Књижевне новине
ıd došao , :je ažavajući o-
RO Postoji ijeu umetnost neveštoj, „60 .da raz Izbor BOA)SU koja obi. ·, “, ia, od one lobrc odigra \ikP lukavstva Di" Za rukom 4 Yutineru od
jva i istinske
ovih Kasr
J VisoORo uzdiže j ii zanatlije, počela povratJjpearhar na hjeno |} tumačenje tra(h ba. Ona je igrala ag, jdeymanovomi »Z.a jEotovo istog trebila je potpuno pofai strane Eleenore Du, /je nastupila u istoj Sredu u pozorištu i aa Kontrašt izme} _Magde ·bio je toliko: o: on Samo muožoa između dve glumice ju Svoje dvadesetogodi'Olovanje za islu vrstu javršile pod sličnim u· Madam Berar po„šarm jedme bezbrižne ne, koja je možda ma= hla i ćudljiva, ali uvez aa na osmeh, koji Rao · — rastera oblake čim du njima ukaže i naja praznina. Njene haljilijamanti su, ako ne ra– ia ono u najmanju ru 3 ni, Njena figura "ad bila isuviše da se pojavljuje
e za ulepšavanje, koji o uspevaju francuskim rima, a zahvaljujući koji ni daju koži čarobnu bo Jrmskih jagoda i svežeg 1ipa, dok: osenčene delo2Ooje u nijansama karan| nagasito crvenih tonmowe te efezte je Madam \s pravim „miajstorprodukovala u stvar #3 našmirnka uši, ja! O ji najradije ih .QČvire između nemor. svoje kao orah zW Nijedna vupica Via njenom bojesv/i. njenih. prstiju ora tako blagom nijansom da se k da šu isto tako kao i mjene uši i neŽmih sitnih. ka|probija ~” svetlost: 'Rvetlucaju kao sve no Tondonsšxo sanma, a njeni obra· „retkih trepavica, i_Ć pahuljasti sjaj kao :skva.Ona je tako lepa u , &volh. dobro proučenih ~ eNote, ali potpuno ne-~
| \
\nci tek ponajmaoj sve u svemu, isa tolizo umeta, da zaista sačitave uloge ui na gledaoca de o da je uopšte ati ravnodušan. tsak da ona, kajunakinje koivano pojavi na neka zmasenjuju2 bajkoro= ne želi
Maa da učimi ni naj|jokret, čime' se njen 1 šarm ističe. još Vitom nas gleda pravo ao isao da bi htela da A sad? Ko bi pomislio ja staramajka?« Nae je nemoguće O-
se „a kad oD zatim „ stvar ž po: aže nam GSS gospodari 8VOatom. čovek ne zaža” ı njene pojave Već o zaboravio na svoja o uzvišenoj umet-
i; zagemjujući zraci iviju i? aje — sasvim dečjom satno-
nošću U. e igre. koja se e iva na težnji da se pobu' eke uzv: ene m li ili du 2 sastoji uglavncim me (la ona zavede gledaopčini, da on gs njom žali, s njom e da se smeje njenim ša– ı da bez daha prsti 1 udbinu na pozornici i da »duševljeno pljeska Rad" spusti zavesa. Ve-
„nacinu
uopšte ne
ini, da on Za-
przti nje- ·
"kod gledaoca ||
pozornici ostaje. uvck, ista. Ona nikada ne zađe u glavnu ilogu — oma se sama Dpo„Stavi na njeno mesto.
idi bi se dovolj i)
Svega loga nije bilo kod Duze ni u najmanjoj meri. Svaka njena uloga je jedno sobstvrno stvanalačkc delo. Kadz „aa Sštupi na, DozorGulCu, svaki može mirmo da uzme dogled i da broji traBove koje su život i brige ostavili na njenom licu. To su. svedočanstva njene čoveč nosti i ona raspolaže sa dovoljno smisla da. ove karaklerne crte'ne prikriva slojem emajla breskvine boje koji se dobija u drogeriji. Senke na njenom licu su sive, ne zagBasito crvene; isto tako i njene usne su posatkad skoro blede, a pa njenim obrazima nema ni rupica, ni obojenih mesta. Pa ipak, nijedna varijetkinja ne bi bila u stanju da izgleda tako dvražesno kao ova čarobnica, čak ı kad Yi raspolagala s neograničeno mnogo novaca i da ne stoji pod bilokakvim uglom, nego na svetlosti pozornice. . Ali krajnji ishod nije tako obeshrabrujući kao što bi pomislili posetioci bara. Sirašno razroki Vilzcs imao je običaj da se hvali kako sebe ubraja za: jednog od najprivlačnmijih liudi u Evropi, Duze nije pro vela na pozornici još ni pe miruta, a već je iza sebe da leko ostavila i najlepšu ženu na svetu. Dodajem da je Sarin već poznafi osmeh kao u Moma Lize, sa namerno spušfenim trepavicama i požudnim, famnocrveno našmin=kanim usnama, koja s koketnom bojažljivošću pokazuje niz blistavo belih zuba, kraj nje efektam na svoj način: giedalac postaje ne samo slab, nego njim prosto ovlađa neko čudno uzbuđenje i to potraje čitav minut, a nekad čak i više. Ali Duze nam ispuni srce jednim jedinim' trzajem usnica, koje se, pre oseti nego * se i spazi i koji ne traje ni delić trenutka, A ovaj trzaj izgleda: još bolniji, jer sa ne • prati, nikakav pokret lica, ni jedna oštra šemka.
Što se tiče mladosti i starosti: da li iko čistoću i nežnost osećanja povezuje sa sta vošću, čija nas samoživost i lukavstvo toliko odbijaju? Ili, da li svako kad misli na mladost, koja nas privlači svojom otvorenošću i srčano šću, dolazi uvek na pomisao o aladostrasnom ljubakanju i uobraženmoj ambicioznosti? Da li je.iko zamišljao Poti-
Ari i =
POSLEDNJA LJUBAV I SMRT DIME-OCR
vremena i svih ze-
Pod naslovom »Trojica Dima«, francuski književnik Andre Moroa napisao je biografije generala D Aleksandra Dime-Oca i Sina, štampe. Obijavljujemo Kratak ( fije u kome se opisuje poslednin ljubav i smrt
\eonora Duz
Ve pozorišne večeri u Londonu 1895 godine
fayovu ženu kao neku devicu, a mađarsku sv. Jelisavetu kao — mantronu? Sa takvim asocijacijama „čini se starosti gora nepravda, a pJklanja mladosti i ono što ne zaslužuje, jer ustvari tu tre ba istaći baš razliku u karas ierima, a ne u godinama: života. Ovakve asocijacije ipak zagospodare u naš i svesfi, a veliki glum .c to koristi i zato izgleda večno mlad. Ako bih hteo da uopštim — ne bih smeo da tvrđim ni kao kritičar ni kao čovek, da Duze poklanja mrznje pažnje izv nim veštačaim frikovi-
ma, Eoji je još uvek „više i:] J
stiču u ulegamr mladih i lepih Žena, nego što to čii Sada Bernar. Šta više, mogao bih da ponovim mnogo puta: Sara Berar je u poređemju sa Eleonorom Duze u pogledu veštine isticanja lepnte — pravo siroče. Reper {oar poza i kozmetičkih efekata kojima raspnlaže Prancuskinja, mogu se nabrojati isto tako brzo kao i njeni glumački izrazi — zato je do-
U »Dami s kamelijamac, naprimer, jednoj glumici koja intenzivno deluje — Jako je da naš muči svojim napadima kašlja i da nam do mile volje kida živce, što se u suštini mnogo me »azlikuje od scene Rhoju može da pru- , ži javno pogubljenje ili nešto drugo što je isto tako sbašno, Postoji osromna azlika između ovakvih . načina glume i tragetkinmje koja nam pokazuje da se ljudska patnja može izraziti u jednoj je dinoj molbi za saosećanjem, koje je neophodno njenoj pa 'nji, i da je zaista pravo mu– čenje pokazivati pred drugima srčano držanje i pored svog velikog bola. Eto to je ono što fascinira u tumačenju uloge koju je Duze dala U OVOM pozorišnom komadu. Njena interpretacija je tako neizrecivo dirljiva zato što je'ona sama neobično taktična, Što znači — neobično &aosećajna. Fizički šarm nije ni plemenit, nifi lep, ako ne pretstavlja izraz jednog moralnog zanosa. TI — ako mi
BERNAR ŠO
#' voljno jedva i deset prstiju. Duze, naprotiv, ostavlja Uutisgak da ima neiscrpno bogat stvo lepih pokreta i poz:tura. Svaka ideja, svaki trag meke pomisli ili raspoloženja prikazuje se pred našim očima kao nešto uzvišeno, pa ipak sa toliko životne stvarnosti. I mada ona izgleda d: raspo laže sa bezbrojno mnogo mogućnosti u varijacijatna, nemoguće je primetit' je u neugodnom položaju, niti zapaziti na njoj bilo kakve traBove umora, koji bi mogli da poremete savršeni sklad njenih pokreta u njenoj od prirode svojstvenoj težnji da bu de najsrčanija od svih gracija. Ona je gipka i elastična kao neki gimnastičar ili panter, samo što poseduje da lejo više impulsa nego omi; oma se fizički izražava u SVOjim pokretima, kroz ne nežne nijanse koje odvajaju istinski humanog čoveka od životinje i — ipax moram i to da dđođam — isto tako i od najboljih · „gimnastičara. Kada pomislimo da se većina tragičara razlikuj'i samo po izlivima patnji koje su zajedničke i čoveku i životinji, onda nije teš«o uočili neopisivu finoću koja se nalazi u osnovi Mlumačke umefnosti · Bleonore Duze i da iza svakog njenog ostvarenja stoji jedna humama ideja u svom najpunijem izrazu. Ovo se najjasnije zapaža onda kada njeni visokomoralni instinkti pobude najdublja osećanja saučešća, a da se pri tom ne nameće koliko sama pati.
ime i njegovih potomaka, koje će u Parizu uskoro izići izvod iz jednog poglavlja biogra-
sada bude dozvoljeno da ih uporedim i u pogledu glasa — kada Duze poseđujući Organ koji dostiže visose eličke tonove, pušia svoj vokal ni dijapazon da se iz dubina jedmog sebičnog ” stvoremja, kao što je Klaudije .Vajb, uzdiže do najčistije prostosrdačnosti Margerite Gotje, ili neustrašive srvčanosti jedna Magde — blebunjavi tonovi na polovini druge oktave, ko jima Sara Bernar pevuši svo Je ljupke pesmice i Vesele marševe, izgledaju tako neobično skromni.
Iako je za mnoge od naš, pošto smo prvi put videli Eleomoru Duze, razlika u nivou između dve slavne glumice postala savršeno očigledna — ipak se pitam: da li je iko mogao da poveruje posle vrlo znalačke interpretacije koju je Madam Ber= har dala u ulozi Magdđe u po nedđeljak uveče, da će ovu pretstavu kroz čeftrđeset Osam časova potpumo baciti u zasenak jedan relativno pod jedmak talenat'kao što ga.ima Duze, Potpuno baciti u zasenak. — to ·je ustvari jedini pravi izraz. Sara je bila vrlo šarmanina; vrlo vesela kada joj sumce sija. vrlo rasfrojena, kađa se pr-ko njega navuku oblaci, i ista dostojanstvena gađa su hteli da joj odđuzmu dete. Ona se nije mnogo fruđila da
priđa neku posebnu važnost
iz Dime-Oca, koga
Ogroman napor za Dimu bio je 1867 godine osvajanje iedne mlade „Amerikanke, jahačice i artistkinje, Adđah isak Menken, koja je na scae ni pariskog pozorišta »Getet, u komadu »Gusari Savane«, polunaga jahala punokrvnog paripa. Nosila je ružičasti tri ko koji joj je divno pristajao, a tek je” bila osvojila Londom igrajući u komađu »Mazepa«, inspjrisanom Bajronovom pesmom. S· velikim uzbuđenjem publika je gleda la kako ta crna lepotica, vezana na leđima konja, jezdi uz vratolomije koje su je više puta mogle stati života. Gledaoci su podjednako pljeskali lepoti i hrabrosti.
Jevrejka rođena u Luizijani (iako se hvalisala da je ustvar: španskog · porekla i polpisivala se: Dolores Adios los Fuertosj, Adah je postala kentaurka pošto se izvesno vreme Kkoleoala kome pozivu da se posveti, Čas stafisthinja, glumjca ji igračica, ona le bila i ag mode] vajarima, saradnik u novinama (»Sinsi natski Izraelit«), a zatim je polazila na turneje govoreći o Edgaru Pou i recitujući nje gove pesme. 'Ta neobična devojka ovorila je engleski, franeuski nemački i hebrejski. Posle razgovora o besmrt nosti duše umela je da sruči iri čaše eakije ,« bila je 'zaluđena prczijom i sastavljala je meianholične stihove o svojim kratkim i nesrećnim ljubavima, Američki književ nici Volt Vitman, Mark Tven i Bret Hart bili su joj ljubav ii
Tri puta razveđena, udala se četvrii put za „Džejmsa Berklejia samo đa bi ozako-
"ila đete koje je s njim bitvrto ve”
ia zanela. Njeno če
Moroa naziva „najvećim proizvođačem svih malja«, Dime koji je napisao preko tri stotine romana, više pozorišhih komada, bio direktor pozorišta i listova, čoveka čuvenog po svojoj rasipnosti i ispadima, kao i po vanrednoj velikodušnosti i neverevotnoj aktivnosti — u svim pravcima,
IS
glavnoj iemi Sucdermanovog komada — revoltu savreme-' ue žene proliv onog idelala o voljenom zavičaju, kome treba da posvefi ceo život, i to ne dobrovoljno, kao svom jedinom utočištu, nego silom, kao mešto što se razume samo po sebi da sva ženska bića treba da služe ovom idolu kao neki ubogi robovi. Zaista, nema ni najmanjeg osnova za sumnju da Madđam Bemar nije baš ništa primetila od čilave ove problema·'tike. Međutim, Duze nije bila na &cemi još ni celih pet minuta, kada ona već samo jedmim jedinim pogledom iu oca stavlia do znanja da postojeći dramski sukob ireba da še kreće oko ove gceme. Uskoro zatim: počela je jedna mrajstorska umetnička kreaci ja, koju verovalno nikada ne će zaboraviti oni koji su je doživeli. Ova kreacija je o-
bjasmnila u jedmom “jedinom trenutku zašto su veštački
kozmetički trikovi, koji su za Mađam Bernar pomoć za Duze prekiftavljaju skoro istu takvu msmefnju, kao kad bi se ispred nje postavio ne ki španski zid,
q
Ali najpre treba da objasnim zašto se komad ustvari ne zove »Magda« nego »Zavičaj«. Magda je kći koja je izbačena na ulicu jer se protivila ocu. Ovaj je jedan od onih nmaprasitih ljudi koji žive u zabludi da se poštova nje osnovnog zazsona porodič nog Života sastoji jedino i isključivo u pokoravanju nje govoj volji. Devojka najpre proživljuje teške časove, zatim postiže uspebe kao oper ska pevačica, posle čega je njeha ušamljema borba za ži vot baca u naručje jednog kolege sa konzervatorijuma. U datom trenutku prijatelj isčezava i ostavlja je eamu da se suoži sa problemom ma terinstva., Na vrhuncu svoje kayrjjere — ona se vraća u rodni kraj. Od imenadme čeŽnje za zavičajem, ona nastoji da se izmiri s ocem, koji se tazođe pokazuje sprem nim da je prihvati. Gotovo fek što je ušla u kuću, ona utvrđuje da otac njenog Jeteta pripada krugu najintim nijih porođičnih ·prijatelia. U frećem činu nagoveštavaju joj njegovu posetu. Mora se dodati da Sara Bemar igra ovu scenu veoma lako i ljupko: kod nje se oseća onaj
sta 1866 u Njujorku. Dva da na kasnije sama se . ukrca]a na parobrod »Javu«, da nikađ više ne vidi Ameriku ni svog muža.
Privlačio ju je Pariz. U njemu je prvi put aastupila 831 decembra 1866, na pozornici »Getea«. Nešto kasnije počeštkorn 1667, Dima-Otac ušao je u njenu ložu da joj čestita. Ona mu se bacila u zagrljaj. Podjednako željni publiciteta, njih dvoje su uživali da javmo Pijkazuju svoju ljubav zapaljenu kao gromom., Dima je ponosno ob jevljivao svoju pobedu; ona se svugde pokazivala držeći Ba podruku On joj je pokazivao stai Pariz i ftumačio živi. Ona je zadovoljavala svoju sujetu vezujući svoje ime za tog »velikana književ nosti«, Nije ga mogla voleti; on ju je Fazonođavao, a njegovo društvo joj je laskalo. Za nekoliko neđelja on se podmladio, vodeći jahačicu u Bužival, u svratišta. kuda je četrđeset godina ranije VOdio pralju Katerinu, majku njegovog sina. O tome se već pevalo po Parizu.
U vreme kad je fotografija još zapanjivala, Adah Menken uživala je da pozira pred objektivom sa svim velikim ljudima iz svog života. To je bio ritual koji je nastrana pufnica: strasno volela. Dima je bio toliko nesmofmen da dozvoli da buđe ovekovečen na slici u noćnoj košulji sa razgolićenom ljubavnicom na MKrilu..Na drugoj, ona je u njegovom zagyljaju, glave naslonjene na ogromne stavčeve grudi, On izgleda trom, ali su njegove žive oči ozarfene beskrajnom dobro-
tom, kao da kaže: »Da, znam, toj &enčo, ali ona to ho| o izo volim!«
ar
Jileonora Duze
pravi ton dobroćudnog opraštanja, kada ona umiruje zbu njenog ljubavnika i stavlja mu do znanja da ne namerava da mu zameri za folike godine svojih patnji — da je ona svesna da njemu ima da zahvali za neocenjivu radost materinstva, idko mu zbog toga neće poklanjati neku naročitu pažnju. Njeno gošspodaremje sobom za 8ve vreme OoVOg razgovora bilo je zadivljujuće: ni za trenuta nije ni najmanja senka preletela preko njenog lica, ružičastog kao istopljena bre gkva.
Sasvim je drugačija Duze. U trenutku kada služavka ostavlja posetnicu — jasno nam je šta za nju znači da stoji makar i nekoliko sekun di pred onim čovekom. Njen izgled pri ponovnom sastanku sa njim — prosto čovema fascinira. On joj deli komplimente i predaje svoje cve će. Onda sedaju oboje i ona očigledno ima osećanje da je sada sve prebrodila, tako da svojim mislima može da dopusti slobođan fok i da ga posmatra kako bi utvrdila da li se mnogo izmenio. Tada se u njoj dešava nešto stfraŠmo: počinje da crveni i u sledećem fremutku postaje toga svesna. Postepeno celo njeno lice obuzima neko tamno crvenilo. Posle nekoliko uzaludnih pokušaja da se pribere ili da pređ njim prikrije svoju zbunjenost, sva se predaje osećanju i 'rši ruke uz svoje pocrvenelo liCe. — niko više ne treba da mi
Fotograf Libere, kome je Dima dugovao nešto novca, pomislio je da bi se prodajom te slike mogao obeštetiti za neplaćene račune. Zato je sliku izložio po mnogim pariskim izlozima. "Tim povođom čak je i mladi Pol Verlen ispevao jednu podsmešliivu pesmicu.
Kadđ ga je sin prekorevao, Dima mu je odgovorio: »Dra gi moj Aleksandre, uprkos odmaklim godinama, našao sam jednu Margeritu. za koju igram ulogu tvog Armanda Divala...«
Bio je lud za tom divnom devojkom, „ljubičastoplavih očiju duge crne kose, izvanredna tela, čije su ga priče naročito oduševljavale. Ta Šeherezađa nepresušne mašte pripisivala je sebi izmišljenu prošlost sa najneverovatnijim pojedinostima. Nije bilo tačno da je sa kaubojima na Divljem Zapadu ubijala bivola, ali je zaista umela da „govori o feologiji isto tako dobro kao o jahanju. Nikad nije bila balefina u operi, niti tragetkinja u Kaliforniji (Adah Menken igrala je sedam godina u svim zemljama samo jednu ulogu: Mazerpu), ali je zato stvarno umela da čita grčki i latinski. Priča da su je zarobili Crvenokošci koje je fascinirala igrajući zmijski korak, samo je bila epska bajka. U Dajtonu u Ohaju nije, preodevena u muškarca. bila, ka petan garde. Ali engleski romansijer Čarls Dikens i pesnik Dante-Gabrijel . Roseti zaista su joj pisali prijateljska pisma koja je ponosno po kazivala svojim francuskim obožavaocima. (usa
Aleksandar Dima ljubavnik od šezdeset pet godina, ___ćipao ju je vatrenim izo Posle ove briljanine glume.
objašnjava zašto Duze ne VOJi da stavlja debeli sloj šmin ke. Nikada ne bih mogao da pomislim da je ovde po sre di neki dobro uvežbani tehnički trik: njeno crvenilo mi izgleda da je isključiva posledica glumačke fantazije. U trećem činu »Dame s kame}lijama« — u kome ona daie jednu poiresnu scenu. {i me što pada, pa se malo za“ tim, lica potpuno izobličenog od plača, ponovo diže i tako postiže jedinstven utisa delimično i samim trzajima tela — postavlja se pitanje da li je to istinski unutfrašnji doživljaj, ili umetnička kreacija. Ali Magdino crverilo ne može se tako objasniti; i ja moram priznati da bih mnogo voleo da znam iž čisto stiručmih razloga — da li se spontano nastupa na svakoj pretstavi. Neću pokušavafti da opisujem dalji tok ove nezaboravne pretstave. Kađa na kraju konstatujem "Ja ona za sobom.ostavlja publiku koja. je ne samo plješqala kao podivlja= la, nego.u pravom. smislu reči — pomahniftala od oduševljenja, ustvari ja kažem nešto sasvim beznačajno — jet nismo li mi pljeskali isto tako i Sarinoj »Gismondi« . i nije li nas i »Fedora« g-đe Fatrik Kempbel dovela do pravog zanosa od ushićenja? Ovoga puta mi smo mali osnova za delirijum radosti. Viđeli smo jedan pravi, komad i jednu glumicu koja je razumela pisca i njegovu umetnost čak prevazišla. Što se mene lino tiče ovo veče je pojačalo moje već više puta pokolebano uverenje da pozorišni kritičar služi jeanoj plemenitoji umetnosti i da nije puki rekiamni dobošar za neke vrlo sumnjive zabave.
(Preveo Milutin Stojanović)
|
javama: »Ako je istina da imam falenta kao što je istina da sam pun ljubavi, i jed no i drugo je•tvoje...«
Odlazak Adah za Austriju (gde je trebalo kao Mazepa da gostuje u pozorištu »An der Wien«) prekinuo je {u skandđaloznu vezu koja je još više oslabila položaj staroga Disca. .
. Zbog svojih luđosti proživljavao je dane teške hnestašice. Sin bi mu bio rado pomogao, ali otac nije voleo da priznaje svoje nevolje. Pokre nuo je nov list »L d'Artanjan«, koji je trebalo đa iz. lazi tri puta nedeljno. Molio je svoje prijatelje da ga ·oglašavaju: »Nema. potrebe da vam objašnjavam ko je on, Hvala bogu, o njemu se dovoljno govorilo, . Važno je da se sazna da je on vaskrsnuo i da je ponovo bunim jedrima krenuo da brani svo je stare principe...« Ali. »L Gd'Artanjan« je, propao. Dima se obratio dvoru moleći još jednom pomoć za pozorište. Odbijen ie. Doba čuda je prohujalo Za čudotvor ce je stiarost teška. .
Godine 1868 grad Havr o-
tvorio je pomorsku izložbu i pozvao Dimu-Oca da drži pre davanja. On se odazvao i boraveći u fom gradu opet ie sreo Adah Menken. Vračala se iz Engleske gde je, nedovoljno oporavljena posle jednog pada s konja imala ma lo uspeha. Putovala je u Pdg_ riz da nastupi u pozorištu »Šatele«, Bilo je reči da D1ma za nju napiše jedan Dozorišni "komad, ali je direktor pozorišta zaključio da je bolje da stavi na repertoa» »Gusara Savanhe« — za to šu postojali Sa i kostimi, Za vreme proba jahači SO ŠoBDOIRIa . DONA
Umrla je 10 avgusta' godine. Njena sobarica Ak njušar, nekoliko glumaca e ukupno petnaestak osoba LOISR Stšljan! konj, bili su Jedini što su je is ili Scobal Je 3 AU do
Dima je u MHavi za glumičinu smrt. vratio u Pariz, i sam
—
u saznao Kada se Oozbilino
| —
Sara Bernar
IAA NU To odi
oboleo, najmio je jednu sekretaricu, sitnu i stidljivu ženu, koju je čitav dan kljukao slatkišima i od jutra do mraka joj izlagao planove za svoje nove komade i romane. Ali jednoga dana misli su prestale da mu budu jasne i on je počeo đa brka događaje. Onda se zatvorio i u svom stanu počeo da čila sVO ja stara dela.
— Svaka stranica potiseća me na jeđan prohujali dam, — govorio je, — Ja sam' kao drvo sa gustom „krošnjom, punom ptica što u podne zamuknu „ali se razbude pred kraj đana i ispunjavaju moiu starost cvrkutom i udara njem krila.
Došavši da obiđe oca. sin ga zateče zadubljena u knjigu. ·
— Šta čitaš?
— Musketare... Zarekao sam se da ću, kad ostarim, proceniti koliko vrede.
— Pa dobro, dokle si sfigao? ) ji
— Do kraja.
— TI šta misliš?
— Dobro je!
Ali kada je pročitao »MIonte Krista« rekao je:
— Ne vredi koliko »Muske tari&«..
Otkako je Dima-otac bio napustio Katerinu Labej (kao što je pomenufo, majka Dime-Sina), ona je bila uzor ozbiljnosti. Misao da.io dvoje starih treba spojiti, možda najzad venčali svoje roditelje, svakako je potekla od mlađeg: Dime, moraliste i moralizatora. Sam Dima-otac to je izgleda osetio i bio spreman da prihvati. On je u Neiju našao stalno ognjište i jednu ženu iz unutrašnjosti vičnu vođehju doma–
često ı činstva. Besumnje se nadao
da će njegova stara prijaleljica. već odavno. pomirena sa sudbinom, podnositi njegove poslednje ispade. Katerina Labej nije pristala: »Prešla sam sedamđesetu«, pisala je jednoj prijateljici, »uvek sam f{užna i Žživim skromno s jednom slu-
žavkom. Gospodin Đima” bi raspršio moj mir u malom stanu... Zakasnio je za če~
trdeset godina...« Kada jc čula za njegovu vezu sa Adah Menken samo se nasmeŽ ji »Ah«, rekla je, »još je poka ga ničemu nisu Katerina je umrla 29 okto bra 1868. Imala je sedamndo_ set četiri godine, cc: Dima-sin došao je u ODpštidei da primi umrlicu, Lj O ad Je pokojnica il. adata, bez zanima-
hJa«, zatim da je »njen jedi Bi sin Aleksandar Dima Day} de.l8 Pelteri.« Ali u rubrici scer«, u zvaničnom delovod niku moglo se Dročitati: b re {ou ime oca i majke (poOOPIĆe) i mogli biti dais. offje poi : Katerina bila vahBtaž O nepoznatih roditelja O Ste Ogi o GOD Dima-Otac broPotvešio retanji. u Roskofu, žii O je miran kutš*GK da kuvar« Rojal O ip , DiO poruči 1870 e. Lemer. Tek ka: koaie završen rukopis »Veli ode tuvara« bređat je izdau, ali ja štampan 'tek bo
5 francusko-pruskog šale. oo 8a je dovršio »mladi 5 Tov radnik« — An: i i Sa hatol Dima i Je ubproleće 1a” Putovao na jug, ahape o OE izdavala, Ba se o do Je
nadao da Će
Ba sunce Osnažiti, U Mause]}j ·dLSĆ]ju
Je saznao
re Š Vesti _ 204 objav aa. a o Prvim pora; _ rata. ıkle su ga azma do. Poluod + uze} d kako :.. GdOspeo ja a i do Pijja j zazv Je neovljeva vrala: ~ Ohio na dee Došao a: kod tebc Sam da u ebe, __„ a umhe . rekao jet en)
Dočekan i bavlju, "Moj otavlikom lju~
kod me Č le bisao esi tpuno aden JE iako je oli »Bolan Zete, SB e Taj bjo bot TLO : ključka ajte se žena, „O ja tak zaaD} 4 Bio je to 0 Za x Zabludelog el O bovra