Књижевне новине

KRITIKA KZŽ

(ovek Irajži \rećue

„O O i O O O a a O e an Humoreski PFase Popovića u izdanju JEŽ-a

Humor Vase Popovića ima va obeležja prisnog odnosa irema ljudima, plemenitosfi blage ironije koja nikad ne eluje gorko i satlirično. On s smeje diskretno, hao što zdržijivo tuguje | kao što crmirljivo kori. lako mu ni> Olj da'kao pripovedač bue moralista i vaspitač, vidiva je tendencija koja uvek ostoji kod pravih, rođ»nih

Yasa Popović

umozista: da se kroz plemeito smejanje i ismevanje po avi čovek. Kad je reč o rom piscu i o njegovim ličstima, gotovo neminovno ı javlja stara, zaboravljena Č — blagorodnost., Ugao ščevog gledanja je nesumivo takav: pomirljiv, blarodan, pitom. I njegove inosti, taj svet građanske losečnostlti, sa svojim sitnim igama i svakodnevnim, pro jčnim bitisanjem obasjan istom melanholičnom svetšscu. Stav pisca nije nadm: njegovo je doživijava-~

e prozeto saosećanjem sa 4dima. Svakodnevni život jen svake patetike i dra-

atike, običan bezbojni žit u kome se ništa krupno dešava, u kome nema pre ma i slomova, takav je amjent Popovićevih tužnih imoresk1., Nema u ovoj knjizi ni tradija, ni očajanja, kao što ma ni gromoglasnogz smeili sarkazma. Sve srajnosu daleko od pisca čije su nmpatije čČvrsfo vezane za )sečnos ranogoprojnog veka. "Treba istaći Popovivu angažovanost: on je u ojim pričama ili akter kosudeluje u fabuli, ili se pgovo gledište, iako nije rektno izraženo, da uvek slutiti, Kroz bliskost sa idima koje opisuje, pojava se ulisak „uverljivosti, posrednosti i živosti samog ssta. Začuđuje bogatsivo talja «oje je pisac izneo, o mnoštvo finih motiva taı vešto otkrivenih i opisan. Nećemo naići ni na jedı burnu istoriju, na neki lalni, presudni događaj, na plete koji bi nas uznemivali svojim kricima ili livanjima. U svakoj priči oula je šastavljena od obič a, mogućnih i stvarnih tretaka. Stvarnost je naslina u perspektivi svoje sva jašnjice. Pa ipak, kakvo režbano oko, kakva opser= cija, istovremeno i repor'ska koia zapaža činjenice, muetnička koja ih odabira »ovezuje! Događaji koji čibezbroj dana i noći našeg veka fiksirani su sa svom hovom „zanimljivošću i uelnošću.

Stil je sav u znaku familijarnosti i intimiteta običnih razgovora. Pisac kao da ćaska, on priča ležerno, ali vrlo zbijeno i sa jasnom “težnjom da naglasi ono što je najvažnije. Njegova rečenica je nenametljiva, sveža, živa, Još ustrepftala od izgovorenog daha. I kad priča vrlo tužne šadržaje, Vasa Popović ostaje uvek prividno pomalo šereiski, vešeli „pripovedač, mada je to samo varka duha ispod koje se krije duboka melanholija (»Laku noć«). Va sa Popović kombinuje svoje realističko posmatranje sa Hrskim tretiranjem proble. ma. Lirizam je sastavljen od tuge, ironije i radosti. Njegovi sentimentzlni dahovi, koji dobro izražavaju emocije Popovićevih junaka, pravo su osvežehje. T kad prekoreva, i kad se ljuti, i onda kad se samo smeje, pisac hoće da bodri, da krepi. On ne voli žučnost bez koje se ne može zamisliti watima. Njegovo glavno izražajno sretstvo je smeh, složen i uzdržam. I zato je Vasa Popović prvenstveno humorista. Krilika i ismevanje su sastavni delovi foga humora, samo znafmo ublaženi i oblagoro= đeni.

Ima pisaca koji tako ljuto sve izvrgavaju ruglu zbog svoje mizantfropije, ao Što ima i takvih koji se smeju iliho nad izvesmim ljudskim situacijama, ne iz mržnje ili prezira, nego iz ljubavi. Vasa Popović je jedan od onih driu gih. On obrađuje pojedinačne slučajeve ljudske komike, ali se njom nikad i nikako ne naslađuje. I baš zato je njegov subjektivni odnos pre ma životu obojen setom. Pisac nalazi motive u stvarno= sti i ta atmosfera istinskog i realnog — očigledna. je i postojeća. Iz mnoštva zbivanja on zna da odabere detalji koJi odgovara njegovim shvatanjima, da ga uklopi u celinu i prikaže u smislu unu= trašnje umetničke tendemcije. Tako je postignuto jeđinstvo onog što se stvarno dešava nezavisno od piščevog subjekta i ono što taj šubjekat wameće kao misaoni imperativ. Popovićeve priče su više nego repottaže, jer Doseduju onaj subjektivno-stva ralački stepen ugla gledanja, misaone procene stvari. Njihova faktografska podloga 'je samo građa. koju pisac uobličava, koriguje, menja. TI sad se dočita knjiga. u nama se javlja jedan jedini utisk Imjiga je dakle homogema i, ako se uoče njena suštinska fizionomija, u svojoji raznovrsnoj „problematici istovetna. Već smo konstatovali da topla, skoro bolećiva humanistička nota đaje osnovmo obeležje ovoj knjizi. Vasa Po pović posmafra i odabira u pameri da ugaže na nedostatke, a istovremeno u želji da pozitivno oceni nosioca mana koje opisuje — čoveka. Pisac afirmiše život i to njegove obične vidove, svakida= šnje pojave. On otkriva naizgled male stvari, neprimetne strasti i trivijalne želje i u svemu tome pr:nalazi poeziju i vrednost. Dakle. izvesna bodrost zrači iz ovih tekstova, ali ne neki bučni, deklarafivni i nametljivi opDfimizam. Njena jačina je u-

ACA Non oh,

: PRM

TPAXM

. CPERV.

marija, wa humoreske Vaso Popovića

ioliko,prirodnija, mioliko se prožima tugom. Blesne duhovita opaska, ali odmah za njom dolazi nešto neveselo, nešto setne i prigušeno u to nu, u ritmu rečenice. I pored humorističke potke ove knjige, čitalac ne može da se smeje urmebesno, iz punih gruđi. Smireni, uzdržani tem peramenat pisca ne dozvoljava čitaocu da se preda neodoljivom smehu, A onda širokogrudošt u razumevanju, irpeljivo prihvatanje čoveka onakvog kakav je, sve OVO doprinosi da plemenita fendencija, čovekoljublja posta ne još izrazitija,

U ilustracij_ama | Zuka Džumhura vidi se Sva gSrotehsmost Popovićevih humpv= reski. Kroki u kome je dočarana } ozbiljnost i smešnost ujedno, potpuno tačno izražava duhovito skiciranim objektima, razbacanim, zamišljenim, mapuštenim i fužmim, osnovno osećamje Vase Popovića: melanholiju; i &ameh kao način njenog ispoljavanja, parađoksalan možda, ali uvek fakav kod svih humorista i satiričara. Džum hur je sveo elemenat Kari= katuralnog na vrio malu meru, i vizuelno je izrazio OTLO što je daleko bitnije: štimung običnog dešavanja, ispumjen sefnom radošću,

U srpskoj književnosti &a– fira je bila mnogo razvijenija od humora. Još od Sterije a zatim preko Zmajeve satirične poezije đo otrovno-zajedljivog Domanovića, đo Ko čića. Socijalne i nacionalne ne pravde onog vremema tražile su žigosanje. MHisto Tošović, pisac predgovora je u pravu 'kad kaže: »Satira je kod nas imala uvek više privrženika, njena je tradicija bogata, ali je ona uvek pre

prihvatana kao određen ofpor prema izvesnim društvenim nedaćama«. Kod Sremca, međutim, nalazimo veće elemente čistog humora, smeha bez zloboe i sa tugom. I kad bismo iražili sličnosii i veze, pisce na koje humoristički postupazx Vase Popovića asocira po svom karaktferu, onda bismo najpre ukazali na pisca »Kir Getrasa«. I

tamo i ovde gledanje u in=|

fimne kutke čovekove, u psihološka prelivanja. TI tamo i ovde melanholično smeškanje, blago, dobro i plemenito; i vera u ljuđe, u njihovu dobrotu. Vasa Pobović ne voli karikaturu života, zato šio ga ne mrzi. On ne izobličava, hego se smeje dobroćud-

Z. Ožumhupr: Ilastracija g4 humoreska Vase Popovića

no. I to jedinim smehom Koji ohrabruje, tihim i tužnim tu isti mah.. Prolaznost svega je izvor tuge, a budmo i uwstreptalo osećamje za živol vodi do njegovog prihvatanja. .

Pavle Zorić

Dragutim Tadijanović preistavlja jedno od najmarkant nijih imena, starije generaci

je hrvafskih pesnika (sa Kr-

klecom i Cesarićem), koja, je toliko karakteristična, za savremenu brvatsku poeziju, da baš ona, ta generacija (Ta dijanović je rođen 1905), daje sada ton hrvafsk j savremenoj poeziji, i daje njene zlav ne preistavnike. Regiomaini pesnik u svojoj suštini, pesnik sela i prirode, određenog kraja i određenog pejsaža, Tadijan ić Je mnogo više cenjen u samoj Hrvatskoj, nego u ostalim 'rajevima maše zemlje; za razlikn od Cesarića i Krkleca čija reputacija je ujedmačeno rasprostranjena. U ovom sticaju okolnosti. koji je doveo do ovakve razlike, svakako ima nepravede. Tadijanović je pe snik koji po svom značaju daleko prevazilazi regionalne okvire. Kao liričar, kao ispo vednik čoveka i kao ispoved nik prirode, on je na jedan svojstveni način izrazio osećamia koja memaju granice ni okvire. Ovaj lepo opremljeni vbir njegovog pesničkog siva ranja, pokazuje koliko je bo pgato njegovo iskustvo, njesSov uvid u prirodu čoveka, i u prirodu prirode,

Wwiicai koji je ovaj besnik vršio i još uvek vrši na ml+yađe pesničke maraštaje iako je veliki da to u prvi mah iznenađuje. Cini nam se da u tom pogledu „Tadijanović znaino prevazilazi ostale pesnike svoje generacije. Nije to samo posledica sklonosti izvesmog broja mladih pesnika u Hrvatskoj da se vrale pastoralnim temama, i jednostavnoj viziji živofa; u Svojoj poetskoj tehnici, u svom idiomu, Tadiianović je postigao nešto što je nesumnjivo vrlo savremeno i šio zaslužuje da, bude nastavlieno u ovom ili onom viđu. On je svoj poelski izraz do te mere uprostio, da to zbilja pretstavlja redak podvig, naročito u doba savremenih pesničkih strujanja., To uprošćenie deluje kao osveženje, povratak davno izgublje

u izdanju »ZORE« ||

Sabrane pesme D. Tadijanovića

»SELJAČKE SLOGE«

xtagutlin Tadijanović

ne pesničke naivnosti, za kojom je bilo toliko čežnje. To se mora dopasti bar nekima od mlađih ljudi, i poslužiti im kao putokaz. Osim toga "Tadijanović je izgradio svoju warijantu ·„diskurzivnog poetskog jezika, koji je kod nas i inače redak, i taj diskurzivni ton, često udružen sa realističkom „ppesničkom anegdotom, koja je takođe kod nas doskora bila nepoznata, doprinos su Tadijanovićev daljem „razvitku naše pcezije, i dobra, korisna pou ka mladim pesnicima, Sledbenici ove poetske tehnike moraju imali na umu koliko je niu teško odvojiti od njenog sadržaja i slava, 8 druze

(portre O. Glihe,

sirane jednostavnost je stvar koja se najteže podražava; umnožena naivnost odmah postaje manir i poza. To su ograničenjjaa ove poezije koja

njoj samoj nisu smetfala, ona

su joj dala fizionomiju i zagarantovala autentičnost, No kao uzor, rekli smo, ona može bili opasna, kao što je naprimer opasan Heming:vejev prozni idiom za njegove sledbenike. Otud, čini nam se, jedina vrlina ove poezije koja treba da bude preuzeta od sledećih, odnosno mladih generacija, jeste mnjena diskurzivnost, ostalo će ostati neponovljive vrline samo ove poezije.

V. N.

Od istog čitaoca

Raspravljanje i kritičko ra guđivanje o jednom kritičaru istovremeno je, u izvesnoj meri, rasuđivanje i o samom sebi: ako nam se nešto kod drugog kritičara sviđa, mi to ističemo i hvalimo, i, skoro nesvesno, priželjkujemo sebi; ne sviđa li nam se nešto, to i kažemo, o tome pi~

'šemo, i — mnogo štošta ne-

povoljnog i lošeg odnosi se i na nas same. Drugim rečima: idealna, savršena kritika ne postoji. Kao što nema savršenih, besprekornih ljudi, ni idealnog, bespreixornog života. Već ij sama okolnost da, prema neiskorenjivim ljudskim sklonostima i naklonostima (ili slabostima), postoje pisci u kojima kritičar vidi uzor i putokaz, ili prema kojima ga vezuju naročite simbatije, ili prijateljstvo, sprečavaju ga, umanjuje objektivnost s kojom treba da prilazi literaturi, umeftničkim delima, njihovim mjigama, i time u njegovom kritičkom sistemu stvaraju pukotinu ne savršenstva i manjkavosti. Ako je to neminovnost — a čini mi se da jeskte — bezbrojnim i složenim kritičarevim dužnostima i obavezama dodaje se još jedna, bitna: što više i savesmnije trezve–ne objektivnosti, samožrtvovanja, discipline, staložemosti. Objektivnost ne mora da bude gašenje i poništavanje kritičareve ličnosti, nego, nabrotiv, napor da se ona jače i ubedljivije, verodđostojnije istakne: strasna u svojoj bepristrasnosti, u traženju istine, u nejsključivosti, nepodJožna lasim čarima improvizacije, bezdušnom rušilačkom nagonu i kratkovidom, brzopletom hvaljenju i samohva= lisanju.

Izgleda onda pomalo čudno i neobično kad književni kri-

. tičar Borislav Mihajlović, me

đu čijim se osobemosftima i odlikama kritičarskim nalazi i težnja ka nejsključivosti i objektivnosti, napiše o drngom jednom <njiževnom ritičaru, Josipu Vidmaru, sledeću rečenicu: »Ne oduševliava me hjegova kritika, nepogrešna, suva, ozbiljna i O=zbiljno bez šarma...« Nipošto ne uvažavamo ritičarsku zadrtost i pedantizam, ali ako. je neki kritičar dostigao tolizi stepen pronicljivosti i pravičnog, tačnog prosuđivanja da su Y”,

W M a.

GEN

OVAJ. CC Tih, OP ra -e———

—_JSHN | Za (GZP 1 IU MN ae i a aaa i TT CJ

Književni kritike li Mihajlovića »Nolit«, 1957 |

neki, ili većina, zaključa= ćenje naše književnosti, i go vu knjigu, zlobno i potcenji-

ka i ocena »nepogrešni«, zar to, kad već ne može da n3a8, gorde i nadmoćne, oduševi, nije dovoljno da bude, kao izuzetnost, kao prilična refkost, barem poštovano i cenjeno? Ne oduševljava nas, recimo, ozbiljna kritika; kakva onda kritika . treba da nas.oduševi? Neozbiljna? Šta znači, zatim, odredba »suva« kritika, i kakva bi trebalo da bude — »nesuva«? (I kritika T. S. “Eliota je »suva«, pa...?). I najzad: »ozbilino bez šarma«... Nije li vrhovni. i presudni »šarm« Rrjitike u njenoj sređemosti, ozbiljno= sti, nepogrešnosti? Ili je »šarm« kitbnjasto i samodo= pađijivo ćeretanje i prenemaganje o sebi i svojim beznačajnostima povodom nekog književnog dela? — Mihajlovićeva je tvrdnja, eto, krajnje proizvoljna i neodrživa; neko će možda ipak reći: u ređu, ali pogledajte i narednu rečenicu. Mihajlović tamo doslovno piše: »Pa ipak sam sa interesovanjem čitao ovu (Vidmarovu) knjigu bez blefa i praporaca...s Sad nam je samo. jasnije đa je kod nas, izgleda, nemogućno (sa »Ššarmom«!) pisati bez arsenala netačnih ili polutačnih tvrđenja, komoinih proizvoljnosti, bez očiglednih i bezočnih pro fivrečnosti. A ove iste činjenice omogućavaju i neka dru ga otkrića.

U kritikama Horislava Mihajlovića u knjizi »Od istog čitaoca« čitalac će često naIći ha izjave kao: »ne odu= ševljava me«, »bilo mi je prijalnos«, »uživao sama, i slime, koje dosta jasnmo ukazuju na izvor i poreklo kritičareve »inspiracije«. Polazeći od utišaka, od trenu f-– nih impresija o pročifanome, — što je, nesumrijivo, pređdušlov i polazište svake kritike, — Borislav Mihajlović retko kađ ide dalje: razjašnjenje, dožzazivanje, obrazloženje mišljenja i zaključaka izazvanih književnim delom, rojem utisaka i asooijacija, najčešće izostaje. Icritičar hitno i hitro, vešio obrće i zagleda delo (više spolja no iznutra), opisuje ga, prepričava, populariše, i ocenjuje; šablon pritom nije feško raspoznati: malo uvoda, nešto više o samom deluy ma– lo o stilu i jeziku, ke

& ie

cija: obogaćemje i}i Heoboa– van Ma- 9D | 50 e u kome Zan DOD.DT

tovo; dokaza, naravno, nema, analize nema, i samo je to naša dobra volja ako kritičaru poverujemo na reč. Napisati, naprimer, za A. G. Matoša da je bio »više pojava no stav« i naređati povodom toga tridesetak epiteta 'oji prikazuju podvojenost i protivrečnost Matoševe ličnosti, nipošto ne znači dokazati da je A. G. M. bio bez stava; znajući kakvu je literaturu cenio i protiv kakve »kulturne« sredine se ogorčeno i grčevito borio, shvatićemo da to nije mogla da čini samo pojava, već i beskompromisno moralan umetnički stav, pred kojim bi mnogi savremeni »sfavovi« i njihovi nosioci mogli sa puno razloga da se sakriju i nikad više ne oglase.

Vrlo lošu uslugu učinio je Mihajlović još jednom kritičaru ovom: nimalo laskavom primedbom: »Bez Miodrasa Pavlovića i Vaska Pope i sve ga onoga što stoji između njih nikada ne bi bilo ni pravog Zorana Mišića«. Od ro= manopisca Mirka Božića kritičar traži »pogled na svet«, što je — kad znamo da je Božić svoj svet sam stvorio i da mu za to više nije potreban nikakav »pogled«, i da sličnih poduhvata u našoj savremenoj književnosti ima vrio, vrlo malo — i više nego preferan.i proizvoljan za= htev. To je valjda ono šfo Mihajlović naziva »hiperkritičnošću«, Sve su to posledice povođenja za prvim utiscima, neodmerenim i neproverenim, posledice zakasnelog i jednostranog impresionizma some su mnoga opšta, UOpštena i nemušfa mesta u Mihajlovićevoj knjizi „(naprimer: kritike o Matošu, Antopiju Isakoviću, Petru Šegedinu, Ćamilu Sijariću itd.) platila ne mali đanak,

To je iedna strana međa–lje. A druga: Mihajlović je — lako on io ponekad rađo govori za druge pisce — kritičar od rase i dara. I, svakako, nesvakidašnjeg tempetvamenfa, Žusfvine. Prodorno sli, I smeo, i sračumato faxtičan — kad je to potrebno, I revan. vređan na Wwitičarsko-recenzentskomi noslu. Činjenica Što je“većina ovih

, kritika prethodno Gaja Oe :dBJstata- ri'ropnc~nanja =- dalefajgrublja tira“i BINE : militarifkičke o g-vešt&r e.

ruge tiraniji da- | TT

foeilayiiy eca

vački, svrstamo u vulgarni kritičarski žurnalizam. Više možda no ijedan naš kritičar (posle Jovana Skerlića) Mihajlović je pripravan da prihvati i ohrabri novo #njiževno ime. Pojedine njegove dijagnoze naše savremene krijiževnosti nepogrešivo su tačne: »... gotovo stalno živi (naša književnost) na polovima sitnog solipsizma i krupnih šema velikog živo= ta« ili »čini mi se da naša mlada poezija sve više postaje hor koji sa »dosta tehnige i rutine peva opšta mesta« ili »... naše i današnje (književnosti) u kojoj se opisuje sve sem naših dana« ili »da već jednom potpuno nestane, i kao vrsta i kao jedinka, književni čovek koji tuđ uspeh smatra svojom sopstvenom uvredomua itd.

Na;slabiji kritički trenuci ·Mihajlovićevi su kad se vaj= ka i jadikuje kako nam u književnosti i književnoj istoriji i kritici nedostaje ovo i ono, a sam — zasad — ništa ne čini da bi se ti nedostaci ublažili. Njegovi najbo=lji ftremuci su kad napada, kad je u ofanzivi: takve su, naprimer, dve kritike o knjigama Marka Ristića. Tim tek štovima ne bih zaista imao šta.đa oduzmem, već bih, naptfoftiv, mogao da dodam još isto onoliko (ako ne i više) gritičkih primedaba... a da se ipak ne pogolebam u tvrđenju da je Ristićeva »Književna politika« jedna od najosobenijih, i u odnosu kritika - stvaralaštvo, kritika umefnost jedna od mnajznačajnijih posleramih knjiga kod nas. Samo autentična dela izazivaju uz najoštrije osude i neslaganja najnesebičnije i najiskrenije poštovanje. Govorilo se, i to ne .jedanput, da je Borislav Mihajlović kritičar koji ima stila, Ja fo ipak ne bih mogao sa bunom sigurnošću da ponovim. Stil, između ostalog, mmači nešfo sređeno, zrelo, savršeno i u sebi završeno. omeđeno. trajno. (Pogledajte, naprimer, newadašnje i danaŠnje eseje Tsidore Sekulić, Sfanislavz Šimića, Marka Weajike. orava stilska krišta-

__otpdžbiSilapija ie, došla je #3 •. *|

», kaenjiie\, Stil se ne učiti, ali se može iz-

kod Borislava Mihajlovića Zasad radije govorio o duhovitoj, ponekad preciznoj, tem peramentnoj rečitosti ne go o stilu. Ta rečitost izdvaJa ga u redovima naših današnjih kritičara. Ima kod njega — nemogućno je to zaobići — dosta alfektacije; istih, stereotipnih misli i fra-

.za; istih, ponavljanih obrta i

poigravanja rečima, sličnih, konvencionalnih početaka i završetaga pojedinih napisa, što je, rekao bih, posledica olake, pojednostavljene kompozicije ove' knjige koju je, kako kaže autor, sastavio »sam život«. U prostorima književne prošlosti Mihajlovićeva reč je najživlja, naj'prisnija, najlirskija. Dar oživljavanja likova i atmosfere je nesumnjiv: esej o Vasi Živkoviću najolji je tezst u Mihajlovićevoj knjizi; to je vrsta beletrističkog eseja. Mi sao i emocija, nesputani okvirima i okovima književnih i lažnoknjiževnih obzira, predrasuda i veličina sadašnjosti, traže i nalaze u minulim đanima i godinama svoje ispunjenje, jedinstvo i slobodu.

Miloš I. Bandić

6 eešobagavia ieeeriiii1 IIyTHFIHTHHHIHIFTH aliases

"(Naslavačbı na, dezetoj #UPAmi)

"nosti,

»Umjetnost }) III stoljeći [Dalmaciji

U ecdicijama Matice MH n reprezenlativnoj seriji, jest likovnih umjetnosti je knjiga dr iHrvne | „Umjetnost“ 17. i 18. stole\, maciji, Tolkom ova dvu :dale sm prilike možda m istoriji Dalmucije, te nij bio lak zađatak sakupit zati razasutu građu fe tirano i paučno progovo, vom razdobljn i] gički povezati s& nmci nesMansa i 102 stoleća,

Ova dva veka strada be, dok su '"urci sta porius", nisu mogla da” uost vitalnu i samosfali prethodnim „vekovima uih daimatinskilh komu uvlkonomske i političke pr vaju najjače intelekt zemlje. Najveći isloriča vremena JMvan NuciMs, estefa Sijepan Gradić, slikar tog razdoblja Menković nalaze ferem lovanja u susedmoj Ii{d unatoč nevoljama koje macija proživljavala uk o razdoblje od skoro 00 umetnost je održala Men Odlika oye istorijske ana” Prijatelja leži w tome Bt, spio da sredi i poveže gra lemog arhivskog materij sivarnom i estetskom vm postojećih umetničkih o D»d Haba do Kotora. To , doblje baroka, poslednjer· kog stila stare POLOPAEeI

Mako na dalmatinsi Dali barok nije ostavio te, popu renesansa, ipak sa uje generacije „meštara“ do izražaja stvorivši pojedi la mnačajnih likovnih Kkva koja tvore „dalmafinski ba Antor ove studije napominj sa dela stilski mnajčišća il no najznačajnija dela, baro Dalmaciji, pretežno od stri graditelja, koji su po narud radili nm Đulmaei,i,

Knjiga je razdeljena u ri

la u kojima se zasebno, ara

je arhitektura. skulptura te s kharstvo. U prvom odeljkn auloe analizira dela domaćih near To' su uglavnom kamenars L3| sarsike „botteghe“ domaćih nika koji su ujedno građe” 4 preduzelnici, Što se više u| ju-i” šemo od 16 stoleća to +) sle političkih i ekonomskih |prili | koji narušavaju honiakte sa 7; | padom — ove radionice sye već | ma gube negdašnji elon i invem i ciju zastranjujn od biti čiste ar hitekture izživljnjući se m delo raciji i ornamepfu. Amofo> doku. mentirano amalizira ulicaje 1 uaplive oko nastanka «vih <«vjetovnih i crkvenih grmđevin | ovog, doba, Najznačajnije zriđevine stranih graditelja (katedrala n Dubrovniku, crkva 6y Vlaha, isn sovačka erhva m Dubrovniku, erk va m Prčnju itd.) koje su njed-

na i najlepši primerći baroka obrađuje zasebno,

Govoreći o vajarsiyu dr Prijalelj analizira uticaj Veneecijanca A. Vittorile na domaće Ma a zatim nabraja Čitav miz stranil vajara, koji su radili u Dalmaeiji. Pomebno je istaknut domaći drvorezbar TFulgencije Bakotićw čijim polihromnim svetačkim liGSovima kulminia | MNhontinuitet dalma{inske drvorezbarske tradi-__7 cije. / U završnom poglavlju pisac U rađuje slikarstvo. Na ovom području naročito se oseća suverema Maučna sprema autorova. Ovaj, dio ima zasebnu i znatnu naučnu, vrednost, jer pored historicistićke smwinteze, aulor daje novi aspekt čitavom nizu atributivnih i sfilskih problema. Osobito se istiće obrađa ličnosti Palme mis O đega i njegova opusm sačnvanog i? Mzi, u Dalmaciji, Importiran,je rado-},\, _ Va Ovog venecijansiog manirislo\ bilo je kobno za ravvitak slikar-/y skog ukusa u „Već pomidlo steri || nu Kkasnorenesansnu Malmacija“ Dok su swe kroz renesansn impor, tirala dela Kkvalitetnil majstora u doba baroka preplavljuje in port produkcije radionica, U vom razdoblja (premda „jo da nekoliko značajnih imena) slikaš a, stvo kao „dalma{inska škola" pr staje da egzistira„, O Tripi Roko lji peraštanskom slikarm, školo-" vanom wu #Čđ!Veneciji, i o našem | najvećem baroknom «slikara FP. Benkoviću — čija dela su nastala i ostala izvan granica domovine — pisac svestrano raspravlja. –(Postoje zasebne monografije dr” Prijatelja, o ovim slikarima).

Brojni umetnički prilozi znaf' doprinose lakšem čitanju i gumevanju teksta, Sa ovom gom ispunjena je praznina | postojala u naučnoj literat dalmatinskom baroku, ji tma čimjenica i podataka + aulor iznosi pružaju mogućčnc drugim „naučnim radnicima da nastavljaju pa i upotpanjujn ovo delo koje i sam au{or ne sma{"a, definitivnom istorijom umetltnosti dalmatinskoz baroka,

+ L. F.

Golkretimp. Nekom.iskonsko . (Nastavak m devseloj vwiranl) i ea) 28, „a ~