Књижевне новине
Ne mogu da se setim... Doista, ne mogu da se setim nočega... zapravo ničega iole značajnijeg i zanimljivijeg u književnoj gođinj 1958. Nagrađena su izvesna dela i pisci, održan Kongres književnika, i sve to bio je i prošlo (čini mi “se) — kao da se nije ni dogodilo, Gevorim, zatim, o literarnoj atmosferi: o vazduhu stalno ispunjenom elektricitetom netrpeljivosti, intriS”, palanačke zlobe i sitnih strasti.
mi je gotovo mučno da to ponovo napišem. Ali mioram. Jer, taj pritisak osećam skoro kao i ovo pero, ovu hartiju, ovaj vetar u prozoru...
... Nema jednog od najvažnijih faktora književnog života i živosti; nema otvorene, borbene, principijeine polemike i diskusije, polemike mekoristoljubive a korisne: posvećene literaturi, čoveku, našem
vremenu i društvenom životu. U-
mesto toga: zakulisne misterije i
volšemme čimi književnih meštara,
mešetara i gromovnika...
a ' I dok taj mračni tajni pic traje, u izlozima Knjižara smenjuju se nove i najnovije knjige. Koje spo-
+ menuti kao vredne i značajne a ne
izazvati mržnju i gmev onih čije
knjige nisu pomenute? Ili zaista nije bilo ničega vrednog i dostojmog Pprizmanja? Ne mogu, ponavljam, da se setim... A kad bih, ogorčen zatrovanošću naše književme atmosfere, prestao da prkosim, ds se imatim, možda bih mogao ispisati naslove nekoliko Knjiga, i to uglavnom zbirki pesama. (Poezija kod nas me prestaje da buđe na mlasu i pri glasu; samo, da li je zaista istina da ko peva zlo ne mj+ sli?) Ali koja vajda od nalaženja nekoliko naslova i dva-tri imena?
Praznina i jalovost, jedne književne
oodine time neće moći da bude U
blažena.
Desanka MAKSIMOVIĆ
' STANICE
Toliko je već Q tome govoreno da .
To je, naravno, daleko od toga da bude razlog celomudrenoj zabrinutosti ili očajanju; veliki pledovi ne beru se svako godine. Ima dana za megdana! I dok dani polako kaplju, otiču prema kraju 1958 godine, prisećam se koliko je za tih dvanaest meseci ovaj list, ove „Književne novine“, morao da še uporno, grozhničavo, dnevno bori za svoj opstanak. Da li je to, u jednoj kulturnoi sredini, neophodno i neizbežno? Pa mi se čini da je upravo ta borba „Knj ževnih novina“ da istraju, da budu. kolikogcd mogu, razborit i objektivan svedok našeg današnjea književnoa rada i jada meka mi bude dozvoljeno da to odavde, iz daljine, kažem ono značajno i vredno pažnje što he bi trebalo zaboraviti kada se,spomene ova go-
dina koja odlazi...
—
a |
Noćas na putu prođa mnom
blešte u mesešini ogromne. bele sante, stanice bola.
Male postaje tadosti samo jasikom abelezene brzo će promaći.
Život će kraj njih prohujati ne dajući ni da se nakupi pregršt zlata
prostrtog pod granama,
ni da se kaže i čuje topla več, ni detetu ime da se nadene,
Brzo se mora rukovati, i prsten brzo nataći, munjevito sagledati
šta drage oči pitaju i poručuju,
A kad se dojuri u stanice bola gde se putevi ukrštaju i daljine prete, stajaće se dugo u stuđenim čekaonicama
iznad kojih svetli mesečev
komadić leđa
i zelene kazaljke časovnika idu sporo kao na smrt osuđeni.
U jednoj od njih ostaću zamrznuta. Ugalud će voz piskom dozivati . i mahati rukom oni što put nastavljaju,
ostaću između santi
nad kojima svetli mesećev
ć komadić leda.
Ako prva odem, javiću ti,
javiću ti šta biva kad se brat i sestra i mati i prijatelj polako raziđu ' i pljusak se kroz rastresitu humku sruči, i treba li še bojati pauka savesti i Šta on među crvima i stonogama znači.
Javiću ti ima li razlike
između grumema zemlje | čoveka, između suza i vođa ponornica,
i treba li strepeti od izjedmačemja sa biljkom, kapljiemi i mineralen,
a i tebe to molim.
Javiću ti
treba li se bojati časa
kad sve naše riznice pređu u nepoznate PUN6 i da li se njihov8 vrednost tamo menja i da li je život samo šahovska igra
jezgri i ćelija, a i tebe to moljm.
Ako prva odem, javiću ti,
javiću ti sudbinu pesnika, srca, i šta om u susedstvu večne ravnođušmosti zmači, i šta bude sa munjama | dugama naših ljubavi,
a i tebe to molim,
Ako btvva odem, javiću ti.
javiću ti šta bude iza velike oseke
koja posle smrti nastupa
i da li postoje i tamo plime sečanja
a i tebe to molim.
ee A | TEBE TO MOLIM
i da li će te naneti ia na moje obale,
skoro svako-.
KRITIČARI O PROTEKLOJ KNJIŽEVNOJ GODINI
SAVA ŠUMANOVIĆ: JESENJI PEJZAŽ
Dragan M. JEREMIĆ
Sta ie književnost jednog naroda?
Moja misao u ovoj godini u ovom času izrasta u obliku jednog pitanja koje je prošla godina postavila i u neku ruku počela da rešava. Počela da rešava u vidu jednc odiuke: u vidu odluke da se nagrada za životno delo dođeli jednom kritičaru Milanu Bogđamoviću, Mislim da je to bila pomalo neočekivana odluka s obzirom na ocdmos koji se kod nas obično ima prema onima koji sude
o literaturi. Ima čak i pisaca koji su, posmatrajući Kritičare iz svog SsOpStvVe-
nog, ličnog, najsubjektivnijeg ugla, spremni da kritičare uopšte smatraju suvišnim, balastom literat\ure, parazitima. Iz tog aspekta, nedavno je jedan istaknuti naš pisac izjavio da po njegovom mišljenju kod, nas kritičara i nema, Naravno, svi kritičavi nisu bez munz, AJU G ponekad desi, kao u oceni Balzakovog dela, da omanu i sjajni Kritičari kao Sent-Bev i neznatni kritičari kao Žil Žanen, Ali bar u slučaju Sent-Beva, to nije dovoljan razlog za osudu kritičara uopšte i uništenje prava kritičara da' sebe smatraju isto tako vrednim piscima i isto tako korisnim jednoj literaturi kao Što su pisci romana.
Dakle, uprkos postojećem nezadovo!jstvu pisaca (a ponekad i čitalaca) s našom kritikom, u prošloj godini je došlo do jednog značajnog priznanja Kritici. To je Obrađovalo mnoge ljude koji se bave ili počinju da se bave kritikom i, nadam se, daće im mnoge nove potstreke. Ali u vezi s tim hoću da proširim pitanje, hoću da postavim pitanje: sta sve Čini- jednu nacionalnu književnost? Da li same pesme, drame, pripovetke, romani, kritike i eseji? Kod nas je skoro opšte mišljenje da je to čitav krug književnosti jednog narođa. Neko će, možđa, zapitati u čemu se konkretno ogleda takvo mišljenje. Nažalost, danas nemamo jednu istoriju književnosti kao što je Skerlićeva, na osnovu koje možemo da dokumentujemo takav stav. Ali imamo nešto drugo: eđiciju „Sıpska književnost u sto knjiga“, koju izdaju dve eminentne izdavačke kuće — Matica srpska i Srpska književna zadruga, neka vrsla anLologije najboljeg što su u literaturi ostavili stpski pisci.
Sudeći po toj antologiji, sastavljenoj od vrlo istaknutih naših pi saca, u okvir jedne literature ne ulaze istoričari, filozofi, moralisti, naučni pisci. Naša relativno siromasna književnost treba, dakle, da se thetira kao da joj za njenu veličinu, njemo bogatstvo i razmovrsnost nisu potrebni pisci koji nišu „čisti“ literati, Ali „zato druge, mnogo većć književnosti, stoje daleko od ovog purizma i imaju jedan drugi kriterijum u shvatanju pojma književnosti. Nema pregleda istorije francuske književnosti u 'koji ne ulaze i filozofi kao Dekart, Kont i Bergson, moralisti kao Paskal, Larošfuko, Vovnarn. istoričari kao Tjeri, Minje i Gizo, pa Čak i naučni pisci kao Klod Bernar i Žan Rostan. A imamo i mi pisce koji su za našu kulturu važni kao Dekart, Gizo ili Klođ Bernar za francusku kulturu, mi imamo Božu Kneževića, Stojana Novakovića i Jovana Cvijića. Ali za njih. nema mesta u okviru našeg shvatanja
+
nacionslne književnosti, „odnosno među ljudima koji su gradili duh našea naroda.
A ovim sužavanjem pojma književnosti ne sužavaju se samo okviri naše literature, nego i značaj, ka+ vakter i vrednost nokih naših „Gci~» stih" pisaca. Naši poglodi na književnost se, dakle, moraju pro Piriti u. suprotnom pravcu od jed nog latentnog larputlartizma: i Ččiniocima jedne literature , smatrati svi oni pisci koji su svoju misao O bilo kom predmetu umeli da izraze spisateljski, jezgrovito | i snažno,
Dušan KON
_ Kađ kiša
Odlepršala si iz ruku sa tteavom u kljunu, sjela si na meko jedro · Sva zelena, sva zelena.
| Nadimala su se brda đok si prilazila njima: kikot im je razglavljivao
za Čim potrčim — ispati Između zvijezda i mrava nađem se sam, i prazan.
zelena, sva zelena možda optičila nebo. Ovako: za tobom ruke vape, oči vape.
Kiša pada, dugo pada. Tuga raste.
Ako te ostave — Što te
oc —— 8 Š 5
_ Kad kiša pada
pada što te nema, nema na zavijutku moga druma, | po kome svako čini svoje?
gledajući me zbog tebe tužnorj.
Za čim poseghem — zamagli sc,
Mad jesen liže, što te nema -—
vratila bi mi možđa izvore,
Ako te ostave
ivona druma,
usta |
se.
to ćudi,
možđa si lasta kojoj Juga nema ni čempresa da te osmjehom uspravi,
negdje su tvoja pokupljena jedrila,
'zalud dozivaš arhipelage i čiope,
zastao si na pola staze izgubljene u travi
savane neke gorke, neočekivane; možda
kamen si naglo skamenjen, preplašen od kamenja o koje se saplićeš; ako te ostave ar ništa nemoj da se čudiš — kao što se nećeš čuditi kad te poklope travom, onom istom
kroz koju si gazio obasut dalekim sjajem
zvijezda lutalica nogdje u nekom nebu.
Stijena nad morem
· Prođi me, tugo,
ja sam aloja koja sa cvjetanjem umite,
Mini, oblače,
nisu više Zžedne usne moje tvoje daždi ~-
u drugo ja se utapam.
4 Zaustavljen nad plavilom mota, | |
ja sam stijela koja samu sebe oburdaya
sve niže, do ramena.
| |
OMG kad li će moji cvjetovi? Do koljena,
e |K —_ — " —
VASKO LIPOVA
Novo mecenatstvo
Delovalo je to malo neobično kada je 1955 godine jedno naše građevinsko preduzeće odredilo izvesnu svotu novca ·za raspisivanje konkursa za najbolju pripovetku. To je, ako se ne varam, tada bio prvi pokušaj te vrste. Konkurs nije promašio, i ja sam, po objavljivanju rezultata, napisao o njemu belešku u kojoj sam rekao nekoliko reči i o njegovom inicijatoru 1 finansijeru: „TI onda se — zabeležio sam tamo — opet prijatno setim mecene ovoga konkursa. Ko su i kakvi su to ljudi?- ıI otkud im je palo na pamet da odvoje novaca, ne sasvim neznatnu sumu, U OVe SVPFhe? Jedno preduzeće koje, po imenu, nema. nikakve veze sa literaturom. Meni lično to nije strano, Odavno već mislim o tome. Nekađa su mecene, oni koji su pomagali književnost i umetnosi bili bogataši, milionari i plemići. Danas? Ništa mi nije logičnije nego da to budu naša socijalistička pređuzeća, neka je to i građevinsko ili fabrika „porcelana, svejedno. „Građevinar" je dao primer, sebi na čast“,
Primer, međutim, nije povukao za sobom. Znam, istina, za jednu našu fabriku cementa da je fimansirala knjigu u kojoj je obrađena istorija te fabrike; znam i za jedan drugi slučaj — da je jedno naše privredno preduzeće pomoglo štampanje jedne, knjige koja nije imala nikakve veze sa tim preduzećem; video sam i pretstavnike nekih kolektiva na nekim slikarskim izložbama da kupuju slike za svoja
KOMPOZICIJA
preduzeća. Ipak su to, Sve u SVCmu, “vrlo usamljeni slučajevi, i ja ne znam da je i jedno od mnogobrojnih naših preduzeća stayilo na dnevni ređ pitanje svoga odnosa prema umetnosti. Čak se i navedeni „Građevinar“ povukao, kao postiđen što je istrčao ispred ostalih.
Rimski vitez Moecema nije mogao učiniti veću uslugu „čovoečamstvu nego kada je pod svoju zaštitu stavio Vergilija, Horacija, Propercija... On je sebi digao trajan spomenik, jer mu je ime postalo pojam mnerazdvojno vezan za kulturu i umetnost.
Svako doba je imalo svoju umetnost, svaka umćimost svoje mece> ne, Ritersko-feudalmo, kao i buržoasko-kapitalističko. Srpski srednjovekovni vladari poSsvećivali su posebnu pažmju mekim manastirima u kojima su bili okupljeni najučeniji kaluđeri svoga vrcmena; bogati Dubrovnik je jedan đeo svoga bogatstva štedro odvajao za umćtnost. U našoj novijoj pro-. Šlosti imamo slične pojave, Treba. samo pogledati listu POO NNRa za dužbina koje su pod pokroviteljsivom Matice srpske, Od Save Tekelije, koji je 1858 wodine osnovao čuveni Tekelijanum, do nepoznatog građanina Veselina Lučića koji je još 1950 zaveštao svoju kuću i vinograde u svrhu pomazanja nauke i književnosti. Na takvim osnovama počivala je | razvijala se i Akađemija nauka, Univevzitet i druge slične institucije, Veliki su ti spi-
KNJIŽEVNE NOVINE
skovi „ktitora i priložnika“ hram umetnosti, nauke, kulture i prosve-
te. Bez jih, onih žnanjh i 'BRih davno izgubljenih 1 maglama. prošlosti, ne bi, sigurno, bilo mi
ovoga Što se zove naša savremena kultura, ni onoga Što nam služi kao časna legitimacija pred svetom a Što se jednostavno zove „Mače kulturno nasleđe“. | Bez mdecenatstva, procvata umetnosti. Ni danas, kao što ga nije bilo u prošlosti, kao što ga, po svemu sudeći, neće biti ni u budućnosti.
izgleđa, nema
Danas nema spahiluka i neće ih nikada više ni biti, kao što su u nc• povrat otišla vremena građana»vć" leposednika i milionera. Sve je io prošlost kao što je prošlost i veme rimskih vitezova i dubrovačkih gospara. Ali danas ima velikih pri“ vrednih pređuzeća i kolektiva, bogatih i vrlo bogatih, a sutra će ih biti još više i još bogatijih. Ovi kolektivi obnavljaju svoje mašine, pro“ širuju radionice, dižu stanove, dele dobiti: čine sve ono što treba di bi život bio danas sa Što manji tegoba i da bi sutra bio za stepe bliži iđealu koji smo u svojoj ma“ šti izgradili. Ali, da li smo se mi, u tim snažnim proizvodnim kolektivima, zapitali katkađ šta da uči nimo da bi nam ta zgrada koju Za“ jednički gradimo bila sutra ople“ menjena umctnošću? TI da li smo 50 mi, van tih kolektiva, ljuđi koji ži“ vimo sa umetnošću i za umetnost, zapitali katkad šta da učimimo da bismo se ppibližili omima koji rad na proizvodnji materijalnih dobara i da bismo utkali umetnost U tO“ kove privrednog života? i
Postoji jedma određema vista mecenatstva i u savremenom Životu! dodeljuju se nagrade umetnicima, dotacijama se omogućaje današnj vrlo živa izdavačka delatnost, Ot kupljuju se umetnički rađovi. sub vencijama še omonućuje pDrospe ritet mmogim mašim “/7Kulturnmim umetničkim imstitucijama. To sv ide preko nasrodme vlasti, i ona | danas skore jedini mecena umet“ nosti i kultue. Ali, ma kolike d se danas više posvećuje pažmig U metnosti, mauci i kulturi nego predratnoj, kavitalističkoji Junosla viji, sim ovaj sistem pomaeanj ni danas nije — i me može biti zađovoljavajući, niti može u botou nosti zameniti pravo moćčemststv, Državna administraeija mastoji d Sva raspolo?živa sredstva rBvMOmer mo raspodeljuie na sve postoinč institucije i da ma taj mačin diž
Nastavak ma 4 strani
Živan MILISAVAC