Књижевне новине
Kod MHsidore Seknlićč
26 JANUARA 1956
, Zeboravljajući, za trenutak, sši povode svojih razgovora
sa Isiđorom Sekulić, kad god ih pređem u pameti, uvek imam utisak da su to bili dijalozi o književnosti i književnicima između profesora i đaka. Ali ne zato što je bila tako ogromna razlika u kulturnom nivou „diskutanata“ već, pre, i možda jedino, zato što je · Stariji sagovornik, od prvih svojih
reči, očigledno svesno nametao ta-'
kav ton. I što je samo u takvom · stavu, bar menj, jedino bio „dozvoljen“ razgovor sa ovom istinskom superintelektualkom. I to ne samo danas, nego otkad je znam, A poznajemo se blizu tri decenije. 1 bilo je đana kađ smo ostajali u najživljem razgovoru, potpuno sami, po nekoliko časova. Pa 1 u ta-\ ko dugom razmaku vremena, naš dijalog stajao je, sudeći po govorljivosti, najčešće u srazmeri dva prema jedan u „korist“ starijeg sagovornika. I kad god sam pokušao da se izvučem iz đačke klupe i stanem bar pokraj prolesorove katedre, razgovor bi brzo zamirao. Profesor bi, gotovo momentano, zanemeo. I ja bih lise počeo spremati za polazak, ukoliko se ona ne bi ođobrovoljila i mastavila svoja izlaganja.
. Sećam se, jednom sam se usudio da joj stavim neku primeđbu, u viđu najobičnijeq pitanja, zašto .Dna upotrebljava infinitiv tamo gde tela Srbija, u kojoj je i ona, uistihi, učila i naučila književno maternji jezik, stavlja „da“ ispred ylagola. Na to moje, naivno pitanje, ona je prosto pozelenela i yrubo otsekla: „Ostavite vi to znanje za sebe. Pre nego što sam pošela taj oblik upotrebljavati, ja sam provela čase i čase u razmišljanju i pročitala tomove rasprava i knjiga o jeziku, o čemu vi mlađi često pojma nemate“.
Jednom sam opet rekao ueko svoje mišljenje o jednom našem vrhunskom piscu, čija je knjiga bila tek izašla, a znao sam đa je ona baš o tom delu podnosila izdavaču referat, i đa je njen sud bio vrlo pozitivan. Ona se, međutim, toliko naljutila na tu moju „pohvalu bez rezerve“, đa je gotovo fizički „zapretila“ i meni i piscu o čijem je delu bila reč: „Jednoga dana mora se kod nas progovoriti i o tim našim superlativušama... a još više o nekim Hrastičn{f motivima u delima toga | sličnih pisaca...“
I opet naša konverzacija najednom pogibe.
Ali kad bi se „đače“ pokazalo pašljivo i ćutljivo, razgovor bi tekao lepo i đugo. I, usuđujem "se reći, ravršen na zajedničko zadovoljstvo.
Pre nekoliko dana napisao sam (sidori Sekulić pismo, zamolio sam le da me primi. Da zajedno prošetamo njenim detinjstvom. Želeo sam da unesem i njeno detinjstvo ı knjigu portreta „Tragom njihovog detinjstva“. Pismom sam joj se obratio zato što nikako nisam mogao doći u telefonsku vezu. Maločas su mi javili, međutim, od kuće da mi je telefonirala Isidora. Zamolila me je da se ja njoj javim telefonom. Što pre! Ja sam to odđmah pokušao. Ali opet nisam dobio vezu. Međutim, oko podne ona se ponovo javila meni lično. Moram priznati bio sam iznenađen. I polaskan. I obradovan iskreno. Ali u isto vreme opet pomalo i uplašen. Ponovo sam se osetio nekako po starom — kao đače. Samo, čudno, ovoga puta njen glas ni izbliza nije davao za to razloga. Nimalo nije ličio na profesorski. Naprotiv. Imao je prijatnu, zvonku gotovo metaličnu boju. Kao dobra flauta, Bio je pun mladosti i svežine. I zanosio kao Mocartova muzika koju je ona oduvek obožavala. Jeđnog trenutka zanesen tom bojom njena glasa i njenom besprekornom dikcijom, kao i ranije često, i danas mi iz svesti, najednom, odluta razmak od pola veka, u kome vremenu je njena reč moraln zvučati ovako isto i u neposrednom razgovoru. I učini mi se da slušam Isidoru sa jedne od njenih najranijih sačuvanih fotografija, kad joj je moglo biti jedva dvađesetak godina i na kojoj je izgledala kao neka „inštitutka“; mađa u istini po sopstvenom priznanju, nikada nije izgledala ni mlađalački ni „sasvim
|_ "_ ” —
VINJETA SLAVOLJUBA
zdrava. I ne samo to, nego sam nekako u potsvesti pomerio i godine svoga rođenža. Samo unazad. Da bih sa većom legitimnošću mogao odgovarati na taj glas i odđuševljavati se njegovom muzikom. I sad se desilo nešto još lepše. Najednom, pred očima mi je iskrsao jeđan Isidorin davni napis o lepoti i boji glasa jednog drugog umetnika. O glasu slavnog dramskog glumca Mojisija, koji je sa svojom trupom navraćao u nekoliko mahova i u našu zemlju. I osetio sam da moje oduševljenje za ovaj glas koji slušam kroz telefon nije ništa manje od njenog ushićenja kad je pisala o Mojisiju — o muzici i lepoti njegovog glumačkog govornog organa.
| — Dobila sam vaše pismo bile su danas njene prve reči. Hvala vam što ste se i mene setili. Ali, ja vas ipak molim đa mene u tu knjigu ne unosite...
— Zašto?! — upitao sam i nehotice, očekujući bujicu njenih protivrazloga.
Ali ona je mirno odgovorila.
— Pre svega ja nemam detinjstva uopšte. Moji su svi pomrli mlađi od luđila. Ja sam poslednji izđanak svoga soja i tu će biti kraj našem rođu. Sem toga, ja nisam nikakav popularni pisac. Ja sam pisac za uži krug čitalaca. Ja sam esejista. A šta deca i Omlađina kojima vi, verovatno, namenjujete tu svoju Knjigu, znaju o tome i šta ih to interesuje teorija i filozofija.
— Mislim da nemate prava. Nije ovde u pitanju knjiga za decu, nego knjiga o dctinjstvu i mladosti umetnika.
— Ne. Ipak...
Opijen bojom i muzikom njena glasa pustio sam je dalje da govori, đogodđ sama ne stane. I ona je govorila. Bolje reći pevala, svirala — na svim mogućim instrumentima našeg zajedničkog maternjeg jezika — srpskog. Već posle nekoliko minuta ja više nisam slušao šta ona govori. Nego samo kako govori. I bio srećan što je danas tako izdašna u reči. I tek, valjda, posle četvrt časa, svestan da ću imati muke da dobijem po-
treban materijal za knjigu, odlučih ;
se da i sam nešto kažem. Čini mi se da sam rekao: „Pa ja bih vas ipak molio..." Ili tako nešto. I sad se dogodilo ono čemu se nisam
nađao. Umesto da se po običaju naljuti, da prekine razgovor, da mi
kaže ono svoje gotovo drsko „do- .
viđenja gospodine“, glas joj je postao, naprotiv, nežniji. I prijateljskiji no ikad! „Vi, Paunoviću (!) možete doći k meni, ja nemam ništa protiv toga da razgovaramo, ali o pisanju o mojoj ličnosti, bar dok sam ja živa, ne pada mi ni na pamet... To mene nervira. Ja sam drugi čovek. Dođite k meni inače kadgod zaželite. Danas. Sutra. Pre ili posle podne. Rano ili kasno. Ja sam uvek kod kuće. Ja nikud više ne izlazim. Biće mi drago đa se opet vidimo i porazgovaramo. Ta mi smo stari poznanici i prijatelji... Dođite, sigurno dođite... i to Što Dre".
— U tri popodne, đanas?
— Kadgod, kadgod zaželite, kažem Vam!
U tri popodne danas pritisnuo sam na električno dugme njene usamljene prizemne „kirijaške“ kućice na kraju ulice Vase Pelagića. Iza vrata odmah sam čuo njen glas, ali se ona nije pojavljivala. Razgovarala je sa jednim mlađim literatom koga ja nisam bliže poznavao ali sam mu glas odmah poznao. Onda sam čuo svoje ime:
— Dobar dan, Paunoviću (!). Čula sam zvonce, mali sam mislila ova dečurlija. Vrlo često mi zvone.
Izvolite, izvolite, moramo samo ići u kujnu. Tamo sedim i radim. A vi — onda se okrenula mlađom li-
ISIDORA SEKULIĆ
Radoslav VOJVODIĆ
fi
Cidlagkgit pedja zzdadaofć/
Bacam mlado seme u budućnost:
tamo krilato, tamo dorodno, tamo klijavo,
ne survava zapenušano u provalije, u mrak, u nerodno. Ovde i led i sok, ovde i kamen i biljka, ovde drvo i koren; miriše san, ovđe cvet, postoji i dan, razgori zemlja,
ali taj kamen: to rođeno je, to živo, to niče,
ali to drvo: to nađeno je, to biljno, to raste,
ali taj led: to strašno je, to
nevečito, to traje;
jer tamo i ovđe: to postoji, to traži, to progoni, to čulno zna;
iz nas mleko, pa živo, iz nas
dim, pa zeleno, iz nas a ne prestaju rođenja.
(Koje razvito šta, koji zaboravljeni mi). '
Ima me čudo, ima me osvojeno kraljevstvo,
čudno me zagubila beskrajna mesečina nad Momčilovom, to Venera zaneta luta, spasonosnu krv i seme moje traži; grubo tako, ludo tako, živi duh.
Ja sam večito disanje, ja sam neizbežna java,
o, biti krik, o, biti plam!
I biti živ i biti sam, i biti krik i biti plam.
Jesmo li mlađo iskočilo, naraslo, prerodilo,
znamo li, zeleno, ono što jesmo?
(Koja smrt, koji živi i neizgubljeni).
Ležimo na dnu sebe i shvatamo neproučeno dno;
propali smo, poklani smo, crno nema, belo nije,
ah čudom bujamo, ah burom stvaramo; o ja trajan, evo, ja pokretan, ja koji hoću,
(čije zbunjeno šta, čiji dozvani mi).
Zar tuga i legenda:
tri nevida iz vrha, dva do pojasa, od sluha do groma, iz kraja u početak, san bez oka, dan sa zmijama;
koja ruža, koja zbunjena krv? Zemljin san od poroda do smrti, i porod zna,
(mutno i uzburkano ljubili nijeđan prorok,
kamo ljubav, ko voli, nijedno sunce).
Ako me, Srbijo, nenačeta zublja zarobi; | esi o, tako je mladost nezavršena, život raduje gladuje strahom,
i moja i moj, i tvoja i tvoj, o Srbijo,
(gorko proteklo a kroz nas rujno neoteklo a u nas bujno nedoteklo).
Ti si gorska lepotica, ti hajdđuče, nevid-vide,
ja ljubavnik tamni, ja gorska sumnja, ja raskrsnica, |
ti zeniš zenim, zenico i puško na hrabrom drumu godina, · ti semeniš, ja plodim, ti srećiš, ja vodim, i odrodim, i prerodim ti rasteš, ja rastem, ti nikneš, ja izniknem, ti zemljo i legendo
ti mođerna i oranico, ti buno i ptico, ti uvek Kkrilata,
ti uvek busija, uvek istorija,
ti ponore, haramijo,
oj Srbijo, ja ime tvoje, i vera i nada, oj Srbijo.
terati — ako želite baš možete i ostati ali...
Mladi literata se dvoumio, ali sam ga ja, želeći da ostanem sam sa Isidorom, prosto oterao svojim neljubaznim pogledom. I, čini mi se, nisam pogrešio, ma koliko to izgledalo na prvi pogled neučtivo.
Iz malog teskobnog antrea, hladnog i pretrpanog stvarima i slikama po ziđu, ušli smo u neku vrstu gostinske. sobe, još pretrpaniju stvarima i slikama, a ođatle u „kuhinju“, koja je u istini bila mala spavaća prečanska soba s visokom vojvođanskom posteljom. 1I ovđe je, kao i uvek ranije, bilo mnogo slika i reprodukcija, skulptura, knjiga. S leve strane otomanm, uz prozcr koji gleda u dvorište. U sredini stočić. Pred ovim visoka obična stolica kao neki presto. A iza Ove, niska niska, gotovo đo pođa duboka fotelja. Zaboravljajući na „kanone“ ove kulturne tribine, hteo sam da sednem ja na „katedru“.
— O ne, ja uvek seđim na ovoj stolici, a tamo dole gosti. Kad ih je više, posedaju i na otoman.
Dok mi je govorila, opet zađugo nisam mislio na smisao njenih reči, već pre kako se i u tom njenom uzdignutom seđištu „ogleda ono njeno profesorstvo, ona njema neskrivena želja za superiornošću nađ svojim sagovornicima. I sedajući „dole“ imao sam utisak da sam se danas obreo na ispitu zrelosti. Ali: sam se ovoga puta strašno prevario. Dođuše, i danas sam se sebi činio đače za čitavo vreme, ali ne na ispitu već, na pređavanju. A glavni predmet bio je, verovali ili ne: „Kako sam se udala i postala gospođa Stremnicki“. I to je bilo zanimljivije od svega Što sam ikada čuo okolo da se prepričava o tom njenom „zagonetnom romantičnom braku a đosađ nikad nisam znao šta je ustvari istina a šta intriga.
Mad sam ušao u njen đom bilo je tačno tri popodne, kad sam izla-
zio već noć. Plašeći se da je nisam ·
zamorio žurio sam da što pre izađem. Ali ona me je u stopu pratila. I dalje držala predavanje. Očigledno je htela đa sve upamtim
što mi kaže. Ali ja sam već bio U-.,
moran i plašeći se da ne zaboravim i ono što sam dosađ čuo, USUdih se ponovo da je prekinem.
— Jeste li pročitali nagrađeni roman „Bihorci”? .
Starica se najednom promeni, Učini mi se da postade nekako zla, T skoro dđreknu:
— Kakav roman. Ta mi nemamo romana „uopšte. „Nečista krv“ i tačka. Sve ovo drugo to je hronika. A ja nisam od onih koji ne prate savremenu literaturu u čitavom svetu. Evo i ja sam pokušala da pišem dobru novelu, napisala jednu i tačka. Sve ovo drugo to su hronike. Daj ti meni, bato (!) ro> man kao što je „Nečista krv“ ili „Ana Karenjina“. Ide, ide. u četiri knjige, ili ne znam koliko knjiga na ruskom i onda onakav sjajan završetak u jednoj „jeđinoi reči. Nema toga kođ nas. Nema!...
A onđa se opet neočekivano vrati na svoju priču o udaji.
Ne sećam se više kako smo se oprostili, ali tek kađ sam bio već prilično odmakao od' njene kapije, dopre mi do ušiju nekakvo ljutito škljocanje kapiske brave. Kao da joj je bilo Krivo što nisam sve saslušao sa onakvom pažnjom kao u početku. A i možđa i sasvim nešto drugo: Što sam uopšte išta čuo od nje o jednoj takvoj temi. Ali čuo sam i onaj zvonki, no sada u ovoj hladnoj januarskoj noći, pomalo rezak starački
glas koji mi je glasno doviknuo: — A o tom... potom — što je očiqledno značilo o priči o njenoj udaji posle njene smrti, Siniša PAUNOVIĆ
VINJETA SLAVOLJUBA BOGOJEVIĆA
Na ulicama i
23; te
MARKO ČELEBONOVIĆ: PORTRET UMETNIKOVE ZENE
(papu — ——————|
Vuk KRNJEVIĆ
Or Zafabčnč panre .
kolika je jahorina planina siv je soko preletjeti ne može
o čuj me to nije ptica prostora to zelena je trava i biljke žedne je o BSu hodnog o čuj. me logu tame ja prilici Li
siv je soko preletjeti ne može akamoli đobar junak na konju
o čuje me mirnija od želje smrknute o to ptica je vremena što stoji daću se tami tvojoj muškoj i nožu plašljive jeze još svoja još nesuđena
akamoli dobar junak na konju djevojka je bosa pregazila
o čuj me ja skončavam to ptica je kobi slatke | to ruke su što vođe me ludu o pustiću se travi mirisnoj to nije neput vremena o čuj me počuj ja slutim čelo brđa
u daljini
Vera SRBINOVIĆ
)) Og DI • Or ećavanja. Z ZXGU Zvala sam život i ljubav zvala
Kao vetrom rušilo se sve
Zvala u jutra zore nad horizontom U poslepodneva
umiranju mesečine Zvala na reci
I prelazila most đa ih susretnem U svim raspuklim plodovima voćki Zvala sam kada me majka hranila I kada su san i sanjarije Dozvoljavale glad
Kao ptice kad se dovikuju ·
Sa hladnim i dalekim oblakom Zvala sam i otišla
Na puteve bez putokaza
Na brođove tuđe
Na kiše bezglasne
Skoro bosa
I mora koja nisu bila topla Hođala sam dugo
I zvao je eho moje pesme. Građovi su ostajali nepomični Vozovi su se lomili
I menjali sve smerove putovanja Gvožđe i vrisak ustvari
Plovili su antenama
žurilo se i jurilo
U podrume na skverove
Na crvena i plava šagalova svetla u Pelo na spratove, silazilo svaka čestica u vazđuhu urlikala je Život i smrt i ljubav
Uzaludno je bilo đa dozivam Moje telo postalo je olupina brođa Trebalo je da se čuje more. Zov se moj pretvorio u svejedno
Zvala sam, zvala ludo. Velimir LUKIĆ
noći
Možeš ko alkohol i zenicu oka Iz mog života ispiti žučno,
Al žudnja ona grozna, duboka U meni nesta. O ružo, krčmo.
Gde u pari te čudnoj zvah. Snaga je ponela ruke mi ove
8 Još te ljubi, no usne nove
Ja vidim kako dolaze. Ime U tvome telu čitam. Nedelja Neće proći još ova, kraj rime Koja zvoni pusto, sve belja
I ti ćeš dakle đa slušaš pesmu o toj đraži,
Al unezveren i tobom proklet
Kriću se dugo. Nek rhe traži
Radost i ljubav, sav taj splet
Sto dao me je kurvi, laži.
KNIIŽEUNE NOVINE
bAOas' :2yaia
One ti omču kraj vrata ·čine, Dah
1/11Jj6