Књижевне новине
Gustav Mlober
Prvog oktobra 1856 godine počeo je da izlazi u nastavcima, u »Pariskoj reviji, ıOman Gistava PFlobera »Gošpođa Bovari« ,a već 31 januara 1857 pisac se našao na optuženičkoj klupi pariskog šuda zajedno sa urednikom revije i štamparom. Nauavodeći veći broj inkriminisanih mesta, «gospodin carski tužilac«e optužio ih je »za bovredu javnog morala i religije«, tražeći za Kkrivcce pyimernu kaznu... Od tog vremena do danas prošlo je celo stoleće. »Gospođa mĐovari« se smatra biserom svetske literature, a po mišijenju Ansre Moroa ona je u svetu najpoznatiji od svih francu&kih romana.
Od samog detinjstva T'lober je u sebi nosio osobine iz kojih će proizići ovo delo. Labilnih živaca, preošetljiv,u stalnom nesporazumnu sa životom, on neprestano teži za onim čega nema i Ogšeća se nesrećan. U suštini, to je lik junakinje njegovog romana. Flober je, uostalom, sam priznao: »Gospođa Bovari, to sam ja!l«
ilober kao covek
Sin slavnog francuškog O peratora i profesora za hiYurgiju, Gistav je -- vođen 1891 — detinjstvo Đroveo wu ruonskoj Glavmoj bolnici. Dobra pamćenja, nikad ije mogao da zaboravi prva saznamja o spoljnom svetu koie je nakupio u najbližoj O” lolini. Verući se po baštenskom drveću, radoznsšlo je gleđao kroz prozore bolnice i: više no što treba kasnije se sećao neobičnih, ne lepih poza leševa koji su ležali na stolovima očeva amfiteatra. U jednom pismu Lujzi Kole, on kaže: »Kad viđim mago 'Sensko telo zamišljam iako izgleda njegov kostur. inteligentan i radoznao, brzo je prodirao U psihu čOveka, shvatao komplikovane · odnose i tragao za uzrocima, ali je bio sklon da gotovo svaki postupak ljuđi smatra glupošću. Sve ga je „vređalo, ceo život će mu biti ispunjen mobunom protiv ljudske gluposti, zbog koje je, sam: je io govorio, »ogorčen i DUDn prezira«, Preziruči tu glupost građana, zarana Je oseio potrebu da o nJjOJ piše. Ko liko su mlađog obožavaoca Tgoa, Rablea, Šekspira, Bajroba i Rusoa ljutili poroci, Too ga je neodoljivo privlačila lepota. Ona ga je opijala, mađa se nje plašio. Prvo se zaljubio U druga– ricu svoje sestre od koje je imao strah. Zatim, u petnaestoj godini, platonski je vo \eo žemu nekog vlasnika iočionice piva, Mariju Šlezinger, koja Je od njega bila 13 godina starija. Iz te ljubavi | op će satkati glavnu ličnost
u »Sentimentalnom vaspitanju U dvađeset petoj godi|; ni ljubavnica mu je bila goi: iazna, teška, ali lepa žena i ik loša. pesnikinja Lujza Kole, x. ranija milosnica Viktora I___ga, Vinjija i Misea, Posle irzavica i prebacivanja, nju je napustio razočaran, zamerajući joj, pored loših stihor va i stotinu drugih stvari ža lhoje nije. snosila „krivicu Toujza Kole je za njega re; la: »to je čudovišan čovek __ koji se sve više povlači u - | usamljenost«. Izvesne osoObime naslediće Gospođa Bovari,i od ove njegove prijateljice. Ideja za roman
; Tilober je bolovao od živai ca, ali kakvu vrstu bolesti ie imao, nije poznato. Povu-
čen u Jetnjikovcu Kroase.,
gde je veći deo života pro| veo kao usamljenik, pozove | on jednog dana svoje prija” : felje Maksima, Dikana i Luja Bujea da im čita iz YU" RWopisa »Kušanje sv. Antoanac, Čitanje je firajalo više od trideset časova, a kad se završilo, oba prijatelja su 5 okomila na' piščev lirizem. Smatrali su, najzad, da, alo
3OSPODJA BOVARI
IMA 100 GODI
je njegov sentiment toliko jak, treba da se poduhvati sadržine u kojoj bi taj lirizam bolje pristajao. '
— Zašto ne opišeš — Yc-_ kao mu je Luj Buje — onaj slučaj sa porodicom Delamay? a
Na to je Plober podigao glavu i uzviknuo:
— Sjajan predlog!
Delamar, bivši đak Gistavova Oca, bio je lekar u Riu. Posle smrti prve žene, oženi se mladom devojkom, Delfinom Kutirije, koja je bila vaspitana u jednom tuanskom pansionatu. Nadmena, muža hije volela. Čulna, očiju koje privlače muškarce, bila Je razuzdana, trošila je previše i upropastila svoj brak. Ali, napuštena od svoJih ljubavnika i sa poveriocima za petama, jedini izlaz bio je samoubistvo. Delfina se otrovala a njenu kćen uzme Delama?, želeći da joj posveti ostatak života. Mecđutim, zgađen na priče o svojoj \ženi, koje je svakodnevno slušao, izvršio je samoubistvo. y
To će, uglavnom, biti sadržina i budućeg romana.
»Gospođa, Bovari«
Seoski lekar, udovac Šarl Bovari dolazi u kuću čiča Ruoa, imućnog seljaka, da mu namesti slomljenu nogu. Tu susreće njegovu kćer, Emu, koja mu se odmah dopala. »Šarla iznenadi belina njenih nokata... Što je u nje bilo lepo, io su oči: iako su bile smeđe, činile su se crne zbog trepavica, i njen pogled bio je olbvoren, mevinh j smeo. -
Šarl je nastavio da dolazi kod'Ruoa i odluči se da zaprosi devojku. Otac pristade. Emi je bilo dosadno waga selu | — pristade i ona, "Toga trenutka bila je podlo· žena vatra za pakleni kotac u kojem će se nekoliko godina kuvati.
»Pre udaje ona je mislils da oseća ljubav: ali kakc sreća koja bi bila posleđica te ljubavi nije došla, ona je mislila da mora da se prevarila. I Ema se poče pitati: šta se upravo razume u Životu pod rečima blaženstvo, ljubav i zanos. koje su joj. se činile tako 1epe u knjigama«.
Do braka, Ema je živela u nebesima, i sad je nastupilo nezadovoljstvo: :
»Ona beše čitala »Pavla s Virđiniju« i snevala o ku-
ćici od bambusove trške, o.
emcu Domingu., o psu Fidelu, ali naročito o nežnom prijateljstvu kakvog dobrog brata koji vam bere crveno cveće...
Ali. kad je bila u manastiru, dok se u njoj budila žena:
»Kad je dolazila na išpoveđanje, izmišljala je sitne grehove da bi ostala u ispovedaonici što duže, klečeći u sumraku sklopljenih ruku, sa čelom naslonjenim na rešetku, slušajući šapat svešte_ nikov«.
U braku, sa mužem koji je tih, blag, sav u svom Dposlu, a noću hrče, Ema je sve više nezadovoljna, Gde je sreća o kojoj je Ssnevala? Zar je to brak?
Umesto da živi, ona nastavlja da sneva, sanja putovanja, otmice u poštanskim kolima na čijim prozorima lepršaju zavese ođ plave svile. Nezađovoljna, Ema se pita: .
»Ah, gospode, zašto sam se ·uđala?«
Da pobegne od stvarnosti, ustvari da bi pobegla od šebe, ona će tražiti nove ličnosti s kojima će da se vine u voljeni svet svoje mašte. No to će, takođe, biti pusta varka. Ne zato što su ljuđi zli, već što su takvi; a ona je u manastiru, u zavođu, kroz knjige koje je čitala, stvorila sliku sveta koju ne može da sretne. Kao za pakost, ona
Luis Kole
ga delimično ima: u šetnjama bo travi, na konju, u noćnim sastancima u bašti, u momačkim sobama, ali svuda će doživeti razočaranja.
Kad prvi put dođe, neočekivana, u stan svog ljiubavnika Rođdolfa, koji je ne voli, i kad ovaj. budeći se, uzvikne iznenađen:
— 'Bi Si to! Ti si To!
Ona mu odgovara:
-— Volim te!
Na drugome mestu vodi ovakav dijalog:
— Voliš li me? | Dabogme da {ie volim! — odgovara ON.
— Mnogo?
— Na svaki način. .
— Nisi nikad voleo drugu ženu? )
— Da ne mišliš da sam pre poznanstva s tobom .bio nevin? ·
Zaslepljena idealima svoje uobrazilje, ne videći nikad stvarnost, iraži od Rodolfa da pobegnu. On joj, naravno, obeća, ali, u posledniem času piše joj pismo koje Kimi donosi slom živaca.
Nesrećnu Emu guše iı dugovi koje je načinila krijući od muža. Ona. čak, krade njegov novac da bi se spasla poverioca, ali ništa ne može da je zaustavi na lioj nizbrdđici. Ništa do otrova.
U tajnosti od svog suseda, apotekara Omea, ulazi u njegovu zatvorenu apoteku,
»Ključ se obrte u bravi, ona se uputi pravo trećoj po= lici — tako se dobro opomi-
x
Gistav Hilober kao čovek
a pr DD DD DD DD 9
njala — ščepa plavi sud, izvadi zapušač, zavuče ruku i, izvadivši punu šaku belog praška, stade ga jesti.
| Tako je u životu
U svom članku stogodišnjice OVOS Andre Moroa kaže:
»Pakva je Gospođa Bovai. Da li je ona krivac, luda ili heroj? To nije važno. Ona postoji i mi mo se u {o uverili. Vidimo je s malom, belom kragnom onog dana kad ju je prvi put ugledao Šarl Bovari. Vidimo je u holelskoj sobi »Imperatora«, u Ruanu, u kojoj su jevtine crne zavese, kako .jednim pokretom zbacuje svoju odeću.· Vidimo je kako lagano provlači prste kroz Šarlovu kosu dok je u ropcu.
»Kao što je Flober želeo, ona ne izaziva osudu već razmišljanje. Pred planinama, Hegel je mogao da kaže samo jedno: »One su takve«. Pred remek-delima umetnosti mi možemo samo da Dponovimo iste reči. Zato što ga je naslikao jedan veliki umetnik, možemo da se udubimo u to malo normansko selo i da konstatujemo da nema granične okvire, da je beskrajno i sa složenim životom«. Dobar deo sebe, svog memira i čežnje za nepostojanim Flober je uneo u ličnost ovog romana. On nije hteo da Ema bude spasena, jer je
povodom romana,
Bmrt, gospođe Bovari
smatrao da spasenja nema. Sudbina „večitih sanjalica mora da bude tragična, zato što životna stvarmost neminovno uništava snove, Flober je to dobro osećao na svojoj koži, zato je rekao: »Gospođa Bovari«, to sam ja!
Suđenje {rojici optuženih, od kojih je jedan bio Gistav Tlober „održano je između 81 Januara i 7 februara 1857. Jako uznemiren, Plober, uoči suđenja ,ode Lamartinu, saopštavajući mu da je Optužen zbog povređe javnog i verskog morala, a ovaj mu odgovori: »Vi ste mi dali najbolje delo koje sam pročitao za pošlednjih dvadeset godina... Drago moje dete, nije mogućno da će se u Francuskoj naći sud koji bi bio u stanju da vas osudi. Vrlo je žalosno već i to što su se tako grdno prevarili u pogledu karaktera vašeg dela i što su naređili da se ono tuži, ali nije mogućno, s obzirom na čast maše zemlje i naše epohe, da će se naći jedan sud koji bi vas osudio«.
Svoju opširnu, inteligentnu odbranu, Floberov advokat Senar, kome je pisac posvetio delo, jer mu »duguje«
.za njegovo objavljivanje u
zasebnoj knjizi, uglavnom je usredsredio na ftvrđenje da se u romanu »Gospođa Bovari« malazi »prevashodno moralna i religiozna misao koja se može izraziti rečima: potsticanje na vrlinu pred u– žasavanjem nad porokome. Najza“a, doneta je presuda: optiuženi se oslobađaju fužbe bez plaćanja sudskih iroškova. M-ć
Pred Kongres slavista u Moskvi
TĐrilozi za lNwnjiževnost, jezik, istoriju i foikior svakako spada ju u ređ naših naučnih časopisa, koji pored istorije naše književnosti- najviše gaje slavistiku. U slavističkom svetu to je naš najpoznatiji časopis. Pored toga Što imaju organizovanu stalnu razmenu. publikacija sa oko &0 slavističkih centara u Hvropi 1 Americi, Prilozi za Nmnjiževnost okupili šu kao saradnike najbpoznatije ·slaviste; Andre Mazona, Emila Omana, „Andre Vajana,
Franka Volmana, Alberta Pražaka i druge. Saradnik im je, poređ ostalih, italijanski &lavi-
sta Arturo Kronia, čija je is}ori ja jugoslovenske književnosti ne davno izišla u Italiji, Prirodno
je da baš u Prilozima zu Nhnji- ·
ževnost najviše odjeka malaze i zbivanja u slavističkom svetu. Tako XXI Knjiga Ovog časopise domosi iscrpan referat profesora Rađovana Lalića o slavističkom sastanku, koji' je 1955 godine ođižan u Beogradu, dok je nai noviji broj Priloga za Mwajiževnost neđavno izišao u znaku pri prema za ” slavistički kongres koji će se uskoro održati u Moskvi. Poređ rađova, iz oblasti naše injiževne istorije, XXII Kmjiga Priloga donosi niz članaka iz
drugih oblasti slavistike i sa DO,
dručja uporedne Književnosti. Tako poznati francuski slavista Andre Vajan piše o poreklu '*lovenskog kulta bosa, Trojana “ojeg Vajan identifikuje sa po matim rimskim „imperatorom 'rojanom, U drugom člamku ko ii Andre Vajan objavljuje u ovom broju Priloga, pobija se ranije etimologisanje izraza „Vrzino ko lo“, što je po V. Jagiću odjek imena, čuvenog klasičnog pesni ka Vergilija, Andre Vajan poka zuje da je izraz potekao iz buparskih i ruskih izvora. Akademik · D-r Petar Kolendić u svom prilogu ukazuje na naj ranijj italijanski prevod sa &lpskog jezika. Prvi maš autor koji je prevedem u Itajiji bio je Dubrovčanin Bazilio Građić, čija je jedna knjiga štampana u italijanskom prevodu u Rimu još 1584. godine. · Đorđe Jgnjatović piše o Mteriji
i Bugarima. U članku je osvetljen plodan i svestran uticaj ko ji su Sterijina dela izvršila na fovmiranje modernog pesništva i drame kbd Bugara. Sterijine dra 'me iz bugarske istorije, rađene po J. Rajiću, veoma Yano šu či 'tane i prevođene u Bugarskoj, a jedna, Sterijina pesma bila je dugo pripisiyana najvećem piscu bugarskog DPreporoda, Pajsiju IHi lanđarskom., Sa istog područja je i rad H. Polenakovića o jede noj pesmi iz 1844 g. koja je posvećena bugarskoj deci. Polenaković je pokazao da je autor ove pesme Jovan Rajić,
Iz oblasti češko-jugoslovenskih književnih veza Prilozi donose članak Dragutina Mirkovića'o Janu Jezberi, poznatom češkom slavisti XIX veka, koji je pored oštalog napisab nekoliko Soneta povođom smrti Jovana terije Popovića. Iz iste oblasti Prilozi za Književnost donosšse'i niz pri kaza, Dragutin Mirković prikazu je delo Otokara Vašeka Šenon i češka Nmjiževnost, PF. Maslić Na še junačke marodne pesme m pre vodu češ pesnika Halasa, a D-r Krešimir Georgijević đaje nekrolog Otakaru Kolmanu, po znatom praškom naučmiku i pre vođiocu dela iz naše književnosti. Brojni su prikazi iz ostalih ob lasti slavistike. Dejan Medaković prikazuje studiju I, T. Protasje ve, o prvim izdanjima moskovskih štamparija. Protasjeva Dpokazuje da su stare srpske knjiBe Biampane u Veneciji jwvršile znatan uticaj na razvoj ruskog štamparstva. M, Bimonović se osvrće na antologiju umetničkog pesništva Zapadnih i Južnih Slo vena, koja se 1955 godine pojavila u Lenjingrađu. Radmila, Ma rinković prikazuje stuđiju IL. Ha đroviča posvećenu južnošlovenskom romanu o Troji, a Anica šaulić ruski prevod naših marod nih ·pripovedaka, koji je prošle
gođine objavljen u Moskvi. Osta je još da Prilozi za književnost upoznaju svoje Čitaoce &a Drevo dom naših narodnih pesama nia ukrajinski, koji je 1955 godine izišao u Kijevu poaq uređništvom poznatog ukrajinskog pesnika Maksima, Riljskog.
O4 slavističkih časopisa u XXII knjizi Prilozi za književnost prikazani su Slavia, MHicerehe slavi stihoe i Blick nah Osten,
Najzad, najnoviji broj Priloga za književnost đonosi isćrpan iz veštaj D-r Kirila Taranov8škog O pripremama za IV kongres slavista. U člamku je izložen plan rađa na kongresu. U sekciji za istoriju književnosti na, &lavistič kom kongresu u Moskvi biće obrađen opšti problemi; između ostalog upoređno proučavanje slo venskih književnošti i problemi umetničkog prevoda &a slovenskih i na šlovenske jezike. Zatim dolaze teme iz istorije starih slo venskih Književnosti, iz istorije i uzajamnih odnosa slovenskih književnosti u XVIII i XIX veku i teme o savremenim slovenskim književnostima. Na kongresu će zasebno biti obrađene teme iz slovenskog narodnog wetvaralaštva i is slovenske verBifikacije.
U mnogim slovenskim centri ma, između ostalog u Moskvi i Varšavi, pripremaju se prefkom gresna naučna izdanja nađkojima će sarađivati slavisti iz svih slo vensMih zemalja. U Prilozima za Wnjiževnost je predloženo da i naši slavisti organizuju izdavanje sličnih publikacija, · -
Tim povođom Prilozi za Mnjiževnost mogli bi da objave u za. sebnoj svesci azbučni registar i spisak svih saradnika i svih do sad objavljenih rađova, To bi u mnogome olakšalo vad sa na učnim časopjsđm *akvog obima kao što su Prilozi za, književnost, jezik, istoriju i folklor,
PIL
ARI Robert Grej NA \eron
Neron je bio jedna od naj nesimpafičnijih ličnosti među slarim Rimljanima koji inače nisu bili voljen narod.
Kad mu je bilo osamnaest, godina Neron je nasledio vlast koja bi se mogla nazvati ograničenom monarhijom. Komtrolisali su ga Senat i konzuli ;ali kad je oOvaj mladi imperator, posle ne koliko smelih eksperimena– ta, uvideo da su njegova Ovlašćenja u stvari apsolutna, radio je sve Što mu se SsVIđalo. On međutim nije bio zadovoljan samo time što je nasledio monarhisku vlast. Iznad svega Želeo je da ga poštuju, da mu se dive zbog sopstvenih kvaliteta, a pošto su se državhi poslovi pod savršenom birokratijom koju je uspostavio njegov prethod nik Klaudije, obavljali go* tovo antomatski i veoma dobro i pošto se Neron plašio slave na bojnom polju, odlučio je da umestio loga postane najveći i najuniverzalniji umetnik. koji Je ikada živeo. Neron nije, kao naprimer Kaligula, bio psihopata, niti je bio bolestan kao Tiberije koga je živčani slom naterao da ode na Kapri. Jedimo bi se moglo reći da je Neron, poput lorda Bajrona, pomalo patio od megalomanije: želja da uspe u svetu po svaku cenu, mogla bi se protumačiti kao posledica nesrećnog nog detinjstva u kome je ıeron bio zapostavljen. „Kad mu je majka proterana iz Rima, porodični berberin je po stao Neronov tutor. Kasnije, kad su se stvari popravile i poboljšale, saznajemo da je Neron postao rečit govornik, a zatim i pesnik kome pisanje poezije nije zađavalo velike napore. Istoričar Sveftonije piše: »Često se tvrdilo da je Neron pod svojim imenom objavljivao tuđa Književna dela; ali beležnice i jstrgnute stranice koje su nam došle do ruku, sa nekim najpoznatijim Neronovini pesma ma, pisanim njegovim &opstvenim iıukopisom, govore suprotno. Te pesme on nije ni od kog kopirao niti ih_je nekome diktirao. Mnoga brisanja i izbacivanja, kao i reči koje su umetnute iznad ređaka „govore sami za sebe.« Svetonije zatim tvrdi da je Neron šam trecitovao svoje pesme „kod kuće i u pozoriŠlu, a njegovo izvođenje ftoliko je oduševljavalo prisufne gledaoce, da bi posle toga u njegovu čast održavali svečanosti »hvale bogovima« baš kao da je pobedio u nekoj velikoj bici, Odlomci koje bi izabrao za recitovanje ispisivani su posie na pločicama zlatnim slovima i DOo• &većivami bogovima. Te nam pesme nisu ostale, ali da su bile slabo napisane ili neki plagijati, Svetonije bi sigurno drukčije o njima pisao, svakako nepovoljno, i možda u obliku onih svojih zajedljivih epigrama,. kojima je inače opisivao Neronov Dprivatni život i koji su bili rasprostranjeni i čuveni. Ali Svetonije je u pogledu poezije, poštedeo Nerona od svoje zajedljivosti,
Pisanje stihova bejaše porođična tradicija rimskih im_ peratora. Julius Cezar, August i Tiberije — svi su oni bili manje poznati pešnici, a Neronov deda Germanikus napisao je pozorišni komad na grčkom jeziku koji je bio nagrađen prvom nagradom, Ja bih rekao da je Neron bio ustvari tipičan treće_ razredni rimski pesnik, ali treba napomenuti da je onih koji bi se možda mogli svrstati u.drugu kategoriju, bilo veoma malo u Rimu.
Neron je takođe pokazivao veliko. interesovanje za slikarstvo i vajarstvo, koje je bilo daleko od amalterizma.
Ustanovio je festival koji
se po njemu zvao »Neronija«,
i na kome su se takmičili mu zičari, književnici, gimnastičari i konjanici. Festival se održavao svake pete godime. Na dan primanja „nagrada kad bi Neron pobedio, silazio bi lično pred žiri da, kao i ostali nagrađeni takmičari, primi lovorov venac, Izvesmo muzičko obrazovanje stekao je još kao dete i muziku je strastveno voleo. Čim je stupio na presto, angažovao je najboljeg svirača na liri Terpnusa da mu svakog dana posle večere satiž ma i satima. svira. Koncerti su ponekad trajali do zore.
Onda je, malo Do malo, po-
čeo sam da svira i da neumorno vežba. Pored Toga, školovao je glas, i uporno vadio &šve što je tada bilo praktičmo i u modi da bi ga što više ojačao i razvio. Imao je običaj da po nekoliko časova leži na leđima sa ieškim komadom olova na grudima i da tako peva. Upo-
trepliavao je sredsiva za Do-'
vraćanje i vežbao je da bi sačuvao bropisnu telesnu ležinu, a jabuke i svaku drugu hranu koja se u ono vTe-
me smatrala štetnom za gla-.
sne žice, nije uopšte jeo. Na kraju, jako mu je glas još bio slab, bio je donekle zadovo+ ljan napretkom koji je postigao pa je odlučio da se pojavi i u pozorištu, a prijateljima koji bi pokazivali sumnje u njegov glas, odgovarao je grčkom poslovicom: »dok ne čuješ melodiju, ne znaš da'li je slatka«.
Prvi put se pojavio ma pozornici kao pevač na jednom grčkom #}festivalu. Upravo kad je Neron pevao, dogodio se zemljotres koji je zatresao celo pozorište, ali on je SVOju ulogu otpevao do kraja. Nekad je pevao po nekoliko
dana uzastopce. Ali i kad nije mogao sam da peva,
kad bi bio suviše umoran posećivao je pozorište gđe bi u orkestru večeravao s glumcima i pevačima. Imao je običaj da se na grčkom jeziku obrati publici i da kaže da će, samo dok on »popije jednu-dve«, čuti pesmu kakvu
nikad nisu čuli i od koje će'
im uši zvoniti.
Jednom ga je grupa mo? nara iz Aleksandrije toliko oduševila svojim ritmičkim aplauzom, da je posle toga poslao poseban brod u Egipat da dovede još fakvih moreplovaca koji će ga slušati u pozorištu i oduševljeno pljeskati posle njegove „pesme. „Aplauz bi zaista bivao umet_ nost sama za sebe. Organizovane su klake, koje su bile poznate pod imenima »pčele«, »crepovi« i »opeke«. Pčele su, u znak oduševljenja, glasno mumlale, »crepovi« su pljeskali šupljim šakama, a »opeke« vavnim dlanovima. Ove je klake bilo lako prepoznati po kudravim i čupavim kosama njihovih članova, po divnom odelu koje su oni nosili-i po tome što Egipćani nisu imali narukvice na levim rukama, niti su imali prstenje „jer bi im ono simetalo prilikom pljeskanja. Sva ki vođ klake zarađivao je po četiri zlafnika od svake priredbe u kojoj bi učestvovao Neron.
Za Nerona je bilo najinteresanftnije što je on lično mo gao idealno i nemnamešteno da pokaže kakve su bile kulturne ambicije njegovih savremenika Rimljana, baš kao što je Aleksandar Veliki bio u stanju da fto pokaže za sva kog Makedonca. Veliki AuBušt to nije mogao. Omet”1ln ga je njegova žema Livija, koja ga je držala u svojoj vlasti ,a isto tako i strah od republikanskog duha koji bi se mogao pojaviti u narođu i zbrisati njegovu neograničenu vlašt. Ali Neron nije dozvoljavao svojoj ženi da mu se meša u karijeru i stav \ljao-je svakog Rimljanina ta'mo gde je to on — imperator — želeo,
Uživao je da 'se pojavljuje pred rimskom publikom kao pevač u pozorištu. Kađ je na festivalu dobio lovorov venac za solo pevanje uz pratnju lire, Neron je održao dru gi festival, ne čekajući da prođe pet godina. Kad bi 'Đublika klicala i tražila od nje_ ga da ponovi pevanje, ustezao se i govorio prisutnima da će kasnije pevati u vrtovima svoje palate i da ga mo gu tamo posetiti. ako neko želi da ga još jednom čuje. Ali kad bi njegovi gardisti ponovo počeli da plješću i traže »bis«, Neron je sa ·oduševljenjem nastavljao pevanje. Nije se ustručavao da se zajedno sa drugim takmičarima upisuje nn listu svirača lire i na ko a »rtima je kao i oni, spuštao svoj takmičarski listić u urnu iz koje su posle učenici prozivani. Kad bi izlazio da svira, gardiski viši oficiri nosili su njegovu liru i uvek se pojavljivao u pozorištu u pratnji ličnih prijatelia. Pošto bi zauzeo mesto i kratko zamolio slušaoce da mu »posvete svo_ ju ljubaznu pažnju« Neron bi počeo da peva. Jednom je to bila cela opera »Niobe«; pevao je satima sve dok niJe pao mrak. Ostali takmičari nisu uopšte mogii da pokažu svoje znanje tako da je dodeljivanje nagrade odgođe no za sleđeću godinu kada će Neron ponovo dobiki priliku da peva. Za njega je međutim bilo dugo da čeka celu godinu te je nastavio da se češće pojavljuje u pozorištu, a naročito da učestvuje u tragičnim operama, preuzimajući na sebe uloge heroja i bogova, a ponekad čak.i heroina i boginja. Kad bi glu mio žensku dulogu nosio je maske koje su mu bile napravljene na sopstvenom licu, ili su bile mođelirane na licu neke njegove metrese, Neron je na takmičenjima
takođe strastveno VvOzio ko= čije,
VW:
NAJKULTURNIJI RIMLJANIN
Da, Neron je zaista bio užasan čovek; ali se mora pri. znati da je bokazao sjajan profesionalni elan kađ je u duhu tradicije -— »pretstava se mora nastavitić — i za vreme zemljofiteša nastavio da peva, iako je poznaio da italijansku publiku veoma la ko zahvata panika, A of{pevati celu operu, to je zaista ogromni napon i za pamćenje i za glasme žice — a njegov glas nije bio snažan, Sve što je u umetnosti trebalo da se uradi, on nije tražio neku zamenu, nego je to sam činio. E Umetnički nivo Rima nije ga zadovoljavao, pa je zbog foga uskoro krenuo u Gičku. Njemu su već iz Grčke, sa raznih muzičkih festivala, slali nagrade za sviranje ma liri. On je te nagrađe bptimao sa ogromnim zadovoljstvom, dočekivao delegate što je pre i bolje mogao i pozivao ih u sopstveni dom na intimne večere. Grci bi ga posle lih obeda zamolili da im peva i glasno bi mu ljeskali. Neron je govorio: »Gr_ ci Jedino znaju da cene moj genije; oni su jedini.dostojni da slušaju pravu muziku«.
Putovanje po Grčkoj
U Grčkoj je obilazio ve gradske festivale. Kad bi se Neron pojavio na pozornici nikom nije bilo dopušteno da izađe dok se koncert ne završi pa makar kakva ga nužda na to gonila. Vrata pozorišta bila su čvrsto zatvorena. Sve tonije kaže: »Čitamo kako se žene porađaju u auditorijumu i kako ljudi onesvešćeni padaju sa zidova, slušajući Nerona. Neke su čak iznosili mrtve«. Ja međutim mislim da Svetonije preteruje. Evo šta on dalje kaže:
»Nije bilo teško primetiti Neronov strah i opštu nervozu pred izvođenje nekog koncerta kađa i on učestvujie u programu, Na &uparnike je bio ljubomoran, a od sudija u žiriju plašio se više nego što se može zamislifića. Iako je obično bio ljubazan i pređusretljiv prema drugim umetnicima, prema kojima še ophodio kao pre ma sebi ravnima „iza Jeđa im je često puta bio lukav i vređao ih. A ako je neki od njih bio naročito dobar pevač na_ stojao je.da ga potkupi, kako taj ne bi pokazao sve svoje znanje. Pre svake pretstave obraćao se žiriju sa nekim strahom i govorio da se pri premio što je mogao bolje, a da je sada šve »u rukama Fortune«. Međutim, bošto su oni ljudi sa: velikim, iskustvom. i eruđicijom znaće —e govorio je Neron — kako da otklone elemenat, areće kada budu ocenjivali pravog umet nika. Kad bi mu članovi žirija govorili da se ništa ne brine, malo bi se umirivao, ali je još uvek ostajao Zd=brinut. Ponekad ne bi mogao da izdrži da im ne kaže kako u sve njih ipak sumnja.
Za vreme takmičenja strogo se pridržavao pravila. Nikad se nije usuđgao da zakašlje ili pročisti grlo ili čak da maramicom obriše znoj sa čela. Jednom „dok je glumio u nekoj fragediji, ispaomu je skiptar, Brzo se sagnuo da ga podigne ,ali je bio pun užasa pri pomisli da bi ga mogli zbog toga diskvalifikovati, Muzičar koji ga je pra” tio na flauti byzo mu je došapnuo da ni publika ni žiri tu nezgodu nisu primetili i da svi sa napetoni pažnjom slušaju njegovu pesmu. Tako se razvedrio. 4
Kad je protiv njega izbjo ustanak, javno se zakleo da će „ako se zadrži na prestolu, pobedu proslaviti muzičkim festivalom, Komponovao je nekoliko popularnih pe sama u kojima je ismevao ustaničke vođe. Ali situacija je bivala sve gora i sve se okrenulo protiv Nerona, Kad su mu dvorjani jednoglasno savetovali da beži, on je na redio da mu iskopaju grob 1 pribave sve što je potrebno za sahranu. Dok su oni DO slušno izvršavali ovo nare” đenje .Neron je kroz suze promrmljao: »Smrt! A tako veliki umetnik!«
Rimljani ga nisu voleli, ali su mu iskreno ppljeskali zbog „stvarnih umetničkih · kvaliteta i kad je bio mrtav stavljali su mu svake godine cveće na grob. Oživljavali su takođe njegove pesme. 'To je najčudnija stvar jer su fe pesme preživele i održavale se i u onim vremenima kađa se najviše govorilo o nje“ govim zločinima i kada je Rim, kao rezultat njegove ne brige, preživljavao veoma tešku finansisku Kkrizu. Ali ljudi su znali da ne može svaki Rimljanin istovremeno d svirač na liri i aa ili na gajdama, pevač „igrač 1 alata OC e: