Књижевне новине

ray UO kapa

O a i | . pb : i fi :

»PFAMNICA«

U jednoj od najlepših pesama, u »Pamnici« Dis je dao svoje mišljenje, svoju zamjsao, o čovekovom dolasku na zemlju, u život. Mogli bismo io nazvati malom TDisovom kosmogonijom, koja se bavi samo epizodom čoveka. Blizak po tome ostalim pesnicima paije koje sudbina. nateruje da mitizuju co čovekovog porekla, on cvđe nalazi svog najpriblišnijeg pandann u našem jeziku u Njegoševoj »Luči«. Tiazume se da Su razlike između speva i ove pesme, mnogobrojne, ogromne. Ali među njima neka presudma srodnost postoji. Disova »koemogonija« nije plod ni' velikih razmišlianja, niti se Oslanja na velike doktrine, ona, je po svom okviru lirska, ali ona je to i po inspiraciji; ne samo što ne izlazi iz opštih obeležja njegove po ezije, nezo su ena ovom pesmom još vije istaknuta. Nešto šlo se čini da je tekovima moderne poezije: dizanje lirskih stanja do mitsqaog zna čaja i razmera, ovde nalazi svoj prototip. Uspeh je uloliko veći: što uprkos svim analogijama koje se ude, »Tamnica« nema ni religiozni podtekst, niti proizlazi iz jedncg takvog raspoloženja. Ova lirska kosmogonija je Rkako nama izgleda čisto pepničkog porekla, i ostaje u tim granicama; dakle »laička« je, neteološka. Prastara slika čovekovog pada na zemlju, koja ulazi u klasične religiske &isteme (Biblija, Vede), i metafizičke (Platon), izraz je ne samo jedne meditacije o čovekovom položaju u svetu, nego i posledica jednog osećanja koje se ponavljalo. U oba slu čaja taj pad, Bamim karakfterom svoje slise, podrazumeva slutnju ranije čovečijeg postojanja koje prethodi ovozemaljskom i ovotele&nom, a isto tako podrazumeva i neku krivicu, ili bar razdog moralne ili intelektualne (Platon: Fedar) nedovoljno&ti, sa koje je čovek Inaorao da napusti svoju prethodnu egzistenciju za račun sadašnje, Slika tog · neizbrisivog pada fakve je prirode da. već u prvim lozičkim konsezvengamxn dobija religioznu boju, međutim, Disov.: vizija sop&tvenog i čovečijeg pada u život, pretstavlja u tom pogledđu paradoks. S jedne strame on nazire neko blaženstvo koje je prethodilo ovom živo fu, eli s druge ne vidi ni krivicu koja je dovela do pada, vrišti nazire neku promisao kojoj bi služilo čovekovo pre beljenje iz jedne egzistencije u đeugu. Po njemu, sudeći na osnovi mnalize sfihova, čovek jako pati, nema nisakve %rvorne, »istočne« krivice čovekovom jadu prethodi mjegova nevinost, sama batnja ne služi ničemu, pa tako nema miti kakvih puteva iskuplienja. Stoga Disova vizija pada iako se oslanja na milf, stoji u najvećoj suproinosti ma religiskim shvatanjima geamim tim što odbacuje sva-– ku svrhu {e fiktivno ciklične istorije čoveka. Ona potšeća. na feoriju apsurdnog ustroistva sveta „Kamijevog »Sizifa« s tom razlikom što je Kami' pretstavi pada pribegap znamo kasnije, odđu-'

stajući od blistave isključivosti »Sizifa«, | Ostaje pitanje nagoveštaja · preegzistemcije uzete za Sebe, koja &e kod Disa ne sreće baš retko, Može ]i se na nereligiozan, čisto 'pesničii način govoriti ozbiljno o Žživoln pre ovoga? Ako je takva emocija Jedan psihološki realitet, on mora uvek nala„ziti svoje okvivalemfte. Takve elvivalente, dakle možućnost, da se o preegzistenciji govori vah religioznih koncepata, dokazali su čini nam se mno= gi pesnici, a naročito jedam među mjima, nazvam materijalistički, po jednom Ssuženom muačenju te reži, Fransis Ponž. Njegov uspeh. da intuitivno sazna unuttašnju strukturu postojanja živoOfinja, bilja i predmeta, preistavlja jedan uspeo pesnički

eksperiment. Po tom modelu možemo zamisliti pokušaj da se imtuitivno obuhvati trajanje materije uopšte u some čovek učesivuje kao deo, i da se obuhvati njena dinamika u prostoru, tim poduhvatom treba objasniti Disa kad peva o »nevinim daljinama«. Preegzistencija čoveka jeste egzistencija materije, o njoj pesnik može imati značajne i duboke slutnje. Već prvi stih »Tamnicee za hieva tumačenja. On daje prvi zamah mašti, i rilmičko-melodisku intonaciju uhu. Ključ za njegovo tačno razumevanje nalazimo u stihovima i strofama, koji mu slede, ali, zeba podvući (ne zna mo koliko je to dosada učinjeno) i tesnu povezamost, xoja postoji između tog stiha i naslova. Po našem mižljemju prvi stih se do te mere na dovezuijie na naslov da bi mogao početi sa malim slovom: Tamnica, to je onaj život, gde sem pao i ja | Šire značenje nego što ima u sklopu ove rečemice, reč tamnica teško đa ovđe može imati muada je,izdvojena u naslov, Zrjedno. naslov i prvi stih, čine ječnu semamiič-

Crtež L. Herinsa

o va

gol), jeste

ku i simboličku celimu. NO pored samog naslova i bat ticipa. »pao«, ova celina ima još jedam važan deo, koji zaslužuje naročilu pažmju. On se pogotovu isliče alo prvi stih ipak posmairamo kao nešto zasebno, u kom slučaju bi pokazna zamenica »io« dobila jeđan opštiji smisao, i ekaklamaftivni prizvuk uzdaha, vajkanja, Jedina siva ko ja u ovoj starinskoj i,bliskoj raelodiji, koja je takoreći bež. metafore, (jer pao je.ovde jedan precizan, opisan glazamenica: onaj. Zašto da život u jednoj šBsvim konverzacionoj rećenici bude onaj?

Možda 8&e ova zamenica nsa=šia fu đa kao metrički.pogodnija wtoji umešto jedmostožne zamenice ta j, koja bi ovde stajala ne jzazivajući

Oriež Henri MuxA

nikakvu rapavosi amišsla mi gramatike; Jo je laj život de sam pao i ja. No kag:va propast jedmog lepog sliha, kahva banalizacija, potpuna zbrisanost jednog ugealivmog podfteksta! U ovom Stibu, dele, jedna obična Zamenična preokrenufost daje aikoena# koji je jači nego đejstvo standardnih prređenmja i mefafora. Možda je moć ovog oruđa u njegovoj prikriveno= sti; uobičajenim poetskim figurama, makako ušpelim, pespir mnaglašava” sopstvenu svest o važnosti nekog ele metnta, — ističući njegov Teef, on otkriva koliko še nije wšpeo saživeti s njim. I mada poezija bez tih »reljefae ne može opstati, zamenjiii ih mekim jedmostavnijim sredstvom, velizi je “uspeb. Diskremim, pomeranjem zameničkog odnosa, za koje se u prvi mah kolebamo da oije užgredno ili slučajno, Dis je postigao pun izražajni mlaz, i kroz mjega frenužnu izjednačenosi m'sli, mesa i jezika.

'U čemu je izyažajna moć te male, blede reči ovom mesfiu? Oma ' definiše jednu stvarnu udđaljenost cd života, obrazložemu padom u hjega. No te udaljenost sadrŽži u sebi nezoliko mogućčih preliva »načenja. Otba može u &kladu sa sledečim slihora (55 nevinih daljina...«) da govori o tome da pesnik ajbostrofirajući život stoji na ilu tih prvobilnih daljina, i da se sa mjih seća, odnosno sn– ticipira taj pad koji je već s jedne lačke gledišta DTOMlost,ali sa deuge ostaje večita budućnost, Njegovo trenimo vraćanje u sfere drevie nevinosti, odakle sagledava ono što ga je kasnije

· zadesilo čimom rođenja, jeste

prva varijanta u kojoj nam 'se udaljenost pesnika od Živožha predočava.

U drugoj strofi sledeći od mogućih prešeka ove Višesmaigleme rečemice postaje iakođe gasnovan u fekstu. Sim: bolično-apsiralzina suza (»Bto nesvesno sija«), ovde se pretvata u plakanje, i ta konkret na funkcija, zajedno 6a porninjanjem kolevke i karak= terističnom promenrm gla= golskih vremena (plakah, ostadoh, ne znadoh) čini da vjogađaj rođenja, skoro Tfiziološki konkretan, postaje sre dište·. ove složene imagina– tivne situacije, U tako proširenom s&klopu prvi, motormi sti pesme dobija jedan nov prizvuk,.a udaljenost, jedan određen pravac unazad. Preveden u prožu smišao bi bio ovaj: sada je to ona j isti živob u kome sam se nekada pojavio. mem, nesveslan, u plaču, i koji još uvek iraje.

»onali«e na ,

Dis

Naijzad, kada zvezde počinju da »beže iz njegovih. cčija«, javlja se i treća mogućnost mnačemja, najmanje zasnovana U eksplicitnoj obra= di teme, ali zabo najviše oOpravđana muzikom oVog Stiha i imtonacijom cele pesme. Alko se } na osnovu muzike mogu praviti zaključci o logičnoj simukturi, večemnice, onda bi, naglasivši cenzuru stiha između: to je onaj život, i — gde sam pao i ja, i uzev prvu polovinu kao nešto

gamosfaimije, dobili ovo zna

čenje: to je dakle onaj život o kome sam toliko slufie pre no što sam se rođio, o kome se foliko mislilo pre pada. Time bi se ton razočarenja najbolje objasnio, i služio bi kao povod »a vraćamje na viziju prerođenja, čiji 6vetao koniraši 6&luži da pojača rezignaciju.

Tako bi se jednom pažlji-

vom analizom Disovih gra-

matičzih slobođa i njegovih dominantnih «lika, možda moglo utvrđiti koje od ovih značenja je najbliže Diso-

voj nameri, nama se čini da'

iaj posao ne bi bio od naročite koristi, jc- ni tada ova druga, okolna značenja ne bi prestala da budu važna, naprotiv, na svima njima Zzajedno, ma emanaciji koja proističe iz njihovog stalno neđovršenog epajanja, raste evokativnsa snaga ovog sliha Eoji še nameće sluhu i šečavnju. 'U celini uzeta ova pesma ne samo da ima smisao minijaturnme kosmogonije, odnosno privalne geneze, nego u svom smenjivanju nekoliko tonova i rospoloženja vezinjra ceo lirski spektar Disov, ili bar onaj njegov deo gde su Disovi najveći pesnički uspesi. Možda programski, Dis je u »Tamnicu« uspeo da stavi: sebe celog, »Nivrvanae i »Moždđa spava«, takođe jzvanredne pesme, usbvari su razvijene epizode i pojedinačnji simboli » Pfamnice«. A njena shema je jednostavna: počinje sa fizičkom genezom kao muetaforičnim jezgrom, zatim evocira trenutak buđenja svesti i čula, i na kraju nastaje ponovno uočavanje

onih istina Woje su, po nje-

mu, bile potismufe rođenjem, ili uništeme. Dolazak na &vct

'je po Disu čin nešveštan i

nehofičan, i baš io je dokaz da čovek nema mikakve Rrivice; on prihvata telo (plač je u tom trenutzu imstinktivna reakcija otpora, sa jednim simboličnim prazvukom, samim tim što je naglašen) ali prihvatajući ga on, ne zna da ga telo vezuje za krv i za jedam oblik ma čije menjanje on ne može đa utiče. U njegovoj moći oštaju samo šnmovi.o lepoti, i očima »što zovu kao glas tišina«. (Odlomak)

' Miodrag Pavlović

ĐOV MIGEL UVAMUM

na indeksu Valikana

Jednim dekretom vatikan=skog Svetog Ureda osuđena su i stavljena na indeks zabranjenih knjiga dela Migela de Unamuna »O fra» gičnom osećanju života« i »Agonija hyišćanstva«, Pored toga, vatikanski crkveni teoreličari otkrili su i u đrugim njegovim delima mnogo toga što ne prija njihovom ukusu. Sam Papa je potvrdio ovu osudu jednog od najpoznatijih španskih pisaca i mi slilaca našeg veka.

·. Interesantna je argumen=Tacija »Oservatore Romana«, koji Unamunu Pripisuje u greh i to što Unamuno »odvaja jevanđelje od hrišćan= siva« | Što izvođi zaključak da se »agonija« hrišćanstva pojačala otkako je Vatikanski konsilijum proglasio dog_ mu o Dpontifikalnoj nepogrešivosti. Španski (frankistički) listovi nastavili su u horu da se blatom bacaju na autora čuvene izreke »Pobedićete,

· ali ne i ubedđiti« ,koju je 1936

godine. posle izbijanja militarističke pobune, uputio Trankovom prijatelju genera tu Miljanu Astraju. Zameraju Unamunu što je bio »Veliki pisac kome je neđostaialo ono najnužnije da bi bio mali katolik«. Zaista, on nlje bio katolik u onom smislu koji se obično daje pripadnicima katoličke vere. On je bio hrišćanin u onom smislu u kome su to bili i španski mističari. Ali on je bio i preteča egzistencijalista, naroči_ to filozofije Hajdegera. Unamunova filozofija je filozofiila agonije. Za njega Je islina nešto kolektivno, Socijalno pa čak 1 civjino. »Istinito je ono u čemu Be slažejro i razumemo. A hrišćanstvo je nešto individualno i nesaorštljivo, I eto zbog česa se nalazi u agoniji u svaWom:e od nas«, On shvata hi žeanstvo kao agoniju, 80 borbu protiv samng života. Ali i protiv smrti. Osnovni moto njegove filozofije „jeste čuveni stih Svete Terese Tsusove:; »Umirem zato što, ne wviirem«. Verske senuzualne ckstaze Svete Tere pred raspećem bile su VrID S nijve Inkviziciji., Or” TMR —”7

aa IL ZOO,

morala da se brani od opiužbi koje su je teretile da je »prosvetljenaeče, tojesi piipad nik jedne vrlo raširene Verske sekte u ono doba, koja je poređ ostalog, seksualnu ljubav stavljala i središte Te ligije, Unamuno je od mističara uzeo njihovu ago ju. Ali za njega agonija nije bila »umirem zato što ne Umirem«, nego dujbitu m, sumnja — i duelum 5 borba. On iz toga izvodi svoj pogled na svet, jednu vrstu skepticizma, što “ za nJega znači anftidogmatizma, On traži pre nego što deliniše ono šio fraži. Taj svoj filozofski mehanizam on je Zestoko sručio na najosetljivija mesta jezujta. On se poziva na Paskala koji je pred viđao da će jezuitizam, sa dvojom doktirinom bašivne rnentalne poslušnosti, ubiti agonjju hyvišćanstva, a time i samo hrišćanstvo. »Zaglupljujući druge oni sami SU Oglupaveli. Smatrajući sve druge za decu oni su podetinjaveli na najžalosniji način. I danas jedva da posioji nešto tako glupo kao jezu. ita«, (Agonija hrišćamsitvaa). On jezuitims odriče naučnost i optužuje ih da su njihove „duhovne vežbe“ i vaspitanje »smrtonosni opijum koji će rimsku katoličku veru pretvoriti u nešto slično tibetanskom budizmu«.

. Ali fo nije ono najgore što mu zamera Vatikan. Njegova »hiperanaliza« agonije Ve re — agonije koju, po Unamunu, svaki vernik doživlju“ je sam za sebe — dovodi do negiranja mogućmosti za do-. kaz o postojanju boga. Unamimo ne izvodi laj zaključak. On sam veruje u boga. Ali njegova argumentacija odriče besmr{nosi duše, a fi-. me i jedno od osnovnih učenja crkve. On odriče takođe nepogrešivos}b papo2.

U svom delu »O tragičnomni astćanju života« on izvodi za ključak da naš razum ne 1ože dokazati postojanje boga ni besmrtinost duše.

Za Vatikan pretstavljaju cpasnost i 'Unamunovi roma, ni naročito roman »San Ma-., nuel Bueno, Martire, u kom jur k romaha, jedan pop _D”

ra O —M- 1

veruje ni u dušu, ni u boga, ni u Isusa, niti u verske dogme, ali je dobar čovek. Qnamuno opisuje „njegovu smrt kao smrt sveca, Vatilam zamera Unamunu što je dao mogućnost da jedan Obrazovan i dobar Dop izgubi veru i što na taj način vernici mogu doći na pomisao da jedan pop vrši obrede a da sam ne veruje u njih.

'Još za života Unamuna mnogi španski popovi zabranjivali su svojim vernicinia čitanje njegovih dela. Ali šta je navelo Vatikan da sada, dvadeset godina posle njegove smrti, stavlia njego-

va dela na indeks? Razlozi.

su izrazito političke prirođe. Zabrana njegovih dela pada baš u vreme kada savest španske studentske omladine počinje da se pobunjuie'protiv ideološke i dogmatske ne irpeljivosti crkve i Falange. Unamuno nije prestao da uiiče na dobar deo španske univerzitetske omladine. kao što nisu prestali da utiču mi Ortegal. Gaset i drugi španski Pisci i mislioci. Povođom Unamunove smrti, Krajem 1936 godine, filozof Ortega 1. Gaset je izjavio: »Glas Unamuna je edzvanjao bez prestanka po svim kKkyrajevima Španije već četvrti veka, Sađa, kađa je umuknuo, bojim se da će Španija pretrpeti eru dugog ćutanja«. Izgleda da je ovo ćutanje ipak preWinuto. Univerzitetska omladina Španije počela je opet da govori, glasno i iavno, u Barceloni, u Madridu i svug de gde se nalazi. Ne verujemo da će jedan dekret Svetog Uređa moći da je ućuika. ! Unamunovo delo »Agonija Phrišćanstva« napisano je u Parizu krajem 1994. godine, kada je boravio tamo kao izgnanik za vreme najžešće pretorijanske i ćesarijanske *panske diktature. U pošlednjoj glavi ove knjige koja nosi naslov »Zakljućak«, Una muno kaže: »Pišem ovaj:zaWljučak izvan #voje ofadžbine Španije „koju razdire najstamotnija i najgrublia tir&nija, tiranija militarifkičke % Druge tiraniji , daforu ay \teaaC

Unamuna, osuđuju i ŠPance da se ni bi interesovali za ono što su dali njihovi veliki mislioci, Osuda Unamuno vih dela je osuda uperena protiv španskog naroda i španske misli.

Unamuno je bio rektor čuvenog španskog univerziteta u gradu Salamanci, od 1901 do 1923, kađa ga je prognaD iz zemlje diktator general Primo de Rivera zbog njegovog stava prema diktaturi i Alfonsu XIII. Za vreme Druge špmaske Republike Unamuno je'bio poslanik u Kortesima. Godine 1936 kada su pobunjenici zauzeli Salamanku, Franko ga je smenio

·sa položaja profesora univer-

ziteta. Unamuno je tada imao 72 gpodine. Uskoro zatim je umro. On je vrlo brzo uvideo šta znači fašizam, ı svoju čuvenu izreku »Pobedićete ,ali ne i ubediti!« izgovorio je na jednom svečanom skupu u prisustvu najviših #fašističkih i crkvenih funkcionera.

Don Migel đe Unamuno je bio veoma plodan pisac vomana, drama, pesama i'eseja. Najznačajnija su mu dela: Muština Španije, '"Tragičnmo osećanje života, Agonija hrišćanstva, Tri uzorne priče i jedan prolog (preve-

deno pre rata kod nas), Pro”

liv ovoga i onoga, Magla, (takođe prevedeno kođ nas pre rata). Život đon Kihota i Sanča Panse i druga. Unamuno je jeđan od glav nih pretstavnika čuvene »ge neracije 98«, ali isto tako i najizrazitiji pretstavnik modernog španskog mihilizma uvjijenog u suptilni verski misticizam koji je u Španiji cvetao vekovima i dostigao poetske. sublimacije Svete Terese, Huana de la Kruz,

Fraj Luisa de Leona i dru-

gih. Uticaj njegovog dela bio je

vanredno velik na mnoge ge.

neracije pisaca moderne Špa nije „naročito njegov antidogmatizam i stalna pobuna protiv svako vrste intelektu-

alne ER ||

meću ka -

litaristič , MP j--= ;

k • “e, O Spoitojstu, S |D

Ne zna se tačno ali se misli đa su ln šest stotina godina pre nove ere, ovi 27 jima čista filosofska misao nadvlađuje ? 50; tove, već bili poznati u Persiji: POL IaW

»Manmusčihara, prvi žrec u hramu dob svome mlađem bratu Kadparani, žrecu u/" kanu, \ 2 SNU

Čuj i razmišljaj! Čovječja duša i iel | su mučenjima i očišćenjima, a primaj“”" Niko još nije pouzdano saznao gde su pi? i raj, ali su po svoj prilici u lielu i wa bića. i [a

Čuj i razmišljaj! Muke, očišćenja ia su dobrih i zlih bogova i njihovih glasnil;j ,,;. · ljude u viđu zlih i dobrih dela, grehova, „.,

Čuj i razmišl!jaj! Za života biće prol a i i (islilište, a u raj odlazi iek posle i tela i duše, jer raj je potpuno smirenje, ij. snova, i bez buđenja, gde nema gledan; ponovnog rađanja, niti ičega drugog Šš ava patnju i očišćenje, daa

Čuj i razmišljaj! Jedino prosvelljeni i nikao sušlinu svega, jstinski probuđe Drone samo misli ljudi nego i let plica i da koji čuje iravu i žito kad rastu, i vidi a i oblaka, koji se raduje dobru i oseća rwdost / i dobrih dela, jednio takav još za Života pos,“ iojesi spokojstvo ravno smrli. 4

Čuj i razmišljaj! U smsilu toga, ako sre aa zaobiđi je: ako ne možeš da je zaobiđeš, ne gl ako nioraš da je gledaš ne govori joj: ako treh yrrjoj govoriš, govori joj kao majei ili sestri. Jer Žeb. rađajući daje život, a rečima i pogledom može izazvadi smrt, ali i smrt i život spojiti ne može, pošto je za to poirebno da se sam od sebe po drugipul rodiš | u istom životu. \ ?LMa

Čuj i razmišljaj! U smislu toga ne jedi jela i ne pij pića nepofrebna i Bte(na telu i duhu. Koja u, poznnaćeš kroz zadovoljstvo od njih, a istinito zadovoli. sivo je ma kraju sla{ko, ne na počelku ili u sredini. uživanja. Zalio jedi i pij da buđeš snažan i mudar samo koliko je potrebno da postigneš spokojsivo.

Čuj i razmišljaj! Drži srce čisto od svake mržnje, zavisii i lukavstva (sebičnoi), jer ti glasnici dobrog boga Ahuramazde svaki čas pohode i mere na majtačnijem Rhanfaru svaku žilicu tela, svaki pnmjs: uma, savku kapljicu krvi, svako ircptla; m graf” kao Što srce budeš držao čisto, drži PROSUN: U tako postići spokođjsvo, ya N 23A8ı

Čuj i razmišljaj! Zlato je običan ši <"; blagu koje je u tebe sakrio veliki dobri.c. 5, mazda. Zato se diži zajedno sa suncem, sCc\\ Xi varanka, kako bi stasale ne samo fvoje e njive udovica i bolnih, jer ćeš iako p)čote Ahuramazdđino čak iako nisi probuđen. KG Y

Čuj i razmišljaj! Spuštsj se na odar. i meli se velikom dobrom bogu Ahuram, »Oče i sadržitelju svega, daj nam polre. « spasi mas gospodara myaka i izazivača, zla 1 raje. Ahuramazađa je milosiv i fako će učiniti, kad se ispuni vreme, određeno u večnosti, uskrs". : svi koji su mu bili verni, sjediniće se s njima ";. 1 beđiti gospodara zla. aPosle ioga neće biti ni. 2 ni smiri, ni zemlje ni nebesa, svi ćemo biti u? i mazadi i sve će bili ON. I nastaće konačno, 7, Ee stvo. I neka fako bude!«!) e ./

| ae 1) Poslednja rečenica odgovara hebrejakom izrazi i i

x (yt NSA

, ~

Himna muzamqa

Proklus, poslednji antički veliki filozof i p veliki pesnik paganstva, koji je živeo u peto nove ere u Atini i Maloj Aziji, u ovoj molit::. prot hrišćanima »koji se boga samo boje«, Sl svetlost duha, tojest kosmičku misao 1 Zanos, ha nji filosofski i religiozni cilj. Za njega mo prisivanje božanstva da bi se dobile lične iko | je zanos duše za božanmskim, izvor savršenstva.. tat molitve je razvijanje Što savršenije vrlinc i utapanje u svemir.

Pi a r

Pit, iliza ?

Pojmo svetlosti koja ukazuje put ljudima, i Proslavljaimo devet kćeri velikoga Zevsa, je Device sjajnih glasova koje moćima

Divnih primera Šo ih sadrže knjige \ Bude um ljudski, oiržući

Zlokobnim patnjama zemije

Duše što bluđe u vrilogu života,

Upućujući ih da sa revnošću ~

Pronalaze staze i hodđe njima

Po burnim i dubokim valima zaborava, ,

Da bi se duše vratile čiste zvezdi rodnoj

Zvezdi onoj s koje nekad siđoše, M Kad Zaneseme žudnjom ze bednim blagom maierije, Padoše na žalo zemaljskog bivanja. · i;

A vi, boginje, ufišajte u meni zo Burni zamah koji me goni u vrilog I učiniće da mo. jasne reči mudraca | t U svete zanose prenesu! r 9 I nek me ljudski rod. koji se Boga samo boj, Ne skrene s pula božanskoga, +

Sve{lotga puta, okićena divnim plodovima.

Iz pučinme ljudske, gđe me bivanje Po tisuće puta zavodi sa staze, Spasavajte mi duh da, bez počinka Žudi ka čistoj svetlosi,

ıI oebđarite ga čteđro svojim noćima Što silmn snagu daju razumu,

T darujte mu zauvek slavne darove Đsm romemnim i moćnim mislima Zadobijati može srca čovečja. :

Proklus (410(Prevod Božiđara Kovačevića) _ I

i 4 5 & ler : ——ccreetnaciji (Hans (Nastavak na

fha, samo JEBOVO Hi, e vVađi nepri TazgovOr sa Sun ~ | 'gokretima, Nekom.iskonskom na daselo} eirLal

“Ca O

(O.

doezetoj slpani)