Књижевне новине

' Ti još nigđe misi svojim srcem stao. Sa svih zvezda pljujem

EESTIVAL DRAME....

GLASOVI MLADIH

. a ti si ga suzama oprala,

TRAGOVI

Celoge dana gledam u jednu tačku, a ne Wrda i6:KacladAma to Cel sa BHAR DLOBIRJU (8 bikte mogu đa je sagledam. i voišti teret usamljenih jahača, d orlovi sasečenih krila kriče za letom, · dok zmija sprema zadnji skok, i: daljme gutaju vozove umornih ratnika j

keo deca slatkiše, ili devojke poljupce.

Ja slutim da je baš u raspuklim slikama oćiju

na rubu jednog života i i

tačka koju gledam, a ne mogu \da je sagleđam. . li Celoga dana rastajem se sa nekim, a ne mogu da se rastanem. Ja, usamljeni jahač propetih konja ay doveo sam te u malarične močvare zagrljaja

i nosio te ko dete steće na grubim rukama,

ja, zaljubljeni prosjak nezrelih osmeha

uprljao sam ti belo lice poljupcima,

(

pa onda postala žuta riba sa očima algi ( i ja sam pružao Svoje prazne ruke u ko zna gde i ko zna šta, moji su prsti postali hrana riba i ja sad ležim iskrvavljen u samom sebi, celoga dana rastajem se sa nekim, a ne mogu da se rastanem. Celoga dana odlazim od nskoga, a ne mogu đa odem. U koracima nosim brze jelene i pitam: zašto? Ako pređem golo brdo izujedamo tvojim jaucima, doći će kroz nepoznate trave vetrovi u mene i opet ću se tragovima kajanja vratiti. . Hteo sam, ja zemljani čovek sa owrubim rukama i prljavim poljupcima . đa pohvatam ribe iz svih vođa za malo jezero želja u levoj dolini moje duše ogdđe rastu crvene ruže između trnja, pa da ćutim do prvih zavesa zore ~ koje umjveni brišu se i ribe i ljudi i ruže. : A poneo sam u koracima samo brze jelene i pitam: zašto? Zašto celoga dana odlazim od tebe kađ znam da ne mogu đa odem ni danas, ni sutra, mikađa ne mogu da odem -— od samog sebe. Vojislav, Mladenović *

NAPRSLO ZVONO

muajdevfto Yi ma ovoj Smril, na podloj zamci nebesa

owde nikad više meće poznati me miko |

_gde mikad neću biti prisutan toliko

olbloo bol ovaj prodeven Kroz tamu moga mue68.

Ne zamerite mi na toj smrti, jer to nije prava

Smrt od koje kopne oči, od. koje ttava pod kamenom žuti. U tabane mi neko ispod zemlje od kamena eksere ukucava TI zelem sok mi skače uz promuklo qrlo, koje Ćuti...

O pijanom hođu miz svoj nakrivljeni damn

zad

Ne tvoju tamu i pitam taj crni vetar: zar sam zato zvan Te ođaekle se prevare vraćam i usput užasno gunđam i

% Radoslav Čukić _ PAS KOJI LUTA ota, uta fai Hag otkad LOSE O, velike oči straha.

Dajte mu hleba đa zaboravi glađ. Dajte mu nežnosti de oseti dobre dana. Dajte mu topao krov sumca, Luta pas, još luta taj pas,

O. Ovim putevima gladi i smrti, _ O Vi me želite da gledate njegovu bedu, Vama je nerazumljiv njegov umor.

e on je tako prisutno nastanjem

među vašim. senkama, On 6e tako nemametljivo nudi, Vi ga prezirete. i Radomir

dlanove

Rajković

a a ia a i a a a a aa at a at at lt a lt at at a ii la ay a i ia at a ay ty a e ala ta, a ala at a a at a ty a ly at at at ta at lt alt al i, dl la a, i, a

Borivoje JEVTIĆ

... Na frontu živi Nikola gotovo bezimeno, učaurenm U 86, bez đaha. Nikako mu ne izlazi iz glave pomamno lice Krausovo, ona životinjska mržnja što bije iz njegovih iskolačenih očiju i onaj njegov patlidžanski rascvetan nos iz koga kaplje krv. Ako

ga se jednom posle rata — a ovaj uraganski rat treba preživeti!

— dočepa negde, samleće ga u prah i popeo. Bezdušna zver! Ali ovo ovde sad šamo je čamovanje u blatu, na vetru, u snegu | ledu ili na paklenoj vrućini od koje mozak uzavri. Zariti se u mrak kaverne kao u Krtičnjak, slušati iznad glave bubnjatsku vatru, strepeti od plamenih jezika što ližu prema nebu Uz zaglušan tutanj i sukljaju iz rupčaga koje same izriju · svojont bezumnom sverazaralačkom silinom, osećati oko ušiju neprestano zujanje smrtonosnih metaka — milu li ti majku, „lengedinere“ Krausu! Pa ove mrtve straže u noći kad čovek zatreperi kao jasika ođ svakog šušnja. Ili beslovesan juriš đa bi se zauzela ta ı ta kota... za koga? U slavu jednog trulog carstva i jedne izanđale, dinastije, već. odavno osuđenme na konačnu propast!

U noći, u zagađenoj kaverni u kojoj se obajvlja i sva nužda,“ neprestano uznemiravan vasima što sišu krv i buše otrovne plikove po telu — nemirni snovi uz fijukanje razmobojnih raketa i potmulo gruvanje iopova. Sve sam oštar sev i crvena svetlost” što zalije nebeski firmament kao vrela kiša, zaigra kao ogromna buktinja šireći oko sebe u obliku lepeze avetinjske senke. Sablasna igra mrtvaca! Daleki jauci ranjenika ma nekoj žici, kao na jarcu ođ jež evih bodlji... Ovaj ovđe što bunca u tifusnoj groznici na razgaženom naprstku slame, očiju izbezumljenih od stravičnih halucinacija... užareno klupče mesa kome nema pomoći, ambulanta je daleko, između nje i rovova brisan prostor, a nova sanitetska ekipa nevična poslu,

Nemirni snovi, Bunovna trzanja u snu. Strah koji naiđe iznenađa kao poplava, a bezrazložno, strah od smrti u ovoj besmjslenoj borbi za nečiji prestiž. I onako, kao to pišu ı' govore: Mir bez pobednika i pobeđenih! Pa zašto onda, dođavola, ovo svakodnevho i svakonoćno klanje? Posle, novaci koji pristižu donose uznemiravajuće vesti: u Rusiji revolucija, ruski vojnici napuštaju front da bi se umešali-u građanski rat koji tamo besni. Da li će io oslabiti Antantu? Jeđam veliki saveznik jspao je 1z smrtonosne igre da bi poveo u svojoj zemlji krvavo kolo. Ili će talasi te ogromne revolucije milionskih masa zapljusnuti i sve ostale zaraćene strane? Sve u znaku tragičnih pitanja. Nemci biju otskora i otrovnim gasovima. No vetar koji ih nosi nije uvek pouzdan saveznik: ako su zagušene hiljade neprijateljskih vojnika, nisu pošteđeni ni sopstveni. Kolo naokolo. I vrtoglavo.

Nemirni snovi. Kad god Nikola sanja nešto lepo iz svoga života (m malo je šta lepo), uvek je to Julka, sva u plavom. I miris je to nekog plavetnila, ljubičice, jorgovana, ili zumbula, i cvetna plava polja po kojima Julka korača kao priviđenje, nekako prozračna kao da nije materijalna. Taj san ga osveži kad se probudi u svirepu stvarnost, i onda mu trenutak lakše u ovom rovovskom qgađu i blatu u kojima svaka misao čili i nestaje kao para, i ova vrela vođurina sa parčetom konjskog mesa što je nazivaju gulašom, i ovaj gorki komis od plesnjivog kukuruza i mekinja, i ova crnpurasta kavurina od cikorije — sve mu to sad izgleda bolje i slađe. Samo da san potraje: Julka u prozračnom plavetnilu, a oko qlave joj zavijen zlatast oreol koji blešti kao ogledalo nekog jezerca pod punim suncem...

_ AH u jednom ratu do istrebljenja kao što je ovai nema snova... zabranjeno voće. Iskasapljena regimemta, u kojoj je Nikola, ponovo je u pokretu. Ona se pehje iz blainjavih i mijazmatičnih pijavskih ravnica, u kojima ih ujeda ljutit komarac, prema nekim neprohodnim planinama. gde crnogoričin čestar zamenjuje ubrzo retko planinsko žbunje. Penjanje postaje sve teže, treba se ukopavati u kamen celac iz, koga sevaju vatnice pri svakom. udaru kladiva i krampe. Spava se pod maskiranim šatorima, često i bez jela, pošto je dovoz hrane iz aprovizacionih baza veoma spor i pogqibeljem. Maki brdski konjići iz Bosne

~ na koliko i zvezdane prašine čekao me je, umesto otkrovenja, uobiča-i jen (kođ nas) nedostatak smisla za društvene odnose: moja karta se nekim čuđom (docnije su mi obja= šnjevali. usled. velike navale posetilaca) pretvorila u obično stajanje. Kako, „Hamlet” traje tri put đuže od futbalske utakmice nisam pri-

MONTE ASA

nekako grabe uz planinu, ali ih, me jednom, pretegne tovef, osobito ako je municija, izgube ravnotežu, pa se stropoštaju, bestraga, niz strmen u neki bezđan ponor, Brdska artijerija izvlači se, od useka do useka, ljudskim rukama. A jesen je, neprekidno oblaci nad čeličnim planinskim visovima, kovitlaju se i klobučaju kao strašne zastave.smrti u gluvoj tišini koju poremeti ponekad rad ljudskih ruku, rzanje Konja ili rezak kliktaj lešinara Koji Ššestare iznađ logora. S vremena na vreme, oko podne, osobito ako ima sunca, zuka avionskih motora, plavičasta krila izviđačkih aviona blesnu na osunčanom nebu kao otsev nekog ogleđala, i brzo nestanu. Samo tutanj bombi, kao opomona, uđar o neko grotlo, pa stravičan mir sve dok se dim od eksplozije ne slegne.

Što bliže vrhu sve veća studen. Zaleprša sneg. Ponese' pomamljen vetar zvezđaste pahuljice, pa ih, zviždeći, zavitla u vrtlog i sruči na ljude i životinje. Ali gore, na Monte Asalonu, na koti 1750, sneg je .već istkao ceo snežni pokrov koji se beli kao isprano platno. u E

Još se sve puši u Nikolinoj glavi: vizije usplahirene i uktštene, neka paučinasta tkanja, velike guste mreže razapete od neba do zemlje u kojima se topi i nestaje sve ljudsko. Tamo, na Monte Asalonu, izvirilo je jednom iz snega stopalo jedne čizme, pa drugo, treće, To su bili celi bataljoni mladih čeških i poljskih inteligenata koje su, kao političke sumnjivce, poslali. šesnaeste, u smrt austriski i mađarski maršali. Trebalo je da probijaju svojim gruđima zid od vatrena čelika, a zasuo ih je i sahranio pod sobom iznenadam snežni uragam koji je pomeo sve što mu se našlo.na putu. Bela smrt, ne manje strašna ođ one boje krvi koja već godinama žanje svoju žetvu na svim ratištima Evrope. Danima su ih iskopavali njihovi sađašnji drugovi, pretvrtali im džepove i vadili iz njih legitimacije, pisma, fotografije „dragih, poslodnje bozdrave, novac... da bi ih, najzad, položili u nekolike jame: i u smrti front, i — svrstaj se u redove! Jadna mrtva povorka! Bilo je tu mlađih regrutskih lica i lica ozbiljnih i mudrih, zaleđenih u nepomičnu masku. Zgrčene ruke, prilepljene o kamen kao o poslednje uporište, trebalo je pijucima i krampovima rastavljati od.ostalog tela — onda su ljudske kosti prštale na sve strane kao iverje. Velika pobeda smrti koja je uvek jača od života. Po noći se čuju uzdasi i jecaji. Ili je to samo varka napregnutih čula usplahirenih hladnim jesenjim vetrom koji šiba i zviždi kroz planinske gudure i grotla. Slušaj! Sad je onaj mlađi regrut zaječao! A onaj stariji, sa još nesatrulelim crnim brčićima i ogromnim staklastim očima (bankarski činovnik praški), cvili kao mišić u mišolovci! Slušaj! Slušaj! Uzdišu, cvile, jauču!

Spuštajući se, jedne olujne noći, sa Monte Asolija u patroli (a svi su u njoj siti rata), Nikola makazama preseće bodljikavu zicu pred prvim italijanskim rovovima, Gotovo. Sad su na italijanskom toeremu. Plan bekstva je uspeo, povratka više nema. Italija, sumce i more, i ropstvo u miru, kakvom-takvom, sve do svršetka rata. Dok on, međutim, oprezno baulja, sa drugovima, „prema prvom italijanskom rovu, spreman da odbaci oružje i pođigne ruke na predaju, iz rova istrčaše pobauljke italijanski vojnici, uzmahujući rukama i nešto šapćući, Iz drugih rovova zapraštaše meci — valjđa primetili nešto sumnjivo — sinuše crvene svetlosti raketa. Nikola jedva izvuče živu glavu dok se provlačio sa svojom patrolom kroz otvore u bodljikavoj žici, a za njim Kaskaju, puzeći kao utvare, Italijani: Eto, najzad, ropstvo, qlava nije više · u torbi! Tragikomeđija. Glupost. Da im hiljadu bogova! Sam sebi 'izgleda: kao vaajmun koga su nasamarili šarenom lažom. Ali tej

___nehotičan podvig donese mu novu zvezdicu pod vratom:i pu-

_ kovsku pohvalu pređ. celim strojem. Junak! A uskoro prikači s

herojske grudi i veliku srebrnu kolajnu kad, spasavajući jeđnog svoga druga koji je pređ samim rovom bio teško ranjen i jaukao. i sam bi zasut zemljom od treska jedne mine i gotovo oslepe od izenadna plamena.

(Iz pripovetke „Rab božji Nikolaj“). ·

va WWHHHHHHH iHHI III AHHHIHIRRHIHIHHM„dgijiriiiigyi:a4iBriFhiayiyitRiyiHsarn(iri iii ini HHITIhTRIRRIiiiirtitiitiiHIIIRIJHIHHih THHHTTRRRRIRIHHHIAFRHIGGIIIJIRIIMĆWWIWII II IFIPIUIIT II IJ | RMIMWIIIIIRAKHHYMRMWIIII IGRA IV da

ZSORUBOIO ISU :BetaK: SEZOnex,

Nastavak sa 7 strane izvođačkom kolektivu sugerirao š

Mastavak #a 7 sitrame

Ne nameravam da se ovde Uupuštam u odnos Geteove i Evripiđove „Ifigenije na Tavridi“. U Dubrnovniku čoveka prvenstveno interesuje mogućnost srastanja pretstave sa prirođom. U antičkoj Grčkoj to je bjo ređovan slučaj (i jedam od načina da se stekne popularnost). Samo Grci su imali drukčiju dramaturgiju. Psihologija ličnosti i zaplet nisu bili važni (jer su bili svaom poznati) a osnovni sadržaj pozorišta bila je pesnikova reč i ritual. Drama se razvila iz igara, iz ornanizovanog pokreta rituala a priroda i pesnikova oslobođena reč bili su organski deo rituala i sredstvo da se slavi misterija života. Naša dramaturgija.ne veruje mnogo U prirodu, u igru i u pesnika, i njeno glavno oružje su precizan zaplet i jasna psihologija junaka. Ti zahtevi odnose se i na Geteovu „Ifigeniju“, U „lIfigeniji na” Tavridi“ velik pesnik Gete je ı vešt dramatičar koji zapliće i raspliće događaje i jasno ocrtava psihologiju, kome sama reč nije dovoljna. Međutim u otvorenom prostoru Zalet nema neumitnu zatvorenost kruga koja fascinira u pojedinim savremenim dramama 48 suptilne mikro-igre glumčeva lica · ostaju bez rezonance. Pros pi čiju vrstu pokreta: pre svega i menzioniran pokret masa, svecan misteriozan hod rituala, nagi"000 svesnost gesta koji resava tOČiRa pitanja nacije. Nažalost, SO ka režija nije ništa učinila da S Ta duh komađa oživi kroz ave -B alnu igra i spoji se 58 pri adiOna je naprotiv precizno LOKO IL vala beskonačne dijaloge u s Rai ma i gotovo tražila njihov kame ekvivalent u gestu i TODOS ići

I inače u pogledu drugih e nata gledaočev doživljaj na 8 pretstavi bio je veoma ŠtUT. Phi e (aktivna) scena i nepokretan miza

KNJEIŽEV.NE NOV INE

tor traži druk-

sen bez organske veze sa pozadimom bili su preza&ićeni beskrajnim monolozima | dijalozima, Osvetljenje je bilo statiŠo i nije omogućavalo stapanje glumčevog geste sa pokretnom senkom kao ni karakteristična obasjavanja njegovog pokreta, Posle- „Ifigenije na Tavridi” odjednom vam se učini da je gotovo išključiv način uklapanja dramske akcije u prostor u isticanju ritual nih elemenata pozorišne igre. Misleći o vezi koja je u poslednje vreme ustanovljena između antičkog i elizabetanskog. pozorišta.oćekivao sam s nestrpljenjem pretstavu „Hamleta“ na tvrđavi Lovrijen cu. Vekovna je težnja da se u „Hamletu” "otkrije neka esencijalna istina. Ostavimo li po strani takav problematičan napor, doći ćemo đo zaključka da ovaj komad ima po-

sebnu artističku „wsuštmw. Ona, je

sadržana u specifičnom ritmu ko~ .

mada. koji se postiže smenom tri vrste elemenata: rituala, zapleta i „improvizacije (koja je izražena akcijom Hamletove ličnosti). 1 sam ambijent: nagoveštava neku vrstu suštinskog otkrića. Iz. srca grada, iz glavne ulice prepune idiličnih qađosti živeta i pijanih ećngleskih matroza čiji je pogled gotovo nemoguće uhvatiti peo sam še bezbrojnim stepenicama ka zvezđama, Imao sam utisak da se čistim i da će mi se gore.otkriti nešto presudno važno. Kađa sam se popeo ukazalo se među masivnim ziđovima malo crno grotlo tragedije, ali mi je namah bilo jasno da ono čini prirodnu celinu sa opkopima, zid!nama, sa nebom nočnim. Nažalost, tu gore gde je nebo izgleđalo tako blizu a senka Hamletova tako stvar-

.·hvatio. ovo rešehje i nisam viđeo

„Hamleta”, Ovoga puta silazio sam niz mnogobrojne stepenice, pomalo tužan, pomalo ogorčen. Dole u Mici

utešile su me neke večite stvari:,

jedan zagrljeni par u mraku i šum mora, |B, \} ea" e

U celini posmatrano festival drame. u Dubrovniku ima nesvakidaŠnjih čari. Čini mi se, međutim, da je njegovo: dosadašnje postojanje otkrilo neke neđostatke do danas nerešene. Pre svega dilemu: da li obrazovati posebne festivalske ansamble ili pružiti mogućnost po:zorištima iz drugih građova' da đaju pretstave na festivalu. Oba rešenja imaju i svojih preimučstava i svojih nedostataka. Prihvatimo li posebne festivalske ansamble jizlačemo se svim, opasnostima koje donose sa sobom nehomogene trupe. Usvoji= mo li. kao rešenje gostovanje pojeđinih pozorišta preduzimamo rizik da se ne ostvari potpuno stapanje pretstave i ambijenta (što bi trebalo da buđe kruna dubrovačkih pretstava). U vezi sa ovim je i pitanje preciznog određivanja odnosa prema publici (jasno „određivanje kriterijuma i vrste zabave koja će se pružati gledaocu). Verovatno je da je najbolje rešenje sadržano u

predlogu da treba formirati jako

dubrovačko pozorište koje bi spremalo sve dramske pretstave uz povremena gostovanja naših eminentnih pozorišnih Ttmetnika. Ova pitanja se moraju što pte rešiti jer Dubrovačke letnje igre (što se tiče drame) Imaju i posebno važne ulogu u našem pozorišnom životu: đa umanje bitno opasnost, od sterilizo~

vanja pozorišnog izraza, opasnost

koja postoji uvek kađa se jedna umetnost falazi a kontaktu samo sa određenom vrstom publike i ukusom koji je njoj svojstven. ,

Vladimir Stamenković

iskezivanja nežnosti i milošte, no koja nije dovoljno krepka i čvrsta za gudačko-muzičko realizovanje

nih, recimo direrovskih, .đdubore-

zno. jakih i sočnih, pa čak i tvrdih poteza, onih dramatski snažnih u-

" spona i padova kakvih u đelima ba-

roknih majstora, u kompozicijama pređbahovske i Bahove epohe ima, u izobilju ima, upoređo sa oazama međitativne tišine, u laganim, obično srednjim stavovima cikličnih dela, gđe, međutim, takođe, nije na mestu tonus' romantične razmekšanosti i krhke lakoće, već pre, mnogo pre, tonus jedne muževne, ozbiljne, dostojanstevne intonacije gordog ljudskog bola ili nekog misaono-osećajnog stanja ovome sličnog. I u baroknoj odn. klasicističkoj tonskoj arhitekturi ima ljuđske

drame. kTRA _ Ja sađa ne mam da li sam u svoju izrečenu zamerku uneo dovoljno đelikatne obzirmosti i umerenosti, potrebne u slučaju muzičko-kritičkog osvrta ma jedan prvorazredni kolektiv muzičara kojem kadrovska situacija naše zemlje zaista nije u stanju da suprotstavi nikakvu drugu i drugačiju, kvalitativno-tehničku protivvrednost. Ali, pošto su Jamigrovi zagrebački solisti prikazivali pretežno stare majstote — Koreha, Vivaldia, Telemena i Mocarta — ja bih se morao oglušiti o savest dugogođišnjeg muzičko-kritičarskog iskustva, ako bih prećutao i iz ne znam kojih dfuštveno-konvencionalnih razloga mimoišao činjenicu, da upravo u intenzitetu tona tj. u dimamici, i upravo u artikulacionom stilskom postupku ovih svirača (dakle, u onim njihovim manifestacijama koje izvođačku delatnost kvalifikuju kao umetnički stvaralačku) ima ograničenja, koja ih sputavaju na putu opravđane .težnje za po~

stignućem savršenstva, Normalno je i prirodno da je oduh interpretacije jednon»

ulio predvodnik, Janigro je sin

tinsko# stabla, a u njemu, recimo baš, u famoznoj italijanskoj muzi« kalnosti, postoje diferenciranosti i raznovrsne osobemosti od kojih nam nisu sve podjednako bliske. Ima 'li, recimo, reprođuktivni stil muzicis ranja u Italiji, svoj pandan De Sikinom filmskom neorealizmu? Aka ga ima, on bi nama, ovđe, na Balkanu, verujem, bio bliži i prisnijt od jedne saharinski slatke pevlji-s vosti (i instrumentalna kamtabilnos sti) koju, kako mi se čini, baš umets nik Janigro, po sklonostima svog finog i možđa unekoliko efeminiziranog ličnog „ukusa, autoritativnd sugeriše svom elastičnom i prila= godljivom izvođačkom kqlektivu.

Dodao bih još i ovu opasku, U Nemačkoj, od Betovena do danas, smenilo se nekoliko stilskih tipova, interpretiranja muzičkog izraza čovečnosti ovog giganta, tribuna. U Poljskoj, bilo je, do danas, nekolika talasa tumačenja Šopena. Zašto ne bi u Zagrebu, kulturnom srcu i mo zgu bratske Hrvatske, zemlje div nih tradicija muzikalnosti, postojao osobeni način tumačenja starih, ba roknih majstora?! U tom tumače= nju, ja bih voleo da čujem duh i dah potomaka Matije Gupca, savres menika Krleže, Krsta Hegedušića, Sima Vučoetića, pre nego duh unuka glembajevskox društvenog kruga. Pod pulsom i impulsom tog duha, verujem da bi i tumačenje „čvrsto ušnirane" ·Hindemitove „Muzike korote” i tumačenje mlađenačke Britenove „Obične simfonije” bilo čvršće, kompleksnije, autentičnije.

Ansambl zagrebačkih solista, ova= ko usmeren i inkantiran, kakvim nam se ovog večera prikazao, izgledao mi je kao neki karakterni glumac, majstor tumačenja deka-' dencijom okrznutih likova, kojem su dali ulogu Rasinovih heroja.

Pavle Stefomović ·