Књижевне новине
TRIBINA ZORAN MILIĆ
Ttodđen je w Beogradu, 1933. god. Maturirao nm Prvoj beogradskoj gimnaziji, 195% god, Sada je apsolvent jugoslovenske Nmnjiževnosti » na {filozofskom ~ fakultetu. 19%) godine dobio nagradu zu, poeziju ma „festivalu srednjoškolske omladine „ ? Beograda. Sarađivao u,knji ževnom #«5ćčasopisu „Polet“, „Srednjoškolcu“, „Našem vesniku“ i drugim omladinskim listovima, Pesme štampane u ovom broju uzete su iz neobjavljene zbirke „KMrštenica“,
noćas,
kroz prozor bacili psima.
Da luduju.
duše
Usne zvonika luduju
Na vratima,
sveži tragovi Markove krvi.
beline
A. unutra, ·
Dodiri
Kroz vreže reči · proklijala je zima.
Nad nama ćute četiri zelena zida.
U uglu nemoći klepeću prazne Kosti,
Našu smo ljubav
Neka se oni truju!
Ostali su nam samo Dodiri u prstima
Crkva Svetog Marka
Fasada — haljina zlatotkama otmene vizantinlke.,
U Rubetima vise ko slepi miševi,
grešnih dijaka.
za poljupcem neba,
jarki odblesci dana —
Svuda okolo --
ko vojske lakokrilih leptirova da su na pričest došle.
*%* inebod, ikonanaanaa u en 17. sa kolenima :na pesku, . 2.
_ leče grešnice — sveće
i plaču svoga Boga.
MLADIH
EDVINIMJUTIR: 7
*
Kafka počinje sa opštom ili
univerzalnom situacijom, a ne sa nekom posebnom. Pošto tako radi, niie važno gde
počinje svoju priču, jer situ~ .
acija je uvek tamo i uvek ista. On ne mora da čeka, kao mnogi pisci, na neki incident, meki zaplet, da bi zapalio maštu. Pravi predmet za priču, u običnom smi slu, sputao bi njegovu ma=štu; on bi ga osetio kao ogra · ničenje. U svom dnevniku ol beleži da se uvek, kada pokuša da piše na proučenu temu, oseća izgubljen, ali da odmah čim nabiše rečenicu: »Stajao je krai prozora i gle dao dole na ulicu« oseti da je na pravom pulu.
To je jedan od običnih načina kojim se može stupiti u univerzalnu situaciju. Eimer=son kaže: »Put do centra. je svuda podjednako kratak«. Kod Kafke je, mora. biti, ta ideja odjeknula sa nešto izmenjenim akcontom.
Kako je. situacija univer=;
zalna i nepromenljiva u njoj,
takođe nema priče; to je tač ka od koje počinje Kafkina.
umetnost. On je veliki pri-
povedač zato što nema Dpri~
ču 'koju bi nam ispričao; zato mora đa je stvori. On ne-
ma osnova, nema naraftivnoB. plana, nema zapleta ili osno.
ve za njega, koji bi mu pomogli. On mora da stvori priču, lik, scenu i akciju i da otelotvori u njima svoje mišljenje. Ali sada dolazi do teškoće. Jer muačenja univerzalne situacije su nepresušna; priča. može i stvarno bi· bila beskonačna:; da li se ona završava ili ne nije važno U njegova tri velika dela krajevi su nagoveštaeni ali postoje šupljine u pripo=
vedanju: koliko su velike
memoguće je :reći· (a to nije ni. važno). : Na Njegove priče počinju o-
bično na polovini životnog”
puta kod” {iačke određene TĐrilikom momenta, a ipak"u
zaključnom momentu, mada.
je u univerzahnoj situdciji l Or GG
”/
anc
svaki eomenat zaključan. Slika druma nam, se javlja
kada mislimo o njegovim pričama; jer uprkos svih
konfuzija i kontrađikcija u koje je upadao on je mislio da je život put a ne haos, da pravi put postoii i da se može naći uzvišenim i predahim frudom, i da, mašta se desilo, svaki čovek ide svojim putem, bio on dobar ili loš.
Tamo, dakle, vidimo drum; kraj toga druza možemo da zamislimo krčmu iz koje baš izlazi neki nepoznati čovek. On gleda napred, niz put i vidi možda na dalekom brdu, priliku koju je često viđao na svom putovanju. koja je uvek daleko napred i očevidno nedostižna: ta Drilika. je pravda, dobročinstvo. istina. Wonačno pomirenje. otac, bog... |
Dok gleda u nju. on se p'" ta da li se on približava prilici koja se udaljava ili beži od nje .ko'b ma proganja?., Njega muči ovo Wbitanie je je neraznešivn pm liudsk: razum. On se oseća neođolivo vučen prema. dalekom liku. a ipak ne može da savlada”
„strah od nje.
' Kafkn om'suie u »Zamku« borbu da se tai lik dostig> ne a u »Procesu« bežanie od njega. Ali junak ne može ni dajga' stigne ni đa ga izbegne jer je okrnžen misteriiom različitom od obične misterije ljudskog života. a on ne zna zakone te misterije. Pu tevi koji vode do lika su tu
'i tamo obmaniljiivi bravi se
može pokazati kao lažan, a lažan kao pravi U svom najvećem delu Kafka kaže. da je junuk krenuo putem koji je, kako je izgledalo, vo dio direktno u Zamak. boravište blagoslovenih, ali da. je "posle veoma dugog hoda video da se nikako ne približava Zamku, , mađa je Dut vodio ka njemu. JOVA „Ovo ili nešto. slično, beze broj puta se dešava u nje-, govim pričama; skoro bi se moglo reći da se semi OVOga
\
PRIČA
VE
„Otišla je kod Velike "Tetke koja nije imala obrva, nije imala ramena, nije bila ni mlada, "mi vesela. I rekla je: Zvao me Uveli da. ga posetim, I samo fi, Velika, Tetko, možeš da mi daš pravi &avet. Ja nemam ništa. Ako 'ne odem,. moraću da svratim još moćas u poslednje noćno svratište, Tamo dolaze samo pijani ljudi. I ja ne verujem da ću dobro
. proći. Ti znaš, Velika Tetko, kakvi su pi-
jani ljudi, Ti ih dobro poznaješ i trezne. Ja se'najviše bojim bolesti, u Velika Tetka se nasmejala: Biće dobro!
Ali treba da mi. kažeš šta ste razgovarali.
Ko. je taj tvoj Uveli? I daj da ti vidim vrednost. Twoja vrednost, čini mi se, nije •mala. I nemoj da je daješ u bescenje. RNS
Devojka je otkrila noge. A Tetka se nasmejala: dobre noge! I muškarački se nakašljala: dobre noge! A onda je namignula: ·imaš mnoge! Ali ja bih želela da vidim i tvoje srce, Pokaži i nemoj da se stidiš.
Osetila je vlagu njenih prstiju i postalo joj neprijatno, Velika Tetka mije imala obrva, nije imala mišica, nije bila ni mlada ni vesela, Velika Tetka imala je brkove. Baš brkove, I glas. muškarački. A oči su joj bile malivene mutnim sjajem. Devojka se izvalila na leđa. A Tetka je polako prelazila prstima preko njenog tela, Polako je prelazila.. I osluškivala kako diše devojka. I kako treperi. I da li se trgne kađa je ona pritisne tamo gde samo muškarci pritiskaju. A ona se trzala, zatvorenih očiju i stidela se i htela da se obuče. Ali Tetka je bila uporna, neumoljiva. TI gledala je devojku sve razrokije. Sve bludnije. Pomislila je: "Tetka nije žensko, Uplašila se: nikada i nije bila
žensko. Ali, Tetka je bila žensko. Dobro iz-.
gledaš i dobro radiš, rekla je. Sad se obuci, A Uvelom traži tri. Ni dinara manje. Razumeš: tri hiljade. Meni donesi polovinu,
Uveli ima mlađe oči, rekla je devojka. On ništa me traži. I čudno se ponaša, Uveli ima blage reči koje sam davno mekad slušala. Velika Tetko, slušala sam iste takve
' reči od jednog vrlo staros čoveka. Bio je
to moj otac. Ja sam upamtila glas. I poneku reč. I ništa drugo misam mupamtila.
A Velika Tetka se smejala: Tako svi oni |
govore, Govore blage reči, Ali, ti se nemoj zbog toga čuditi. Govoriće blago sve dok {fi ne vide stomak. A kad ga vide, govoriće ružne .,reči. I udariće, jer se brzo zasite,
Ali Uveli ništa od mene mije tražio. Zovem ga Uveli jer mu je kosa uvenula. A lice mu je mlado. I ruke mu mirišu na Orahovo lišće, On fiho sedi pored mene. 1 kao da se nečeg seća, samo me gleda. I ponekad mi kaže dobru reč. I ne želi da mu pričam o sebi, Govorio je o dalekom putovanju. Pominjao zemlje koje znam samo po imenima:' Tamo je tišina, rekao je Uveli. I niko nikoga ne poznaje. Niko nikome me smeta, :
Nasmejala se Velika Tetka: nije tako. Nemoj da veruješ blagom glasu, tihim rečima. Svi oni tako sovore dok se ne razbesne. A da li je tvoj Uveli bogat čovek? O tome si trebala da se raspitaš. Da li je bogat? Čuješ li šta te pitam? jednom išla izdaleka za' njim. vwelika- vrata. Neka. beska, „oko ata: “Mora da je lepo u toj kući. Velika kućčća' sa velikim, teškim, okovanim vratima. I ja sam mislila da će velika vrata,
, | '
ništa drugo. i ne došava; mea se situacija sakriva iza tolikih zastora da dogadaj, sada se zbiva, uvek izgledn nov i jedinstven, .. ;
IK VRIT
ne pozicije. koju je na izvesnim mestima podelio sa MKirkegardcm, već u njegovom „pripovedanju, stvara svoj svet. On je veliki pripoveđač koliko zbog
»KNJIŽEVNIH NOVINA«
ij kada ih on otvori, teško Škripnuti, Osluškivala sam zaklonjena pomrčinom niske kuće. A vrata nisu škripnula. Ništa se nije čulo. To me mnogo začudilo. č -
T to je dobar znak, dobacila je Velika Tetka. Ako vrata misu škripnula, možemo pretpostavljati da je gospodin “pravi gospodin. Prava gospoda ne vole galamu, Izgleda da imaš sreće, devojčice. Nego pričaj mi još o mjemu, Da li te je koji put pri-
hvatio. Onako, znaš. kako treba. Da li je“
želeo da te obori. Ili pritisne uza zid. Ima takvih nasrtljivaca. Nestrpljivi su. I ne obaziru se da li neko gleda. I ništa ih mnije briga što je zemlja vlažna, što su zidovi, sveže obojeni. Slepi ljudi, Slepi od svoje pokvarene i razjarene krvi, 7
Nikada, Velika Tetko, Bio je obazriv. Kao da me želi da me uvredi. Kao da mikada nisam radila te stvari. I ja sam se pored njega osećala devojački. A on, ustvari, nije ni malo Uveo. Ruke su mu snažne, Ima sjaja u očima. Sasvim mlade oči. A kosa je ostarila. I čelo mu je maborano. Možda ima trideset, a možda Trideset pet godina.
Bojim se da su ftakvi majopasniji. Posle tolike pažnje, može da se izrodi grubost. Da
te baca po sobi, Zavlači pod krevet. Takvi ·
imaju običaja da uzimaju devojke ma podu. ( Branko PF. Radičević _·
I da Kkidaju.odeću. Da se cerekaju i psuju. A takav kad udari, pamtiš dok si živa.
Devojka je zaftreptala ramenima, Ja se bojim, Velika Tetko. I ne znam šta da radim. Zato sam došla da te pitam. Šta da činim, Velika Tetko, Nikada nisam ulazila u velike kuće, Ne bih umela da se ponašam. Ko zna kako je izglačan pod. Pa šta sve famo ima. Zamišljala sam sebe, ovako obučenu. Možda se tamo prostiru čudne odaje. Uvek zamišljam plavu boju. Pa kao u crkvi. Svećnjaci, I šta da ja čimim sa tim čovekom. Kako da legnem, Kako da dišem. Da li da ga dodirujem. Zaista, me znam, Velika Tetko..
To nije teško. Jer on mapada. A ti se daješ. Ništa se za to ne brini, Samo se bojim da ne zaćutiš. Kad bude trenutak plaćanja. On ode. A posle te izbacuju meki momci. Ne izbace te odmah na ulicu. Bilo bi dobro, kada bi te odmah izbacili napolje. 'Ustvari, ubace te u meku manju sobu. Pa počne jedan, Uh, kako takvi počinju. ĐPočne sa besom. Završi sa udarcima. I on te me izbaci odmah na ulicu. Naiđe drugi momak. Pa te i on povede ı neku još manju sobu. A taj je tek pravi krvnik. Taj te prosto Onesvešćuje udarcima. Ali, kada i on bude gotov, nisi slobodna. Nailazi treći, I najzad si obična vreća. Izbace te a ti mikome više ne možeš da poslužiš. Čak ni samoj sebi.
Nije takav moj Uveli, veruj mi Velika Tetko. On je đobar. Glas bi ga izdao da nešto rđavo sprema. Nikada nije viknuo. 1 ruku je moju milovao, Pritisne je svojim dlanom. I ćuti. Gleda nekud iznad mene, pa zaviri u moje oči. Kaže mi: Osećamxte-i: želeo bih da te -odvedem, Da odemo nekud. daleko. , Gde nas niko ne. poznaje: Znam daleke ' zemlje. Tamo je divna tišina. Da li bi išla kada bih te poveo?
-
Va ale la taa u ty tv Ku lu la ral ia ye lo la
stanice, velikog hotela ili gostionice umiorilo bi nas: ali Kafkin detalj je vrlo sličam putopisnom. koji beleži do tančina:. običaje, odeću i oruđa nekog novo olkrivenog plemena. Uz to svaki detalj u ovim pričama ima svoju svrhu i kazuje nam nešto što se mora reći, a to je bitan deo priče. »Zamak« i »Proces« nisu samo priče. voć građevine izgrađene prema metafizičkim · specifikacija . ma. Kako se produžava Driča tako i građevina raste. Junak ove dve velike Dpriče je »neko« a niegova Dpri-
kojim
Poraz junaka je bitni deo Kafkine temg; prouzrokovan je onim što se u feološkom ieziku zove nepomirljivost božjih i liudskih zakona jedna neižmerna suprotnost. Van ove dileme, Kafka ne uobličava svoje priče; bolje svoju priču, jer postoji samo jedna! on nema ništa više da kaže. .
On je bio pomognut u pro
·učavanju. toga problema SVO
jm studipsnjem „Kirkešarda, ali mora da je za sebe to proučavanje. učinio nezavisni,ı jer je iza toga stajalo čitavo njegovo nesrećno delinistvo, a posebno njegove veze s ocem do koga hije nikača mogao da stigne i ko ga nije mogao da izbegne skoro do četrdesete godine, Kada je kao mlad čovek, sa mefaf z'člkom pasijom mladjća univerzalisso „situaciju, uobličio je boga u. liku svo'ga oocd. U. tridesetsedmoi PO dini on je nanokon nnpravio pogodbu s ocem u jednom neob'čno dugem., ubedliivom i ibš ne mublikovancm DI«mu... gde je posfavivši svoj slučaj pred oca sa istom skrupuloznožšću postavio i slučaj svoga oca pre sebć, Posle toga j?, izgleda, nje'sova. usiljena veza sa ocem nešto lakša, a njegova koncepcija univerzalne situacije u celini nešto manje Desimistička; Promena\se može
videti u delima koja je na-
pisao u toku zadnjih nekoliko godina života, sde se nalszi izvesno približavanje spokojstvu. U svom pismu ocu on'je upotrebio isti Wnetod koji je upotrebio u
»Zamku« i »Procesu« jer to
što je tako snažno u njima jeste briga za obe strane pro blema: čovečiju i božiju. Ali: subremna originalnost
Kafkinog: rada ne leži u nje.
govom_~ tretiranju univerzal-
njegove umetncsli toliko zbog interesa i vrednosti onoga što kaže. A vrednost onoga što kaže ne zaviši od njegove metafizičke, strukture ništa više no što od teologiie zavisi vrednost onoga Što kaže Dante. Možemo čitati »Zamak« i wWProces« odbacujući njegovu teoriju noizmirljivosti liudskih i 'božijih zakona, a da ipak nađemo najčarobnija ofkrića, najzaprepašćujuće zagonetke i naj dubije unošenje u život. To je ono što njegovom radu daje beskraini interes; metafizička struktura, ma kako bila impresivna, je ipak samo dtruktura Ali on nas isto tako zadivljuje i sVvVOiom umetnošću. Njega čitati znači naći ono zbog čeda po stoji veština pripovedanja. Mada moderna realistička praksa može da prikrije tu činjenicu ipak je pripovedanje u osnovi stvar invencije; sve od čega jedan eutor može da počne jeste narativni skelet, a invencija scene, 'detalja i djialoga može delu da da život. Kafka nema čak ni narativnu Osnovu; tako da se priča sVOdi na samu invenciju. I mada ovo izgleda kao oteža-
-vajuća okolnost, to je pre~
imućsfvo; jer invemcija ije,” budući da je nova prema potrebi, beskrajno iznenađujuća, kako samo invencija može da bude. Scene, likovi i konverzacija kao' da se stvaraju ni od čega, jer. ništa slično nije pre toga bilo. Mi ih posmatramo Kao stvari koje prvi put vidimo. Pošio one postoje u svetu koji je mama stran, pripovedač mora da ih opiše tačno po zahtevima, a iz Ove potrebe niče jedna od naj većih lepota Kafkine umetnosti: njegova opširnost, Opširmo opisivanje Žželjezničke
ča je priča o nekome. »NTIKO« je očevidno 'alegorična figura, namemo označena (nazvana kao MK. ili Jozet KM. — imena Kafkinih junaka u »Zamku« i »Procesu«). Inak ove priče nisu •alegorije. Istina koju donose je iznenađujuća i uznemiruiuća; ne konvencionalna i očekivana, kakva istina alegorije teži da buđe. One su sličniie ozbilinoji fantaziji; spone tani izraz Kafkinog genija je fantazija, kako pokazuiu njegove prve priče. Pantaziia mu je isto tako prirodna kao pisanje. U »Zamku« i »Procesu« on je upotrebliava u svrhu tako ozbilinu kako se ne bi ni ijedan autor usudio. Ali omaka njegove umetnosti io dozvoljava. Mi možemo videti šta onda nije bila; naći ime za nju od male je konsekvence. uticaj na moderno. pisanje, pošebno na rad engleskih autora kao što su Reks Vorner i Viliem Semsom,: dolazi zbog njegove umetnosti a ne od njegovih pogleda na Žživot; od onoga šta čini, a ne
od onoga šta kaže. On je i- · maginativne pisce snabđeo
ne samo s načinom gledanja na život već,i sa načinom ru kovođenja životom. U jeftino doba opterećeno vremenskom svešću ilj, kako se, o kaže, istoriskom svešću, on je vaskrsnuo i učinio opšte
korisnom | van vremensku.
prototipnu priču koja je izVO svih ostalih, 03 (Preveo;
Aleksandar 1.,Spasić)
Kafkin.
„breko „vida,
— A šta si mu ti odgovonila? — pita Velika Tetka, 7 ai 2 eb a Ja sam mu rekla da do toga mikada meć
doći. Jer me on neće povesti. Nj čini da bi nam bilo dobro. I rekla sam mu
da sam mesrećna, I da meni više nema po-
moći. Kada sam mu to govorila, setila sam se noćnog svratišta, Tamo ću ja otići, Izbegavala sam, zaobilazila, Ali, neću moći da se spasem, Tamo ću ja uskoro zanoćiti. Dobro si mu rekla, primeti Velika "Tetka. Tako Treba sa mjima 'govoriti.• Najteže je približiti se takvom čoveku. Toliko mu se približiti da u mjemu wubiješ'pakost, da se on oseli obaveznim da. te nagradi. Da te ne odbaci i me preda svojim, momcima. Treba ga obavezati, otopliti. A možđa si Ti to uspela. Ne kažem da jesi. Ali; moždđa imaš
. sreće, Povenujem da ćeš imati sreće. Ali,
opet, mislim, nikada devojka nije sigurna. Jer ne može da se sačuva, Nema udarac ikoji bi je spasao. A ja se brinem i zbog sebe. Delićemo movac. Nisam ja slučajno vaša Velika Tetka. Od čega bih živela? I ja ti stvarno želim da imaš uspeha. Budi pametna. I meka ti je bog u pomoći.
Uplašila si me, Velika Tetko. Sada počinjem da sumnjam. Želela sam da se jednom i ja nađem sa mekim finijim gospodinom. Prvi put sam upoznala takvog čoveka. Ako me ovog puta imeveri sreća, preostaje mi svratište, A ja se bojim bolesti. Ja se Bamo bojim bolesti. Ni deteta se toliko nc bojim, koliko strepim od bolesti. Tada me hiko me bi pogledao. I tukli bi me svi redom.
Osećaš li nešto prema mjemu? — pitala je Velika Tetka. Da li ti uzdrhti srce kad sa vidiš? Želiš Ji da ga grabiš. Da ga polako razodevaš. Privlači li te taj tvoj uveli momak. i
Privlači me, Velika Tetko, Ali na drugi
način. Osećam se mekako sigurnijom pored”
njega. „Uverena sam da bi me on branio kada bi me meko mapao, Kada sedimo, ja Bamo m mjega gledam. I sigurna sam dok gledam njegovo lice. Plašim se da okrenem glavu. Srešću mečije podle oči. „Poznajem mnoge koji imaju pakosne oči. „Pakosne, zato što su me razgleda]je, Pa mi se potsmevaju kad sedim s mekim. A mjegove su oči mlade i bistre. Uverena sam da se raduju mome izgledu.
Dobro izgledaš devojko, priznala je Ve-
. lika Tetka. Imaš snagu. I grudi su'fi lepe.
Lice ti je čisto. A kukovi sasvim zamamljivi. Nisi ti, devojko, za odbacivanje. I ti daješ. Priznaj mi da daješ. Ne možeš da ležiš ravnodušno, Ne možeš da se ne pokrećeš. Čim legneš pored „mekoga, krv ti se uznemiri. Priznaj da osećaš. I kad nije lep. Priznaj da ne možeš da budeš ravnodušna.
— Ne mogu, Velika Tefko. Šta da radim kad ne mogu, '
I nemoj, devojčice. I nemoj da budeš hladna. Kada budeš hladna to će ti se videti i po licu. A ima vremena. Polako. Kađa budeš hladna, ni pokreti te neće moći da sačuvaju. Kađa budeš oledenila, nikoga nećeš „prevariti ugibanjem slabina. Odmah se oseti laž, Muškarci to znaju. Daj da te još malo gledam. Hajde, podigni "haljinu, Lepa fi je boja kože. Imaš čvrsta bedra. Koža fi je osetljiva. Ali ti se pričuvaj. Čuvaj svoju kožu. Daj da.fi vidim srce. Divno srce imaš. Mogla bi daleko doterati. I vrat ti je sasvim obal. Baš lepo izgledaš, devojčice, I drhtiš. Drhtiš. Od mojih prstiju drhtiš. Mogu da zamislim kako se osećaš kad te muškarac prihvati, O kako se tada {i ugibaš. Blago njemu. Nije tvoja šudbina tako rđava, Nije, veruj mi. Slušaj svoju Veliku Tetku. I na
“vreme donesi novač,' A ja-ću te uvek naj-' "Đaj dati vidim karak=" 'nači. Okreni-se da pos
itoplije preporučit 0 VA OiRaN ; gledam, Zna se šta je karakter kod žena.
Bila je zbunjen. Ali nije mogla da ne sluša Veliku Tetku. I okretala se kako je ona želela: Izašla je zbunjeno. Zbogom! rekla je Velikoj Tetki. A Velika Tetka joj je prišanula: na vreme me opet poseti. Pazi, šta radiš devojčice, I budi pametna. Nemoj da te prevari tvoj Uveli,
"RR
Stajala je pređ velikim vratima. Kada zazvoni, pojaviće se on. A šta će posle biti. Da li može da mu veruje. On nikada nije govorio o sebi. Pričao je o putovanjima. I gledao je blago. Da li takvom čoveku može da veruje? Spremila se najbolje”što je mogla. Osećala je svoje telo, koje se zatezalo, PrBnuće njeno telo. Jer sve se čudno preokrenulo. Kađa se spremala u svojoj maloj sobi, kada se oledala,u ogledalu, osetila je svoje grudi nadimljene težinom. I poželela je: nek se odvali težina u njegove dlanove. Makar se vraćala. prazna u svoju sobu. Makar ga više nikad ne viđela. Makar mo= rala' da završi u svratištu, „Ništa mu ne može' fražiti. I'neće tražiti, Jer mjeno se telo okrenulo. Okrenulo se nekom pritajenom stranom, koju nije poznavala.
Neću tražiti, rekla je u sebi Velikoj Tetki koja je bila,daleko. Ne mogu tražiti, jer mi više ništa 'he treba. Ja ću samo malo poginuti. I više se nikad neću vratili sebi. Otići ću. A on. neće znati šta se ustvari dogodilo. Ja mu odlazim kao što nikada nikome nisam odlazila,
Vrata su je zbunjivala. Zazvoniće kao što je uvek zvonila. Pritisnuće dusme, Al:o vrata škripnu, bojala se, moraće da otskoči. I to će biti rđav predznak. Nije više pomišljala na njegove momke. To je Velika Tetka izmišljala, Nisu važni momci. ·- Pa makar i postojali. Ona je osetila neko novo kruženje krvi. I bila je nabrekla u telu. Kao
da, se u njoj rađalo divno čudo krvi. Luk-
tela je bio napregnut. Sad će se polomiti u pršljenovima.
_ Tamo je plavo. Zamišljala je: plavo. Presipa se preko šaka, U očima se udomljuje. Pa je i ona plava. I Uveli je plav, .Bože
„moj, bože moj, šta li će se dogoditi?
Ulaziće na prstima, A haljina će sama da spadne. I biće laka. O kako će biti laka i plava. I·on će biti lak i plav. Pa će zaploviti. Kuda će zaploviti? Disala je teško, Nije znala šla se sa njom događa, Neka plava soba. A ruke su duge i tanke, Ona ih prisvaja i grli. I njegov glas, koji je već usvojila, hoće da zagrli Da li može i glas da se zagrli? Sara | \
Tada je sinulo u tami. Sinuo, je zvuk zvonceta. Kao da je neko oštricom prešao
Škripnula su teška, okovana vrata. A {o je bio. znak. Verovala je u“ftaj znak. brzo okrenula leđa i nagla. da beži, Čula je glas. Čudno izmenjen glas. Zvao je da se vrati. Ali ona nije- mjogla da se zaustavi.
Glas je zvao 'dugo i boldo, otegnuto i stra-,
Vvično, dj
Miyaral
daleko. Daleko. Kosa mu je venula.
Njemu se samo”
I ona je posrnula ođ beline, ~
Pa je,
" montažnoj' sobi. "- i dugi” *kađar
? :P8 WONa ae ; a
| lui lala 1 DPOoŠIPBMI Okean
( Budućnost :
sinemaskopa) ISTORUJ kinematografije bilo je mnogo teh-
ničikih Đronalazaka koji nisu imali presudnog uticaja na sedmu umetnost, jer nisu u-– „speli da promene specifićnost filmskog načina „izra-– Lzavanja koji proizilazi iz same. suštine ovog. medijuma. Da navedemo: jedan veoma važan tehnički novitet: uvodenije' boje u filmsku sliku;
u vezi s tim postavljalo,se .
samo pitanje koliko boja u filmu wnože da vrši artističku funkciju (kao šio; je vrši cmo-bela tehnikm slike), tako da taj vizuelni dodatak ne postane jedino spoljašnje obogaćenje kadra, već da preraste u kvalitet koji će pomoći što adekvatnijem izražavanju sadržaja. Nikada se, međutim, nije javio strah da li će boja uticati na ono što se smaira specifično filmskim jezikom. Ali, pojavili su se izvesni teh nički pronalasci koji su ukazivali na to da će mjihova primena dovesti do promene nekih osnovnih zakona klasičnog filmskog izražavanja. _ Pošto je montaža bila ono čime se majviše odlikovao klasični filmski izraz, logi- . čno je što su novi tehnički izumi delovali upravo na
· nju, bolje reći protiv nje.
Nemi filmovi su imali blizu 1500 kadrova, rani zvučni filmovi prosečno oko 1000, dok ih mođerni filmovi ima-– ju daleko manje, pogotovo kada je u pitanju sinemaskop. Da li je tehnika — pro uzrokovavši fako značajnu promenu u načinu filmskog izražavanja — bila u suprotnosti sa psihologijom moder nog gledaoca, ili je pomogla da se snažnije, vizuelnije kompleksnije i savremenije izrazi određeni sadržaj? Da li je tehnika — osiromašivši montažu kao najspecifičniji način filmskog izražava– nja — donela filmu nešto drugo što će je nadoknaditi?
ONTAŽA JE sve više
bivala zapostavljena već dugo pre pojave sinemaskopa. Ona je sve čeŠće vršena posredno, umu – tar. kadroe, 'umesio 1 u :Panfelcuš —: koji “su reditelju pružali mogućnost da pokretom kamere i dubinskom oštrinom. slike DOveže :niz Scena aranžiranih po principu dubinskog mizanscena, a koje je nekađa morao da snima izdvojeno i da ih povezuje oštrim rezom — nisu značili povratsk »snimljenom pozorištue već otkriće jednog drugog, opet filmskog, „registrovanja dramskog zbivanja. »Snimljeno pozorište« stvara DpDo=kret pred s&tatičnom , kamerom, a dugi kadar zahteva da se kamera stalno \creće i određuje prema #žzbivanju, Montažni film je spajanjem kratko snimljenih delova izvesne radnje davao utisak celine i određivao njen ritam i smisao, a đugi kadar i sinemaskop ne prekiđaju kontinuitet zbivanja, jer mu dinamično delovanje obezbcđuju pokretom 'kamere, mizanšćenom unutar kadra 1 promenom kompozicija proširenog ekrana, Ako tome dodamo da pokret kamere i prošireni ekran stvaraju kod gledaoca utisak da se i on kreće u prostoru, da ga doživljava u svim-· vizue}]nim (kod sinemaškopa i u audiftivnim) aspektima, shvatićemo da dugi kađar i prošireni ckran mogu + &tvore jeđan poseban, potpuno nov kinestatički efekat nedokučiv u okvirima klasičnog. filma.. Neko će reći: ako se ie nove tehničke mogućnosti ko riste kao obogaćenic Tilm=skog izraze, zašto se i dalje, upoređo, ne bi mogli negovafi principi montažnog filma? U tome i jeste stvar što nova {ehnika, stimulišući razvoj nove estetike, uništava onu iz koje se razvila! Šta više, davno pre pojavče sinemaskopa, 'upotreba. dugog kadra (pored koga su
.se naizgled Slobodno mogli:
i dalje Rorjstiti ·montažna rešenja).isključila je · brzi, oštar rez čak i tamo gde ic izgledalo da je neophodan
"(scene borbi, rad mašina itd). ” Odmah je bilo očevidno da
e ta dva metoda, filmskog ye Š Ttilekt isklju-
čuju i je ovaj novi da- ·
' leko bliži psihologiji savre| menog gledaoca, bez obzira
što nije bio filmičan i eš-
i tetsaki usavršen kao onaj "stari. Modđernog čoveka nije Su U | ZORU |O iviše | i · · Kovek.je stajao na stepenišlu i zgranuio. "| kovitlac smenjivanja kadrozgužvao kartu koja je trebala da ih odnese”
interesovao haotičan
va, već nešto drugo, nešto
· dublje, kompleksnije, sadr-
· žajnije, čak i kada je bila u
BI vak ONOJ strani) My a E: |:
a
:
vi 7