Књижевне новине
Mišljenje o cesniku
Nije bez razloga, od „nastanka poezije i pojave pesnika kao stvaralačke ličnosti pa sve do današnjeg dana, nastalo i održalo se i jedno mišljenje o pesniku kao čoveku, njegovom emotivnom i psihičkom životu. Razlozi su svakako u tome što je pesništvo, posmatra– no kao čin, kao uostalom i svako umetničko stvaralaštvo, nešto posebno što je do.izvesne granice dostupno mnogima, ali što je u krajnjoj liniji, ipak, svojstveno veoma malom broju ljudi. I možđa najviše zbog toga što je, kada je reč o pesnicima u pitanju izuzetno mali broj ljudi, a što je poezija zasnovana na rečima i na taj način najdostupnija ljudima, oko svakog pesnika nastaje i jedan: mali mit, nastaje legenda koja povlači određeno mišljenje. To mišljenje, logično, dovodi do toga da društvo prema pesniku zauzima i jedan određen stav, i isto toliko koliko i sam pesnik nužno izuzetnim načinom života pridodaje tom mitu, toliko i društvo s druge strane želi da razbije taj mit i da pesnika sveđe na nivo običnih i najobičnijih ljuđi.
Svakako da od strukture samoga društva, bolje reći od društvenog
. uređenja, zavisi i mišljenje koje se izgrađuje i o pesniku, pa prema tome i stav koji se zauzima u odnosu na pesnika, njegov život i njegovo stvaralaštvo. U društvu organizovanom na demokratskim principima uvek se afirmiše i krajnje tolerantan stav prema pesniku, i on se tretira ne samo kao Kkorisna, nego i izuzetno potrebna umetnička i stvaralačka ličnost. Otuda neminovno proizilazi i stav da pesniku treba dati punu slobodu umetničkog izražavanja, odnosno, da mu je ne treba davati već da je to stvar njega samog, njegove ličnost;. S druge strane, u onim društvenim uređenjima gde se nosioci državne vlasti plaše mišljenja i stava građana uopšte, a pesnika posebno, jer je on taj koji najbolje poznaje reč i njeno dejstvo, pesnik se tretira manje ili više kao činovnik koji u ođređenim pr:likama treba, odnosno mora da izvrši određeni zađatak..Bez obzira kakav njegov intimni život bio u određenom trenutku, bez obzira kakve on preokupacije imao, i bez obzira kako će se kasnije oceniti to što Je on urađio i stvorio. Jer, zađatak se
postavlja najčešće za veoma kra- .
'- tak vremenski period, i onima koji „pred pesnika postavljaju S) "važno je da to Što on stvori, a što gotovo u takvim prilikama nikada nije pesma, traje dotle dok se taj zadatak ne izvrši, ili dok se ne stekne ubeđenje da se on izvršio. U takvim sredinama pesnik je sveden na nivo najobičnijeg službenika, i njemu ne ostaje ništa drugo nego ili da se tim zadacima pokorava, ili da se takvom stanju Oplre i nužno snosi sve one posledice koje proističu iz neposlušnosti, odnosno neobavljanja onih poslova za koje se misli đa je pesnik određen. NIR Ovakvim stavom se na najlakši, a i na najbrutalniji način uništava onaj potrebni mit o pesniku i kult, o pesniku, i on, iako u izvesnom smislu ima potporu zvaničnih društvenih faktora, gubi onu jedinu i jeđino potrel potporu i podršku, podršku čitalakke publike, Prosto zato što on piše o onome što ne misli i ne oseća čitalačka publika, i na način koji ta publika ne može da prihvati i da usvoji. I on, neminovno i nužno profaniše poetsku reč, profaniše jezik, i postepeno uništava sve one lepote koje već u njemu postoje, a da se ne govori o tome da taj jezik ne razvija i ne oplemenjava ga. I razumljivo je što ga i čitalac u takvim uslovima posmatra kao činovnika, i što ne oseća potrebu da ga čita. Uostalom, ako neko može nekoga i naterati da se u određenim situacijama prihvati određenog posla, niko niotkog ne može zahtevati da onda kađa ostane sam, u svojoj sobi, kada je svestan da ga niko ne posmatra, čita nečiju poeziju. A bez tog i takvog čitanja, poezija ostaje samo slovo na hartiji, bez obzira kako se i sa koliko pompe pripremala i izvodila čitanja poezije u koncertnim ili bilo kojim drugim dvoranama. No van ovog i ovakvog mišljenja o posniku i stava prema pesniku, izgrađuje se veoma često, i najčešće nesvesno, i jedno drugo mišljenje koje ne mora uvek da pesnika lišava mogućnosti da u odreTenom trenutku, prema sopstvenom nahođenju i sopstvenoj save-
VINJETA MILA DIMITRIJEVIĆA
KNJIŽEVNE NOVINE
zahteve |
LO OTNN
sti, iskaže onu reč koju želi da iskaže, a što može često da poremeti njegov emotivni život. Nekada čak i da ga, pošto je već nešto rekao, za duže ili kraće vreme odvrati od poezije. Ako ne ni to, a ono bar da prouzrokuje i mišljenje jednog đela javnosti, uglavnom i skoro jeđino one sa „pzastarelim shvatanjima, da je pesnik učinio svojim postupkom a shodno tome i svojom rečju, nešto što remeti ustaljeno mišljenje o moralu i o veličini pesničkog poziva. To se događa obično tađa kada pesnik kao neobuzdan i istraživački duh, zađe u one oblasti još neispitanog čovečijeg života, u koje pre njega niko nije zašao, i korakom Kojim niko nije išao, i kađa, ne obzirući se šta će se o njemu misliti, govori o sebi i svojim osećanjima. O osećanjima koje imaju j drugi ı mnogi ljuđi, o stanjima u kojima se nekad nalaze mnogi, ali kojih · se ti mnogi stiđe ; koja brižljivo prikrivaju. Reč je naime o onome što
||
šljenju, niukom slučaju nije za iznošenje na javnost, jer to, kako misle, može da u izvesnom smislu i do izvesne mere. okrnji "ugled čovekovoj ličnosti. ! tađa se obično govori, odnosno određeni ljudi obično govore, da nešto ipak ne priliči određenoj ličnosti i ugledu koji ta ličnost, odnosno pesnik kao ličnost uživa u društvu.
Postoje svakako moralne norme koje važe za sve ljude pa „prema tome i za pesnike, i prekoračenje , tih normi povlači za sobom i određen stav društva. Ali, u okviru onoga što je' dozvoljeno, nastaju ograničenja koja pojedinci sami sebi nameću, uglavnom iz straha da se ničim ne povređi njihov ugled. U tom slučaju svakako je najtragičnije to da se traži izvestan red u osećanjima, neka krajnja i moglo bi se reći činovnička pristojnost u najpotpunijem smislu te reči, čak i u snovima, u ljubavi..· Otuda, i sa takvog stanovišta posmatrano, sve ono pa čak i ono
mnogi ljudi smatraju za svoju PTi- najbezazlenije što pesnik čini, od-
vatnu stvar, Što po njihovom mi-
#%:
nosno što govori, izgleda nenormal
no i nemoralno jer to sve ne potpada pod one norme koje karakterišu građansku pristojnost. Nenormalno izgleda, na osnovu tog kriterija i pesnikovo sašaptavanje sa travama, njegova uzbuđenja Uuopšte, jer je to i neozbiljno, iako su svemu tome i još mnogo čemu podložni i svi ostali ljudi .li bar
mnogi, samo što o tome ne. mogu
da govore poetskim jezikom ili se uopšte ne usuđuju da o tome govore. Time i na taj način se pred pesnika postavljaju ograničenja, i on ukoliko je pesnik, svakako da
se tih ograničenja neće ı ne može · ' pridržavati, niti pak iz poezije ot-
straniti svoja subjektivna osećanja i opredeliti se za nešto, Što bi po mišljenju nekih, bilo do kraja pristojno i do kraja ozbiljno.
Uostalom, da su se neki pesnici pridržavali toga šta će se misliti i šta će se reći o njima, odnosno šta će o njima misliti onaj građanin koji sebe naziva pristojnim, mi bi smo bili lišeni nekoliko najboljih i najpotresnijih pesama, a svetska poezija takođe. ;
Nesumnjivo je da je u građanskom smislu bilo veoma nepristojno što se Laza Kostić, u dane kada se živi od odmerenog koraka i stečenog ugleda, zaljubio u ženu mnogo mlađu od sebe, nesumnjivo je da su mnogi smatrali da to ne pogoduje njemu kao cenjenom građaninu, i da je to smatrano krajnje nepristojnim, ali je takođe nesumnjivo đda nije bilo te „nepristojnosti” mi danas ne bismo imali iednu od najlepših pesama. Ne bismo imali onu divnu „Santa Maria della Salute”. Kao što uostalom, da Tin nije bio ono što je bio, ne bismo imali „Svakidašnju jadikovku”, kao na kraju đa mnogi pesnici nisu bili ono što su bili, kao ni ovi danas da nisu ono što zaista jesu, od cele naše poezije bi ostala samo polovina i to bojim se ne ona najbolja polovina. Znači, mišljenje o pesniku kao privatnoj ličnosti, mišljenje o njegovom intimnom životu, bitno je, i važeće samo dotle đok pesnik fizički egzistira. Posle toga, kad on više ne bude među živima, ostaje ono Što je on stvorio, i prema njemu se zauzima stav samo na osnovu toga do koje je mere to što je on stvorio potrebno ili nepotrebno društvu i sređini iz koje je potekao. Do koje mere njegova reč kao ohraprenje i saznanje pomaže da se živi. I to je sve.
Dragoslav GRBIČ
ŽIVOT OKO NA
Svi smo mi pomešto
Naše detinjstvo je svedok mnogih rana i nevolja, ali kako je ono oprezno ušlo' u našu svest još je opreznije iz nje izišlo, pa sad, evo, muku mučimo da njegove spasimo, da njegovu venu natopi-
mo novom krvlju literarnih znače-
nja... Možda ste u pravu kad mi pređočavate da detinjstvo nije pogodno tle đa se na njemu naseljavate. Verovatno ste tada mislili da se time regeneriše zvuk sadašnjeg trenutka zbilje. Ako ste tako mislili, onda vi stvari ne gledate u kontinuitetu, u zajedničkom zbiru duhovnih vrednosti i onog i OvOg vremenskog imenitelja. Vidim da se razilazimo kađ opravdavamo svoje pobude, kad je reč o detinjstvu. Vi potržete stalno misao da se ono: mora dati. Ja se ne protivim tome, čak se i saglašavam, ali zar vam se ne čini da se lažni krik od pravog raspoznaje. Vi uporno tražite da vas saslušam, ali ja to
ne mogu iz prostog razloga što ste
mi u tumačenju detinjstva sasvim neprirodni. Zar ne osećate kontradiktornost u vašem stavu. Ranije mi rekoste o nepođdesnom ilu detinjstva za oblikovanje, a sada tvrdite obratno. Šta više, i ja se povedoh za vama i skoro izgubih orijentaciju. Sađa se povraćam. O čemu je ono bila reč? Da, znam. Nastavimo dalje. Eto, ja se zalažem da se detinjstvo pojavi kao tema ukoliko ono nos: sa sobom izrezbareno sećanje, živu skalu, osećanja iz kojih strah nije eliminisan. Vi ne znate šta je strah pred ratnim ponorom. Ne znate — imali ste tada dve godine, pa se sad „Srećni spoj” ne može naći. Vaše je da ne govorite o detinjstvu iz rata, jer rat ima svoj sopstveni ritam, a vi tek što ste bili proho-
· dali. Bolje je da vas ne muče te
stvari, zar ne? Jer, ako, govorim vam dalje, budete kupili razbacane „ostatke” dečačkog života i prenosili ga u sadašnje iskustvo, neće li vam pritom, poput izmaglice da iščile iz vida mnoge dragocenosti koje bi vas mogle sada zaokupljati. O ratu mi nemojte pričati, jer to sputava vašu ličnost, Vaša
oblike
izgubili
se pažnja lomi na sitne kocke ne-
potrebnih stvari... Vidite, sada smo
ođrasli, bar ja jesam. Vi.tek što
ste počeli brčiće da. puštate a u
svome tekstu raspravljate metafizičke probleme, premeravate · kosmos vrlo lako! Nije li. to,maio čudno i apsurdno? Ne, ne vređajte se zbog ove primedbe... Dobronamerna je, časna reč. Pa ipak, ja vas ne smatram nezrelim za svoje godine. No, ako pomišljate da složene stvari pretresate, onda mimoiđite ratne godine! Složenih životnih samopotvrđivanja možete naći i sada. Ako ne i jačih. Jačih, .jer sada više mislimo. Vi pitate za moje detinjstvo — šta da odgovorim nego da je izgubljeno. Nisam bio sam. Utoliko je to bilo teže što je to bio onaj prelaz iz dečaštva u mladićstvo. Ali smo odmah iza toga detinjstva počeli da izgrađujemo svoju ličnost. Istina, sa mnogim „kolebanjima i strahovanjima, ali ipak — ličnost. Ličnost sa oblikom jedne izmenjene misli, koja ne daje za pravo da se otuđimo ođ života, već da ga čim više udahnemo, prisvojimo. To vam malo liči na idilu? Neće biti. Kad je razgovor tu (primetili ste da vas ne potcenjujem), onđa mogu reći da život ne smatram idilom, već takvim svojstvom gde raspoloženja imaju čitav lanac promena od nade do nesreće... Nemojte se zbunjivati! Jedan leukemičar ili jedan bolesnik sa rakom na plućima ne može se osećati kao zdrav čovek. Njega nagriza osećanje očaja i njegovi trenuci, zbratimljeni sa skorom smrću, pošteđuju ga od bilo kakvog međitiranja o veselim bo jama života. Pa i zdrav čovek nije li dosta puta rastvoren na mnoga pitanja i neizvesnosti koje ga zbunjuju. Taj zdravi čovek, moj prijatelju, ima krv i nerve, pa tako i neočekivanu smenu radosnih i setnih trenutaka. Nećete mi zameriti ako kažem đa ta različita raspoloženja čine čoveka čovekom i potvrdđuju da život nije nikad završen.
Ja, vidite, oduljih — prijatelju
Šta to vi govorite? Opet ratno detinjstvo stavljamo na tapet. Dosta o tome. Ne mirite se sa tim da bi možda mogli preći i na drugu temu?... Što se tiče mene, ja bih l;čno želeo da detinjstvo padne u uvalu zaborava. Ja sam razdeljen na dva dela, a vi niste. Šta će vam pitanja o ratu, kad razgovor može teći drugim smerom. Sađa ste i vi poodrasli i već osećate kako život postavlja nimalo lake dileme. Uči nas da rešavamo nesporazume sa sobom, da se opiremo njegovoj surovosti i njegovim zamkama... Dajete mi pesmu sa ratnom tematikom. Čitaću je večeras!...
Svako je ponešto izgubio. Nad tim smo gubitkom zamišljeni. Setni. Hteli bismo izgubljeno povratiti, ali zakoni prirode to ne dopuštaju. Oni nam sađa nameću egzistentne jednačine, oni nam sada druge okolnosti nude. Eto, naprimer, mislimo o stanu, o ogrevu, o skromnoj mesečnoj plati. Pa, zaboga, to su sve ljudske stvari a toliko muke oko njih. Neki „prekor” čujem sa strane. Gle, to je glas mog vršnjaka. Glas iskren. On dopunjava moju misao o životu. OQO stavu prema životu... Dok sam bio dete nisam morao ni mogao da brinem ni o čemu. Za to se brinuo moj otac. A sađa ja mislim kao što se o meni mislilo, sada ja glavoboljim o nečemu što mi je bilo nejasno, a sada u meni živo sazreva... Gde smo sada? Pređ potrebom da ovaj svakodnevni život bude naša stalna tema. Da se uliva u as sa obeležjem trajanja. „Ostavimo po strani fenikse, kleopatre, sfinge i druga priviđenja, ostavimo tu pro zirnu tkaninu varljivih božanstava i blaženstava, i, ako već posedujete opsenarsku veštinu (a to kažete da posedujete), onđa neka vašem pogledu ne izmiče čovek i njegova prisutnost ovde, danas. (Odlomak :z dnevnika)
Žarko ĐUROVIĆ
Izet SARAJLIĆ ; Sonatina za laku noć
Sad dvoržakovski elegično u parkovima koncertira jesen. Ponoć je x a Zu
i poslednji tramvaj, prazan, poslednji obilazi krug. Spavajte sve moje ljubljene u jednoj jedinoj ljubljene. Spavajte. Laku vam noć. a
Spavajte svi moji grbavi, spavajte sve moje ljubavi. Svi moji Ljermontovi tihi kao balađa zaspite.
Dok još jedan dan nam nežnosti odlazi pod giljotinu prošlosti
spavajte. Laku vam noć.
Sađ umirući bunca tuberkulozna botanika jeseni. I poslednji tramvaj, prazan, poslednji obilazi krug. Spavajte svi moji zborani, spavajte svi moji Gorani. Laku. vam, laku vam noć. i Spavajte sve moje ljubljene u jednoj jedinoj ljubljene. Svi moji anđeli tihi kao balada zaspite. Svi stihovi u meni produženi su u dodir usne. Spavajte. · 080 | Laku vam noć.
* * x
Srbo IVANOVSKI Prsten
Go kupiv zašto bev tažen i sakav dolgo da skitam.
Iskreše stud vo mojata dlanka zašto ne deleše edna smrt.
Sakav da ja vidam taa što go nosela pa vo minuvačite poglednuvav.
I čudno: taa beše vo site nasmevi dopir. Vo site pogledi tajna.
Go staviv prstenot na edna vetka —
proletta e tolku blizu, pomisliv. * *
Samo mrtvite živeat daleku od nas nikogaš tolku ne ke otskitam.
Ogrubuvam zašto ne baram ništo neobično pa sekoj dđopir moj gi uprostuva neštata.
Treba da si počinam. Treba da si počinam. Ke go dopram čeloto do edna dobra senka.
* * *
Mira ALEČKOVIĆ Tri besme
NA KOJE ČETE GRANE SLETETI BUDUĆE PTICE
Na kojim krovovima saviti ponovo gnezda nad kojim će mostovima da počne vaša nova igra
kad neće biti lukova
za nadletanje smeha i ko će pratiti vaš let i smelošću puniti oči kad mene ne buđe bilo, kad mene ne bude bilo
Na čije ćete se ruke položiti s poverenjem
i čiju ćete radost izazvati svojom belinom srećne što ste pronašle najzad najlepši kutak na mome toplom dlanu
A ja bih tako htela da ljuljam vaše snove, da skrijem kožu tigra od koje strahujete, i tilhro drhti vam krilo ·
Možda će neka od vas postati samo senka koja će,se na drvetu bezlistom tužno klatiti a neka snežna grudva, ili još belji kamen, možda će neka na vreme odleteti visoko
i sve viđeti, čuti, i sebe od svega skriti
| možda će vas samo poštedeti poslednjeg potopa plamen
ili ćete ranjene kao drveće opet zamladiti ili vas neće biti, ili vas neće biti
OGLEDALO Pripitomila sam sećanje da uvek ostane uz mene ako se kad zaklonim sunčanom zavesom to nije zato što ne volim da ste sa mnom već hoću-da budem ponekad nevidljiva vama da sebe mogu da vidim u ogledalu da otrem sunčanom kišom sa nogu svojih blato
Pitomo sećanje, vatra je jedina u sećanju volim vatru koja se ogleđa u staklu, u srebru
volim vatru koju nosim u sebi i koja se ogleda u očima
i volim vatru koja se prenosi dlanom dlanu
i koju ne mogu da zarobe usta peći
volim vatru koju i siromah može zimi đa ima volim, volim i onu koja se krvavim rukama otima jer je nema dovoljno za ljude u svetu
Pripitomila sam sećanje i zadržala ga u ogleđalu ako sam u njemu ja u njemu se ogleda i ono
i radosti moje ne ostare i tuge ne izblede ogledalo u liftu, na asfaltu, na glatkom krevetu ogledalo u oknu, na satu, tanjiru, u oku detetu ogledalom dokučim davno iščezle stvari
volim sećanje i skromnost koja se rađa u ogledalu sećanja
ako si velik nisi li sitan bio dok nisi izrastao
prijatelju u gladi snova, rođače u žeđi ljubavi ako si raskošan nisi li laktove nekad pocepane. krio nismo li svi bili ponekad nepotrebne čaše
i u napuštenoj kući volim sećanje i skromnost koja se rađa
E u ogledalu sećanja možda nas ona jedino može iz ovog mraka izvući
BRODOVI ODNOSE USNE SA POLOMLJENIM POLJUPCEM
Brodovi odnesu usne sa polomljenim j c poljupcem
brodovi odnesu prste koji su bili rebra školjke? druga polovina samo ostala ie samo u nečijoj rucj i ko zna hoće li se školjka ikađa sklopiti ako ne dođe do ove noći, jedino ako ne dođe možda će jednu polutku . ·
i more burom potopiti možda će drugu polutku
- | život tugom utopiti, možda će se obe polutke | ipak na kraju sklopiti što ne bi jeđnog dana ; Pi pri povratku umornih brodova
u polaznu luku