Књижевне новине
1
RITIKA
Srpski pesnici
izmedju dva rata
Svaka nova antologija izaziva mmogostruki interes Ol»>jektivne i subjektivne prirode, Naročito je io slučaj s antol!ogijom Borislava Mihajlovića, koja se odnosi na burno i, u literaturmom bpogledu, još neispitano razdoblje. Mihajlović je sastavio antologiju »Srpskih pesnika između dva rata«, od Kojih su mnogi Živi i danas alttivmo rade na književnom stvaralaštvu, što knjigu čini još zanimljivijom. Sastavljačev posao mije bio ni malo lak, osobito kad se ima u vidu pionirski karakter njegovog rada. Neodređenost vremenske distance — daleko i bli sko u isto vreme — učinila je da je Borislav Mihajlović &tvorio knjigu koja mije jedinstvena ni po težini poetskih tekstova, ni po idejmoj koncepciji odabranih pesnika. - a
Antalogija je, sama po sebi, veštačka tvorevina, i kao takva lako podložna mnogim zamerkama, U- tom smislu iz gledala bi nepravedna bilo kakva zamerka sasftavljaču, fim pre što je antologičarski rad subjektivno odabiranje, ma koje svako ima pravo. Ali, .s druge strane, takvim se izborom vrši izvesna klasifikacija pesničkih vrednosti, što, svakako, izaziva želju i potrebu za objektivnim, ili objektivnijim reagova-– njem. Ova knjiga io zaslužuje već i zbog napomena koje je autor u svome predBoVoOru istakao. Po njegovim rečima, antologija je izbor tekstova »koji najbolje i najpoipunije kazuju osnovmu povuku jednog pesnika«. "Time je Mihajlović postavio pređ sebe zadatak koji je vrlo širok i neodređem. „Najbolje poruke pesnika su pesme od najveće vrednosti, ali sastav ljač ne sastavlja antologiju pesama nego pesnika, i na taj način dolazi pomalo u kontradikciju sa samim sobom i osnovnim postulatima umetničkih merila.
Tražeći najmarkantnije i najizrazitije poetske ličnosti između dva rata, „Borislav Mihajlović je pokušao da prikaže almosferu književnih- previranja Toga razdoblja. Izbor pesnika je razno” vrstam i nekiput vrlo smeo. 'U antologiju su ušli i književnici kojima suštinu njihovog stvaralaštva čini proza (Andrić, Crnjanski), ili pe snici koji su mapisali samo nekoliko pesama (Mladen Le &kovac). Takvim načinom o· dabiranja autor je prešao preko ustaljenih šablona anfologiskog sastavljanja i to je jedna od vrlina ove knjige. Međutim, ako se traži otkrivanje adekvatnih pesnmičkih ličnosti jednog doba kao takvih, onda je, svakako, bilo još pesnika koje je trebalo uneti u antologiju (Jovan Popović, naprime?).
Taj raskorak između sastavljačeve težnje da bude što širi i objektivniji i prilične uskosti postignutog rezultata, usledilo je zbog stro gosti kriterijuma koji je Mihajlović primenio prilikom izbora pesama. Tu mu treba odati priznanje, pošto je očigledno da se trudio · da prikaže čitaocu samo ono ŠlLo je umetnički najbolje. Mihaj lović je načinio lep izbo” većina izabranih pesama svo jim vrednostima „opravdava prijem u jednu takvu Kknjigu, no drugo je pitanje da
li pojedini pesnici nisu dobili suviše mesta (Desanka Maksimović, Desimir Blagojević, 'Podor Manojlović) ili da li nemaju boljih i autentičnijih pesama (Crnjanski, Vasiljev, Drainac). s
Tužna je sudbina svake an ftologije da se uvek može staviti primedba izboru pojedinih pesama. U ovom slučaju najvažnije je koliki je broj pesama od koga pesnika trebalo odabrati. Čini mi se da je Mihajlović odabirao, često, više pesama nego što je odgovaralo intencijama njegovog predgovora, i više nego šlo je smelo biti u jednoj knjizi koja ima za cilj da iznese prevashodnu pesničku reč. Desilo se da je takvim izborom. sastavljač učinio nepravdu nekini pesnicima (Vinaver, Rastko Petrović, itd.).
Za svaku je pohvalu što'je Mihajlović izabrao samo one pesnike koji su se formirali između dva rala i bili, po svome duhu, autentični pret stavnici toga vremena. Tako je ma supflilan način uspeo da razgraniči idejnu i poetsku almosferu jednog lıaz– doblja. Njegova antologija će nesumnjivo, pomoći čitaocu da dobije jasniji uvid u ono što se između dva rata ·dešavalo u srpskoj poeziji.
Mihajlovića su privlačili stihovi mekše, nežnije i »nar cisoidnije« intonacije, · Koji
mogu govoliti samo o jednoj strani raznovrsnih stremlje-
nja. međuzaine lilezature. Na
ravno, ni jedna „antologija me može potpuno izraziti književnu raznovrsnost i bogatstvo jednog određenog vremenskog perioda, naročiio ne vremenski raspon od dve decenije. Budući antologičari Će, verovatno, svojim knjigama dopuniti delo Borislava, Mihajlovića.
Interesamtne su beleške ko je je aator napisao o svakom pesniku unetom u·antologiju. Pisane su živo i lako, sko
ro kozerski. Ima dosta me-.
sta gde Mihajlović duhovito i tačno karakteriše pomenu– fe pesnike. Međutim, često je: proizvoljan u tvrđenjima i nedovoljno informativan za nceupućenog čitaoca. 'Dakođe,
· Borisav
Mihajlović
Izdanje »Nolit«
neke njegove konstatacije ni kako, ne pravdoju izbor izvoesnih pesnika. '"Pako, nap?r.. za Todora Manojlovića tvrdi da je »u glasnom zboru naše međuraime poezije, jedan
ianak, apartan ion« a u knjizi mu daje prilično proslora. Sastavljanje antologije je mučan i težak posao, i izgleda da u našem vremenu postaje sve teži. Psihologija, duh i fempo modernog doba ne omogućavaju više da se ostvari antologiia u stilu Bogdana. Popovića. Popoviće-: va antologija bila ie prihva-– ćena od građanske publike kao celovito delo, te je decenijama služila u smislu svalkodnevne školske i doma će, lektire. Danas, međutim, to je nemoguće postići već i zbog različitih reagovanja i zahteva čitalačke „publike Primer za ovo je dao i Borislav Mihajlović, mada se njemu ne može osporili soli dam, studiozan i savestam zad. ”
Najveća vrednost antologsije Borislava Mihajlovića je u tome. što je smelo zašla u jedan još nedovolino ispitani period naše književnosti. Nje gova knjiga će korisno Dposlužiti onima koji budu prišli poslu ocenjivanja i procenjivanja srpske međuratne
· poezije.
Predrag S. Perović
»\E
Isaka a
Ili ·
Samokovlije
(»Svjetlost«, Sarajevo, 1950) -
Konačno se, uz dvogodiŠnjicu smrti Isaka Samokovlije, u redakciji književnika Maxvka Markovića, pojavila i ireća, posmrina i, na-
žalost, poslednja, zbirka nje-
govih pripovjedaka, koja na laj način zaokružava, zatvara Samokovlijino „ejelokupno likerarmo djelo. To djelo, kao što znamo, nije naročilo veliko, Stotinjak · pripovjedaka, čaš ni toliko, jedna drama (»Hanka«) po kojoj je .snimljen istoimeni film, nekoliko prevoda i pje sama za djecu — To bi, uglavnom, bilo. sve. Pa ipak, ovo djelo, a posebno ong najbolje što je u njemu, ima sve kvalitete istinske literature koja sadrži u sebi svoj svijet, svoj način sagledanja života i čovjeka, svoj manir u izražavanju Tog svijeta. Dakle, originalnost, umjefnič ku kreativnost, emotivnu do življenost.
Uglavncm, izuzev izvjesnih izletanja izvan, u tuđe područje, Samokovljija je u
svom elementu kad je kod bosanskih Jevreja, njihovih Teških „sudbina, njihovih
mučnih života, bolova i radosti, unutarnjih preloma i kidanja, uzleta i padova..'To je svijet zatvoren u šebe, pomalo tuđ okolini, getovski i rodovsški izolovan, pa ipak komunikativan i prilagodljiv različitim sredinama ali. uvijek osoben, originalan, lvrd u svom shvatanju i čuvanju starodrevnih običaja, navika, pojava. To je sredina prilično sićušna, malovaroška, esnaflijska, trgovačka, Kkon-
|
MOVOGRAFIJAI 0
·
JOVAVU STERIJI POPOVICU
6
NAPISAO
Monografija Milana 'Fokina o Steriji je verovatno najobuhvatnije, najpouzdanije i najreljefnije izrađen portret GVOg: velikog komediografa. 'Polin, je sa retkom akribiJom. proučio doba u komce je Živeo pisac i taj veliki činjenički materijal potpuno uklo-
bio u okvire Života jednog.
čoveka. Njemu je narožito bilo stalo do toga da dokaže bogatom argumentacijom autentičnost, životnu isftimlTost i realističiu uverljivosi Sterijinih likova i aituacija. On je apsoluino dokazao Slerijinu povezanost &a VOJvođanskom sredinom, sa njenim socijalnim i psihološkim tokovima. Ovu činjenicu Sterijime autonmomnosti i originalnosti freba naročito podvući u Tokinovom tekštu, s obzirom ma ranije izrečena mišljenja o nedovoljnoj falktogra{skoj istinitosti njegovih komedija (Stojan Novaković) i na uporna tvrđenja Pavla Popovića o volikim ugledamjima našeg komediografa na Molijera,
Tokin se nije držao samo istorisko-analitičke metode koja proučava arhivske poMdatke i oživljava činjenice ispod prašine vremena. On je sa velikim smislom za uočavanjem dramatičnih momenata i psiholoških nijansi izradio portret Jovana Sterije Popovića, grafikon niegove intimne iragedije. njegov unutrašnji život prožef
=== gain TIKA i.
Dušan Džamopnja; Portre %, — 195 (iz profila)
MILAN TOKIN,
ıieprestanom pafnjoni, U 'DoLkinovoj interpretaciji sušiina piščeve ftragike ispoljavala se u smehu i ismevanju kao sredstvima samozaborava. Satirični bip je bio pul oslobođenja od živofne mesreće, od dosade i bolesti čudma Rkatarza jednmog pesimigtičkog duha. Zamimljivo še Tokinovo ukazivanje na veliku 3 mesrećnu Sterijinu ljubav prema devojci Marti Pešimoj, koja je sanio polbvrdila i produbila njegovo tra gično osećanje žzivofa. 'Tokimovo tumačenje Sterijinog odnosa prema ilirizmu i, u vezi sa. tim, njegovog stava prema ćirilici i latimici, od osobitog je interesa. Pomiato je da je Sterija svoju zbirku pesama »Davoujex štampao 1854 godine crkve= mno-slavemskom, azbukom,
Zbog toga su naši književni .
istoričari oglasili Steriju za konzervativca. Ali Tokinovo objašnjenje ovog problema prikasuje stvar u sasvim drugoj Svetlosti. Naime, fobožnje Sterijino plediranje Za uvođemje cricvene azbuke ima više političke mego maučne uzroke. U ono vreme vrlo agresivno izražeme DOlitike germanizacije koju je vođio Beč, Sterija se Dplašjo da se ćirilica me ukine na
teritoriji ausfriskih Srba. I
sam ilirski pokret mu se činio kao proaustriski i om je otvoreno od njega zazirao kao od zakulisne bečke al cije koja ima za cilj germanizaciju. slovenskog elementa. Između ostalog Gaj mu je bio neprijatan i zbog toga Što se „negativno odnosio prema Širilici, wterija Je Imao pred očima sialmo Srpski nacionalizam i on je u Srbiju upravo i došao da bi doprineo mjegovom jačamju. Zbog antilirizma i srpskog naojonalizma, Sterija se ođlučio za odbranu ec kvenoslovenske azbuke. Postojao je Još jedan razlog: u sukobu sa bravosliavnim poglavarem „Josifom Rajačićem, njegove simpatije za crkvena slova mogle su mu odlično poslužiti kao dokaz njegove verske ispravnosii.
Milan Tokin je proučavao više društvene korene Stcvijinih drama, nego njihove umetničke kval:tete. To je posledica njegove književno-
. istoriske koncepcije po kojoj
ie Sterija izraz prilika svoga 'wb5, On: je ftračao 7 |
vandjima socijalnog u indiviaualno, izbegavši svako neurnesno sociologiziranje. Kao izvamredan pomavalac ŽživDfa u Vojvodini, te sredine i tog mentaliteta, on je minuciozno ispitivao fakta i onda tezultafe svojih
no-istoriskih isthaživanja povezao sa mtimnim 1 subjelkfivnim crtama “Sterije kao čaveka i o"sća. Istorigira bura 19848 godime koja je zahva-
isforisko- · etničkih, socijalnih i' kultur="
IZDANJE »NOLIT« 195
Sterija,
fila i .Steriju, postaje nam cileko razumljivija sa svom svojom stihiskom složenošću, kao | sam Sterija čiji je život ona uzdrmala, kad še niema dramaftičnost približi Sterijinoj tragičnosti: tada je njegov prijatelj vladika Stefan Popović bio Gptužen cd Srba i Srpske crkve kao mađarofilski izdajnik. Osećajući se i sam pogođenim i krivim za nepravdu nanesenu vladici, Sterija, u velikom bolu koji ga je obuzeo, piše
»Rodoljupce« u želji da pri> kaže te lažne rodoljupce klevetnike onakve kakvi su.
Tako smo zahvaljujući Tokinu dobili jedan harmoničan ljudski lik pun melanholije i ' ljubavi za istinu, pum sSstrasne radoznalosti za Život i njegovo „usavršavanje, lik rezigniranog intelektualca koji oseća živoinu teskobu i
. humanističku privrženost i-
dealu pravde i lepote. Pavle Zorić
Isak Samokovlija,
zervativna i ivrdakoma u čuvanju svojih životnih, sud binskih ograda i privilegija. Izloženo vazličitim društvenim i istorijskim nepogodama, sukobima i smjenama klasa i vlasti, tudđinskih najezdi i nadiranja, bosansko Jevrejstvo se održalo na ovoj klizavoj vjetrometini sve do poslednjeg rata. Ono je, bar što se tiče Bosne, našlo u svom saplemenilku, knji ževniku Isaku Samokovliji, dostojnog tumača. treće. ji zadnje Samokovlijine zbirke pripovjedaka, uglavnom je poznato Samokvolijino literarno-kreativno osmišljavanje te zlehude sudbine jednog izgnaničkog napoda viđenog ı doživl]jenog kroz konkretnu, ljudsku egzi slenciju. To je bio, najvećim dijelom, istorijat usko omeđenih života, strasti, nužnosti i potreba ı istina, sa DpDOosebnim akcentom na lokalnom, na regionalnom i OSc= bujnom, ali — po zakonu umjeftnosti — i nešto više, ODšteljudsko, univerzalno: istorijat svih ljudi, opšteljudskih strasti, razdiranja, patnji. Kao pjesnik, kao Kmjiževnik od dara, od značaja težine, Samokovlija je kroz svoje male Rafaele, Samuele, Lune, Davoke — ustvari sagledao liude kao #č\iakve, ljude bez pojedinačnih oznaka, bez plemenskih i nacionalnih yazličitosti.
»Nemiri«, ili bolje »Davokove priče« kako ih je književnik Marko Marković nazvao na osnovu izučenog tek sta, u cjelini niti dodaju niti oduzimaju mnogo od. već stečenog utiska a Samokovlijinim pripovjedačkim sposobnostima i mogućnostima izramije ostvarenim i poftvrđenim. To ipak ne znači da one me kazuju ponešto novo o Samokovlijinim Jevrejima u iragičnim okolnostima rata i razaranja osnova njihova života i života sama. Novo svjetlo nije posledica promjenjenih pripovjedačevih pogleda na Žživol njegovog svijeta, nego prodor novih okolnosti, novih činilaca koji stari život obasjavaju novim značenjima. Zbog toga ove priče djeluju gorko, sumomo i feško. Davokova pričanja uevociraju bliska stradanja i pune du-
Do ove,'
šu grozom. Ovdje su nekad živjeli živi ljudi, živjeli i radili, a sad ih nema. Pokosio ih je jedan strašni, krvavi Obračun! To je poenta svih Davokovih ftužnih i ponekad sentimentalnih kazivanja ostarjelom piscu u pero. Ove pripovjetke ispričane ponekad razvučeno, pričalač ki, bez dublje koncentracije, hroničarski, sa obilatom Uu-
pottebom opisnih attibuta, zaista djeluju. pomalo i na mahove kao djelovi „jedne veće cjeline kojoj nije bilo suđeno da Se uobliči. Dok ih je pisao Samokovljija je očevidno bio obuzet mišlju o romanesknoj cjelini koja bi cjelovitije obuhvatila stravični problem uništenja njegovih zemljaka. Očito, man je bio na pragu! Otuda,
ova istrzanosf, .nedorečenosfi,–
fragmentarnost, Pa ipak, zahvaljujući savjesnom trudu i znalaštvu Marka Markovića, i ovih fridesetak skica i pripovjedaka iz Samokovlijine zaostavštine upotpunjuju na svoj način neveliki „pripovjedački opus njegov.
Risto Trifković
„Sımela
Solaja”
(„Narodna prosvjeta“, Sarajevo 1956)
Neka velika nedoumica rada se u nama upravo onoga irenuika kad pročitamo i poslednji, tridesetčetvrti tauak Renovčevićeva romama., Sta je bila piščeva ideja? Sta njegov cilj? — prva su pitanja na koja ne možemo lako dobiti odgovor. Ta medoumica biva. pojačavana i očiglednim neskladom izmedu prvog orugog romana OVOg pisca. U sećanju su nam lepe stranice njegova romana »Sam«. Sada nije toliko vaŽžno Što problemi te kmjige njsu bili novi. U »Šolaji« se, odmah se To može videti, Subi aevaki trag nekadašnjeg plodotvornog hrvanja sa soLom, sa vremenom, sa drugima. Od psihološkog objašnjavanja čoveka „u „5ratiui (»Sam«) htelo se poći u zafalasno, ogromno polje epopeje, jednog. čoveka zamenilo je desetine i stotime rdrugih, od jednog isečka Vremena otišlo se u dane i godine. Ratovanje, vojevanje za slobodu, tragično macionalno krvoproliće, ustaše, četnici, Talijani; mpartizani, Bosna. Raspad bivše jugo&lovenske vojske, povratak pljevaljskih vojnika Svojim domovima, prvi otpor ustaškim zločincima i palikuća, stvaranje partizanskih jedimica, postepena iiferencijacija između proleterske i »kraljeve vojske u otadžbimi«, I u svemu tome, iznad svega Toga, Simeln Šolaja, predratmi šumski radnik, borac, čovek nikao i rastao u dubinama naroda, surova junačina iznikla u jednom velikom vremenu, natkriljena nad svim stranicama i svim prostorima ove knjige,
Otstranimo li sve ono što znamo o Simeli Solaji, i upustimo li &e u tragamje za piščevom vizijom heroja, borca i čoveka, lako nam se može desiti da doživimo prvo cd razočaranja ove Knjige, Šta Renovčević o njemu saopštava? Ništa više (ako prilom ne mislimo na pojedinosti) od toga što smo već, ovako ili onako, znali. I fu baš, u tretiranju herojevog lika, leži prvi i osnovni nedostatak ove knjige. Umesto umetničke kreacije jedne inferesanine ličnosti, rođene i rascveftame u samom „pišcu, dobili smo knjigu za Šolaju, ne o Šolaji. I, odmah to treba reći, ukoliko bi se imalo i moralo u Renovčevićevom delu makar šta istaći ao kvalitet, ta prizanja bi se najčešće odnosila na neke neknjiževne, istoriske, dokumentame i publicističke osobenosti knjige.
Radnja »Simele Solaje« počinje sa maobilizacijom Pljevljana, mjihovim odla-
skom u Beograd, te prebacivanjem u Vojvodinu. na front protiv Nemaca. Tu je i izdaja gemerala. i neobaveštenost vojske, i plemeniti primeri „patriotima nekih pripadnika nižeg oficirskog kadra, i prva dva incidemta neukrotivog SŠolaje:
jedan i
kad je u Beogradu, rukovodem nekom svojom Starom računicom, napao. žamdarme koji su jurišali na demon&Wtrante, i drugi kad je na frontu, konačno shvativši izdaju, ubio jednog pukovnika i otišao u svoju Bosnu, kući. Dotfle je Šolaja još nekako i živ, ali odatle pa nadalje, on se skoro odvaja od prirodnih životnih manifestacija, Stalno oscilirajući između heroja i običnog čoveka, čak i onda kada ga pisac slika kao miuža ili oca, on je nespojiv sa samim sobom, podvojem, neživotan. Renovčević, kao posmatrač, kao čovek SVOg vremena, shvata da je Šolaja izraz bunta jednog tlačenog maroda. Ali, Šolaji kao čoveku pisac je samo u prvoj knjizi bio blizak, samo je tu on vladao njime. U ostale tri, to Je nabrajanje bojeva, nezadrživi fopot kopita Šolajina konja prepirke, nesporazumi sa svojim Pljevljanima, sjajni strateški potezi Jednog gerilca zdrava ražuma, i — ništa više. Renovčević je malački ocrtao čitav splet odnosa u zakrvavljenim bosamskim brdima: tu su četnici, čija se deviza »čekati, Još nije vreme« pretvara u otvoremu izdaju, fu usiaše i mnasakriranja srpskog i mu-– gsijmanslcog življa, verska mrmnja, stihijnost ustanka, lokalističke tendencije borbe, iežak i istrajan posao komunista u toj borbi, itd. itd... U tom pogledu, Renovčević se do kraja držao kursa isto'iskih činjenica, činjenica xoje ništa novb ne otkrivaju, jer su istinite, a istina o NOB-u se već dešet godina predaje u našim školama.
U jednom inftimnijem, preciznijem osećanju i cstvari= vanju svojih, likova, Renovčevićev roman je, besumnje, promašio. Simela SŠolaja kome je, razumljivo, dato najviše mesta, naimanje nam je „blizak, najmanje sa popmajemo i najmanje patimo zbog njega. Međutim, možda je ovo obraćanje pažnje na unutrašnje podvoejenosti Renovčevićevih likova dosta neumesno, madđa ne i pogrešno. Jasno je: Renovčević je hteo da da globalnu sliku borbe, ratovanja, Bosne, njenog življa. Ne samo ljude, već ljude u vremenu, dakle to vreme. Na početku smo, ne Slučajno, pomenuli epopeju, Međutim. »Simela Šolaja«, mada je hteo, a možda i mogao da buđe epopeja, ipak fo nije: malo tu ima stvamog zanoša. stvarnog zamaha i razmaha. Više «e može govoriti o panorami o jednom neurednom, ogromnom kaleidoskopu u kome se može mnogo šta videti, gde se oči do mile volje mosu zabavljati, ali gde neke izTrazite umetničke istine doista nema. Jer, pogledajmo: i Šolaija i ostale ličnosti ostaju nepotpune. nejasne, papimate, mutne, 0
Milovan Danojlić
»Gradovi ı godine« Konstantina Feđina
Konstantin MP'edđm, rođen 1892 godine, zaužima uz Bolohova i Le onova. značajno meslo u sovjetskoj književnosti.
U romonu „Gradovi i godine“
(1994) pišac slika vreme wpuied Prvi svetski vrat i same godine
rata i revolucije u Nemačkoj, ! Ttusiji,. ” Njegov glavni junak Andre, Stavcov pojavljuje se ma DbutVO. pozornici Svetske dramćc, u Ne mačkoj, u Bišofsbergu,. da bi kroz koju godinu, prešao na dru gu, u Rusiju, u Moskvu i Petro” Brad, između Moudvina.
U Bišofsbergu Amdrejn BiavcOV još u godinama mira stiče prija telja, slikara Vana Kurta, An'dvej je pun ljubavi sa ošećanje) slabosti, krivice i uzaludnosti. Van ne Opet misli da se samo Mrož mužnju. može Živeti, pa tako .cdino doći i do ljubavi, |
Razlike između prijatelia, izbijaju još u početku, Zabavljaju ći Be jednog dama na nekoj visti kermesa, gde se pije, bacaju hon fete i vozi vrteškom, mladići sti žu u čudovišnji muzej u kome su pored. dmigih strahota izložena u Bpirjtusu i glava nekos Karla Đibersokesa, (poslednja, smutna kn zna u Nirbergu,. Andyvej hoće napolje, ali ga Vane zadržava: „To je čuvemi muzej“.
Tstu tu glavu načinjemu od bojenog platna nalaze puiijatel.ii pred Jednom šatom, luži . za
(„Omladina“,
gađanje „nemačkim | mladićima. Auidrej je zgađen, ali ne i Vane Kurt. i
Dolazi do rata. Ljudi u malom nemačkom gradu u kome se Ugodno živi, ti dobroćudmij ljudi kap wla se maglo menjaju pred očima AndreJa. Ćak ·'je i majston Majer, socujal-demokrata, za rat. Vane Kurt, Zato Što Je Nemačka: u ratu sa Husijom,”prekida prijateljstvo- 8a, preneražcnim Andrejom. . . i
Jedina. uteha mladome Jlusu, koji je sada zarobljenik, ostaje ljubav #& neobičnom , devojkom Mani Urbah koja u svom sadističkom mnagonu kao devojčica muči. i veša mačku. Mari &e pokazuje kao snažan i plemenmiti duh i pomaže Aundreju da Dpobegne. Međutim, Andrej pada u tvuke iOon šenau muecemi. Kurlovom, i voereniku i ljubavmiku iMarl. P'on šenau me mnajući a odnos . između. zarobljenika i Svoje vorenice, daje mu DplopuSnicu i\da se vrati natrag odbkle je' pobegao.
Najzad dolazi do vevolucije i u Nemačtkoj, U ruskom su %»aroblioništvu već davno i Vane Mun: i fon Bemau. Sada i. An“ (rei, Starcov može .da, se vrati u Rusiju. Ttastaje se sa Mai sa međusobnim obećanjem da 'će se ponovo sšastati.
Vane Kurt spada u one ZzaObljenc Nenice u Rusiji koji su
prišli revoluciji; Andrej i Vane &e sastaju i ponovo se zaklinju u prijateljstvo koje se. jednoni tako ružno plekinulo.
U ređovima boraca za revoluciju Audrej dolazi đo slučajnog odnosa sa devojkom MHRitom, ali ne preštaje da voli Mari, Posle borbe. Andreja nailazi na bivŠeg zarobljenika, begunca, i liontrarevolucionara koji je „Uučo« stvovap u masaktru Mouvpdvina, verenika Mayri'i mecene Vanove, na fon Benau. Fon šenau botseća Andiiju šta je nekada Uučinio za njega. Andrjja se koleba da, li da mu pomogne da se i/-
„Vuče nekažnjen iz Rusije, ali na
pomisao da on može da na poveže sa Mai pušta gua. '
Zbog toga što je dao lažne dokumente Pon šenau, Andrej odmah ošeća moralnu MWrizu, ali se maročito gubi kad Mai, koja dolazi , kod · njega pošlo je plimila poruku od I'on Šenalu, zatiče TRitu pređ samim „porođajem. Mari ga napušta, a da bi situacija postala još gora, .stiŽe i pjsmo od fon RŠenau puno
'rezira i porage upućeno ,Andic~
Ji· kao izdajniku.,
Andreja, sasvim slomljen pxive-
daje se, ispoveđa se Vanu Kurtu.. Kurt ga ubija. PFeđin zavt- .šava: „Kouuwt je a Amnmdreja učći-
mio sve Što je tebalo da učimi dvug, prijatelj, umotnik",
\
Beograd
. otkinufih
19.5 6)
U ovoj priči o pokidanoj ljubavi i prekinutom prijateljstvu, Feđin nam priča jeđnu drugu. Rat. „Zašto ovde, na ulicama sa jabukama... tu senci kedrova odnegovanih, dragih, zašto ovde? Rat“. „Naše kuće u okružene cvećem... naše labrike su hbhramovi... Zašio...? Rat". Zar zato. što je neki pijani stuđent serpentinama gađao jednu devojku da bi je posle brutalno ljubio pred njenom majkom? ili zato što su uz smeh neki mladići udarali krpenim loptama ı Kkrpenu glavu nekog razbojnika. Došla je erupcija. I onda je isti taj čovek koji je ostavio pitome drvoređe i hramove fabrika i baŠte sa cvećem, postao patrljak, udova, izgorelih očiju, razbijenih bubnih ma. T taj je Čovek na samrfničkoj bolnićkoj postelji bespomoćno jaukao: „Pišite ženi, pišite Še-ni, Marti Birman... Neka mi dođe žena Marta. Marta." Jaukale su i izdisale hiljadb takvih Albevta u to vreme kad je vladao „Hladni mrak bunkera i slađunjavi mamuhluk vojnih DĐolnica, izvitopP= rene bele kosti iz istanjenog: mesa, krv što kapli& sa bodljikavih žica, i memljiva, ustajala vlaga
„Tovova„“ -
TI iz prve erupcije izašla je druga: vrevoluciia, Ali se i ovog puta krv lila. Ovoga puta protivu ala, za Čoveka, protivu ne~+
> A TIT.% TA TN iu. IM Ca S. TN TA
ljuđi, Ali ipak Krv. Krv je Nastavila da še proliva. Vojnik I"jo đor Lependin Mordvinac, | Noji je u ratu izgubio obe noge, koji je na zadmici imao kotaricu a na Yukama dve lopate da bi njima išao, taj patrljak, morao je ono Što nije dao ratu da la danima revolucije. Banda fon šenau obesila ga je. i i
Peđin nam pruža i jedan zanimljiy pođatak iz prošlog rata, koji je imao švoj završetak u ovom, Policija Nemačka progoni one koji se pokazuju mi ostivi rema stranim · „zarobljenicima.
rogoni Mari što je dala cigare-
te Lependinu i što je živela sa Andđyrejom. -.
Pisac kroz celo vreme obraća pažnju svesno na 8VOjU Rkonstiuk ciju romana, To 8e vidi i iz Haviva glava: „Glava O godini o
kojoj je Yoman završen“ „MO
mula prelaza“, Na početku glave je pisac dao obećanje da će #Ovotiti o cveću i evo kaže; „Ovde je nastupilo vreme da še Byečamo odmži dato obećanje Ma će u
ovoj glavi biti govora o cveću“,
Knjiga Konstantina Međina, dvanaesta po redu u izdanju Plave lMmjige, dobila je lMcratak pogovor od Milivja Jovanov}. ća, II 3.
TO ·
~