Књижевне новине

. |

;

Sabahadin Hodžić: Temza

Ni manje feritorijalne razdaljine od La Manša ni veće razlike u muentalitetu filozofa koji žive na njegovim suprotnim obalama.

Na kontinentu ljudi koji su u bavijenju filozofijom otkrili svoju životnu misiju, shvataju svoj zadatak veoma ozbiljno. Ako već ne smatraju da se bave naukom nad naukama ili da im pripada uzvišena dužnost da rešavaju najopštije i najteže probleme čoveka i vasicne oni sebi bar laskaju da od rezultata njihovog rada zavisi naučna muetodologija, norme , umetnosti i morala, pa čak i politička strategija i taktika. — Engleski filozof, naprotiv, ne oseća da takva teška odgovornost po-

čiva na njemu. On će se mirmo iščuđavati ako mu

govorite o praktičnom zna čaju svake teorije, i uopšte, o svojoj ulozi u društvu su~

_ diće skromnije nego neki | naš futbaler ili šahovski

__ majstor.

se istražuje da bi

j' | .

_ sledica

| }

_ Tentnije,

;

de maksimuma

_ opšte ireba

Da rešava probleme smisla života i ljudske egzistencije, čini mu se da je nemoćan. Sem toga, pitanje je da „li ti problemi uopšte postoje i da li imaju ikakvog smisla. Kakva vrsta iskustvenih „činjenica ftreba da se došlo

kakva vrsta

uopšte može treba da zado= koji kritički

do odgovora, odgovora se dati, ako on volji ljude misle.

Da izgrađuje naučnu meftologiju, čini mu se da nije

_ pozvan. Nije njegovo da na~

učnicima propisuje postula~

te i još manje da skuplja či-

pjenice i ispituje „praksu aučnog istraživanja. Nek sE o svojim metodama brinu oni koji se njima služe — Tj. sami specijalni naučnicl. Isto tako, ako filozof uda se zamara problemima melnosti i morala, onda je To u prvom redu zato da bi pokazao kako oni me spadaju u podTučje njegovog istraživanja. Ne postoje nikakve objektiv 206 norme etike i estetike. Ljudi sude o dobrom i lepom prema svojim osećanjima odobravanja i neodobravanja, dopadanja i nedopadanja. Ostaje jedino piTanje mofiva, okolnosti, poitd. naših moralnih i estetskih reakcija — ali to je pitanje činjenica i, prema fome, spada u Sšspeci-

jalne nauke (sociologiju).

Što se politike tiče, sve Šlo, po njegovom mišljenju, filozof može učinili, „jeste razjašnjavanje izvesnih poj-

| mova. Međutim, pošto se dr-

žavnici i političari o semanlici malo brinu u vatri borbe oko prealizovanja živoinih interesa svoje zemlje ili društvene grupe, treba se odreći sna staroga Platona da će istinski filozofi ikad imati značajnijeg uticaja na državne poslove.

·Prema tome, filozofi ne treba da se zanose da oni mogu menjati svet. Oni ga čak ne mogu ni objašnjavati — to je posao naučnika. Filozof nema posla s činjenicama objektivne stvarnoSti već sa jezikom i značehiima jezičkih simbola. On može doprineti da ljudi odbace neke besmislene probleme, da počnu da govore jasnije, preciznije, Rkohee kritičnije. Međutim, sa objekftivnim svetom

neposrednom ljudskom Praksom fo nema nikakvu nužnu vezu. PFilozofija je ipak pre svega jedna lepa zabava daha, jedna zanimljiva igra, koja je bez obziTa na rezultate u stanju da | apsorbuje judsji um i pruži prefinjeno intelektualno | zadOVOljenje. Naravno, iz ovakvog StaVa prema filozofiji rezultiTa, pre svega, jedna gotovo aristrokratska ležernost. Ni Tajčuveniji današnji filozofi u Engleskoj mnogo ne Ta” Se. Ne trude se da budu S"estrano obavešteni o liloM lji u drugim zemljama (ne veruju da od egzistencljalizma i sličnih pravaca mogu išta da nauče), uni najJmanje ib ne uznemirava Što prirodne i društvene naMke iako slabo poznaju, i U

švakom slučaju — malo pjiSU. Covek s dobrim maniri-

me se svakako neće otimati ·

o slavu. (Što se novca fice — fu iskušenje i ne postoji. Budući da nema državnih dolfacija, stručne filozofske stvari se štampaju bez honorara). Ako već piše, napisaće kratak članak od nekoliko strana, neće se ni na koga kritički osvrnufi, neće nikoga citirati, neće uzeti ni jedan primer iz na– uka već isključivo iz običnog života, i — o užasa neće biti nijedne fusnote.

Nije uvek tako bilo. Rasl i Uajthed su umeli da pišu debele knjige sa zamašnim | naučnim aparatom, mada je i njih kao i sve druge Engleze jedan gotovo urođeni smisao za humor u-– vek spasavao od one teške i dosadne učenosti nemačKog tipa.

Ovo što se dešava s mladom generacijom ni u kom slučaju nije izraz nekog opšteg revolta protiv tradicija. U filozofiji kao ı drugde, Engleza njihova meiscrpna ljubav prema tradicijama još uvek dovodi u paradoksalne situacije. (On je naprimer, »profesor duha i logike« (mina and logic) fako mu glasi njegova zva= nima akademska fitula ko zna iz kojeg vremena.. Međutim, on ne veruje u postojanje ma kakvog duha — pa ni svog sopstvenog. Duh, duša, Ja, i svi drugsi slični supstancijalni entiteti za njega su čist mit. Dalje, ako nije član asocijacije »Duh« (Mind), on je svakako učlanjen u Aristotelovskc filozofsko društvo. Međutim, ·filozofija koja se u ovom društvu neguje nema nikakve veze s Aristotelom. Zašto se ono ipak zove Ari-

stotelovsko a ne Beknovsko, Lokovsko ili Hjumovsko — to nikom nije jasno,

— Dalje, naš profesor Sva~– ke godine na ispitima zađaje svojim studentima niz pitanja iz metafizike — pošto je to još uvek jedan od glavnih predmeta na univerzitetu (pored logike, ieorije saznanja i istorije filozofije). Međutim, ni na pamet mu ne pada da metafiviku predaje — on je već ber dvadeset godina uverer da je ona savršeno besmislena. Isto tako mu ni na pamet ne pada da preduzme nešto da se ovaji po njeBovom mišljenju zastareli program izmeni).

Ustvari ovakav nonšalan= tan, zdravorazumski, esejistički način pisanja o. filozofiji ne samo da nije 1Zraz revolta proliv tradicije već je, naprotiv, upravo na jiiniji produženja jedne stare tradicije. I Lok i Ber&li i Hjum pisali su esejističhi, u literarno lepoj formi, a bez velike naučne i filozofske erudicije.

ma iradđdicionalna forma odlično pristaje uz jednu O~

vako nepratencioznu koncep~

ciju filozolije. Ona isto taizo odlično odgovara jednoj naciji koja se nikad nije odjkovala sposobnošću SagOrevanja na poslu. Jer nema spora, nikakav kult rada ne bi Engleze napravio vrednim. I kao što su izmislili pijenje čaja kao izgovor da svaka dva sata prekinu posao i jedan sat provedu u prijatnom, duhovitom čavrlianju, takq su valjda i esej Ootkfili kao idealnu formu

ilozofiranja, jer je darovifilozofiranja, J OpediS

fom čoveku tako neup vo lakše pisati. Ne mora se misliti na kutije 8 ceđuljicosma, ne moraju 5Ć OCA nn pameti stavovi razhj prethodnika, ne mora ii konsultovati specijalna na” učna literatura. Čovek može slobodho ići za spontanim i neprekinutim tokom svojina vlastitih misli ne vodeći računa o stanicama s kojih treba da pokupi putnike za svoj filozofski trolejbus.

Tome se svakako može prigovoriti da/ je bez izučavanja prethodnika teško iZ-

'Tbeći razna ponovna ·'otkri-

anja Arnerike. Međutim, SBvsd već jednom filozofija skine _S pijedestala nauke

čijih rešenja presudno OJ čitava ljudska 'kultura, ovaj prigovor gubi mno+

_Zlogu (i {idozofi

|__menjatfi svet?

Bo od svoje snage. Šio bi Se nekom zamerilo ako da samo jednu novu i svežu varijaciju na neku zaboravljenu filozofsku , temu kad se u muzici varijacije tretiraju kao originalno umetničko delo, i kad su gotovo Svi Šekspirovi komadi isto tako »samo« varijacije na stare i višestruko Uupotrebljavanje literarne teme?

Nije li od same teze važni-

ji način na koji je obra-

đena?

Očigledno s fakvim shvatanjima stil postaje izvanredno značajan faktor u oceni vrednosti nekog filozofskog dela. I činjenica je — svi istakmutiji „engleski filozofi pišu veoma lepo, šveže, koncizno, duhovito, i, iznad svega, jasno. To je upravo ono što danas ceo filozofski svet, uključujući i Francuze može od njih da nauči. Ta veština jasnog izlaganja misli nije postisnuta po cenu površnosfi, nego baš obratno, jednim suptilmim analitičkim postupkom. Pre svega, značenje svakog fermiha mora biti precizno određeno u datom kontekstu. (Ako u diskusiji fo sami ne učinite prva stvar koju će vas pitati biće — šta fačno podrazumevate pod terminima kao što. Su »duh«, »materija«, »razvoj«, »suština« itd. Gdegod je potrebno, engleski filozof će utvrditi izvesne distink= cije, a gdegod se naiđe na neki pojam čiji sadržaj se ne može proveriti na empiriski način, on će pokušati da ga· svede na termine koji su bliži našem neposrednom iskustvu. Naročitu pažnju on će posvetiti logičkoj koherentnosti svog rada. Englezi osećaju averziju prema formalnoj logici uopšte, 1 posebno prema simboličkoj logici, za koju mnogi misle da je pre štetna nego korisna. međutim, oni uvek vode računa o tome da zadovolje zahteve jedne nefoermalne i relativno Rkonkretne logike koju oni vole da zovu logikom „običnoš govora. Zato oni ne Mole skakutanjia s teme na temu, ivrđenja bez argumenafa i Još manje argumente Koji

stvar-· samo još dalje zapet= 1 liavaju, umesto da je raz.

iasne. Apstraktna, maglovita i difuzna mudrovanja tieško mogu proći na račun svoje moguće »dubine«.,

Naravno, sve ove “ute mentaliteta engleskog filozofa — njegova nominali-

stička okrenutost ražjašnjavanju termina umesio otKkrivanju zakona objektivnog sveta, njegova fradicionalna empiristička sklonost ka svođenju svega apstrakinog na iskustveno, mjegova analitičarska strast za raščlanjavanjem, za uftvrđivanjem što oštrijih distinkcija u svemu onom što na prvi pogled izgleda jedinstveno — imaju i svoje prednosti i.svoje Ozbiljne ograničenosti.

SKRIVENI BOG" – ESEJ 0 PASKALU

Nedavno je jedna knjiga, objavljena u čuvenoj ediciji Galimar, pobudila neobično veliko interesovanje u Prancuskoj. To interesovanje ne dolazi samo„zbog toga što se u njoj govori o Paskalu i Rasinu; postoji još jedan dublji razlog: Paskal se našao pod lupom progresivne kritike. ; ı

Knjiga se zove »Skriveni bog«, esej o tragičnoj viziji u »Mislima« Bleza Paskala i u Rasinovom pozorištu. Pisac je Lisijen Goldman, Je-

dan od retkih Francuza koji.

je uspeo da wvu fezu, potkrepljenu delimično metodom istoriskog materijalizma, odbrani još ranije na Sorboni. Cilj ovog velikog eseja jeste, prema Lisijen Goldman, da se objasni suština tragične vizije koja je zajednička u »Mislima« Paskala, dramama Rasina”1 u filozofiji Emanuela Kanta a koja se čak otkriva i u Gefeovom Maustu.

Ključ kojim se ulazi u slo-

ženo delo · Bleza Paskala pretstavlja pojam »skrivenog boga« ističe Goldman:

boga uvek prisutnog i uvek olisutnog. Takav bog je centar Paskalovog dela i Paskalove životne drame koju je Goldman prethodno istoriski objasnio. Još mladi Lukač, od koga je Goldman pozaimio svoju tragičnu koncepciju, pisao je 1908 godine

u svojoj »Metafizici ftrage-.,

djje«: »Tragedija je igra...

o prvima je donekle već bilo reči. I pored skromnih pretenzija — da se ostane samo u granicama razjašnjavanja našeg govora, domašaj ove filozotije ie znatno širi. I kao što ne treba verovali HEnglezu kad ga pitate o nekoj njegovoj knjizi pa vam kaže da je loša i da je ne vredi pročitati, tako mu ne treba uzeti za ozbiljno ni tvrđenje. da se on 1 njegovi zemljaci bave samo značenjima termina. Jer problematika značenja termina je široka koliko i ceo svet. Svaki filozofski problem se umesto u ontološkoj ili koncepfualističkoj, može izučavati i u svojoj semantičkoj dimenziji. Umesto da se pita »šta je suština razvoja« ili »šta je sadržaj pojma raZvoj«, semantičaru se više sviđa da pitanje postavi u izmenjenoj formi »šta je značenje fermina razvoj«. Sve što o tome kaže, može se ]ako preformulisafti u jezik suština i objektivno postojećih predmeta ili u jezik pojmovnih sadržaja, Taj metodski postupak ima tu dobru strariu što je za polaznu tačku uzeto nešto neposredno Dpoznato i pristupačno a ipak materijalno dato jezički znaci.

Dalje, svojim empirizmom engleski filozofi uspevaju da eliminišu svako prazno spekulativno raspredđanje misli, koje se nikakvim iskustvom ne može proveravati.

Najzad, analitički metod je najbolji instrument uočavanja razlika, koje, kad su neprimećene mogu da dovedu do konfuzije i nekoherentnošti u mišljenju.

S druge strane, ovakav filozofski stav je iako jednostran. Kolikogod semantički metod bio mogsuć kao postupak istraživanja, foliko je neprihvatljiv nominalizan Kao stav po home su sve spstrakcije samo reči-simbo.-

igra u kojoj je bog gledalac. On je samo posmatrač, i nikad se njegova reč ili njegovi gestovi ne mešaju sa rečima i gestovima „glumaca«. Zbog toga Goldman naziva Rasinove „tragedije »Dramama u kojima je bog gledaoc«. Tragičan čovek živi pod večitim pogledom jednog boga — posmatrača, jedinog apsoluta i jedine suštine, koja sve ostalo čini relativnim i akcidentalnim. Centralno pitanje tragične savesti je dakle, znati da li čovek na koga je pao pogled boga, može još uvek da živi. Jer živeti, to je živeti u svetu. Može li se opredeliti za boga a da se ne kaže »ne« svetu ili prihvatiti svet a da se ne kaže »ne« bogu? Opat, de Sen Siran, o kome Goldman takođe govori, opredelio se za ovakvo rešenje: Hrišćanin se treba da povuče iz sveta i da živi G usamljenosli. Ali, paskalovski paradoks ogleda se u tome što bi se htel!» ujedno da kaže i »da« i »ne«. Međutim, ovaj paradoks, nagoveštava i priprema teren dijalektičkoj misli. Zar nije Fridrih 'Kngels pisao da kazati samo »da, da«+ ili »ne, ne« ustvai je metafizika, dok je iedini način da se približi ljudskoj stvarmosti — reći ujedno »da i ne«, sjediniti krajnje suprotnosti. To je* učinio Paskal. Frema njegovom shvatanju treba živeti u sveiu »ali ne učeštvujući u nje-

li koji se r.e odnose ni na kalive opšte relacije objektivnog sveta. Mi ovde nesumnijvo imamo pređ sobom, je~

dan efikasan lek protiv spe-'

kutalivne metafizike, ali nije li doza koja nam se predlaže gotovo smrtonosna.

Drugo je pitanje kako je uopšte još, uvek moguć embpiaizam, pošto su razni racioonalisti ubedljivo pokazali da je čisto iskustvo bez logičkih elemenata i bez preihodno stečenog, više ili manje apstraktnog znanja čista fikcija. Kako je moguć» biti sledbenik Hjuma posle Kanta? Zar nije u psihologiji već poodavno utvrđeno da je svako opažanje istovremeno i interpretacija?

Najzad, metoda logičke analize, koju tako sjajno umeju da primenjuju svi engleski filozofi posle Mura i Rasla, kolikogod bila korisna kao instrumenat dokazivanja i opovrgavanja, toliko je i jalova bez svog suprotnog pola — sinteze. Bez konstruisanja novog, bez uočavanja veze i jedinstva u onom Što na prvi pogled izgleda različito, nema značajnih uopšta= vanja, nema pravog stvaralaštva. Analitički postupak olakšava otkrivanje skrivene strukture Jedne argumenta~– cije, pa samim tim i uočavanje nedostataka u predloženim rešeniima. Jednostramo primenjivan, on prirodno vodi skepsi i sklonosti ka elim:Wusanju mnosih problema kao besmislenih.

Karakterističan je tok vecine engleskih filozofskih diskusija. Referent vrlo često samo otvori problem i izjavi svoju nemoć da ga reši, što ostavlja lep utisak i izaziva sveopšte zadovoljstvo. Međutim, ako ie on smeo ili veoma neiskusan pa se odvažio da predloži neko pozitivno re šenje, svi diskutanti se obaraju na.njega i uzaludno je očekivati da će ga neko po-

DSS 358 Lapik: Ulaz u zamak

mu«. Ali, priznavajući isključivo apsolutne vrednosti, on še ipak rosvetio i »zemaljskim« stvarima. On studira matematiku, piše apologetiku, završava »Misli« u kojima se analiziraju odnosi između čoveka i sveta. Zbog ioga što jie bog skriven, ili tačnije rečeno zato što sVvoOju volju krije od čoveka, ljudi su primorani da odbacuju svet unutar samog sveta. Ali, Kao što čovek ne može da se zadovolji svetom on isto tako ne može ni da nađe potpuni oslonac u bogu. Jer, postoji uvek susret dve krajnosti: da bi došao do boga on mora da ga nađe, ali da bi ga našao on mora da ga, traži, a to je ono što je neostvarliivo u paskalovskoj viziji. U nemogućnosti ni da se odrekne traženja apsolutnog ni da. ga nađe u svetu, PaskaJov čovek stavlja sve na kocku: on se kladi u besmrtnost duše i egzistenciju božlu. Ovaj hazardni gest na1azı se u središtu misli, i sve njih objašnjava.

Tragičnn savest iščekuje sintezu ovih suproinosfli; o no što je uzbuđuje i stavlja u akciju jeste zahtev za fotalitetom. »Čovek ne manilestuje svoju veličinu, piše Goldman, kada se stavlja na samo jednu od krajnosti, već on nju ostvaruje onda kada dodiruje obe isfovremeno«. Međutim, to čovek ne može nikad da ostvari. Njegov boložaj je tragičan jer bi ireba-

držati. Kraj je, za naša shva= lanja, pomalo tužan. Relerent leži mrtav na poprištu borbe, njegova teza je poražena i nikakva druga nije stavljena njoj nasuprot. Nikakvih zaključaka nema, nikakvo jedinstveno gledište se nije »iskristalisalo« — Jjedriom reči fijasko. Međutim, za Engleza je najprirodnija stvar na svetu da sto ljudi i posle diskusije zadrži svojih sto mišljenja. Ako se može utvrditi da je jedna zabluda — ona za koju se bori» refeıent — srušena, to je lep rezultat, i tome se svi kao deca raduju. Što se ni do kakvog pozitivnog rešenja nije došlo — nije ni najmanje razlog za uznemiravanje. U duši, a pogotovo na rečima, engleski filozof je neosporni skeptik. On je ubeđen da je neverovanje ni u šta sasvim dobra alternativa za verovanje u neku problematičnu istinu.

Ovaj skepticizam kao stav delimično je iskren. Kome on više pristoji nego misliocima jedne već pomalo stare, umorne i veoma iskusne nacije. Međutim, delimično je cn i poza. Ako je filozofija, pre svega, Jedna lepa igra. samo čovek bez duha će se ponašati po šablonu. Na pravim ličnostima je da iznenade, da bace rukavicu svemu irivijalnom, da obore ustaljenje vrednosti.

Za ukus engleskog kuliur= nog čoveka jedan skeplicizam je Jedini mogiići stav — infleligentan, otmen i neozbiljan gotovo koliko i sam Život.

Mihailo Marković

lo da poseduje istovremeno cbe beskonačnosti, a primo= ran je da Živi u sredini u kojoj ne može da dohvati nijednu ni drugu. Kategorija totaliteta dominira fragičnom misli kao i samom dijalektičkom misli: nema sigurnih polaznih stanovišta hi problema definitivno rešenih. Proces saznanja je večila ali uzaludna oscilacija između delova i celine, vremena i večnosti. »Paškal je ismejavao sve one koji su verovali da drže u ruci »po= slednji elemenat inteligibilnog, aktom istine«. Tragična napetost je večito kretanje između dva suprotna pola, ali ovo kretanje ne ide nikad napred jer je večno. Paskalovska misao ne zna za vreme: ona je rigo-, rozno anliistoriska. Za Goldmana, Marks je onaj mislioc koji je umesto da stavlja hazardnj sve na boga ·~ posre: nika i na paradoksalnost hrišćanske religije, stavio sve na istorisku budućnost i na ljudsku zajednicu. Marksizam je, tako smaina Goldman, uslvari klacisizam koji ponovno uspostavlja „jedinslvo čoveka i svela. Zbog toga Marksov čovek progre-

dira u vremenu. Istina, kod

Paskala postoji jedna dijalektika, ali ona je sva usredsređena na sadašnjost. Tragična misao ne zna za buduć-

most. Nprotiv, za Marksa mi-

sli same poe sebi nisu nikad, istinite: one to postaju tek ı

umereni .

”UENTEIII

JAN L

M daleka, s one strane Atlantika stigao je letos glas da Je jedan od najvećih savremenih poliskih „pesnika Jan NLehom, (Lešek Serafinovič) izvršio poslednji obračun sa životom. Razdiran unutrašniom borbom 0prečnih osećanja, godinama daleko od svoje poljske sredine, on je u momentu nervnog Tasttojslva skočio s dvanaestog sprata jednog njujorškog oblakhodera.. Iznenadna smrt, u trenutku kada se očekivao njegov povratak w otadžbinu, duboko je potresla sve one koji su se bilo kada i bilo gde sreli s Lehonievim „Književnim stvaralaštvom.

Rođen i odrastao u Varšavi, Le honj je u njoi počeo i svoju književnu delatnost. Zajedno s Julijanom „Tuvimom, — nesumnjivo najvećim poljskim pesni kom prve polovine dvadesetog vek#, Lehoni je još kao mladić ušao u literarni Život. Tako veoma blizak romanfizmu, iako sam pomalo, „zakasneli ?Omantičar, on se naipre pojavio sa satirom »Žečpospolita Babinjska«, Posle toga obiavio je poečmu »Grimizna poema« i zbirku lirike »Brebrni i crni«. Kasni,e, za vreme rata, obiavio je u Ttuđini dve zbirke stihova »Lutnja ĐBekvarka« i »Arija sa Ssobnoš časovnika«.

Sva ta dela mogla bi se smestiti u jedan Kutak police u biblioteci. Ali MWoličina napisanih stihova. ne odlučuje o vrednosti pesnika. Odlučuiju Sami Stihovi, a u LehonjJevima se nailazi, po mišljenju poljske Mritike, ma najveća nadahnuća posle Miekijeviča.

Unutrašnji nemir, koji je poslednjih godina razdirao Lehonjevu dušu, odrazio se i u nijcgovim pesmama, koje su pune čežnje i tuge, pune mečega Što Se može jedino objasniti unutrašnjom raspetošću koja je rezultat uticaja sredine u kojoj Je Ziveo i čežnji za onom sredinom u kojoj ga mije bilo. Prva nije umirivala i upijala trepiaje nje-

PREVODU

EHONJ

gove duše i njegove lire, a drugu nije pozmavao, iako „ju Je možda, i nehotice u svojim delimi podržavao i iniuitivno shvatao. Time še jeđino može Oobjiasniti često Lehonjevo ćutanie, Jer, hako ističe kritika u savremenoi Poljskoj, Lehonju bi »lak še .bilo živeti i stvarati da Je ostao u oladžbini, da je prošao rat i okupaciju u svojo. rodno

Jan Lehonj

Varšavi, učestvovao, makar ! kao posmairač, u Varšanvskom ustanku i u svemu Šlo je posle došlo«.

Ako se ova, mom” *t poveže sa svim onim je Jan Lehonj ostvario u svojoj „nenadmasno. poeziji, onda biva jasno da njegovo delo pripada novoj Poljskoj, koja je pravilno ocenila njegov pesnički talent i iskreno ožalila njegovu Živolnu tragc• diju.

sto

M. D,

Herostrafes

Da li u Sofiji ili u Vašingtonu, Od starih piramida do bela Tobolska, Na hiljade vrsta prostrla nam se Poljska

Papagaj svih naroda —

s tmovim vencem,

Bogalj, kao beznogi bolnički vojnici Sto će sa večitom suzom iči po svetu, Izašla je Poljska iz oblasnog ureda I odbauljala na posao — u rudnik.

Devojka koja se ne seća saveta % Bespravni naslednik dečijih dobara

Svilac e svetlošću zasvetli u mrklu noć Siromah sa sećanjem na prošla bogatstva.

I danas mi Je, — u hladnom dahu jeseni, U šumu žutog lišća što spada s kestenja, Izgledala kao leš ispod svih mogila,

Sto čeka sudnji dan da

se otelotvori.

Srušite kralievske Lazenki u Varašavi, Hladmim prljačem bezdušno riveni mramor. Skršite u komađe gipsane figure

I plodnu Ceres utopite u bazenu

Vidiš li

ti stubove na bini

teatra

Što su mi potpuno zatvorili vidik?

Ja bi maređujem: udri u

te stubove!

Bij, dok ih ne izdrobiš da im se trag zatre.

Ako se negde pojavi na Starome Gradu Kilinjski i upre u vaš svoje oči,

Ubite ga, a leš odvucite

u stranu,

I o tome donesite radosnu vesi.

Ja meću ništa drugo samo neka mi plače Muzika jesenjih vetrova u strucima. Leti sunce neka se vidi u leplirima. S proleća da proleće, a ne Poljsku vidim.

Ne mogu da spavam nocu, danju se mučim Mislima što se u srcu sa sumnjama roje. Da vidim hteo bih kako se prošlost vraća Ili sve u prah ili Poljsku da probudim.

Preveo: M. DRAGOVIĆ

Paskal u svetlu naprednih francuskih estetičara

Paskal

u funkciji budućnosti, to će reći u susrelu društvene alkcije čovekove sa izvesnim objekftivnim: uslovima, prirodnim ili isloriskim. Marks Je jedino istinito prevazilaženje Bleza Paskala, kaže

·KNJIŽEVNE NOVINE

Goldman, ier on odbacuje hazardnu nadu tragičnog čo=-

veka u večnost i egzistenciju ·

i'anscedeninog božanstva u korist dijalekfičkog polbmanja istorije i čoveka. .

M. K.-