Књижевне новине
SUM JE RED
MA AFRIRU...
KONGRES CRNAČKIH UMETNIKA
AMAN
Glava žene (Belgiski Rongo)
U Parizu je nedavno završen prvi Kongres crnačkih pisaca i umetnika na kome je učestvovalo sedamdeset delegata iz Afrike, Amerike i sa Antila. Pretstavnici Južnoafričke Unije, zemlje rasne muižnje i segregacije, nisu mogli prisustvovati ovoj značajnoj manifestaciji crnač ke kuliure.
Sazvan kao skup na kome
će se manifestovati OSnOVne linije i težnje umetnosti i kulture cele jedne rase,
Kongres nije mogao a da se ne pretvori u žestoku osudu kolonijalizma, sa kojim se crnačka kultura — angažova na kao i svaka druga danas — mora sukobljavati na svakom. koraku svoga razvitka.
»Kongres crnačkih pisaca i umetnika smafira... da je preka neophodnošt da se
ponovo oltkrije istoriska isfina i da se ponovo vrati vred nost crnačkim kulturama, jer su neznanje i pogrešno ili tendenciozno pretstavljanje ie istine doprineli nastupamju Kkrize i unutar crnačke Rgulture i u njenim odnosima sa ljudskom kulturom uopšte« — to je opšta ocena koju je Kongres dao o stanju crnačke kulture u svojoj završnoj rezoluciji.
»Mi smatramo da je Dprocvat kulture Muslovljen nestankom sramota dvadesetog veka — kolonijalizma, nepravde i rasnog ugnjetavanja. Mi smatramo da svakom narodu treba da bude omogu čeno da se stvarno upozna 5a vrednostima svoje nacionalme kulture, istorije, jezika, književnosti, umetnosti itd, i da dobije nastavu i vaspita nje u okviru sopstvene kul. fure«, tako rezolucija vidi uslove razvoja, da bi najzad rekla jednu istinu koja ie toliko tipična za pokret crna ca za nezavisnost:
«Mi, crnački pisci i umetnici, proklamujemo svoje bratstvo prema svim drugim ljudima i očekujemo da i oni manifestuju prema na
'šim narođima isto bratstvo«.
Na Kongresu je odista 8rdačno pozdravljen telegram Saveza pisaca Jugoslavije, a prisustvovao mu je kao pozvani posmatrač Petar Guberina, profesor Univerziteta u Zagrebu. Kongres je saslušao poruku profesora Guberine o smislu estetičkih i etič kih normi u crnačkoj literaturi. Bio je to skup crnih ljudi, pesnika i slikara, sveštenika i profesora svih mogućih shvatanja — koji su došli da ponovo, ovoga puta zajedno, ispitaju ono čemu su ih po školama bili naučili kao istini, Istine su stavljene na isšpit pred regrutskom komisijom — i oglašene su nesposobnim, · 7 - Kada su belci stvorili bogo rođicu, blagu i bezgrešnu, ona je bila bela. A možda je
prvi strah belcima u Africi
zadala crna bogorodica crnaca hrišćana. Postavši crna da bi bila prihvatljiva na jednom drugom kontinentu, na
kome, kako je rekao jedan.
crnački pesnik, zemlja vodi ljubav sa suncem, možda, prestala da bude bla-
aikod nas je GCrmo. — strah, žalost i, na kraju, smrt.
6
ona. je,,
U Africi je prva vizija, mati, crna,
Zato su stručnjaci, ispituju Ći umetnost ovoga kontinenta, zapanjeni pročitali stihove: »Tvoje telo je crna medovina Zbog koga peva čežnja«,
»U senci tvoje kose bljesnu će moja strepnja«. U njima je crno — lepota, ljubav, život, a senka obasjava kao sunce. Ali je u njima takođe belo ravno tuzi i očaju.
Dve istine susrele su se još pre nekoliko stotina godina. Vatrom oružja. bela je ućutkala crnu i počela je prodavati na svetskim tržištima zajedno sa njenim nosiocima. U naše dane, crna istina traži izlaz u svet, sađa bez Uuzdržljivosti i krotkosti.
U Parizu i — zar je to slučajno? — u jednom amfitea– tru Sorbone, crnački umetnici ovoga Hata su zajednički potvrdili mišljenja svakoga pojedinca među njima: crna istina ima svoje mesto pod suncem, uporedo s drugima. Da bi se izrazila kao umetnost, ona je ovde probila kao društvena istina, kao politika ako hoćete,
Eme Sezer je crnac sa Antila, već deset godina narodni poslanik i počasni gradonačelnik Martinika. Za crnce, on je oličenje njihovih težnji, To je zato što je on njihov pesnik, jedan od značajnih pesnika francuskog jezika. On je ovako počeo razgovor:
— Svoju najbolju knjigu napisao sam kod vas u Sibeniku. Preko puta je ostrvce Martinska. I moj Martinik duguje ime svetom Martinu.
Razgovor je tekao u malom kafeu »Sorbona«, u kome su studenti žagorili i u kome su crnački gosti široko pozdrav ljali Sezera.
— U posmatranju folklora,
'crnački intelektualci, mislim,
idu u dve krajnosti. Jedni ga fetišizuju, ne videći đa je on ponekad nikao u uslovima koji su danas neprihvatljivi: omačka muzika u Americi
jeste crmačka, ali je ona od-”
raz ropstva. Drugi ne vide đa bi potpuno negiranje folklora bilo samoubistvo naše umetnosti. Crnačka umetnost razvijaće se, dakle, kao sinteza stare, trađicionalne al-– ričke umetnosti, onoga što, je u folkloru ođraz narodnoga genija i elemenata savremene kulture, ako hoćete evropske. · Ali pojedinac ne može već danas reći šta će se tačno sutra zbiti.
— Kolonijalizacija je uništila vekovima staru afričku kulturu, ali nije želela i nije mogla da je zameni novom. Zar je slučajno da u Africi gotovo nema, naprimer, tehničke nastave za crnce, da kolonijalisti čak nis su dopustili nastanak crnnčke buržoazije, Za razvoj slo-
' bodne crnačke kulture po-
staje neophođan ušlov da se likvidira kolonijalizam i TOde nezavisne alričke države. _— Zato je savremena Crnačka umetnost . aktivna i traži svoj sadržaj u borbi za mezavisnost... ! 7
KNJIŽEVNE NOVINE
Šeik Anta Diop je iz Senegala i studirao je u Pirancuskoj. Njegova knjiga »Crnačke nacije i kultura« postavlja sebi jasan cilj: afirmisati kulturu crnih naroda i osvetliti njene istoriske korene. Autor je na svedočanstvimn tadašnjih grčkih istoričara i evropskih naučnika postavio teoriju da je stara egipatska civilizaciila po 5VOme karakteru crnačka. Para ?Telnom analizom jezika, om pokazuje zaiedničke crte sta~
rog eg{ipatskog i savremenih .
jezika crnog kontinenta.
'U razgovoru, on objašnjava svoja gledišta ubedijivo, služeći se argumentima savremene nauke:
— Umetnost je funkcija društva, Zato danas crnačka umetnost, uslovljena težnjom naroda za oslobođenje, nosi
jasno izražem baš fakav pe=·
čat.
— Umetnost Afrike samo je projekcija duboke osećaj“ nosti crnih naroda.
— Na istoriskom #lanu, problem „crnačke antike u suštini je rešen afirmisanjem jedne stare kulture. Potrebno je nastaviti istraživanja.
— Na lingvističkom planu, postoje izvesni problemi: u Africi se danas govori nekoliko stotina jezika, naprimer. Ali istovremeno postoji i nekoliko njihovih grupa. Zato je potrebno podići izvesne nacionalne jezike — suprotno od onoga što je u Evropi usađeno kao opšte mišljenje oni su veoma bogati — na nivo savremene stvarnosti. Tehničke termine mogućno je u njih uvesti, kao što je fo bio slučaj i sa mnogim evropskim jezicima.
(Diop je u svojoj knjizi preveo matematičku, fizičku i hemisku ferminologiju na jezik valaf i time pokazao da je fo mogućno. Tamo 56 mogu sresti izrazi toga jezika i za takve pojmove kao što su: asimptota, vektor, potencijal, magnetsko polje, rađioaktivnost, izomorfizam, radar itd.)
Na kraju razgovora, dvojici crnačkih intelektualaca postavljeno je pitanje šta misle o mogućnostima saradnje između crnaca i belaca i njihovih kultura.
Sezer: »I pored suproinmosti koja je stvorila Rkolonijalizam, dve rase ne mogu se odvojiti kineskim zidom. Ako se tako može reći, oblici saradnje danas su — patološki. Ali mi zamišljamo i onu drugu saradnju, između slobodnih ljudi i nacija...«
Diop: »Afinitet između dve ju kultura isti je kao i između svih drugih ljudskih kultura, jer, kađa ovako raz govaramo, ne možemo zaboraviti na Aziju... Sve su to delovi jedinstvene kulture
Gralika
Za beogradsku publiku nije prvi put da se susreće sa radovima Ankice Oprešnik, slikara i grafičara iz Novog Sada. Ranije, doduše, to nije bilo prilikom samostalnih izložbi, kao što je ova poslednja u Grafičkom kolektivu, nego su njeni listovi na zajedničkim izložbama grafike, naročito tokom poslednje tri godine,.nosili u sebi dovoljno individualnih odlika da ih je posetilac pamtio i lako odva– jao od drugih. |
· Ankica Oprešnik je izgradila svoj izražajni jezik, koii sprovodi dosledno, tako da se sa razlogom može reći da ona danas poseduje svoj lični'stil. Taj stil je u biti linearan i jednostavan, plošan i pomalo dekorativan. Kroz njern provejava mirnoća, makoliko on mestimično ulazio u čipkastu materiju, a forme su mu podređene jednom jasnom osećanju ritma
!
O ALBER KAMI:
ASVIM je mogućno odvojii literaturu pristajanja, koja se, u glavnim, linija-
mienom klasike, od literature razdora Koja počinje ·s modernim vremenom, U tom slučaju uočiće se ofsustvo romana u Drvom razdoblju. Pa i kad postoji, osim reikih izuzetaka, on se ne odnosi na istoyiju nego ma fantaziju (pThćagčne et CharicIće«, ili »Astrće«). To su pripovelke a ne romani. U drugom razdobiju, naprofiv, razvija se odista romaneski . žanr koji nije prestao da se obogaćuje i širi do naših dana, u isto vreme kad i pokret, krifički i revolucionarni. Roman se rađa u isto isto vreme kad i dub revolta i preistavlja, na estetskom planu, istu ambiciju,
»Lažna, istorija napisana u Dprozi« kaže Litre o romanu. Da li ie samo to? Jedan katolički kritičar (Stanislas Fime) pisao je medđutim: »Umetlnost, ma kakav bio njen cilj, pravi uvek grešnu konkurenciju bogu«, Tačnije je, ustvari, govoriti kad je reč o romanu o konkurenciji s bogom negp o konkurewciji s. građanskom državom. Tibođe je izrazio slič nu ideju, kad je rekao o Balzaku: »L ju dska komedija je imitaocija boga oca«. Napor velike literature izgleda đa je usmeren u pravcu stvaranja zatvorenog sveta ili završenih lipova, Zapad se ne ograničava,
svoj svakodnevni život. Njemu se nude bez prestanka velike slike koje ga grozničavo obuzimaju, i on se baca u njihovo traženje. ~
Po svemu sudeći, pisati ili čitati jedan roman čudan je posao. U građenju jedne jislorije pomoću novog rasporeda istinskih fakata, nema ničega neizbežnog, ni nužnog. Čak i kad bi vulgarno objašnjenje pomoću zadovoljstva stvaraoca, i čitaoca, bilo tačno, trebalo bi se zapitati koje potrebe većina ljuđi imaju istinsko zadovoljstvo i interes prema lažnim istorijama. Revolucionarna kritika, osuđuje čist roman kao bekstvo dđokone muašle. Svakodnevni jezik, sa svoje strane, naziva »romanom« lažne priče nespreinih novinara. Uopšte uzev, oduvek se smatralo da, se ono Što je romaneskno odvaja od života i da, ga ulepšava i istovremeno izneverava. Naijprostiji i najopštiji način da ssecispita romaneskna ekspresija sastoji se, dakle, u tome da se u njoj vidi jedno ispunjenje bekstva. Zajednički smisao pronalazi revolucionarna kritika.
Ali od čega ireba pobeći pomoću romana? Od uništavajuće stvarnosii? Srećni ljudi takođe čitaju romane, a, izvesno je da kra.mja painja uskraćuje zadovoljstvo čitanja. 5 druge strane, romaneskni svet ima izvesno, manje težine i prisutnosti od ovog drugog svefa u kome nas bića od krvi i mesa, opsedaju bez predaha. Po kojoj misteriji nam, međutim, Adolf izgleda bliži od Benžamena MKonstana, grof Moska, od naših profesionalnih moralista? Balzak je jednom završio jedan dug razgovor o politici i sudbini sveta, rekavši: «A sad pređimo ma ozbiljne stvari«, misleć n, svoje romane, Nesumnjivu ozbiljnost sveta, iz romana, našu upornost da, ga uzimano ozbiljno, bezbrojne mitove koje nam nudi već dva
ma, poklapa sa prošlim vekovima i vre=
s: ; a ta, ici svojoj sopstvenoj u svojim velikim kreacijama, da obeleži samo · URDAUICEZU JOJ: j
veka genije romaneskni, ukus bekstva nije dovoljan da objasni, Izvesno, tivnost pretpostavlja jednu Yrstu odbijanja stvarnog. Ali to odbijanje nije Drosto bek= stvo. Može li se u tome videti pokušaj po” vlačenja nežne duše koja se, prema Hegelu, stvara sama sobom, u svom razočarenju; lažni svet u kome jedino vlada moral, Vaspitni roman je, međufim, još dosta daleko od velike literature: majbolji od ružičastih romana, »Pavle i Virginija«, đelo koje stvarno rastužuje, ne nudi ništa za utehu,
'Koniradđikcija je u ovome: čovek odbija svet takav kakav je, bez pristajanja da #8 napus{i, Ustvari, ljudi se drže sveta i, u 5VOjoj ogromnoj većini, ne žele da ga napuste. Daleko od toga da žele zauvek da ga zaborave, oni naprotiv pate zbog toga šio ne mogu da ga poseduju dovolino, čudni građani 5Veotadžbini. Osim u munjevitim trenucima punoće, cela realnost je za njih nedovršena. Njihovi akti
im izmiču u druge akte, ponovo 5CČ vraćaju da ih procenjuju u neočekivanom vidu, beže kao voda od Tantala ka ušću još nepoznafom. Upoznati ušće, zagospodariti tokom reke, šče pati napokon Život kao sudbinu, evo njihove prave nosfaigije. Ali ta vizija, koja ih, u najmanju ruku u njihovoad svesti, smiruje se sAmim sobom, može Se pojavili, ako Se uopšte pojavi, samo u khratkotrajnom trenutku koji je smrt: sve se tu svršava. Da bi se postojalo, jednom, na svetu, treba zauvek ne biti.
Ovde se rađa oma nesrećna zavist koju ljudi gaje u odnosu nk Život drugih. Posmatrajući njihove egzistencije spolja, pripisuju im čvrstinu i jedinstvo koje one ne mogu imati, u stvarnosti, ali koje izgledaju evidenine posmatraču. Samo se vidi linija slemena ovih život4, bez poznavanja detalja kojih ih nagriza. Mi pravimo onda umetnost na ovim egzistencijama. Na, elementarni način mi ih romansiramo. Svak, u svom smislu, pokušava da mapravi od svog Života umetničko delo. Želimo da ljubav traje a znamo da ne traje: kad bi, nekim čudom, trajalo za vreme celog jednog života — opet i bila, mnedovršena. Možda ćemo, u ovoj nezajažljivoj potrebi da se traje, razumeti bolje zemaljsku patnju jer je znamo kao večnu, Izgleda da su velike duše, ponekad, manje apiašeme bolom nego ČInjenicom da on ne traje, U nedostaiku jedne trajne sreće, duga patnja, čini suđbinu, Ali ne. I naša grozna, mučenja prestaće jednog dana. Jednog jutra, posle toliko očajanja, nezadrživa želja da se živi objaviće nam da je sve svršeno, da painja nema više smisla od sreče.
romaneskna ak-
u tome što
Tukus za posedovanjem 5a7mo je druga forma želje za trajanje; on izaziva nemoćnu DOmamu ljubavi, Nijedno biće, čak i najvoljenije i koje nam še sasvim đaje, nije nikada, u · našem poseđu, Na surovoj zemlji na kojoj ljubavnici umiru pokatkad odeljeni a rađaju
se uvek odvojeni, totalno posedovanje jednog
zajednica u toku celog života bića, apsolutna ORNDR BORMAAU.
jedan je nemogući zahtev. pogledu, ukus za posedovanjem je. nezajažljiv da bi mogao da nadživi i samu ljubav. Moleti. = to znači sterilizovati voljenog. Stidna patnja lia bavnika, ubuduće usamljenog, ne Sastoji se
toliko u tome što neće biti više voljen nego zna đa pariner niože i mora još voleti. U krajnjoj liniji, čovek proždiran bezumnom željom da traje i da poseduje, želi bićima koja je voleo sterilnost ili smrt, U to me je pravi revolt. Oni koji njsu želeli, najmanje djednom u životu, apsolutnu čednost bića i sveta, drhteći od nostalgije i nemoći pred svojim nemogućnostima, oni koji 5U, značj, neprestano vraćani svojoj nostalgiji za apsolutnim i nisu Se ubili n pokušajima da vole u polugordđosti, — ti i takvi ne mogu razumeti stvarnost revolta i njegovu žeđ za uništenjem. Ali se bića uvek zaboravljaju i mi ih zaboravliamo takođe; ona Su bez čvrstih oblika. Život je s te tačke gledišta bez stila, On je samo kretanje koje juri 74 svojom T{or= mom a da je nikad ne nađe. Covek, tako raz“ bijen, traži uzalud tu form hoja bi mu dala, granice u kojima. bi bio krajj. Kad bi jedna jedina stvar imala formu na OVONmie svetu on bi bio umiren.
ad, bića koje se, počev od jed nivoa svesti, ne iscrplju,e u iraženju formula ili stavova koji bi dali njegovoj egzistenciji jedinstvo koje joj nedostaje, Istaći se ili đelati. bio dendi ili revolu'ionar, sve to zahieva jedipstvo da bi bio, i da bi postojao na OVOme svetu. Kao u ovim patetičnim i jadnim vezama koje se preZžiVljuju katkađ dugo — pošto jedan” od parinera pokušava da nađe reč, gest ili situaciju koji bi učinili ođ njegove avanture završenu istoriju, i to formulisane u pravom ionu svaki sebi stvara ili sebi pređ]iaže reć o, ZaVT” šetku. Nije dovolino živeli. potrebna je sud-
bina, i to bez čekanja smrfi. Znači, dakie, da, je umesno reći đa čovek ima ideju O jednom
boljem svetu no Što je ovaj. Ali bolji ne znači isto što i različit. bolji znači izjednačen. Ova groznica koja izaziva gpađehje nad jednim razbijenim svetom, groznica je jedinstva, Ona ne izbija u jednom osrednjem bek~= stvu, već u obliku najupornijeg Zahieva. Re“
On nije, najz nog elemeniayrnog
čovečanstva. Samo, to moram istovremeno reći, ja sam pro tivnik nekakvog »umiverzalizma+, pošto se on uvek zasniva na nepriznavanju i ne> giranju jednoga dela celine. Bogatstvo opšte: uštvari sačinjavaju bogatstva pojedinačnog...« i
Vekovima, svet še pomalo dosađivao slušajući monolog belih, rekli su crnoi na OVOme svom Kongresu u Parizu. Neki drugi uspeli su da progovore u međuvremenu, sada je red na Afriku...
Zaključujući svoju reč na Kongresu, Žak Rabamanandžara, Mađagaskarac koji je celu jednu deceniju proveo na robiji zbog svojih shvata= nja, rekao je:
»Kongres?... On će sakupiti i odabrati materijal za kulturni dijalog. Za Madagaskarce, neumorno produbljavanje »PFihavanane« prirodno vodi idealu koji nas ovde nadahnjuje: »Fihavana-– na« je, u neku ruku, obaveza svakog čoveka da svog suseda smatra bratom. Reč znači: »pariner za izmenu poklona i misli«. Nije li to smisao kulture kada je ona slobođan dijalog? Ako je tako, gospođe i gospodo, pričajmo!« Zoran Žujović
i fihog unutrašnjeg reda. Kao u nekoj porodici, u kojoj domaća tradicija primo=> ravna čeljad da svoja subjektivna raspoloženja održi u izvesnoj harmoniji sa okolinom, tako i listovi Ankice Oprešnik deluju dosta uzdr= žano i uredno. Mada su oni duboko prožeti subjektivnim raspoloženjem, ili još tačnije: psihološkim sadržajem. Otuda se linorezi Ankice Oprešnik mogu kvalifikovati kao ekspresionistički, bez bojazni da će im pod takvom definicijom nedostajati substrakt strasti i unutrašnjeg odnosa prema stvarima. Jer čovek je kao biljka. On može živeti na suncu i vazduhu, vidljiv biti sa svih strana, a da, opet, sa objektivnim svetom i stvarima bude jedino u konktaktu preko pod=zemnih žila i žilica, preko nevidljivih struja davanja i primanja, preko sila privlač-
· Za opšteljudsko
sporazu
(Nastavak 58 prve strane)
računa ne samo o grčko-latinskim tradđicijama već i Og nesumnjivim i ogromnim vrednostima i doprinosima drugih kultura kao što su indijska, Kineska, arapska itd. Da bi se shvatila istorija ljudskog duha mora sc sVe uzeti u obzir... To je van diskusije... Sve evropske stare istorije, sve su — šablon... One su bazirane isključivo na zastarelim shvatanjima. da je Evropa bila duhovni i kulturni centar sveta, i čovek koji je naučia da svet posmatra kroz njih, zabanji se kad sazna da ... Ustvari ne zna mnogo aka zna samo fu i takvu istoriju evropske kulture i evropskog duha...
...Ja mogu da konstatujem da postoje, da se javlja« ju mladi ljudi u Evropi i van Evrope koji su nosioci novih shvatanja, čije je obra zovanje zaista univerzalno, koji su u svojim shvatanjima i u svom radu potpuna izjednačili i upili u sebe sve ono što nam je stari svet od Kine do Rima ostavio u nasleđe. Na takvim ljudima je budućnost, jer mođeran
\nkice Oprešnik
nosti i odbijanja. To je suština ekspresionizma i zavisiće samo od umetinika kakav će on biti u tom svom podzemnom odnosu prema figurativnim elementima, kakve će vrste biti njepovo psihološko tumačenje, te da ovaj široki pojam dobije konkretni šadržaj. U principu, tu ništa ne. smeta što je umetnik po svojoj prirodi iih, uzdržam i uredan, kao što je slučaj kod Ankice Oprešnik. Važan je taj unutrašnji odnos prema objektivnom svetu, umesto vizuelnog utiska. U njemu se nalazi tkivo samoga dela, njegov motiv i sadržaj. Ono što čini poeziju Oprešnikinih grafika Je taj sažaljivi odnos prema njihovom glavnom predmetu, prema ženi i njenim iluzijama, od koje ona stvara neku vrstu šimbola i spomenika.
Aleksa Čelebonović
čovek ne može biti više isključiv, ne može biti moderan ako je njegovo obrazovanje išlo samo u jednom pravcu, ako je bazirano samo na grčko-laiinskom duhu, ili samo na arapskom, itd. On mora da bude u stalnom kontaktu i sa drugim vanevropskim kulturama. Takvi ljudi će najviše doprineti opšteljudskom sporazumeva– nju, oni će biti spona između svetova...
— Da li biste hteli đa kažete o čemu ste Vi ove godine govorili.
— Pošto je bilo reči o tradicijama i o mođemom, govdG rilo se i o Renesansi, Nasuprot koncepcijama mprofesora MBajea, poznatog Trancuskog istoričara, a i nekih drugih, koji su pojmu Renesanse davali jedno od vrlo uskog značenja, pretstavliajući Renesanšu kao isključivu stvar italijanske i Francuske kulture, diskusija je otkrila i konstatovala da Renesansa: ni u kom slučaju tg ne može da buđe, da ona obuhvata gotovo celu BEvropu, pa i neke vanevropsks međditernaske zemlje. i da Renesansa nije bila karakteristična samo za Evropu, jer su se &lični preporodđi, preRkretnice nalazili i u ostalim kulturama. U takvoj situaciji meni je bilo stalo do toga da insistiram da se prvi počeci evropske Renesanse, sudeći bar po našim Freskama, suđeći po Dalmaciji, mogu potražiti i kod nas na Balkanu, što nije čudno kađ se zna da smo uvek bili na putu između Grčke i Rima i da je samo dolazak '"uraka poremetio taj razvoj.
— Kakav je odjek imala vaša intervencija?
— Ja sam fu tezu imeo, naravno u jednoj drugoj varijanti, i prošle godine i mislim da je to neke prilično zbunile, Kao argument ja sam ovoga puta naveo činjenicu da je Kli For, jedan od najvećih svetskih autoriteta, u svojoj istoriji umetnosti, u poglavlju »Renesansa« nak
nadno uneo, u svom drugom ·
ispravljenom izdanju, upravg jednu našu Fresku iz Sopo-
.Ććana. Mislim da to nije ni-
malo slučajno što je jedan takav autoritet kakav je bio For, svoje izlaganje o Rene sansi počeo baš s našim Freskama... ...Za mene su bili interesantni stavovi nekih evrop
\
formiranja
skih krugova, rekao bih aka– demskih krugova, koji kao da su pomaio zaplašeni buđenjem i stupanjem u savVremenu istoriju starihH kultura i novih naroda. Čak su pale i takve reči..... da pred tim »haosom« njih hvata VIfoglavica i da to osećaju kao jedan ozbiljan potres, kao pad kulture, kao mogućnosti da ti mnogobrojni jezici razbiju, jednog dana, sadašnje jedinstvo civilizacije i kultuYe:segiar ...Jedan ođ njih je citirao brošuru jeđnog poznatog ling viste koji je insistirao na jed noj pomalo apsurdnoj činjenici a to je — »opasnost« od movih država u Evropi posle Prvog svetskog rata... Učinilo mi se korisnim da protestujem kod toga, izjavljujući da čoveka može da hvata vrtoglavica pred buđenjem tih novih narođa, ali da je to vrtoglavica pred jednim neizmernim bogatstvom, i da niko nema pravo da u ime jedne usko shvaćene kulture zabrani dru gim narodima da ostanu gluvonemi, da bi manjina drugih mogla da uživa u svojoj neprikosnovenoj grčko-latin skoj tradiciji...
... Ovde moram da iznesem jednu inpresiju koju nosim sa ovih sastanaka, Oseća se jasno da u Evropi počinju da shvataju, jedmi se, istina, još uvek toga plaše, a drugi pokušavaju da to shvate, da evropska kultura više ne može imati nikakav privilegovan položaj. Ono što je majbolje i najmačainije u evropskom duhu upravo mora da se pomiri s tim da položaj evropske kulture, ev ropskih kulturnih iradicija, ne može više da bude. dominantan. MBvropa je izmislila unjiverzalnost, ali ona sad tu univerzalnost treba unjverzalno da primeni...
... Moramo se sve više i sve brže oslobađati sheme Grčka – Rim – -Hrišćamstvo. To nije centar oko koga še okreće sveti, to je samo jedan od centara...
— Da li biste mogli da naveđete nekoliko naročito zna čajnih imena iz tih ženevskih razgovora?
-- Bilo je zaista vrlo interesantnih figura, Najpre ću pomenuti mladog Avganistan ca Bamota. To je jedan novi tip mladog čoveka, tip koji sam već spomenuo. To je čo„ vek. tridesetih godina koji je u isbi mah vrlo savremen
mevoanje
T.vropejac iı u islo vreme tipičan protslavnik arapskog sveta koji paralelno citira Koran, arapske mislioce, grč ku klasiku i Sekspira.
-..I dalje: Etiambl, o ko me, sam već govorio koji jg Tivropejac, ali koji je vrlo široko obavešten i o drugim vanevropskim Nulturama. ko ii se lako kreće u tim raznolikim oblastima. Vrlo zanimljivo istupanje imao je i poljski književnik Ivackijević, pomenuću takođe i ženevV skog profesora Viktora Martena, francuskog književnika Genom (medoji su sa mnogo smelosti doprineli da izvesne ne samo religiozne već i klerikalne teze budu bačene u pozadinu i da jedma laička humanistička misao izbije U prvi plan ovih razgovora, Jer na jednoj ovako slobodnoj tribini mogli su se čuti razni glasovi, na prema fomga i konzervativni, šlo je neizbežno. i trebalo je dosta veštine da im se u isto vreme da pravo da govore i da se postave — na svoje pravo mesto... pozadi...
— Kakav je vaš opšti utisak? — Uglavnom ovakav: te me se menjaju. svaka godina donese po nešto novo, ali je jedna tema za sve četiri ovg godine ustvari bila. ako n na dnevnom redu, a ono bat — u atmosferi ovih razgovo“ ra. To je stalno traženje sporazuma, stalno traženje jeđin stva u toj sve većoj raznolikosti koja se manifestuje i time što do reči dolaze raZnolike kulturne celine i razni narodi. Tako se đešava dati iavni razgovori, uvek, na neki način prošire i prodube temu, i tada se redovno začu ju glasovi u kojima se jasno manifestuje ta zabrinutost pred nasušnim potrebama i nemirima: našeg vremena ..•
... Moram reći da se ovo” pa puta mnogo očekivalo od kineskog filozofa PFung Ju Lana. On je pretsednik kine« skog filozofskog društva i tre balo je da govori o staroj kineskoj kulturi. Nažalost, umesto iscrpnog' izlaganja O toj toliko privlačnoj temi mi smo čuli samo jedno ne mno go vešto propagandno predavanje. Tako nam je zaista bilo uskraćeno jedno veliko očekivanje, izostala je disku sija o odnosima evropske 1 kineske kulture koja bi svakako bila veoma korisna neophodna „..
i A. D.