Књижевне новине

LIRIKA U PREVODU

STANJISLAV PJENJTAK

Stanjislay Pjenjtak, jedan je od mođernih strujanja u poljskoj poeziji, koji teži sjedinjenju mođerne i narodne poezije. Bavio se prvo isključivo prozom, a zatim je prešao i na poeziju. Najznačajniji mu je roman »Bekstvo iz naždražeg Kra· ja« treći deo trilogije od koje je prva Knjiga »Mladđost Jaška Kunefava« (1948) kad je pisac imao

izrazitih „pretstavnika

idemo željni, nespokojni. Šta nam nedostaje?

27 godina, dobila prvu nagradu poljske akademije „književnosti. Stanjislav Pjenjtak napisao je do sada 12 knjiga, knjigu ,pripovedaka »Proni nad Vislom«, knjige pesama «Linija ognja«, »Rođni dom«, »Primirje s OVO godinama«, i druge, kao i knjigu pesama »Sreća i bol« iz koje po do> govoru sa autorom „prevodimo ove tri pesme,

POLJSKA

Da ponovo zagnjurimo stope i ramena u vazđuh zelenih klanaca i puteva,

| Od pamtiveka, od davnina

Šta nam nedostaje?

Hoćemo iz Visle ade da stavimo pod glavu, sa obale na obalu da prebrodđimo, da na poljima noću u julu ležimo

čekajući da sunce plane,

đa kriknu probuđene ptice i zveei kraj voda u prolećne dane?.,

Stoji topola na suncu,

senka se zaglibila u žuto blate, ali se smeje.

Malkovi su u pšenici zato

da bi oblak postao od njihovog Šuma,

i kroz zemiju zaplovio,

hraneći tišinu i ijudsku nadu,

Plovo je u Poljskoj plevo i

i samo ljudi još uvek u njoj |

| —~

Dr. Mihailo MARKOVIĆ

MIKISLIE E SEM

Nastavak sa 1 strane

kovog bića, jednu formu ljudske afektivnosti i misaonosti koja dolazi do izraza na bezbrojne različi= te konkretne načine u subjektivnom umetničkom doživljaju. Da bi se shvatio ovaj odnos, da bi se doživelo puno značenje simbola, treba imati izvesnu umetničku kulturu, jedan bogat višedimenzionalan unutrašnji život. Zato je katkad primitivnom čoveku teško da interpretira jedno umetničko delo. Ali, s druge strane, baš zahvaljujući “svom 'simboličkom karakteru umetnost ima ·trajniju vrednost i pre'življava svoju epohu. Baš zato se mi i danas možemo diviti etrurskim vazama i skulpturama Maja, Đotovim freskama i Bahovim misama i kantatama iako je .·emotivni i misaoni život naprednog čoveka XX veka u svim „svojim konkretnim manifestacijama veoma različit.

Dalje, u običnom životu veliki broj naših postupaka ima simbolično značenje — bilo da se radi o opštedruštvenim, grupnim ili ličnim simbolima. Tipični simboli su običaji i razni rituali, Svaka utvrđena formalnost u ponašanju je simbol — od pozdđravljanja i davanja počasnih mesta onima koje cenimo, do poštovanja izvesnih pravila igre pri flertovanju i nošenja crnine kad smo u žalosti,

Najzad, običan fizički rad, sa razvitkom tehnike, sve više uključuje u sebe kao neophođan elemehat — razumevanje tačnog značenja simbola. Kočijaš na diližansi imao je pred sobom konje, pred savpPemenim pilotom nalaze se de>

Zvučne

knjige Mu Americi i Engleskoj veliku glaTobolju izđavačkim preduzećima čine akozvane zvučne Knjige, To su udvari gramofonske ploče na kojima m snimljene priče poznatih pisaca a i čitavi romani. Ideju za ove zvučne knjige dobio je jedan izda» rač koji je snimao pojeđina književma đela na ploče za slepe. Sada se zdaju celokupna đela pojedinih peinika, Roja čitaju čuveni glumci.

Fako su izdatz celokupna dela ametičkog pesnika Volta Vitmana u pet

dugosvirajućih ploča. Njih čita jedan »d najboljih spikera američke televizije. Čitaoci, odnosno slušaoci zvuč nih Mknjiga su oduševijeni ovim načinom prenošenja književnih dela, To je dalo potistreka izdavaču da snimi na ploče Foknerov „roman »Uljez u prašinu«. Roman čita čuveni Orson Vels. Ploče sa ovim nomanom su prosto razgrabljene. Lekari se slažu da je ovaj način praćenja literature znatno zdraviji, naročito Za zaposlene ljuđe i one koji ma poslu ramaraju oči. Ovaj način je naročiO pogodan za prenošenje pozorišnih Komađa, tako da čak i oni koji ina» če me iđu u pozorišta mogu kod kuće be želji đa slušaju čuvene glumee mw poznatim komađima,

KNJRBE.NM.NMIEE M.OMVINE

poljsko –

setine instrumenata sa svojim simboličkim informacijama. Automatizacija donosi sobom odnos čoveka prema elektronskom mozgu, Koji operiše isključivo šimbolima i koji je u stanju da kontroliše druge elektronske mozgove, koji dalje sa svoje strane, kontrolišu mašine koje operišu prirodnim „predmetima. Neposredna veza čoveka sa fizičkim predmetima iščezava sve više, Sve veči i značajniji deo života savremenog čoveka prolazi u konstruisanju i jinterpretiranju značenja raznih vrsta simbola.

Iz te činjenice proizilazi nesumnjiv filozofski problem: šta je ustvari zmačemje simbola? Ako je dužnost leksikografa „da objasni značenje raznih posebnih reči jednog jezika pred filozofom se postavlja zadatak da objasni šta je značenje uopšte, Jer i „značenje“ je jedna druga reč, samo opšteg, kategorijalnog karaktera. Šta je onda značenje te kategorije? I u vezi s tim: pođ kojim uslovima u=> opšte možemo reći da je jedno značenje precizno određeno — ne samo za inđividuu koja dati simbol koristi, već i za druge ljude, tako da je moguća njegova interpretacija u društvenim okvirima?

Ova problematika „značenja ima ogroman značaj, ne samo teoretski nego i praktičan, naročito na onim pođručjima gde se ljuđi služe više ili manje apstraktnim simbolima i gde je najčešća pojava neodređenosti, nejasnosti i pluraliteta značenja. Takvu situaciju u majvećoj meri imamo na području teoriskih nauka, filozofije (uključujući etiku i estetiku) politike itd.

Teško se može osporavati da u pogledu značenja reči „slaboda“, „demokratija", „socijalizam“ i sličnih, danas u svetu vlada neopisiva zbrka, S tim terminima su vezani najrazličitiji pojmovi, što znači da ljudi koji se spore pod istim rečima pođrazumevaju sasvim različite stvari, Usled toga oni ne samo Što se ne mogu nikad složiti da li 'su neke misli tačne ili ne, nego ne mogu uhvatiti ni toliko kontakta da bi zajednički utvrđili koje su to misli i ubeđenja o kojima se spore.

Da se slične stvari dešavaju u estetičkim diskusijama: mogao se uveriti svake ko je pratio diskusiju o realizmu ili modernizmu kod nas pre nekoliko godina. Ovim terminima su od strane raznih diskutanata pridavana razna značenja tako da ni danas nije sasvim jasno u čemu je ustvari bio spor.

* Ogromna zbrka i konfuzija (i netolerantnost koja iz toga rezultira) vlada danas i u oblasti filozofije:

VINJETA MILA DIMITRIJEVIGA

ne znaju kakav će dan buđući biti u snu im se tenk bojni i soldatska čizma priviđaju,

Od davnina, od davnina idemo nespokojni...

BOJE,

Beo je bio cvet na livadi. Trčao sam pripijajući se uz zlatne drveća seme i tišimmu. Nebo, nebo nepomično, san sunca i šapat,..

Beo je bio oblak, letnji.

Crvene i šarene krave su došle

i uzmutile njuškom vođu,

Oblak je otplovio daleko, daleko, ranjen čuđenjem vazduha, i studeni...

Beo — sneg, beo otsjaj meseca

koji živi noću na podu.

Ustao sam i hteo sam da zahvatim svetlost u šaku, a priljubio sam se uz zemlju.

I ćutali smo dugo, tišina i ja, uplašeni,..

Bela je bila hartija, | Cme su reči pesme, crne rečenice su jurile

ništeći svakiđašnjost i vreme,

Zlatne i plave šumele su bure.

Zemlja se hranila kišom koja je topi,

blesak, blesak —

nađe toliko koliko vatre dlan da ponese,

Bela je bila ruka, belo lice

koje sam voleo.

Bele vizije, kojima sam davao ime i krvi kapi. Ali belo če biti i prostranstvo

kad oči zauvek zaklopim,

A samo šta H će biti trenutak onaj poslednji?

_BSEJISTIKA

simboJ kao njen trajni i opšte priznati jezički nosilac. Ako uopšte upotrebljavamo dvosmislen izraz „pravo (ili istinsko) značenje“, moramo se pomiriti s tim da ovo „pravo“ i „istinsko“ samo označavaju jednu opšte prihvaćenu društvenu konvenciju. Prema tome, kad neko uvodi novo, neuobičajeno značenje n?2kog termina, „možemo ga u najboljem slučaju kritikovati iz socijalnih i pragmatičkih razloga — što otstupajući od uobičajene prakse povećava mogućnost nesporazuma i pseudo sporova. Ne ·postoje nikakvi ontološki ili gnoseološki razlozi koji bi našu težnju da se čvrsto držimo jednog određenog simboličkog aparata. internacionalhi filozofski kongresi su poprište ogorčene borbe rečima između ljudi čija su ubeđenja često mnogo sličnija nego Što se to na prvi pogled može uvideti iz disparatnosti jezika kojim se služe.

Kada se nađemo pred jednom napisanom ili izgovorenom “+tvrdnjom, naprimer, „stvarnost je indeterministička“, ili „umetnost je iracionalna“ — mi smo najčešće skloni da rečima koje su u ovakvom iskazu upotrebljene pridamo značenje koje one po našem shvatanju imaju. (Mi uvek mislimo đa je naše značenje“ pravo, istinsko). Kad ovo prevođenje časkom izvršimo, nama. se čini da znamo i kakva je misao našeg sabesednika i kakva tvrdnja o objektiyvnom svetu je njom implicirana, Međutim, mi obično pri

Zablude u pogleđu pravih uzroka našeg relativnog jezičkog konzervatizma često imaju za posledicu zaprepašćujuće oblike iracionalnog ponašanja. Mi druge ljude često volimo ili mrzimo ne zbog onoga što oni stvarno misle i Zele, već zbog toga što su svojim mislima i željama dali ovakva ili onakva ime~

Vesna PARUN

VINJETA SLAVOLJUBA

BOGOJEVIĆA tom polipuno zaboravimo na medi- boi ama um-jezik kojim je neka misao (pi> tanje je: Roja misao?) našeg sagovornika izražema. Ustvari, jedino što mi faktički imamo pređ sobom jeste jedan jezički izraz, rečenica, dakle jedan” imbol. To je nešto materijalno dato što smo videli ili čuli ili opipali. Šta taj izraz znači, koja misao je njim izražena, i dalje, ma kakvo „objektivno stanje , stvari se ta misao odnosi — sve je to problem koji treba da bude | rešen pre hego što smo u stanju da ocenimo da li je misao istinita, odnosno, đa li je objektivno stanje stvari takvo ili drukčije.

i obasjane uzvisila danu.

opravdđdavali .

oblik zavičajne jabuke, senka uvređenog čoveka, ili zvezda koja vapi...

MLADOST

Šibanje voza ubrzalo je radost krvi, Bregovi, bregovi — zeleni, jezera i zlatne reke,

geometriske igre drveća i oblaka senke —

ali u sutonu

odlepljene od zemlje kruške, topole, i kesteni išli su i zastajali pod nebom skamenjeni,

niske kolibe pored livada

naginjale se blago priljubljene uz cveće sleza i plovio je i sejao uzdah sa polja pesak beli,

Od seđam milja koračima smelim prolazio sam srećan kroz zavičajna polja, i tako me je stigao konj sa ubijenim konjanikom, i horal.

(Prepevala Mira ALEČKOVIĆ)

VINJETA SLAVOLJUBA BOGOJEVIĆE

na, što su ih izrazili pomoću jednih a ne pomoću drugih reči. Naravno, mi ma kraju krajeva ne možemo

drukčije saznati šta neko stvarno misli i želi nego putem praćenja njegovih reči i pravljenja napora da tačno uvidimo šta za njega ohe znaće; do tog saznanja ćemo doći ili na osnovu definicija i objašnjenja koja on daje, ili na osnovu upotrebe njegovih reči u raznim konteksima. Međutim, mi često taj napor ne činimo — rečima koje čujemo priđajemo maše značenje, i u akciju stupamo na osnovu afektivnog odnosa prema objektima koje te reči za mas označavaju.

Drastične primere ovakvog ponašanja nalazimo u savremenim ideološkim ratovima — i to ne samo u oblasti dnevne politike. gde su nam svakodnevno pređ očima, već i u diskusijama najapstrakinijih filozofskih teorija.

Pretpostavimo da postoje dva filozofa koji se neznatno razlikuju u osnovnim idejama ali upotrebljavaju bitno različite termine. Naprimer, obojica smatraju da postoji objektivna realnost nezavisno od ljudske svesti i da su njeni najmanji dosad poznati delići — centri sila (kako je još Ruđer Bošković shvatao atome). Međutim, jedan tu objektivnu stvarnost zove „?Mate-

rija“ a dragi „energija“.

Noćni razgovor s britajenim

zemlje

Svijet nije prostrt za naše oči, niti će se u njih useliti ikada. On je ono što hoće sunce i ono što sunce zaboravlja. Dođoh da gledam igre zemlje u njihovu rastenju:

svu noć se mjesec trošio na kosini neba

izmišljajući boju svojeg sutrašnjeg lišća.

Pjevači ustaju i bude ljubičaste cvijetove perunike, Ali oni čekaju sigurni, vjerujući u svijetlost Koja će ih pohoditi iznova, da bi ih izvela iz brijega

| Ali najžarču našu boju što je izblijedila iko će doseći, da je vrati našem suncu?

Kad spavači odlaze, ognjevi ostaju netaknuti. Ali oni što bdiju sa sobom ih nose pjevajući

ispletene u bič grimiza, kroz naborana

Naša uobičajena praksa zanemarivanja simbola kao posrednika između naše misli i misli drugog čo- : veka bila bi relativno opravdana samo pod jednim uslovom: kad bi između simbola i misli, pa, prema tome, i između simbola..i označenog objekta postojala neka nužna, inherentna, veza, i kad bi se u tom smislu moglo govoriti o pravim, istinskim značenjima simbola. U tom slučaju moli bismo za nesporazume kriviti one koji od ovog značenja otstupaju. Međutim, sigurno je da nema nikakve inherentne nužnosti u tome da neki simbol ima jedno određeno značenje a ne neko drugo. Takva čvrsta veza postoji samo između misli, Kad je istinita, i određenog objekta. Istinita misao je nesumnjivo određena ukupnom količinom praktičnog iskustva o obiekfima. Među- · tim, nije nužno da iedma misao bude vezana baš za jedan određen

Mi ustajemo prije njih, da razbitog mjeseca u rijeci, u

sutrašnje oči:

vapnena jutra nad djetinjim stiđom lješina.

Noć je razdvojila polutku na modru pjesmu mora, na crnu pjesmu oružja. I prilazi nam oprezno

u ovoj drevnoj zvjezdarnici, Nama koji možemo samo umrijeti, a ne možemo zgasnuti.

u ovoj maloj postojbini drveća.

Pjevači ustaju i buđe ljubičaste cvijetove perunike. Oglasite se, klonule boje zemlje.

Viknite svoje ime tvrdom neukroćenom svijetu

i nama, gonjenima prahom njegovih stijegova.

Dođoh da gledam boje zemlje u njihovu rođenju. One miruju u· kratkom spokoju između lomnog počinka zyjjaždB. Od vjetra samo se pokrenu, kao zvuk, ali još se ne bude. Mi ustajemo prije njih i prije, njih pozdravljamo zoru :: i šum voda koji odnosi sa sobom našu najžarču riječ da je preda neskladu noći.

uronimo ruke u lažni bakar krv jutarnjeg bilja.

One miruju u kratkom spokoju malaksale trske.

Od vjetra samo se pokrenu, prisutne, ali još se ne bude. One čekaju strasno, jer blijedeći vjeruju u naše

u kružni hod svijetlosti

nad čelom svijeta i u svoju sunčanu sabranost.

a Rai a i a Kai aaa aaa KOJ o ea a aiu Oe a —-

Zatim, obojica smatraju da se ts stvacnost stupnjevito razvija i to tako da je svaki viši stupanj razvoja bogatiji odredbama i nesvodiv na niži. Međutim, jedan taj razvitak zove „dijaektičkim“, a drugi ga nazove: emerdžentna evolucija“,

Dalje, i jedan i drugi smatrajt

da postoji relativna sloboda čove~

ka da odlučuje o raznim mogučnostima delovanja u okviru posto-

jećih prirodnih i društvenih zako-

nitih tendencija. Prvi to nazove „dijalektičkim determinizmom" a drugi »elativnim indeterminizniom” (smatrajući da sve što nije determinizam u klasičnom laplasovskom smislu reči pretstavlja neku formu indeterminizma).

Isto tako, oba naša filozofa se potpuno slažu u tome da je nepreciznost i višemislenost jezika kojim se ljudi služe — uzrok mnogih he“porazuma i nepotrebnih sukoba i da je neophodno potrebho-:Utvrditi uslove koje treba. zadovoljit! da bi komunikacija među ligđima bila što efektivnija: Jedah nazove učenje o tom predmetu zmom“ a drugi „marksističkom teorijom komunikacije“.

Pretpostavimo da se oni ni u detaljima a ne samo u opštim principima bitno ne razlikuiu. Po„stavlja se pitanje: kako će se svaki od njih provesti ako živi u Sje> dinienim Državama a kako ako živi, recimo, u Kini?

Nema sumnje, da bi jedan 6d njih bio prihvaćen tamo qde bi drugi bio žigosan, i da bi sankcije sređine zbog noeprilagođavanja „njenim semantičkim „navikama i zabludama mogle da budu veoma rigorozne.

Dakle, danas se još uvek obožavaju i mrze simboli kao takvi & ne isključivo objekti koji su njima označeni, misli koje su njima izražene. Nije li možda sistematsko odvikavanje ljudi od mešanja ove tri razne stvari jedan od krupnih zadataka opštenarodnog · prosveći= vanja?

Dobro je poznata mnaivnost urođenika koji, uveren da „između simbola i označenog „objekta postoji nužno nmeraskidiva veza, ne dozvoljava da stranac đođe u posed njegove fotografije ili njegovog imena. Njegovo ime — to je on. Učinite nešto imenu — učinili ste njemu. Njemu ni na kraj pameti

"ne pada da bi on mogao da se zO~

ve i nekim drukčijim imenom ili da bi njegov krvni neprijatelj mo> gao da ima isto ime kao on,

Nije li logika mnogih ljuđi u drugoj polovini dvadesetog veka još uvek ostala na ovom stupnju?

. * Reč „simbol“ je Rkođ nekih dogmatički orijentisanih filozofa materijalista, ne znam iz kojih razloga, na rđavom glasu. Možda im se ne sviđa uvođenje kategorija kojih nije bilo kođ klasika marksizma, možda im sama reč (!) miriše na revizionizam. Radi umirenja može se odmah ·'reči da je svaki simbol, pre svega, jeđan maferijalni objekat. To je ustavri takav objekat koji sav svoji (često ogromni) značaj dobila time što pripadnike jedne društvene zajeđnice (koji ga upotrebljavaju kace simboli sposobni su da ga tačno interpre~

tiraju) — obaveštava 6 nečem dru=

gom, opštem, ralnom,

trajnom, struktu-

„šemanti-”