Књижевне новине
ŽIRODU NA LONDONSKOJ SCENI
Poslije velikog uspjeha Stratfordskog memorijal teatra na gostovanju u Jugoslaviji s „Titusom Andro nicusom“ porastao je interes naše kazališne publike ·za engleski teatar. Shakespeareova domovina uživala je uvijek veliki ugled u kazališnom svijetu, a ovo gostovanje potvrđilo je ne samo značajne engleske scenske trađicije, nego je ukazalo i na Žive sile modernog scenskog izraza.
Kađ sam dakle kao kazališni kritičar iz Zagreba posjetio London, još pod dojmom toga gostovanja, želio sam da provjerim i proširim sve svoje utiske u tri pravca. U prvom ređu, naravno, đa' u đomovini Shakespearea doživim njegova djela u originalnoj izvedbi slavnog Olđ Vica i Stratforđa. Zatim da upoznam neka savremena engleska dramska djela u odgovarajućoj iz= veđbi i, konačno, đa ocijenim kakc sngleska kazališta tumače najpomnatija strana djela iz savremenog svjetskog repertoara, | KMratak boravak u Londonu dovcdi kazališnog kritičara u neđoumi-= cu, Jer mu gotovo triđeset dramskih kazališta nude šaroliki program, sa zanimljivim djelima iz svjetskog repertoara, ali većinom i sa još nepoznatim novim komadima savremenih engleskih dramatiZara. Uz obligatnog Shakespearea, mogu đa izaberem tek tri ili četiri predstave, a odluka je teška, pa se ravnam prema informacijama i već poznatim imenima. I tako počinjem svoj teatarski program s vrlo poznatim stranim „komađom, kojeg
aju renomirani engleski glumci na režiji značajnog francuskog redi-
telja Jeana Louisa Barraulta. .
Naročito me je zainteresiralo kako će engleski umjetnici tumačiti tipičan francuski komad „Za Lukreciju“ od Giraudouxa, to više, što sam taj komad gledao i o nje-
· mu pisao u Zagrebu, pa bi uspotedbe" mogle biti veoma zanimljive i poučne.
U lonđonskom Apollo teatru daje te ova suptilna i cinična francuska Rlozofska drama pod „priklađnim naslovom „Dvoboj anđela“ u izvrihom prijevođu Christophera Fryja., Za razliku od režije Koste Spaića a Zagrebačkom dramskom kKazalistu, Barrault je londonsku izvedbu
nešto sažeo, spojivši prvu i drugd sliku u jedan čin. Ali je na kraju ostavio u punom opsegu dugi monolog svodilje Barbette nad mrtvom Lucilom, u kojem dolazi s oštrim cinizmom i punom jasnoćom do izraza sva moralna težina i dublji smisao ove profinjene Giraudouxove igre s paradoksom dvostruke ženske prirođe. Dva tipična ženska „anđela“ — ·pbijeli anđeo čistoće Lucila, koja poput antičke Lukrecije zasvjedočuje smrću svoj ženski pojam časti i čistote, i tamni anđeo slobodne putenosti Paola, koja ostaje i pred smrću Lucilinom u ciničkom stavu uzvišena prezira čiste ljubavi — bore se na sceni riječima i činom za «„svoju ličnu
· poznaju života i ljubavi. Ali to su
zapravo samo dva lica općeg ženskog lika, i Giraudđoux ih majstorski suprotstavlja u nizu paradoksalnih situacija i duhovitih dijaloga, punih oštrog sarkazma. Barrault je psihološki profil ova dva ženska
lika razrađio gotovo sasvim oprečno .
od koncepcije tih likova u Spaićevoj režiji. Takva tumačenja dviju ženskih uloga svakako su također rezultat i drugačijeg načina igre i umjetničkog lika engleskih i naših glumica.
U zagrebačkoj je izvedbi čista Lucila Vjere Žagar Narđelli hladna, gotovo frigidna, u svojoj racionalno spoznatoj i ukočeno uzvišenoj obrani pojma ženske čistote i časti. U 1onđonskoj izvedbi đaje Claire Bloom . čistoću Lucilina karaktera sa zbunjeno ustreptalom ženskom senzibilnošću, stalno ispunjena „sukobom između poriva i svoga spola i pojmova svcje časti. Taj neprestani unutrašnji sukob ostvarila je engleska umjetnica s divnim modula-– cijama drhtava glasa i ustreptalih kretnji, tako đa se ovakva vizija Lucilina lika potresno nameće gledaocu. Tamnog anđela Paolu igra u zagrebačkoj izvedbi Mia Oremović s mnogo putene ženstvenosti, kao punokrvnu ženku koja je ponekad na rubu vulgarnosti, ali sa cjelovitim i snažnim glumačkim izrazom tako shvaćenog · „beskrupuloznog prava žene na ljubav. Vivien Leigh daje opet gotovo oprečan psihološki lik Paole — tumačeći je kao
LN Vlado MAĐAREVIĆ
hladnu i racionalnu ženu, a ne ženku, koju je đugo iskustvo u ljubavi i životu dovelo do neke superiorne distance i ciničnog osuđivanja svih takozvanih čistih osječaja ljubavi i ženske časti, možda i iz nesvijesnog prkosa što sama ne može da doživi takav dublji osjećaj.
Svako od ova četiri različita tumačenja dva duboko zahvaćena i tipična Giraudouxova lika žene ima svoje opravđanje u sklopu određene predstave i režijske koncepcije, te na svoj način scenski obogaćuje ovu izvanrednu modernu dramu.
Zagrebačka je pređstava ritmički nešto lakša i bliža francuskom stilu, čemu osobito pridonosi prozračna atmosfera gotovo renoarske inscenacije Božidara Rašice, Lonđonska
je predstava Bvršća po svojoj scenskoj konstrukciji i glumački uje-
dnačenija, više engleski ozbiljna i . teška na kraju.
gotovo tragički Snažnijem i cjelovitijem dojmu pridonose, uz suptilnije ostvarene ženske uloge, i vrlo plastični muški likovi — osobito Peter Wyngarde kao Marcellus i Basil Hoskins kao Armand. a
Ukusni i bogati kostimi po nacrtima Diora, te raskošan, ali nešto pretrpan i težak. dekor od Rogera Furse stvaraju gustu scensku atmosferu vremena „fin de siecla“ za ovu uspjelu londonsku pretstavu, koja je ponovo potvrdila znatne Kreativne sposobnosti engleskih umjetnika.
....
......
|
A. Klas: Varijacija povođom filma »Tri korakđ u prazno«
oparSovr ara ay ara ere aea o ira aa aaa CU Crte bey ae Pr o a tem aa raepnvee iji veoaneOer ape eee ere rK a sei re are ee U ea e year
Martinoa kao išćezla, izjednačila se sa Stendalom, utopila u njegovo delo, u njegov duh, živela njegovim životom. Odatle je izišlo izdanje Stendalovin dela u sedamdeset i devet tomova i tu su nastali Martinoovi bezbrojni komentari, pravi kodeks stendalizma koji je izradio jedan jedini čovek, Žrtvujući mu više od četiri decenije svoga života,
U to svetilište nije ulazio ko je hteo. Sam uhvaćen u koštac sa jednim divovskim poduhvatom, Martino nije imao vremena za besposličare i snobove. Ali je reč „Stendal“ bila uvek sveotvaFajuća propusnica do njegove radne sobe. Sa uzbuđenjem i poštovanjem sećam se srdačnog prijema na koji sam 1956 godine naišla kod tog prezauzetog čoveka koji vam prvo, skoro osorno, postavi pitanje: „O čemu je reč“, pa kad mu kažete: „O Stendalu“, on vas ljubazno poziva da ugodno sednete, bez bojazni, kao kod davnašnjeg znanca, Kakva se duhovna riznica otvara tada pred vama! I koliko je i iskusnih stendalovaca i novajlija u stendalizmu crplo iz nje! ı
Jet, Martino je znao đa će i sam biti veći rasipajući svoj stendalizam i pozivajući u stendalsko kolo. Nije se bojao književnih Jovokrađica. Dao se pljačkati ne samo u Francuskoj nego i van nje. To mu je i godilo, I stendalovcima i antistendalovcima stavio je na raspolaganje svoje kritičke predgovore koji pred svakom od osamdesetak NO zaka Stenđalovih dela bacaju na nju U isti ma čarolijsku (Martino je izvrstan stilist) i prodornu svetlost. On je izradio i pustio u svet svoj Kalenđar u kome se Stendal može pratiti iz dana u dan, čak iz sata u sat, iz varoši u varoš, iZ Sa u stan. Njegov Stendalov Rečnik pruža sve Sto treba znati o Stendalovim precima, rođacima, Poznanicima, voljenim 'ženama, prijateljima i SA jateljima, političkim pristalicama i protivi ot Jedna od dveju raskošno izđanih knjiga · 9830 Anria Brilara sadrži Martinoovo objašnjenje o OR iskrenije autobiografije. Deset knjiga SORO 1 S pisama, prava hronika cele prve Po. OVO APa stoleća, rezultat Martinoovog strasnog istraži 7 lovljenja spasavanja, danas sU pristupačne * 08 ričarima i ljubiteljima BOr CS se i
Pi otinama njegovi „ ed, e vori O slona pas opšte blago, i, čini mi se, nije preterano ako se čovek zapita da li O cecoBaii edno VOCE O PE ObID,H aPdrajagene građe, kome nema navoda ea BiariinOOVda li ima ijednog takvog napisa be BICES
ka“, bez Rkompilatorske „pozajmici Do OOigo, spavti njegove, naprimeF, izišla je knjiga
CG, a Akadem:je, Dragi Andrea Bijia, člana Oohal), UNŠAhA vrsta stilski
Ce cher Stendhal), ) i i SOVA | iraftaza: činjenica koje je MEP našao i utvrdio posle dugogodišnjeg Pe eoozlelja nadživeo ovu stendalovski SVO a iju svojih mučnih ali plodonosnih studija, EO bi, kao talijanski muzikolog JEEE g aa ao plagijatu: on bi joj se radovao i SOZO O A Od; srcem ji perom već i zbog samog njenog )
„Dragi Stendal“.
Širokogrudost ; i u njegovoj svesrdnoj P nije i ukusnije č preminulog stendalist se nije uvek slagao j ira, vodilo do ljutitog Oda ai EOONDRE Volara?i
i artino ž j, eA Anri aa db{d8 | sahram: profane koj? su n
i leda
-ia Martinoa se lepo og 5886) omoći da Se Što potpudije O Stendalu nedavno Mišela — sa kojin i čije bi ga ime katkad do-
da jednom rec! O tilistiški 1 iz modđe goupućeno, bzočno, merkan adovao Što film Ž li o Stendalu. On 86 T ali je po-
vorili i pisa i raznosi slavu nje
KNJIŽEVNE NOVINE
govog dragog pisca,
drugivački ružio sastavijače scenaria što (a iznmeveravaju. Jednom rečenicom u Divanu, u tom najmanjem ali najkonciznijem, najsadržajnijem i najstendalističkijem časopisu, umeo je on da porazi domaću ili stranu neznalicu koja bi nesmotreno posegla za tumačenjem Stendala. U tome mu nije bilo premca, jer je on bolje nego iko poznavao i srce, i čula, i misao Anria Bela.
Sa lupom u ruci pročitao je Martino mnogobrojne Stendalove ispisan stranice i marginalije, sve što je ostalo od tog pisca čiji je rukopis patološki i čije skraćenice, skrivalice (De + = Deiacroix), kabalistički znaci, nadimci dati pojedinim piscima (Merimea uvek zove „Klara“ prema njegovoj zbirci Thćštre đe Clara Gazul), mnogobrojni pseudonimi (Dominik, Kotone, pukovnik Favije, grof Šadvel, Mocart, Poverino itd.), i ostale „Šifre“ pretstavljaju najteži predmet odgonetanja u modernoj svetskoj književnosti. Retko je koji od tih kriptograma wstao tajna za Martinoa, i nije čudno što je upravo njemu na dva-tri meseca pre njegove smrti poslata na dešifrovanje i Stendalova prepiska pronađena ove godine u Sovjetskom Savezu. Smrt, srećom, nije ugrabila Martinoa pre nego što je dovršio, štampao i ostavio svojim poslednicima sintezu svojih stenđalističkih istraživanja, svoju viziju Stendala i njegovog doba: Stendalovo delo i Stendalovo srce (u dve sveske).
Anri Martino je bio žučno uporan u svojim shvatanjima i mišljenjima, ali bez nadmenosti, bez bolesnog samoljublja. Skroman, bio je daleko od toga da gramzi za titulama i počastima. Ljutio bi se kad bi ga ko oslovljavao sa „Učitelju!* („Maitre! „Međutim, netraženo, doživeo je najveće književno odlikovanje: 1950 gođine proglašen je jednoglasno za dobithika „velike nagrađe za književnost“, koju Francuska Akađemija dodeljuje najizabranijima. A pre tri godine, i Sorbona ga je jednim potpuno neuobičajenim načinom priznala
kao arbitra u pitanjima gđe ona okleva, Slučaj je
možđa jedinstven u analima Pariskog univerziteta, i neka je dopušteno jednom prisutnom svedoku da ga ovđe zabeleži, Bilo je to u čuvenoj sali Ljar, u kojoj su česti sukobi doktoranđa i komisije, mada se oni skoro uvek završe najlepšim promovisanjem dobro iskritikovanog kandidata, i najčešće sa ocenom „mention irčs honorable“. Tezu je branila učena i darovita Fransina Maril-Alberes, koja je, vanredno vešto i zgodnim navodima, kod Stendala otkrivala i izvesno religiozno. osećanje. To tvrđenje, mađa izlagano u najtananijim prelivima i sa izvesnim ograničenjima, u jednom trenutku naišlo je na ljutit prigovor jednog člana komisije, kome se učinilo da od Stendala prave mistika i pobožnog čoveka, Raskid između kandidatkinje i „žiria“ izgledao je nepremostiv. Bespomoćno, Maril-Alberes okrenula se Anriu Martinou. koji je bio u publici. Svi su pogledi, i sa svečane katedre i sa klupa u sali Liar, bili odjednom uprti u najboljeg poznavaoca najsloženijeg pisca. Anri Martino je pokretom glave dao znak da ne odobrava otsečnu pfofesorovu kritiku. Sorbona se priklonila, i |
Tako je živeo, radio i — suprotno od onoga što se desilo njegovom dragom piscu —o USpeO da bude priznat i cenjen još za života najprisniji i najverniji prijatelj Anria Bela, Blagođareći njemu, Stenđal je živeo svoj drugi život, možda srećniji i lakši od njegove prve, stvarme egzistencije. Tako su imena Stendal i Anri Martino postala nera-
zdvojn8a., | j Margerita ARNAUTOVIĆ ·
LIKOVNI PRILOG JUBOSLAVNJE
LIKOVNA:UMETNOST ·
ES Propirii| s
A, Klas: Simbol i čar koprodnkef}a
FILMSKO LETO U PULI
Odluka žirija: najbolji filmovi su „H-8“, „Put dug godinu đana“ i „Kroz granje nebo“
Dok u Puli, u slobodnim satima, široko i bujno cveta filmski snobizam i kult naših belih filmskih „zvezda“, bilans u Areni oskudan je i siromašan. Prikazani filmovi, novi i oni koje je naša publika već videla, još jednom su potvrđili na» šu standardnu i (izgleda) neprelaznu prosečnost u filmskoj umetnosti.
Najnovije vesti donose ipak izvesno ohrabrenje: filmovi „Kroz granje nebo" (prema istoimenoj pripoveci Antonija Isakovića), „Četiri kilometra na sat“ i koprođukcioni film „Put dug godinu dana“ požnjeli su izvestan uspeh. (OQO njima će u jednom od narednih brojeva našeg lista biti više reči).
Približan zaključak o ostalim filmovima moći će, nađamo se, da se sagleda i u karikaturama A. Klasa koje ovde donosimo ...
y
creva
40 MSL
NA MEĐUNARODNOJ IZLOŽBI U BRIS
Treba se provozati veselim va-
gončićima, žutim, plavim ili crven:m što na žici koja polazi od Atomijuma, kao simbola čzložbe Krstare iznad Kkro-
vova paviljona nad celim briselskim sajmom, pa tako moći sagledati nepreglednu masu „posetilaca Što svakodnevno upravo opseda veliku izložbu, kuljajući stazama, ispunjavajući paviljone, parkove, restorane.
Razumljivo je što su se ovde slegli ljudi sa svih strana sveta, jer. zaista nema savremenog čoveka, ma kojoj.on profesiji pripađao, koji neće naći u ogromnom mehanizmu ove izložbe puno toga što će ga izvanredno zanimati, „poučiti, obradovati ili razonoditi. Među posetiocima ljubitelji umetnosti i stručnjaci koji se njome bave kao da imaju povlašćen položaj, jer u čudnom konglomzratu arhitektura paviljona nacija i materijala koji izlažu, a u kome ima i originalnog i duhovitog i vrednog, ali i pretencioznog, praznog i bezvrednog pokazuje jedna grana vrlo često svu specifičnu lepotu, ozbiljnost ili dokumentarnost. To. je likovni prilog pojedinih nacija prvenstveno u sklopu grandiozne izložbe „950 go-
dina moderne umetnosti“, a zatim
posebno, u gotovo svakom paviljonu. Piše se i govori — i to zaista s pravom — o uspelom paviljonu Jugoslavije, projektu arh. V. Rihtcra, U jurnjavi za prestižom, koja je urođila tvorevinama grandioznim
· ali često praznim i bez duha, on
pretstavlja pravu malu oazu vedrog i prisnog doživljaja savremene arhitektonske celine. Iznad mermernih površina sivih, ružičastih i, crnih, protkanih „malim cvetnim prostirkama i uokvirenih zelenilom travnjaka, dižu se lako, na vitkim stubovima, dva staklena kvadra. Njihove se zapremine građene mirnjm površinama čistih linija skladno uklapaju u prosto, a unutrašnjost im, natopljena svetlom, dopušta široke viđike jer među staklenim ziđovima posetilac je istovremeno i izolovan od spoljnog sveta i povezan sa njim. Svakako da celokupnom utisku paviljona doprinosi i estetska funkcija likovne izložbe sa radovima nekolicine naših umetnika. U malom zelenom parku oko ·paviljona izložene su skulpture: Bakića, Anđeli—-Radova-.
nija, Tršara, Olge Jančić, Solđatovića i Džamonje. U samom paviljonu radovi su: Smajića, Kratohvila, Olge Jevrić i opet Bakića, Tršara i Anđeli—-Rađovanija. Takođe su u paviljonu izložene slike: Stančića, Protića, Motike, Generalića, Šimunovića, Stupice, Peđe Milosavljevića i Kregara, zatim keramika Ede Murtića, tapiserije Lazara Vujaklija, kao i grafike: Mihelića, Kinerta i Debenjaka.
Već po samim imenima poznavaoci vide da su zastupljeni i figurativni i izv. „apstraktni“ majstori, i on čija stiska· rešenja gravitiraju ekspresionizmu, nadrealizmu ili postkubizmu, ili pak pripadaju naivnoj umetnosti, Neke strogo jedinstvene koncepcije ova mala izložba nema — uostalom, u wvom sklopu to se.od nje i ne može zahtevati. Težište je bilo na prikazu raznorodnih likovnih strem ljenja aktuelnog. značaja u okviru naše savremene umetnosti — ba je
otuda većina „izlagača birana iz ceđova mlađe generacije. Među radovima koji zaslužuju
naročitu pažnju, a i svetska likovna kritika ih nije mimoišla, treba svakako istaći: „monumentalnog „Bika“ Vojina Bakića, „Kompoziciju“ od dve figure Olqe Jančić, i plastični mueđaljon „Manifestanti“. Draga Tršara, a među slikama: utonulu u atmosferu _Stančićevu „Mompoziciju“, tamni Šimunovićev „Pejzaž“, Murtićevu Kolorističku viziju i dve Vujaklijine tapiserije. Sasvim izuzetno mesto zauzimaju u ovom sklopu izvanredni radovi naših primitivaca: Generalićeve slike i Smajićeva skulptura. *
Dok ova izložba u paviljonu pretstavlja slobođan izbor Jugoslavije U prikazu svog savremenog likovnog stvaranja — radovi jugoslovenskih umetnika u sklopu velike međunarodne izložbe znače priznanje internacionalnog foruma . stručnjaka.
Velika izložba „50 godina mođerne. umetnosti“ po izuzetnoj vrednosti svojih eksponata pretstavlja najđublji đoživljaj vređan ne samo posebne ažnje svakog ljubitelja umetnosti i kulturnog čoveka nego i duboke studije stručnjaka. Onu
vo
janja i rasta umetnosti kroz 50 godina našeg veka. Sa eksponatima koji su često najznačajnija dostignuća ne samo u okviru pravca kome pripadaju, nego i U mođernoj umetnosti uopšte, ova nas velika izložba vodi od Sezana preko govizma i kubizma, futurizma, ekspresionizma, konstruktivizma i suprematizma, zatim preko metafizičke umetnosti, đdadaizma i nadrealizma, naivnih umetnika i onih koji zastupaju socijalistički realizani, do nefigurativne umetnosti, truđeći se da pokaže što obuhvatnije obilje njenih varijanata.
Jugoslavija je zastupljena sa 6 radova svoja 4 majstora: Generalića, Heqedušića, Lubarđe i
Bakića, među kojima naročito Ge= neralićev „Poareb Štefa Halačeka“ i Heqeđušićeve „Mrtve vođe“ na< ilaze na veliko interesovanje.
Dela naših umetnika ne više izolovana u posebna ođeljenja U kojima su imala kao na ostalim dosađašnjim međunarodnim izlos žbama đa prikažu likovno stvara" nje svoje zemlje, sađa su izložena među delima drugih naroda. Tako u otseku „Naivnih umetnika“ na laze se i Generalićeve slike: „Po“
greb“ i „Pod kruškom“ kao i He~
gedušićeva „Poplava“. Među slika-
rima čije delo nosi nadrcalističke
koncepcije izložene su Hegedušiće„Mrtve vođe“, a među ap“ straktnim: Bakićev „Ležeći torzo“ . i Lubarđin „Međiteran“.
Ulio se tako i prilog naših naroda u opšte savremeno likovna stvaranje, tačnije u ono što je u njemu najkarakterističnije — ,š pred ovom činjenicom suvišna je diskusija: zašto baš ovi umetnici, ili zar baš samo ovi? Umetnost, naše zemlje čuvena do sada u Sv6-“ tu naročito po svojim bogatimi srednjovekovnim tvorevinama, but je sada ušla kao ravnopravnd u sklop jedne međunarodne likovne manifestacije najvišeg Kvaliteta; Izložena dela naših umetnika govore ovđe prvi put uz dela najveće“
'ćih stranih majstora o zajedničkini
težnjama i zajedničkim rezultatima jedne opšte, svetske — a time naše — umetnosti prve polovine ovoga veka. Kler ea -a
Za tuašu umetnost, činjenića je to od istoriskog značaja. j
wketsteylja istokiski miewled nasta~ „ „. De Katarina AMBROZIĆ
li