinu sipa nebo svu Nad lepom zemljom tom! A pesma grmi, premire, Ko uzdah srca moBg,

Pod starim, grobnim pločama Davnašnje doba spi; Gde gazim grešnim nogama, Ovde si, možda, ti? I gusti bršljan grančicom, I cvetom bledi krin, Pred mutnom krije zenicom Istrven natpis njin; Ah, nigde pesme vesele U carstvu večnog sna! I ruže već su uvele, Ko što sam sveo ja! Sve ćuti tu. I sedi vek Sumorni sneva san, U prošloj sreći traži lek

Kraj tužnog groba |

OC hag | Sa ro I čeka smrini dan... 7 FILM * FILM + FILM * FILM * FILM * FILM

Na đesetoj strani »Rnjiževnih novina« donosimo uvod | nu reč našeg saradnika

Dušana Stojanovića na beo-

gradskoj premileri američ-

kog filma »Marti« u režiji

Delberta Mana. Na slic

mosioci glavnih uloga Betsi Bler i Ernest Borgnajn, D}žoN Grirson, tvorac čuvane ehgleske dokumentarne praktične ško

'Je, po malo je šokirao ugled-

ne učesnike međunarodnog kongresa filmskih škola u Kanu, izlažući im svoje unekoliko bizame poglede na školovanje filmskih radnika.

U Engleskoj ne postoje filmske škole u pravom smlslu reči, naglasio je GYrirson ne bez zadovoljstva, 1. on lično, smatra da se jedna umetnost ne može učiti preko školske katedre. Treba, prosto, pronalaziti talentovane ljude i dati im mogućnosti da stvaraju, To je SVE. Zanat malo vredi. u poređenju s umetničkom inspirac!jom. |

— Nisam siguran da jedan stručni filmski radnik može da postane filmski umetnikstvaralac, ali verujem da n1je teško jednom pravom Umetniku da postane filmski specijalista. Ako to čak i ne bude mogao, lako je okružiti ga stručnjacima koji će izvršavati njegove stvaralačke zamisli... U čitavoj svojoj karijeri: malo sam pronašao filmskih specijalista koji su

bili pravi umetfnici.. I tako dalje.

Marsel 1'Brbije, ugledni reditelj iz ranije epohe i osnivač i pretsednik pariskog IDEKA (Instituta za visoku filmsku nastavu), zahvaljujući na izvanrednoj »opoziciji« mister Grirsona, nije propustio da, sa svom jasnoćom, formuliše gledište pretstavnika . kontinentalnog, klasičnog sistema školovanja.

— Mislim da je teško biti celovit filmski umetnik ako čovek nije u isto vreme i dobar stručnjak, Treba poznavati montažu, optiku ivd, treba znati mnogo stvari koje vam pomažu u radu. Da Ji je sama inspiracija dovoljna da nadoknadi poznavanje zanata?! Ja lično ne verujem u fo. Inače bih smatrao filmske škole beskorisnim... Ja, naprimer, nisam pohađao filmsku školu jer ih u moje vreme nije bilo i smatram da je to loše, Mogao sam zbog toga da nikada ne uspem. Zato sam i došao na misao da se osnuje jedna filmska škola... :

Došao je uskoro i na Grirsona red da se malo iznenadi

gladi kosu, pa nas napusti, Modestu i mene, pređe u drugi tabor, osmehnu se Inocenciji, iznenada se pokloni, poljubi tati ruku a on mu reče: »ALli ti još plačeš?«

Onda se Hoze osmehnu i izjavi: »Iznenada sam pomislio: Tata ako te izgubim? to je bilo. Onda nisam mogao a da ne viknem. 1 plakao sam. To je bilo.«

»Ah,« uzdahnu tata i nasmeši se zbunjeno.

»Odakle mu odjednom takva misao?« Uupita naša majka, koja je prebledela, zadrhtala i morala. da sedne. -

Hoze polako izađe iz sobe. Svi smo ga

pustili da ode a om je izgledao tako usa"Taljen dok je izlazio iz bune sobe. i

»Da nije bolestan« upita nas mama i Uustade u želji da pođe za njim.

»Pusti ga,« zamoli otac.

Ljudi se brže menjaju u uzburkanim vremenima. Kako je otac inače bio veseo! Sada se dešavalo da gleda izgubljeno u jednu tačku pogledom dugim i dubokim.

»Da, Pia,« umeša se naš stric Pablo, »pusti tog dečka! Nervozan je!«

On se saže, podiže izgužvane novine i primeti: »Za sve ovo kriv je ovaj prokleti gradanski rat!« No njegove su ruke toliko drhtale da je ispustio novine.

»Da li sada veruješ?« upita otac i ustade, a zatim, nežno kao i uvek, dade večernji poljubac svakome. Mene uhvati za rame i polako provuče ruku kroz moju kosu. Njegova milovanja ispunjavala su nas uvek dubokom blagošću. »Sine moj,« reče s osmehom, »pazi na brata.« »Da!« — rekao sam, »da.«

Onda me odgurnu nešto malo u stranu, pogleda me kao da je hteo nešto da kaže, klimnu prijateljski glavom, prijateljski i po malo bespomoćno, i pusti me da odem.

Vidite, on nas je uvek učio da budemo iskreni! A mi smo u ovom jednom jedinom slučaju tako mnogo prećutali! Iz Ljubavi prema njemu rađili smo protiv njega. Iz ljubavi prema njemu smo ga lagali. Iz ljubavi smo postajali rđavi. Da li je tata to pogodio? Ponekad nam se tako činilo i onda bi drhtali. Izvesne reči pogađale su nas kao

KOMGIV»KNUIŽEVNIH NOVINO” _

HERMAN KESTEN

kazna. Od nekih njegovih pogleda srce nam je jače udaralo. Ali to je prolazilo. Sada kada je sve svršeno, kada je sve isprevrtano, mislim da smo mi bili u pravu, mi koji smo hteli sve d akažemo na vreme i, vidite, oni iz tabora ćutanja svi su u grobu, Inocencija i Gil, Bartolomeo i Kugenio, Mi koji smo hteli sve da kažemo na vreme i, Vidite, oni dini smo još živi. A sada je suviše kasno. Otac je mrtav. Kome da govorimo?

A osim toga, sve vreme posle smnti trgovca ribom otac se ponašao kao da sve zna. Jednoga dana ode za Bilbao i vrati se u Gerniku u staroj krntiji, Porđu, u pratnji

jednog starog hromog gospodina. Ostavio je'

Pord u bašti i obišao sa posetiocem celu kuću. Popeli su se na poslednji sprat, išli iz sobe u sobu, osmotrili površno baštu i temeljno apoteku. Najzad posetiocu, starom, suvom, ćultljivom, suviše visokom, kao da je bilo dosta gledanja. On pokaza našeg pomoćnika Sosesa, koji se prijateljski osmehnu.

»A on? zapita. Bile su to njegove prve reči.

Otac ga pretstavi: »Naš pomoćnik Soses.«

»Ne ostaje,« izjavi odlučno starac okrećući Sosesu leđa.

»Ali ja sam to postavio kao uslov naše pogodbe,« reče tata. »On je savestan, trideset godina je već kod nas, stanovništvo ga voli. Biće vam potreban, nećete se snaći bez njega; za vas je sreća da ga imate; šta imate protiv njega, u Bilbaou ste se složili da ga zadržite.«

Hromi čovek upre prstom u Sosesa, koji je stajao iza njega i na čijim se usnama zadržao prijateljski osmeh, sada već kao prilepljen, i ne spuštajući glas, odgovori: »Da, ali zar ne vidite da ima oči ludaka?«

»Senjor!• uzviknu otac gnevno.

Ne zbunjujući se, posetilac jasno svojim neobično zvonkim glasom objasni »Oči ludaka ili ubice!«

»Senjor!« ponovi otac ogorčen, pokazujući otvorena vrata apoteke.

»Da li je to vaša poslednja reč?« upita starac preteći.

»Da!« reče otac čvrstim glasom.

Onda se hromi čovek okrete i napusti apoteku bez pozdrava.

Bez ijedne primedbe se naš otac baci na Dosao,

Izgledalo je da Sosesov iznenađujući prijateljski, blistavi osmen stoji kao naslikan na njegovim usnama i neće da se izbriše. Te večeri između oca i &ktrica Pabla dođe do prvog sukoba. Prošle nedelje pao je San Sebastijan u ruke vođe pobunjenika Beorlegija. Trideset hiljada ljudi pobeglo je pred Mavarima, za koje se govorilo da seku Žženama dojke, deci prste i muškarcima glave. U Gerniku dođoše mnogobrojni begunci. Vukli su sa sobom decu, šivaće mašine, bošče i svoj strah. Čitave porodice sedele su na jednoj mazgi. Bilo je i male dece bez roditelja a isto tako i roditelja koji su se u očajanju kod „svakog raspitivali o svojoj deci,

Pričalo se da. je Irun u plamenu, da Beor-.

legi ima gangrenu u nozi, da su komesari San Sebastijana jedino želeli da spasu svoj lepi grad od požara, zbog čega su se neki od njih već bacakali obešeni o palme na morskoj obali. Vešali su ih o maslinovo drveće. I zato što su molili Boga za slobodu

baskiljske zemlje, sedamdeset sveštenika bilo je, navodno, streljano, sedamdeset ili sedamnaest ili čak — sto sedam. I u našoj

kući su se sklonile izbeglice, jedan advokat, fatbin drug sa univerziteta, koji je pisao i štampao komedije, bogat čovek sa ženom i dve ćerke, od šesnaest i sedamnaest godina, mlađa se zvala Karmen i bila je dvadeset tri meseca starija od mene, ali vrlo lepa. Mama je spremila za njih dve sobe na poslednjem spratu. Devojke su spavale u sobi mojih sestara. Sve četvoro je bilo kao izgubljeno. Nisu smeli da izlaze iz kuće, stal no su šaputali i raspitivali se da li ima špijuna ili potkazivača. Prijatelj je ispričao našem ocu da ima gotovine u jednoj londonskoj banci, inače bi svi izvršili samoubistvo, jer bez para nema života. Nameravali su da pobegnu u Pariz i nadali se da će u Bilbaou naći neki brod ili u Gerniki ribarsku barku koja bi ih preko noći prebacila u Endaju, u slatku Francusku.

Iduće večeri, dok su sedeli za našim stolom, izbi svađa.

Otac je objašnjavao da je skupo platio stari Pord ali da će nam on pomoći da odemo ako Mavari dođu — Mavari ili druge

DECA GERNIKE

pobunjeničke trupe, Tfalangisti ili karabinje- .

vosi ili Guardia Civil ili Guardia de Asalto

ili Tercio ili Renovacion' espanola, ili re-

gularna vojska ili karlisti. Izgledalo je kao da pri pomenu svake

frupe, dve mlade ftuđinke, Karmen i Rakela ”-

i njihova majka, drhte od užasa a njihov otac advokat, zvao se Ramon- Blola, smešno je isturao bradu kao da hoće da zabode svOJ veliki nos u svaku od tih trupa, i pri sva-– kom novom imenu delio je, poluglasno epltete, i kada je tata pomenuo Mavare, rekao je njegov prijatelj: krvavi. psi, kod karli-

sta: popovska žgadija, kod falangista: Taši- i

stičke svinje, ubice, i tako dalje, i tako

dalje, niz celu listu do zlikovaca, pljačkaša .

crkava, špijuna i krivokletnika.

»A,« upita iznenada Pablo tatu, »da li ]

znaš da voziš auto?«

»Video si,« odgovori otac prijateljski. »Od radosti smo, posle bekstva Alfonsa XIII kupili automobil. Vozio sam ga šest meseci. Onda sam ga prodao. Koliko vremena traje radost?« |

»Ti si ga prodao«, primeti moj stric. »Rado preprodaješ.«

»Zašto da ne?« upita tata ljubazno. »Prodajem već dvadeset godina.«

»Čak i ono što ti ne pripada?«

Otac ga je mirno gledao.

»Da,« povika stric Pablo. »Treba da se jednom objasnimo. Ti ćutiš i ćutiš, tako 5i uvek u pravu, tako si mi oduzeo sve što mi je pripadalo.«

»Misli na decu, majka.

»Izvinite, prijatelji, obratio se tata izbeglicama. Ovi su ponovo počeli da drhte, izjavili su da su umorni i zatražili dozvolu da se povuku. Odmah su to, zajedno sa mamom 1 našim sestrama, i učinili.

Muškarci porodice ostađoše sami.

»Hoćeš da prodaš apoteku?« pitao je ponovo stric Pablo, umiren. »Zar si zaboravio da ona meni pripada i da je na moje ime, i kuća, i bašta, i sve?«

Otac se teško diže i izađe iz sobe bez odgovora.

Mi dečaci, gledali smo se zapanjeno. Kakva je to tajna u našem životu? Šta je to otac sakrio od nas? On nam je, dakle, prikrivao važne stvari.

Sada je, znači„ i naša tajna pred njim bila opravdana. Digli smo se bez reči jedan za drugim. Bez reči smo ostavili našeg strica samog. Možda je rekao istinu. U svakom slučaju bio je nepravedan. Tako nam je izgledalo. Tako mi i danas izgleda.

Polako smo ponirali ti porodične fajne pune more, koje su od nas tako dugo i brižljivo skrivane.

Karmen mi ih je otkrila. Karmen MElola uoči dana kada je otišla za Bilbao sa svojim roditeljima i svojom starijom sestrom, polil= puno obuzeta mišlju da ode u Francusku. Prolazio sam kroz kukuruzna polja s njom u zatim me ona, na kraju bukove šume, Dosadi pored sebe. Sunce je zalazilo, zažareno, kao da sija poslednji put.

Kada smo se vraćali kroz kukuruze nikada neću zaboraviti tu šetnju — ona ml reče: »Jadni moj Karlose.« Zatim mi izdade, ne, poveri mi, ono što je stric Pablo ispričao njenoj majci.

» voj stric Pablo je bitanga. Pre dvadoeset godina ivoja majka je bila njegova verenica. I tvoj otac ju je preoteo. Pablo tvrdi da je zbog svoje plemenite duše otišao u svet i ostavio vam sve. Ali tvoj stric je ženskaroš, taj tvoj veseli stric. Ove nedclje jurio je za mojom majkom kao što juri za tvojom. Zar vi to ne primećujete? Moja secstra Rakela kaže da se on smeje kao faun. A ona poznaje muškarce. Ima već sedamnaest godina.«

»Inocencija je istih godina.«

»Inonecija je nevino dete,« preseče odlučno Karmen. »Sa dvanaest godina je vaša Modesta već prepredenija. Ona koketuje sa svim ljudima. Ona flertuje sa ocem i stricom, sa Sosesom, sa vama ostalima, svojom braćom, sa dečacima na pijaci, sa svim mušterijama u apoteci, sa svojim ispovednikom, sa samom sobom u ogledalu. Tako počinje karijera jedne mlade devojke.«

»A kako se završava?«

»Kada volimo samo jednog, reče Kar= men crveneći.

Pablo!« uzviknula je

(Nastaviće se)

iOmsko školovanje

kada je saznao da se — dok se on trudi oko šake ne bez muke olkrivenih talenata u pariskom IDEKU školuju učenici iz preko četrdeset ze malja i da među njima ima dosta njih iz zemalja engleskog govornog područja.

Kao praktičan čovek video je odmah da bi to islo moglo da se obavlja i u Engleskoj. I, svečano je, na kraj Kongresa, saopštio da je i? vukao pouku iz ovih razgovora i da će se, čim se vra– ti, založiti za osnivanje u sa moj Engleskoj jedne dobre organizovane prave škole zr učenje filmskog zanata... tako dalje.

D PAMTIVEKA se, i

gleda, zanat uči i njje bilo slikara, muzičara, pesnika koji ga, na ovaj ili onaj način, nije mučno učio. I tako će val:da biti do pamtiveka. Jedan „filmski stvaralac mora danas da zna zanat — više i od slikara i od pesnika i od muzičara — da bi mogao da stvara, On to mora — jer to zahteva izvanredno komplikovana mašine=

rija filmske proizvodnje i ogroman značaj njen za sve grane društvenog života. Ali ako ga ne zna, njegov {film je, u najboljem slučaju, samo neveseo spomen ma jedan talenat koji počiva tu i tui koga treba što pre spasavatj od pravljenja sopstvenih filmova i poslati ga da uči zanat. A, u najgorem slučaju,

Džon Grirson (treći s desna) u razgovoru Sa učesnicima međunarodnog Kongresa filmskih

škola u Kanu

. treba še spasavati jer taj mo-

mak je — »društveno opasan«, On proigrava poverenje gledaočevo, troši nekažnjeno

gledaočev i negledaočev novac, liferuje sumnjivu robu i

pretvara jednu veliku i lepu umetnost — možda najveću jer je najpristupačnija čoveku Rh koja je tek u razvoju

svom — u proizvodnju najni žeg reda.

Potreba za organizovanim učenjem uopšte i posebno za školovanjem filmskih kadrova, mislim da danas više niko ne spori. Grirson nije pro tiv klasičnog sistema školovanja zato što potcenjuje ulogu zanata, nego zato što oseća da ga je prevazišao,

Raa IŽBVNE NOVINE

Razne zemlje danas na raz ne načine rešavaju pitanje školovanja filmskih kadrova. Od čisto praktičarskog organizovanog učenja kroz pravljenje kratkih filmova do, manje više, teoriske nastave univerzitetskog tipa, Negde su to stručne škole i fakulteti (SSSR, Poljska), ili prak= tični univerzitetski kursevi (SAD), ili dvogodišnje (Francuska, Italija) visoke škole i instituti, ili razni praktični i praktično=-teoriski kraći ili duži kursevi, seminari itd, (Indija, Brazilija, Kanada i dr). Nema gotovo ni jedne zemlje danas, koja se ozbiljnije bavi filmskom proizvodnjom, da organizovano ne pri stupa rešavanju ovog važnog pitanja.

OD NAS, nažalošt, osim

pokušaja s filmskom a. kademijom, koji je manje više unapred bio osuđen na propast zbog neđostatka predavača, nije ništa preduzimano za organizovano školovanje filmskih kadrova. Postoji dvadesetak proizvodnih preduzeća, nekoliko tehničkih baza, priličan broj distributera, raznih znanih i neznanih servisa i centara

i sve to nekako opstoji, radi

i dovija se s nevelikim sre! stvima namenjenim našoj Knematogr.fiji. Ali među ti

(Nastavak na desetoj strani)

O EE -- MON Oe

made =