Књижевне новине

j {

\(Naktavak a irečo wtraney grupisanje . izvesnih »narednih«• izuma ili odredenih „pojmova koji se onda uvek zajedno kreću i

· priskaču u pomoć kada treba

rešiti neku' kontroverzu O smislu i značenju nekog Leonardovog teksta. To zatvoreno ali impozanino društvo kvalifikativa Je redovan prtljag koji svojom verbalnom

· fežinom rekompenzira slvar~

to većinom razna prirodno~

mu analizu i »dokazuje« au-

torovu tezu,

Na drugoj strani Dr. Nedeljković jie razne Leonardove tekstove tumačio u duhu doslednog materijalizma i stihijne dijalektičnosti. A

Kođa'se bolje zagleda ue

tekstove onda se vidi da šu

naučna &aznanja i anticipacije: Razume se, sve se to može 'shvatiti kao izraz dijalektičkog, ali samo kada se značenje toga pojma maksimajno rastegne. · Gomilanjem pojmova iz-

!begava se jasna. i nmeophodna diskriminacija među njima; time se zatvara put pre-,

ciznoj analizi. Stoga je T,eo= nardo, taj nesumnjivo TeVoOlucionarni protagonista sVOga vremena, u monografiji. Dr. Nedeljkovića postao. sposcGban da na svojim plečima ponese teret svih revolucionarnih izama našeg vremena, Autorovi komentari daleko preleću granice Leonardova dela kao i renesansne epohe uopšte i dotiču se nas i našeg vremena. Ponegde je tcma o velikom renesansnom majstoru samo pretekst autoTo da eksplicira sopstvene istine.

Ovo je tačka mreferencije svih velikih ispitivača umcetnosti i umetnika, filozofije i filozofa. T Dr. Nedeljković .sc dostojno pridružuje dugoj ko loni leonardologa, kao i oni tako je i un svoju temu mogao i morao da aktualizuje i sinhronizuje sa idejama i problemima sopstvenog (i našeg) trenutka. Velike ličnosti, geniji i gorostasi su možda najbolji medijum za simbolizaciju i muetaforizaciju naših sopstvenih misli, ideja i teorija, Ispitivači i inter-

preti čine da se u njihovim ,

studijama ogledne ne samo delo i vreme tih velikih stvaralaca, već i oni sami i njihovo vreme.

Tz obilja protivurečnosti T.eonardovih i njegove-epohe autor ipak, kao što su to či-

mili i drugi ispitivači, izdva– | ja jednu kao osnovnu — onu |

između mehanicizma i orga-– nicizma, ali je to ovoga puta zaista osnovna. Ali i nju je Leonardo švojim životom Trevazišao, jer u stvarnosfi ipak »postoji samo ·jedan T.eonardo« (str. 285), a to je onaj koji je tako sjajno povwezivao feoriju i praksu. Slično Leonardu, koji je uvek delima prekraćivao jalove rasprave rečima, i Dr. Neđeljković je učinio napor da ovom monografijom završi kontroverzu oko Leomarđa i da u isfo vreme valorizuje Engelsovu . kratku skicu o Renesansi i njenom leonardovskom korifeju. Ali iako o višestruko ambivalentnoj Leonardovoj istoriskoj pojavi poslednja reč još nije pala, ipak je akademski rad Dr. Nedeljkovića bacio jasnu svetlost na neke došada zanemarene vidove te

pojave, Miodrag Cekić

Dušan ĐUKIĆ: ~.

2 “90... M T Ju »4Aelva u semc!ć (»Prosveta«, Beograd, 1556)

Đukićeve pesme su, u pravom smislu, plodovi tišine. Treba odmah reći da ta tišina, iako ša-

morodna i iskrena, mije uspela da se. uzdigne do jednog samo-

značenja, da postane sinonimom:

Đukićeva stvaralaštva: pesnik je pesme pisao po nagonu duševnih raspoloženja; iznosio je poetske doživljaje detinjstva, sela od koga je odvojen, umor u gradu, i sve to činio t.ho, neizveštačeno, dosta suplilno. Hoćemo da kažemo: ovde je' više reč o tihoj poeziji, a manje o poeziji tišine. Đukića dznad svega ponese lirski motiv, lirski trenutak, tako da se zl»irka »Žetva u sjenciz prikazuje skupom takvih trenutaka sanjanih. u jednom životu, skupom koji je kontinuiran, li~

šen revolucionarnosfi kako for-·

mom tako i stavom, obojen skep som, pomirenjem i neprodublje-

nim stoicizmom. Ako se već po~·

mirimo sa tazvom vrstom peva-– nja, ako je, pod pretpostavkom posebnog raspoloženja pr,mimo (a ona ima snage da nas takne, da uzdrhtimo) naćićemo se u dosta ujednačenom skupu stihova, građenih modernije od Santića, ali i ne u skladu sa miljeom u kome su nastali, sa burnim i okršajnim međuratnim „razdobljem. Jedina mana tih pesama, koja je takođe permanentna, je jesenjinska prozodđija, „naime, šegačico-»misaone« sentencije ovakve vrste:

A. ovdje pijem, a 4 piću

T tako plačem svoju kuću.

I oči svoje tu propiću.

— Konobaru, jednu ljuću!

Možda je primer ođ drastičnijih, ali najbolje Đukićeve pesme, i pored iskrenosti, i pored spontanosti, nesumnjive doživljenosti, takve su: darnu nas, potsete na8& na skromnog pesnjka nevelike snage, na koga su očigledno uticali Cesarić i Tin, ponekad nas muzikalnošću stiha vrate na drugo čitanje, ponekad nam neki stih ostane u pamćenju. Ipak, ako u ovoj knjizi treba navesti nešto što bi pretendovalo na neprolaznost kolikog-tolikog raspona, onda su to stihovi bola i samoće kojima pesnik nije nakalemljivno materijalne uzroke, već koji su linizam providan i čist &ao suza. Đukićeve nostalgije za selom, iako nas se povremeno dojme, kao poezija su neupoređivo slabije: svođe se, skoro redovno, na poskočicu i boemski šlager.

U svakom slučaju, »Prosveta« je dobro učinila što je četrdesetogodišnju poetsku žetvi ovog pisca donela u ukusnom izdanju i jedđnostavnoj opremi,

· M.D.

Marton TOMPSON:

»I ne kao stranac«&

(»Otokar Keršovani~, Rijekx 1555)

»Svi smo mi širom izloženi mogućnostima optužbe. I to svakodnevno. Progurali smo zakon, po kojem nije nikakvo zlodjelo, ako nismo učinili mešto, što smo frebali učiniti, ili što smo učinili nešto, što mismo trebali učiniti — sve ovisi o tome, kakva se liječničxa praksa vodi tamo, odakle dolazi pritužba...«

Ove reči, koje na jednom me stu izgovara jeđan od junaka 'Tompsonova romana, odnose se na lekare. Na punih hiljadu stranica, poneseno, bez pređaha, sa rođenim smislom za epopeju, Tompson postavlia pitanje: šta stimulira rnmlađog čoveka da postane lekar, kakvi Su koreni takvog nastojanja, gđe prestaje moralna odgovornost, kakve vedike obećava buđućnost. Samom povešću o životu Lukasa Marča on daje pozitivan, neđvosmislen, ali nažalost, wostaj jeđinstven odgovor, Tompsonov roman ima svoje dve strane: prva je strana sam tok Lukasova Života. To je jedna dosta poznata priča o tipično američkom stilu osvaja= nja života, o postizanju željenog

cilja svim dozvoljenim 1 poludozvoljenim, sredstvima, ispričana vrlo vešto, dinamično, nezastare-

10, iako na momenic reporteTsici, »scenariskle, Da se ostalo kod loga, neukusna, iji u najboljem slučaju snošljiva melodrama bila bi neizbežna. Ovako, hosftur radnje, sam. po sebi dovoljno zanimljiv, ostvaren sugestivno i neobuzdano, potisnut je. Ali ima određenu funkciju: da posvedoči Književno đelo primamiljivih MKvaliteta, đa prikaže dobrog · zanatliju koji zna da zadrži čltaočevu pažnju do Dposlednije stranice ove zamašne knjige. i:

Druga strana medalje je studija o veličini, smisiu, sjaju i bedi lekarskog poziva. A to je teren za koga je svaki čovek sveta sudbinski zalnteresovan, Tompson iznosi primere: mnogo više loših nego dobrih (Runkleman, Tiukas, Mastle). Podteixstno, on se divi i optužuje. Podtekstmo, Tompson podvlači: đa je rentgenski snimak ljudskog srca neistinit i jednostran, U tome ie humanistička mota mjegova YOmana. Neobično je važno naglasiti: to apelovanje za humanim u lekarskom pozivu, to optuživanje, to osvetljavanje svih strana i svih uslovnosti, tai nevoštedan odnos i prema lekaru i prema pacijentu, niije spoljan, a propoved. nije poučitelna. Sve to proizilazi iz leksta, koji le li-

teraran, iz podataka, koji su mnogobroini, jz alvije, kola vetko wwima mvedopb dem bi

tome đa se Disca dObro snatazi u međicini, da poznaje, poređ duša lekara i bolesnika. i suštimu bolesti i terapije, lako ćemo steći utisak o kakvom je delu reč. i

Mislimo, još: đa je ova knjiga, fako nedorasla za strožije estetske zahteve vremena, vrlo korisna i potrebna. I čitaocu. i lekarima, i, najviše, onima koji nameravaju.d apođu tim putem. Ono što je' američko, dakle diruštveno uslovljeno u ovo} Knjizi, nije teško otkloniti, da bi se dOšlo do problema koji le ljudski i opšti. A to što je, jednom. bila »Peđagoška poema« za vaspitače, to je »I ne kao stranac« za leikare. Manje naivan, manje iluzoran, ali isto toliko aktivistički i isto toliko močan da angažuje. , ||

ftoman je štampan na finoj bibliskoj hartiii, a preveo ga je Boris Ivanković.

M. Danojlić

Nikolaj TELJEŠOV: »Zapisi jednog pisca«

(Narodna prosvieta« Sarajevo,

131956)

To Su, pre svega, susreti i đoairi jedmog ruskog Dpišca, rođenog 1507 godine, sa desetinama i stotinama „svojih savremenika, stvaralaca ma polju umetnosti, književnika, mrežisera, pevača, glumaca vesika, koji su, za proteklih devedeset godina, bili cvet koji je svom silinom izgarao za budućnost Rusije, bili, zaista, »probuđena, svest narodacs.

slučaj'Nikolaja 'Trelješova kao,

pišca prilično je jednostavan: on je mnogo više, i s pravom, poznat ı svojoj zemlji nego na strani, a ı sVojoi zemlji. pak, mnogo značajniji sa Kulturmodruštveme altivnosti mego li sa svog literarnog stvaralaštva. Ima tofxvih pisaca u svim literaturama: i imaju oni svoje mesto, često vrjo lepo, pod svođom umetnosti. Pa ako je kriterijum umet nosti katkada i prestrog za njih, vreme u kome su oni sa nadljudskim žarom radili ne ostavlja ih. po strani. Tako stoji stvar i sa ovom 'elješovljevom knjigom, koja je jedan retko fini, plemeniti prilog, iskiđani roman jednog. vremena, roman jedmog plodnog i naporno života, To su memoari sa akterima: Gogoljom, Goykijem, Rjebinom, Tolstoiom, Andrejevom, Čehovom, Lunačarskim, Ščedrinom, Bunjinom, Šaljapinom, Stanislavskim. Svi su only 1 Jednom kračem ili dučšem 'Prenutku svog života, u

jednom otsečku vremena, voleli predanog i »gostoljubivog “'elješova«, svi Bu omi bili prisni sa piscem icoji je bio duša mnogih naprednih Mružoka, organizator

' izdavačkih preduzeća i osnivalac

udruženja za uzajamnu potporu umetnika. Š ž ji

Stoga je posve razumljivo da ćemo u ovoj knjizi, koja je roman 'Crelješovlievog života u umetnosti, naći čitavo more aneg. alota, šala, dokolica i đrugih zamimljivih zgoda. Ne treba ni govoriti koliko to može da bude dražesno kađ se to odnosi na velikane ruskog duhovnog života, na ličnosti oda kojih smo neke gore pomenuli. s druge strane, Telješovljevi zapisi su pouzdana i ozbiljna, verodoštojna. hronika jednog burnog veka. Vva-– lja primetiti da je ona, na izvestan, mačin, jednostrana: Telješov je, uglavnom, govorio o »statoj gardu«, đok su ga se kasmnija zbivanja manje ticala, ili je on sam u mjima manje učeštvovao. Pored vanredno interesantnih odeljaka o Čehovu, Gorkom i Andrejevu, ističu se zapisi o književnom Kkružoku »Sreda«e } o početku MHA'T-a. Sećajući se tog vremena, Telješov je sa vidnom umetničkom snagom dočarao pravu Dojiu tog kružoka, te svetlosne zublje koja ie obasjavala tamu ondašnje Rusije, i kroz koji mu prošli toliki EOVOgani umetnosti, zajedno sa nobelovcem Bunjlinom. Odeljak o početku MHA'T-a, bolje reći o nastupu „Stanislavskog, doživljaj je koži se ne zaboravlja, O revolucionaru i pionim 'mođernog teatra Telješov je, iako hroni-. čarski progovorio rečju Moja je snažna, izvorna, rečju koja se pamti.

M. D.

A Marija KRSMANOVIĆ:

»Dupine kuće«

(»Dečja Mmjiga«, Beograd, 1556)

Tonckadđ je, u đečjoj literaturi „najvažnija ideja. Nađe li se ona, onda je sve gotovo. Ili, ako me baš sve, a ono najveći deo. Marija „Krsmanović je u ovoj knjizi sastavljenoj od. sedam pri„a, došla do takve ideje. U sedam dana jeđan mališan sanjari o sedam različito obojenih kućĆa. O crvemoj, marandžastoj, žutoj, zelenoj, plavoj, mođroj i lju bičastoj kući. Svalkoga dana nezadovoljan je starom i svakoga dana njegova mašta sagrađi novu, drukčije obojenu. Mrsmanovićeva je ove priče napisala u punom savezu sa jednostavnošću, toplo, bez nejasnosti, provukavši jedmu mit koja priče održava u jedinstvu i napetosti. I dijalog, i maštoviti opisi kuća i kućnog invemfara, i prelazi s priče na priču, nose odlike muajstorskOg pripovedanja dostupnog svakom detetu do osme godine. Slikarski prilozi Andreje Andrejevića, mašeg zapaženog dečjeg'ilustratora, ravnopravni su 5A napotima bpiščevim. Bez tih ilustracija se ova Knjiga.ne da zamisliti. Svaku priču o obojemoj . kući Andrejević je slikarski brokomentarisao određenom, shodnom boiom. 'Pako je najmlađa bDu-

blika „dobila knjigu kojom Će U., svakom DOgledu biti zadovoljna,

Mo 960

A Ernest 'GLEZER: Pi »Mir 1919«

(»Svjetlost«, Sarajevo, 1956)

Glezerov roman je reljefna 1 široko data alika ·onih dana s kraja Prvog svetskog rata kad se razlivena reka ubijanja i VOjevanja vraćala u svoje korito i privikavala sebe na ujednačen, mirnođopski tok. Jedna bezuspešna i fapsurdna ljudska pomama, za prostranstvima, orošena KYVlju, jenjavala je, a razočarenje se moglo čitati na licima svih ljudi, na ameriđkom i na našem kontinentu, pa i kod naprednijih pisaca u samoj Nemačkoj, kojima i Glezer pripada.

bišu Jocića, s kojim će

bratskom prijateljštvu sve do dana svoje smrti.

~ Polčen i izmučen, čovekov um se nije zadovoljavao kakvim-bilo inirom, Posle jednog takvog” "glupog impenijalističkog rata, napredne snage „sveta se nisu mogle pomiriti sa mišlju da je najveća blagodet posle povralika sa bojišta prihvatanje onog mi+ va koji Je postojao pre 1914 gOdine. Putokaz drugog rešenja je' blo i ruski Oktobar, iako su, doduče, uslovi za revoluciju lı Rusiji bili zreliji nego igde na drugom mesiu. I Glezeroyv roman obrađuje takva stremljenja SVEsmog dela prolctarijata, obradđuje haotično stanje dizanja i pobĐuna koje su, u Nemačkoj, „bile nedovoljno organizovane, te pretrpele Wrrah., Pisac navodi još jedan razlog: malograđanska internost, bogobožšažljivost, duhovna otupelost srednje i sitne buržoazije, prema kojima pisac gaji duboki prezir. »Mir 1919« i jeste roman u kome se realistički, sa publicističkim sarkazmom, objašnjava i osvetljava duša buržuja kome' su njegov dđućan i njegov profit jedina svest i jedini smišao života, Primer druge vrste indiferencije prema kretanju. društva pisac malazi u građanskoj dekadencili tađašnje Nemačke: u romanu je to niegova majlra i njeni prijatelji, utopljene poetske duše koje ne shvataju da njihovo bekstvo od stvar– nosti ne pretstavlja nikakav Ti-. Josofski akt lep i vredan sam DO sebi, već nemoć da se bori i da se krene pravim putem akcije. Glezer je sva fa zbivanja posmatrao kao osamnaestogodišnji mladić, a to romanu daje toplinu i neposrednost tona, Arhitekturu romana, đoduše, narušavaju prilično česti publicistički izlivi,' ali je, s druge strane, vrlo upečatljiva piščeva sposobnost slkanja i opisivanja tih jesenjih dana u kojima je ceo svet dolazžio sebi, i svaki na svoj načih, pod većom ili manjom težinom umora i greha, treznio se iz neugodnogp ratnog sna, 7 Premda se radnja odvija u jed mon nemačkom gradu, »Mir 1919« je knjiga dovoljno dokumentar– ma dš8 bi mogla da prikaže pravo stanje duhova u fadašnjoj Nemačkoj, i dđovolnjo antiratna 1 lepo pisana da bismo je mogli sa pažnjom čitati. Njeno čitanjie d u današnjoj Nemačkoj bi imalo velikog smisla, M. D.

A velimir' LURIĆČ: .»Leto«

(»Nolit«, Beograd, 10956)

i mlađoj gene?aciji srpskih mesnika Velimir ITaukić je jedna od njenih najlepših nada i majoriginalnijih pojava. Ako je nedoumica povodom njegove mladalačke zbičke pesama »Poziv godine« i imala opravdanja, OVO »Leto« je već potpuno "zrelo | zaokrugljemo ostvarenje, ostvaremo čvrstom rukom i oplemenjemo: mnogim novim zvukovima. Kao i većina mlađih pesnika, i Imkić traga za sintezom enocćije i misli, i u tome, sigurnije od svih drugih,. usbeva.. U njegovim se pesmama može! uživa“; 'bi onako kag.,što se uživa lı Va» moj rici, ali pravi keenutak pi, hovog, pojimanja dolazi tek onda, Mead prodremo u sadižajhogt, ija je bogata, humana, proživlje« ma i dosta složena.

l,ukić je pesnik obore samoće i tišine, pesnik šobnih sanjaremja, ali je njegova poezija vrlo udaljena od. švake deMRadentske sterilnosti, T'o je pesnik „koji sa ogromnom. strašću poseže za poetskom formulom, vremena. TĐormalno posmatrajući, ·premise \loje on izvodi nepouzdane su za naučnu analizu :i protivurečne, "ali totalnim doživljavanjem pesama venićemo' se, u obratno: T,ukić u svojoj poeziji, sazdamoj od bola i bezvremenske tragile, na skoro sva pitanja daje i odgovore, dajući humanu podlogu · svemu 'što ga' peče. i krepkim, nmađenim rečima . osvetljavajući smisao svoga života sa mutnom ' budućnošću koja postavlja zagonetke. Tako je i njegov mit leta,. dalek od Kamijevog medite-

„vanstva, jedna samorodna fikcija

lepog i oslobađavajućeg u gor-

ostat kj ma{etđačnijema, –

dovao

igi abamnat asociildciia. Pored jednog

"i" fćlo, | imao iskustva u pisanju romana. ogromnu riznicu Zmanja o Vojvodini, Kako

kom tuajanju koje je suđeno da ga srcem, Wazumom ešava. Pridruživši se, hormalno i bez ikakvih trzavica, povorci štvara– laca koja je krenula put OtVOTC~

čoveču đoO--| ljubaviju i

mih vrata posle 1050, T,ukić je, u |

načinu osvajanja poetskog govorenja, uspeo da sva svoja uzbuđenja ovaploti onigimalnom Ve!sifikacijom i sopstvenom pesničkom prečju.' Najveći deo ove Wionjige je u konciznom sonetnom obliku; ta forma interesuje skoYo sve.mlađe pesnike, ali se Lu kićevi soneti, na prvi pogled, raglikuju od svih koji su nan došli do rušu. Tu, doduše, leži i najveća Lukićeva opasnost. koja, može. biti opovrgnuta njegoSom .trećom” knjigom: man. Zasada, u ovoj. maloj i ukusnodj MAmjizi, u ovoi koja nema nijedme slabe pesme, način lomljenja stiha ne. smeta, Štaviše: pojačava, utisak jedinstvenost jedne dobro sazdane i smisleno ostvarene poetske celine. Desetak pesama (»Rađanje igre«, »Dolazak Đola«, »Prisutnost“, »Neumorni Jjaun«, »Soba ili dimenzija sen'Ri«, »Madrigal uspomene, »Rub« i »Crni labud«) mogu se staviti. među najbolja ostvarenja naše novije poezije uopšte.

TL A. A ; Nifzola TRAJKOVIĆ: »Najlepša pesma«

(oNarodna knjiga«, Beograd, 1956)

Trajkovićeva proza je, uglavmom, opsednuta uspomenama iz prošlosti našeg glavnog građa, naseljena, dakle, jednim. svetom koji sve više iščezava i koji iraži ·da bude obeležen pisanom rečju, svejedno na kakvom ona nivou bila. Ta proza, podjednaho:ona pisana pre rata kao i ova posleratna, ima u sebi dosta odlika feljtonistike kao i sentimentalnosti, ali to” mijednom nije toliko jako 1 neukusno da bi postalo otužno. Četiri odabrane pripovetke koje »Narodna Knjiga« donosi u ovom Ayratkom + necelishodnom izboru najbolje to potvrđuju. Besumnje da novela »Najlepša pesma« zaslužuje najviše pažnje. U toj noveli je, ovlašno': ali 1 vrlo: vešto i VerZzi!rano u. smislu istoričnosti. osvet ljen jedan momenat iz života tri maša kulturna barđa sa početka prošlog veka: Vuka, Mušickog i Tešana Podrugovića., Pisac je neobično vešto i upućeno, na jednostavan način, osmislio i đdočarao 'onu „pravu rranastirsku atmosferu, na literaran, neposre dan mačin približio nam jedan detalj iz života i rađa Vukova. U »Dafini«, priči koja zrači plemenitim lirskim bojama, sa pod vučenom semtimentalnom notom koja je od one iz romana Margaret Mičel, ispričana je tužna sudbina „dvoje zaljubljenih iz stare beogradske .čaršije, Ta fema, inače izrazito #eljtonskog karaktera po prilaženiu, podignmuta je na izvestan nivo načimom na hhoji je Tralković ispričao događaj: počinje sečanjem, slučainim sećaniem koje poput toliiih dFugih padne čovcku napamet u :parku, i završava se tamo odakle se pošlo, na psihološkoj intrigi koja je" pokrenula

lepog, odelika iz romana »GO-, spoža iz velike sobe«. čija je osnovna. vrednost u slikanju izoštrenih i mepomućčenih instikata dečje đuše, pisac je pretstavljen i pričom »Pauk«, koja je takođe izgrađena u prvom licu, kao sečanje. Tako na rub površnosti,

nedovoljno hrabra da se ponese |

sa mističnom atmosferom a&lučajnog prenoćišta, njena ije lepota u samoironiji zrelog čoveka pre” ma jednome sebi. koga odavno nema. i

Činjenipa đa su ove četiri T'raj Rkovićeve priče objavljene u »Namodnoj Kknjizi« prilično govori sama za sebe, ne toliko 'o visini njegove proze koliko o njenom smeru, njenom prostiranju, o čitaocima kojima je namenjena: mislimo na široke čitalačke mase koje između mučnih proble= ma -i kratkotrajnih, lepih uživanja uvek glasaju za OVO drugo. . M. D.

odlučili sa da pišu o Vojvođini. Jocić je Čiplić je pose-

i preko mostova, širokih, preko mostova samoće

u topla postelju

# rakom na BFrCU, umorna.

pođ tireselištem snoVa, pod šljunkom · Ti nećeš znati da

j uče grmena lasta tuge, #0 PNI m času, ne dugo posle

svi izvori zatvoriti kao školjke :i sva korita postati suva. (0:

e osetiti kao isklesana u mramoru:

| da će se u jedno

Najednom ćeš S · ništa u tebe ne | večna i Jepa i kamen dana. Statua negde u

Gleđaš i čini ti se da je sVe

I slabo razumljiva igra. Jeđino će, možda,» tada, iz navike,

ruka ti biti na srCU, kao nekada.

sle

A- posle::doći. ćeš a odglu, ljubavi a

Obalc će rasti, obale će se širiti NO

uta, a da tu negde blizu tebe luta u mutnoj dolini wetrova, S.

preći u belu postelju mesečibć,, PoiĆ 3

mesečine · / 4 prostrtu kraj voda zaborava,

" i zaspali s rukom na, dojci,

[Wd)

toga,

(Uk

dotiče i nišla se me menja: : a stojiš u vrelom žuboru

dnu aleje. ·

to lenja 37.

U ponoć, kađ mesečina postane ko mleko gusta

odeća tvoje ljubavi, oselićeš da su ti od

{reči će biti tihe, možda fi meni đa kažeš ko si, a ja da prvi put jasno

prošanćem tvoje ime.

i od nesanica u mramoru zaleprša,

dugog ćutanja osušila se usta.

Tada, kad nikog između nas neč buđe više, prići ću ti ponovo da porazgovaram

o i od vazduba tiše):

ĐUZA RADOVIĆ

______________-_——

Nedelja

stvoriti svet poznanstva na prečac i to sa slučajnim namer– nicima — svega za sedam dana! Publika se u naraštajima neguje, kao i ona u pozorištu. Ne treba pljeskati!, treba dovesti do pljeska. Neko danas obiđe i razgleda punjene životinje, iduće medelje carstvo. minerala da bi jeđnom dokučio muzejske draži 'Teslinih izuma — i tako ređom. Ali važno je početi što pre! Od malena odmarati i Vaspitavati oči u isto vreme da razlikuju: sviđa mi se — ne dopada mi 56; video sam i lepše...

Muzealisti kao đa nisu Dpomišljali na svoje taktične juriše, Tako je za Mletačku školu sabrati 32, za. kinesku primenjenu umetnost 84.000 gledalaca. Ali za ono Što neprestano stoji... za Ticijana postoje snobovi, ali gde da ih nađemo za recimo jeđnog Avramovića, za kopije fresaka »kojih ima po svakom manastiru« (a u' svetu im ravnih nema, treba samo pogledati turneje Evanđelista sa ikonostasa koji su savremeni misionari naše kulture), Zovi mekog, objasni mu... Ostaće prazan — doc ne pročita prevod stranih publikacı ja. ı baš zato ovde treba počimjati: utuviti ovu lepotu podjedmako đaku, nametnuti elužbeni%u, dobaciti brođarcu. Onda neće Šofer umesto Đine staviti u Wabinu neku veneru, ali ako sec po fabrikama pokuša da »krčmi eksponatima« umesto da leže u dekorima i propadaju — 8 SVUgde se oseća skučenost prostorija, jer valjda bi se cela Jugoslavija prepokrila eksponatima svik' muzeja u·njoj.— svačija će duša biti. oplemenjena i Mmnstinkt izazvan da prokrstari beogradskim muzejima, samo ao je viđeo pc Toju stvarčicu koja mu se dopada. Treba na svaki način propagirati eksponate preko dopisnica koje deca urođenom strašću Za nađmetanjem uvek mogu da ra? vrstavaju 1 đa dopunjuju; a time i svoju ikulturu,

Žalosno je, međutim, što je pa statistici prošle godine. u celom Beograđu bilo 154.500 gledalaca, među kojima se mnogi ponavljs ju jer učestano posećuju muzeje, a nažalost svaki od njih ı nije Beograđanin, onaj »svaki četvrti«, jer beogradski muzej! kao da nisu za Beograđane. Svs& ka ekskurzija upućuje se u njih, ali mnogi Beograđanin Vvideo je samo kopije 'Paje Jovanovića u staroj krčmi, a nikšaka u originalu. Za osvajanje nacio-

„nalne kulture treba težiti ka pro

fTanisanosti đa bi se osvojila popularnost, ali ne do te mere da

muzeja

»Vesela braća« Pređićeva mora» ju biti u svakoj Irrčmi, — bolje neka budu u svačijem albumu.

Tačno je da mi najbolji aranž mani, recimo, Molcranjčeve iZzložbe mne dočaravaju stvaraoce Đez nečeg.živog ha njihovim iz* liožbama ali nekađ je dovoljna sasvim malo da se StVOrI jntimma atmosfera, prilika za uživljavanje, a zašto se me bi sve iz1ložbe razgledale uz muziku, projekcije, vlastoručne oglede i na slični način. Iđeja za obilazak može da se stekne usput: u izlogu u Knez Mihajlovoj ulici ticmatski je okupljena jedna inte resantna, zamisao i oblast: dete u XIX –veku. Jer stvarno u muzeju ne ftreba preopterećivati oči i samo tako biće češčih O« Kkupljanja oko okupljenog i po* iklanjanja i pored otkupljivanja a to kao društvena potreba privoleče i merođavne da daju Ve“ ću podršku. Jedna anketa koja se upravo sprovodi za čitavu STbiju daće pravu sliku o muzejskim „pmneprilikama: neđostatak prostora, neobezbeđenost đekora, nestručnost kadra i slične žalbe. Međunarodna nedelja mruzgJa je samo jedđam redak susret muzealaca i publike koje jie broji ma i tiska se tek ako imana rađi čega, i to neodgođivog i neodoljivo privlačnog. Kustosima vredi da se založe, jer — kako mi je Jednom u razgovoru Veljko Petrović dočarao među školskom. decom koju posmwitra sa

prozora upravničkog „kabineta pred Narodnim imuzejem, ema. stoji, tiska se i »onaj«, budući

Neko, kome će se tek možđa 4 posvetiti muzejsko odeljenje kad bude stekao zasluge za svojs vreme. Već i rađi samog mjega vređi se založiti i propušta.ti sve one &oji su sa njime u grupi š ničim se nepolzdvajaju, jer ne zna se ko je pravi, ali on tek mora uči unutra i on će razglednuti i upoznati svu prošlost i stvoriti, naslutiti, osetiti, ispevati, reći, naslikati nešto za ubu duće. Onaj običan Koji možda čita· i bestseler današnjice, Moravijevu »Rimljanku«#•,· a·tamo pi še jedna Tnumana misao: »Za .velike iđeje i velika osećanja pa kad su i tužna'i negativna treba vremena, freba nege, jer su

to nežne biljke kojima treba .

dugo da ojačaju i puste koren«. Muzej mora biti muzej za buduć nost, a savremeni za sve wgyoje gledaoce, da nedeljama i nedeljama prikupljajući obema TU-_ kama predđaju sve svoje eksponate svačijem. oku i srcu mnogih, da bi biljka &ulture procve tala. Aleksanđar Mihailović

đa se delo neće moći završiti, Ok • upator je besne wbOg nepokornog Beograđa, Fašisti su se Podzaphi

Tragedija jednog romana

Miloje Čiplić i Ljubiša Jocić zajedno su mna„ pisali roman »Tamnica«, Čitaoca, pretpostavljam, zanima zašto su ta dviu čoveka zajedno pisala isto đelo, šta ih je povezalo da dadn tekst koji če moŽda, „jeđnog dana đa se osporava i jednom i drugom.

. U slučaju romana »Tamnice« fa pitanja DOostaju još opravdanija kad se zna da su to sasvim diva različita pisca, naročito kad se pogleđaju sa đanašnjeg viđokruga.

Miloje Čiplić je poginuo kao mlađ, još dovoljno nerazvijen pisac, koji je izrazito bio oriJentisan levo, napredno, progresivno, socijalistički. Dao je život upravo za ono što je ispovedao kao čovek i pisac. Inače, čovek iz Vojvodine, od starine Vojvođanin, kome je Vojvodina, i Kao čoveKku i kao piscu, bila glavna preokupacija.

Ljubiša Jocić, đanas, petnaest godina posle Milojeve smrii, poznat kao savremeni pisac, opredeljen za mođero, a umnogome i za apstraktno, kao sredstvo svoje književne preokupacije. Iuače, uLjubiša Jocić, „nema nikakve organske Veze sa Wojvodinom.

Otkuđ da njih dvojica, i upravo baš oni, pišu msajedno roman o Vojvodini sa početka OVOg „veka, o vojvođanskoj palanci uoči Prvog svetskog rata, za vreme tog rata i prvih godina posle njega. ~

Kao bliski prijatelj obojice pisaca pokušavam

đa objasnim ono što je meni skoro notorno jasno, # razumljivo, a Što me znam da li,će mi uspeti i da prikažem kao takvo. U svakom slučaju, to, sma> tram za svoju dđužmost pre Svega prema čitaocu Tamnica«,

Miloju Čipliću, i prema našem zajedničkom prija

telju, književniku Ljiubiši dociću.

Miloje Čiplić i Ljubjša nički da napišu »Tamnice«, etapa u životu i stvarahju obojice, s tom razlikom,

što je Miloje- Čiplić, nažalost, na toj etapi ma plat-

formi :na kojoi su »Tamnice« pisnne. „da glayu za svola „Životna i umetnička uverenja; Ljubiša Jocić je u svom razvoju otišao dalje od slavova o umetničkom oblikovanju, Kkojć je ispo. veđao zajeđno s Milojem. 'Ciplićem za vreme rada ma »Tamnicaina«, N.jubiša Jocić je taj stav“ prežiweo i prevazišao razvojno, što.je sašvim razumljivo, 1 što bi se, držim, dogodilo i sm, Milojem, Čiplićem. jer je prethodni deo puta Ol: pisaca đo »Tamnica« bio sličan i istih smerova.

|| Taj prethodni put izgledao je ovako.

morao da da”

Zivo se sećam kako je petoškolać, gimnazista'

Brbobranske gimnazile školske 1997-28 zaprepašćivao svoje drugove u đačkoj literarnoj družini »Stevan \ladislav-Kaćanski« stihovima koji su tađanjini gimnazistima ljubiteljima. književnosti i Književnim diletantimn izgledali kao bumcanje ili

čak i ulivali izvestan strah i grozu, ukoliko su ti

da probiju koru. ri jednoj dalekoi zabitoj voj-

jenoj gimnaziji.

stihovi uspeli shvatanja literature u

vyođanskoj palarci 1 m Međutim, sećam 5e Isto tako đa je bilo u najstarijem · razređu gimnazije učenika (koji su

poslo mature studirali bogosloviju ili otišli u poll»

Jocić morali su zajeđ-. ·

konvencionalnog

ali isto tako i prema poginulom bratu

»Pamnice« su značajne .

KNJIŽEVNE NOVINE

cajce, pa i u ustaše) koji Su »buncanje« mlađog petoškoleca smatrali kao zamaskiranu i mamerno zamućenu revolucionarnu propagandu, i šesnaesto» godišnjeg pesnika potkazivali kao opasnog poli. tičkog delikventa, Miloje Čiplić (jer on je to bio) međutim, nije to mi poricao, iako je zbog denunciranja desničarskih đaka bio dospeo u VeDmza težak položaj kao učenik. Neki profesori su OtVo= reno gajili prema njemu averziju i strah gledajući u njemu »opašnog« komubistu, Može biti, međutim, đa je takva situacija zapravo pomogla mlađom neshvaćenom poeti da skrene pažnju sa svog literarnog revolucionarstva i na revolucionar= stvo uopšte, kome će kasnije i posvetiti život.

U tom trenutku Miloje Čiplić „je bio samo daroviti.. dečak jako mesrećan što mne nalazi nigđe podrške svojoj neshvaćenoj poeziji.

. Tduće: godine Miloje Čiplić je napustio gimnazliju i pošao za jednom svojom drugom umetničkom prbokupacijom. isto tako snažnom i neodoljivom kao što je bila njegova poezija. Posle mnogogodđišnjeg lutanja, a slikajući od detinjstva, poverovno je da će u slikarstvu naći podršku 5VOjim umetničkim stremljenjima. Tako se obreo u Beogradu Mao učenik Slikarske škole.

Međutim, mladi pesnik i slikar „pao Je u Beogradu. ın dvostruki procep. Ne samo da, usame1ljenom 3 bez:orljentacije, mlađom pesniku nije bilo nigde utočišta za mjegova poetska »biuncanja«, već se toj patnji njegovoi pridružila još iednm, U Beogradskoj slikarskoj škol je njegov talent shvaćen

' kao. poremećai viđa! Njegovi nastavnici smatrali

6u đa mladić slika tako čudno i »nesrazmerno« zato, što ima neku tešku*poremećenost očnog Žživca .i zenice, \ at) Nemogu da zaboravim onaj đan 1%8 u jesen, ad je. Miloje Ciplić doleteo uzbuđen jednog dana ' mehi u Stuđentski dom i zagrlio me ganut. U ruci mm je bila revija beogradskih nadrealista »50 u MvroOple. i ı

- vidi, posleđaj« rekao je Miloje sa suzama u očimn »ipak će še ispostaviti' da nisam ni lud ni slep. Našao sam danas u Wojižari čašopls ljudi koji i poeziju i slikarstvo viđe kao i jale ~

IT sam sam se sino obradovao, ne zako što sam shvatao nadrealizam ili što mi se »%0 n Evro. pi« đopalo, već zato Što sam razumeo da je došao kraj patnji mog dragog prijatella., Ja sam ga dotad mogab! samo tešiti i podržavati uopšte, jer neupućčeni mladić, kakav sam | sam tada bio, misam razumevnao poeziiu i slikarstvo još mlađeg Miloja Čiplića, Sada Mam video da neće Više biti tel i đa mu neće više biti potreban utcšitelj. Ć

-1 sam sam Wastojavao da Milole Čiplić odmah

potraži lIjuđe iz »5G u Bvropi« Om je to učinio isti dan, iz tih štopa. Niemu se Žuyilo., Prošle 5u brzo naći pri-

već godino patnje. Trebnlo je, bIZO,

jateljesi drugove, istomišiljenjke, U uredništvu »50 u MEvropi« Miloje Čiplić je

našao, pored nekoliko kasnije čuvenih nadreali-

sta, i svogn nerazdvojnog druga i prijatelja Lju= ,

dn. ostvari.

su doneli ođluku da pišu Knjigu, roman,

Polazeći sa dalekih nepoznatih tačaka Života oni su se Sreli u »50 ı Evropi« i produžili zajedno. wu trenutku poznanstva umetničke koncepcije bile su im potpuno identične, iako su Miloja Čiplića, bile, očigledno, potpuno: samonikle. Polazeći od nadrealizma, kao negacije „Dburžoaske umetnosti, oni su nužno i logično došli đo socijalističkih koncepcija funkcije umetnosti i njene uloge u dhuštvenom preobražaju. Naravno, nije to išlo 'prekonoć. Od 1928 do 1941, kada je započet roman »Tamnice«, bilo je fu različitih peripetija i životnih i umetničRih. Za trinaest godina, koliko razdvajaju priključenje Miloja CČiplića grupi »S\O0 u Evropi« od rađa, ma »Pamnicama«, Miloje Čiplić se formirao u već poznatog mlađog pisca orijentisanog izrazito "evo, mw mlađog revoluciomara koji je imao za sobom već nekoliko hapšenja. ·

Ljubiša Jocić, n trenutku pristupanja rađu na. »Tamnicama« bio Je levi pisac koji je za sobom, poređ mnogih drugih publikacija, hoje su sve više skretale socijalističkom shvatanju Mnjiževnosti, imao i zbirku pripoveđaka i roman »Polomljena. Kkola« zapažene Knjige nedvosmisleno orijentisane prema revolucionarnoj ulozi književnosti.

Prijateljstvo dva pisca kroz čitav niz gođina nije, naravno, ostalo bez posledica. Oni su 56 uzajamno prožimali utičući Jedan na drugog. Mn0ge teme postale su im zajednički bliske 1 kao KnjiŽevni posao pyrivlačne. Miloje Čiplić je umeo da

zainteresuje Ljubišu Jocića a Vojvodinu i njene ·

ljuđe, za njene probleme i rane. Deset gođina oni su razgovarali o Vojvodini i tkali zajedničko umetničko tkivo na, toj potki. g ? :

IT Ljubišu Jocića je gonio dubok wnutarnji doživlja da se bavi Vojvodinom. Kao dečak ušao je wu Vojvodinu zajedno sm srpskom. oslobodilačkom vojskom i doživeo Vodjvođinu boraveći tamo reJativno đošfa dugo, upravo iu onim za Vojvođinu mnačajnim 1 fatalnim, đanima. Miloje Čiplić je bio taj] koji je Ljubiši Jociću, svojim dubokim 0Oosećanjem Vojvodine i velikom sposobnošću sugeriranja i reprodukovanja, oživljavao micgov interes za Vojvodinu i njegov doživljaj Vojvodine iz “detinjstva. Li

To je đovelo Ljubišu mostalno napisao roman O »Pusto vreme“. Međutim, đa mu a potpuno umeimičko ostvarenje i obliTWovanie Vojvodine neđostaje još mnogo Ššto-šta, i đa. izgleda, neće moći đa izrazi ovim romanom ono specifično vojvođansko koje Je on osećao kao nedostatak romana, ali koji sam nije bio u stanju

Godđina 1941 dovela Je Milola Čiplića ponovo w Mneograd. Posle sloma stare Jugoslavije on je smatrao da mu je mesto u TBieograđu,.iako Je znao i slutio đa Je to opasno. Boravak u Beogradu bio je, ustvari, boravak kod Jocića u Mwći, takoreći Miloje Čiplić se bio preselio kod Jocića.

Beograđom 5uU treskale okupatorske čizme. Dva mlađa pisca videla su U napredovanju fašizma u Mugoslaviji i pogibelj za našn Multuru. Razvoj događaja očekivali su grozničavo. Ali, misu hteli da seđe skrštenih ruku, hteli su đa đelaju, da he bore. Smatrali su da su u tom frenutku dužni da se makar sami bore za odbranu kulture. "ako u kome će potvrđiti i fiksirati svo, iđentični stav. :WM

mo je odlukm đijpoja ie prethodila pisanju »Tamnica« A kada Je trebalo tu odluku sprovesti

Jocića dotle đa je 50" vojvođini pod naslovom

Ljubiša docić je osećao.

· tembar

seći i kao,da su 5e

0ho njih, uostalom,“

je 1! Jocić već bio zainteresovan za Vojvodinu, pala je odluka đa pišu roman O Vvojvođini. Jedna od Čiplićevih dragih tema bio je »zeleni Kkadđar« iz Prvog 'svetskog rata, materijal o vojnim begun„. cima — Vojvođanima, koji su davali otpor Vvlastodršcima Austro-Ugarske koja je vodila, Prvi svetski rat.

To je bilo ono zategnuto, napeto zatišje koje se odđražavalo spolja, ustvari prikrivalo vrenje koje je kliučalo pod zemljom s ploleća 1941. Miloje Čiplić i Ljubiša Jocić su već radili. Rukopis romana, Ljubiše Jocića »Pusto vreme« interesovao je obojicu neobično, Jeđan je želeo (Jocić) da vidi Ploli-

ko je roman vojvođanski i autentičan posmatra-.,

jući kako rukopis deiuje na Miloja Čiplića, dok je drugi (Miloie) pokušavao da što više sugeriše piscu »Pustog vremena« elemente autentične Vojvodine., “Tako su došli na prolog »Pustom vremenu« uvocreni da. će rotime umnogome dobiti, To ih je zanimalo

piše man

Miloje Ciplić sa suprugom

kao umetnički postupak a i kao eksperiment. Mi-

loje Ćiplić je i napisao prolog »Pustom vremenu«, ali dok se rađao taj prolog razvijala se sve Više i ideja o jednom movom, autentičnom romanu O voj. vodini, koji bi obh? pisca zajednički napisala. :Odluka; je pala. Prolog 'Miloja Čipliča pisan

| ga »Pusto vreme« postao je prolog novog romana

»Tamnice«, koji su već prvih dana jula 1941 mladi pisci zajednički otpočeli. Ceo jul, avgust i 5seprošao Je u divnom uzbuđenju stvaranja. Miloje Čiplić je svako jutro dolazio kod uL.jubiše Jociča, diskutovali bi dugo o onome Što treba tog dana da se stavi na hartiju. Pisali bi po ceo dan. Okupatorski policiski čas bio je jeđino u stanju da ih rastavi od posla. Međutim, bezbroj puta je posao odmicao đalje u noć, do zore, A Miloje Čiplić bi ostajao i na konaku kod Ljubiše Jocića, a već sutra ujutro grozničavo se nastavljao posao.

"Kao da su predosećali da će se Sve naglo prebojali đa neće. stići, dva pisca= prijatelja užurbano su rađila na romahu. D#gađaji

iđeju đa Miloje Čiplić na-

ulivali Su im potsvesni strah

tragajući za komunistima. Jedno jutro Mi i e. To Mil vi» 598 EO TV OSC Plubiče yočića da, OiaiŠaČ a. o pisca ” stigla žena sa strašnom vešću — idoja Člpiča MO Ba ulici prepoznali agenti Specijalne policije i odvukli Eu OT UČI ga usput. roz nekoliko đana Miloje Čiplić j i mrtav. Iz logora m. i sti 6B)- a ievob J80Ga nei SEEREN O O) fašisti su ga izveli Iščekujući i sam svakog časa S ~” liciju, njegov mnerazdvojni prijatelj POBDOBNE 8: radnik-romansijer Ljubiša Jocić je grozničavo nastojao đa sačuva rukopis »Tamnica«. Jedan prinmerak kopije primio je na, čuvanje Đorđe Jovanović. Jarac njihov zajednički bliski prijatelj, kome je skoro svakodnevno slato na čitanie ono što bi oni napisali. Drugi primerak kopije odneo je u Srem. u selo Belegiš, Branko Marinković, advokat, Treći primerak je Ljubiša Jocić zakopao u podrumu” svoje kuće. Ova predostrožnost se pokazala opravdani Sačuvan je jedan primerak. To je onaj po ome, posle konačne redakcije, koju su Ljubiša Jocić i Žena Miloja Ćipliča poverili meni, »BratSto JO OSRSLVOX izdaje »Tamnice« na Svet, užan sam da dam još jedno objašnjenje. Nisam imao mnogo posla Oko s iNOdHIČAN, a romana je prekinut, takoreći, u po reči. Trebalo je da mađem mesto gde da se završi ovo izdanje rukopisa, jer su poslednjih dvadesetak stranlca očigledno, što mi je i Ljthbiša Jocić potvrđio, bile, dtistvari, početak čefvrte KRnjige romana potpuna propast i raspad spahija posle Prvog svćtskog rata. Pisci su, viđelo se, hteli da roman za” vrše sudbinom lica. koja igraju glavnu ulogu Uu prvoj knjizi romana, u »Spahijama«. __Predložio sam Ljubiši Jociću ovakvu celinu kakva se pojavljuže u ovom izđaniu. On je to

usvojio i pomogao đa tu celinu očistim ođ nago-

veštaja buđuće radnje, koji bi smetali razumevanju događaja, Isto tako se složio sh izvedkibi izao očigledno rogobatnih mesta, koje su 'TO898 OOU u Brvoj vatri stvaranja, a na4 e re l Miloja Čiplića. *keNa, a UMU TIER UPUT a reba shvatiti đa ovaj posao, neposredno pož teških ishušenla mumčno DTOBIURIOPA rata i u :e Ol bolesti, nastaloj kao posledica toga. Ljubiag ocić nije mogao da obavi, jer bi, između ostaUS rad na tom delu bio za njega i Surovo OŽivi vanje okupaciske atmosfere i atmosfere Ppogie prijatelja i sadruga-pisca, što bi u vreme Kkonačnog spremanija, »Pamnica« za štampu za Ljubjšu Jocića bilo, možđa, i katastrofaino.

Čvrsta prijateljska veza prema Milolu Čiplićnm i Ljubiši Jociću kao i ljubav prema temi romana »Tamnice« i problemima koje roman tretira, osmelili su me đa se primim odgovornog PpOsla redigovanja romana i ovih objašnjenja, Mislim da sam gs obavio 5% toliko pažnje i ljubavi prema piscima i nmutentičnom tekstu originala da nisam „ni ·jeđan' kvalitet oštetio. Roman ustvari autentičan i izlazi pređ čitaoca, AJ i Tragičan,

Ono što su stvaraoci ovog romana hteli đa ostvare nile bilo moguće, Oni su pogrešno TBčUmall. U trenutku kad su oni pisali »Tamnice«. više nije bilo Moapad pero, već puška. Smrt jednog od pisaca kazala im je Jasno na to. r OON

U tome i jeste tragedija ovog romana.

ERA, KUMA Bogdan CIPLIC