Књижевне новине
GLASOVI MLADIH
__q
Pred vratima
Izađoh iz Zemlje pa pođoh sad ne da
Donesem ne da mu leđa za utehu okrenem
Dođoh „malo umoran u koznačiju dušu da se uvučem Pa mi jedan više straha da se ne bojimo.
Izađoh iz Zemlje jer nemoćna
nekom Meše iiiaji
je hrani mene od Divljeg
Vodopada u sebi slomljenog i tvrdog pa dođoh ne više
Da Plavoj Vodi Oiima i od mirne Smrti sakriva. Sad se samo
Žao mi je što umreti jednom moram pa zato neću.
Videćete kako se nikad ne umire ako se neće jer lažu oni koji
Se smrdljive Smrti boje.
prkosim koja me jedina od mirne Smrti
javljam jednom mutnom Zvezdom ne znam čijom:3
Izađoh iz Zemlje d ) } pa dođoh sad ne da nekom san o samo: Sebi pomutim ne da mu oči iskopam koje naiđem u diem.
Dođoh tek onako možda da
Rođendan ne znam čiji proslavimo
Jer Rođendani su priča o blagu zakopanom Rođendani su Isto kao kad zaboravljenu Igračku na kraju života
Nadčemo pa ko deca se opet poigramo.
Slavko ŠANTIČ
* * *
Plamen sbasa
Tegovorim reč a ona se u plamen pretoči
I boju ivoje puti ima pa gorim
U jednoj mi ruci oganj n drugoj oganj jož ljući
Prođeš a meni mrtvom očnjaci porastu Oslobođen svoje tame ja tad zalutam u žita gde ti kikot slutim ti a
Zoveš me bregove razbudiš a ni pod noktom: te nemam
G4e predeo je taj na Koji te poistovećuje sa tvojim glasom
kojoj strani sveta
Oblik tvoje sigurnosti zar ostavljen je vetrovima Tri gorc su neprohodne od mene žednog do toga izvora Ol mene sa javom ovom nikada pomirenom Nemam te ali po koraku ti dan svoj poznajem Ja mrtav Jesam al od ognja toga još uvek gorim
Od ognja ioga i želje nedostižne
I pepo neka mi prekopaju i kosti lomne neka mi polome
Ako prestanem da bolim da volim
Vojo BABIČ
* * *
Prilaz utočištu
Svi su već legli — noć meni ostavili
da gledam kako odrastaš
da gradim ovaj prilaz utočištu Ja nisam dozvan, jer nisam dozivan,
a vidim taj domak:
i onda počnem pitomo da kalemim divljaku koju sam nad grobom želeo.
Ja vidim taj domak:
Sve naše traje čovekovek samo, i možda želim da se zaprvačim tamo gde nisu potrebni prvaci
već srećnici blaženo polegli u zipke,
Ja vidim taj domak
a sat im bezbolnosrca natkucava.
'i tamo lebe samu u sjajevima
dok 'radim ovaj prilaz ut
Zeđ
Za kap usne umrem u podne vrelog sna
a negde putuje sunce
m podhe vrelog sna pod usahlom čežnjom
a negde putuje sunce
vidim raj tamo gde se polomljena rebra dana bele
očištu,
Duško TRIFUNOVIČ
* * *
. da peče
a negde putuje sunce
tamo gde se. plice vida upliću u pomršene krugove
a negde putuje sunce
otruju me rođene moje gole moje boli lečne
a negde puluje sunce
e.
oi
More
(Samrina želja Kulina Bana}
pa se po vek ne treznim iz bunila iz žara
a negde putuje sunce
ubijaju me kad me vole vole me kad me ubijaju
a negde putuje sunce
Li
rodim se još jedna kap
a negde putuje sunce
da peče -nepresušno leto žeđi leto plama
a negde putuje sunce.
Velimir, MILOŠEVIĆ
Osjećam kako mi za tjemenom zri vreli dah pjene, ·
o zrelo ljeto pijeska na
da mi je tvoj beskraj nedogledni
malicom moje države da | "Toliko zavidim tvojoj sporosti
djipil
pod nestrpljivim i robusnim stijenama.
Zibunjena istina moje države zavisi od tvoje utjehe; pa evo — nadolaze vojs
da,ne rastu u mojoj zjenici
kad gledam varljiv let tvoje pučine; pa evo — Zapovjest moja krenu, korakom nedostižnim •.-
vaste vjetar
nad nama
"Tamo je negdje tvoja blistava sljepoća
i nemam povjerenja
KNMJIŽEVNE NOVINE
u tvoje robovanje
Ljubomir CVIJETIĆ
Mage i
oba
tvojim škrtim obalama
ke kao zvjezdani nagib vodopada so da ti isuše, lađe na razvedu
dok ne postanem lješina na tvojim bokovima «s
a
UC BSEJISTIK
PHROLAZNO E TEILAJNO
ui ddelimaz Stefznmzı vasa
Ukoliko je tema romansirane bio- svega što smalra svojim pravom 74”
Cvajgova dela spadaju među one knjige koje izdavači štampaju vrlo često i u relativno velikim tiražima, ni najmanje ne strahujući da, će ta izdanja ostati u magacinima ili knjižarskim rafovima. Bezmalo dve de-
cenije posle svoje tragične smrti, Stefan Cvajg obraća se kroz niz novela i romansiranih biografija mnao= gobrojnim i vernim čitaocima koji prihvataju Cvajgov opus, kao znatnu, nepobitnu i trajnu vrednost. Ali, u isti mah, reagovanja pojedinih pisaca prikaza su izrazito nepovoljna: prevod ovog ili onog dela Stefana Cvaiga na srpskohrvatski ponekad pruža
povoda za osvrt u kojem se kaže,
između ostalog, da je to tekst izvan prave književnosti, površan, blizak šundu, lišen svake stvaralačke lepote, zamišljen i dat kao kombinacija jevtinih pseudoliterarnih efekata, itd., itd. Nasuprot tome, poslednjih godima pojavile su se kod nas i nekolike alirmativne ocene Cvajgovih knjiga, ocene m kojima nije učinjena nijedna ograda. j
Svakako je zanimljivo pitanje: ko je u pravu, ili ko je više u pravu
Ako pažljivije razmotrimo tvrđenja sadržana u negativnim prikazima knjiga Stefana Cvajga wočićemo, nema sumnje, da su ona potekla od slabo razvijenog osećanja književne materije, kao i od traženja slabosti upravo tamo gde ih nema, dok stvarne slabosti Cvajgova opusa i pogleda na svet u priličnoj meri izmiču opaskama takvih „autora! Njihova osnovna, veoma krupna greška sastoji se n tome što smatraju Cvajga veštim za-
bavljačem čitalaca, piscem koji namerno izbegava svaki ozbiljniji za» hvat, liferantom zanimljive, ali bezvredne lektire, pri čemu izvode takav zaključak jedino iz činjenice da se dela ovog austriskog književnika zaista lako čitaju. U osnovi je pogreŠno, međutim, poistovećivanje inte-
_ resantnog književnog dela sa seri-
skim proizvodima »lake lektire« koja je zaista izvan atmosfere stvaralaštva i umetničke reči. Da li je opravdano, da li je celishodno i ukusno ubrajanje jednog književnog teksta u 'oluliteraturu ili čak u nekakvu antiiteraturu samo zZalo što ga čitaoci (a možda i pisci takvih prikaza) ne ispuštaju iz ruku dok ne stignu do poslednje tačke»
) | Dela Stefana Cvajga ne zaslužuju da budu ocenjena i potcenjena na
ovaj način. Jer Cvajg, i pored svih nedostataka njegovih društveno-političkih koncepcija, i pored mnogih delovanja »jučerašnjeg sveta« na njegovu svest, i pore očigledne ograničenosti njegovih inače iskrenih stremljenja na boljim, pravednijim i humanijim „odnosima, ostaje pisac sublimnog i upečatljivog izraza, zagledan u mnoge ponore svesti, strem“ ljenja i osećanja, kadar da iz dramatičnih trenutaka sudbina mnoštva ličnosti, realnih i polurealnih, razvije majstorsko pripovedanje. Cvajgu zacelo nedostaje ona moć i širina zahvata koja čini pisca velikim saputnikom čovečanstva, ali Cvajgovu prozu obeležavaju nesvakidašnje odlike, ona je protkana finom muzikalnošću, ona be sva u modulaciji i prelivima jedne osećajne, izrazito umetničke i (na svoj način) dosledno humane prirode.
Kako u pripoveci, tako i u roman“ siranoj biografiji ojedinac kod Cvajga najčešće izražava svoju psihu, svoj najpotresniji, kulminacioni trenutak, svoj zamah, ili bol, ili sreću na način ljudski uzbudljiv i ubedljiv. Cvajgova dela protkana su usredsređenom, brižnom mišlju o nezasluženim patnjama, grubo uskraćenim radostima, svirepom pritisku sudbonosnih okolnosti na pojedinca, Konkretni psihološki slučajevi privlačili su Cvajga znakno jače nego konkretne društvene pojave. te okvire Cvajgove stvaralačke individualnosti nisu mogla da'se smeste krupnija umetnička uopštavanja ovih ili onih družtvenih stanja i pocesa, dok su likovi
portretisani veoma produhovljeno, postupkom umetnika koji vidi i one najtanje niti između, unutarnje stvarnosti čoveka i tokova njegova života. Upravo u tome su lepota i snaga Cvajgovih mnogo čitanih stranica o Balzaku, Mariji Stjuart, Erazmu Ro-
terdamskom, Magelanu, kao i novela »Guvernanta«, »Opaka tajna, »Strah«, »Amok«, »Pismo neznanke«, »Ulica pod mesečinom«, »Dvadeset i četiri časa u Životu jedne žene« i mnogih drugih...
Nastojeći da u razgovoru o Cvajgu postavimo stvari na pravo mesto, moramo istaći i ono što se vidi i oseća kao prodor shvatanja koja su donekle zamračivala i sužavala vidike ovog stvaraoca. Cvajgov svet nije se podudarao sa svetom velikih, presudno značajnih društvenih procesa. Čestit književnik, svim svojim težnjama okrenut tekovinama evropske kulture, delima duha i čovekovoj slobodi, Cvajg je tu slobodu zamišljao i propovedao u svojstvu doslednog nosioca težnji jednog kabinetskog, prilično nestvarnog liberalizma. Nije bio kadar da uoči svu složenost i pravu suštinu socijalnih kretanja, sukoba, potresa (i možda upravo zato nije imao snage da, kako je rekao u poruci prijateljima napisanoj uoči samoubistva, u decembru 1942 godine, dočeka »zoru posle duge noći«). Cvajgova slika sveta i čovečanstva bila je odveć uska i, zasnivajući se na apstraktnom, nedelatnom — intelektwalističkom načelu, više je odražavala književnikovu iskrenu privrženost idejama duhovnog razvoja i boljitka nego aktivno, plodonosno učestvovanje u ostvarenju tih idcja.
Razume se, Cvajgov opus otkriva, čas prilično direktno, čas posrednijim putem i u znatno manjoj meri crte takvih odnosa prema društvenoj stvarnosti. Čak i onda kad slavni pisac pripoveda o ličnostima iz minulih epoha, jasno se ispoljava nedovoljna produbljenost, nedovoljna obuhvatnost autorova pogleda na značajna razdoblja prošlosti, To potvrđuje, naprimer, Cvajgovo delo o Fušeu, Među romansiranim biografijama, kolije čine znatan deo književnog nasleđa "Stefana Cvyajga, mnogi ističu »Fušea« kao majuspelije ostvarenje. Nema spora, Cvajg izvrsno pripoveda kada pruža psihološki portret podmuklog i prevejanog francuskog državnika. U romansiranoj biografiji Fušea ogleda se Cvajgova sposobnost da likovima iz davno prohujalih vremena udahne život i da kroz mnoštvo melničkih evokacija osvetli suprolstavljene individualne svetove i težnje. Ali u isti mah knjiga o Fušeu pokaznje i naličje Cvajgova majstorstva, otkriva to naličje na mnogo širem planu nčgo, recimo, knjige o Magelanu i Mariji Stjuart. Sama tema zahtevala je od Cvaisa da, opisujući Fušeov život i delatnost, zahvata u duh i stvarnost Francuske revolucije i da prikaže mase u njoj. Cvajg se uglavnom oglušio o taj zahtev teme. Izveo je pred čitaoca sukobljene jake volje, posmatrao je zbivanja Revolucije kroz prizmu onih zbivanja koja su pojedinci mogli oblikovati i usmeravati, pretvorio je na svojim stranićama Revoluciju u drugorazrednog aktera. Kao pisac knjige o Fušeu Cvajg je odlično rešio sve probleme pozornice za svoje »junake«, ali to je kamerna pozornica na kojoj se kreće veoma ograničen broj ljudi, dok se masa skoro i ne vidi,
grafije postavljala Cvajgu manje složene zahteve u pogledu slikanja društvenih zbivanja, delo je mnogo dobijalo. Jedna od najobimnijih knjiga Stefana Cvajga, »Marija Stjuart«, potvrđuje piščevu pronicljivost i smisao za tananu analizu zbivanja povezanih sa uskim krugom ličnosti i sudbina. Tema ove knjige nije upu-
— ćivala piscu tako krupne zahteve kao
tema dela o Fušeu. (Doduše, jedno
veoma značajno obeležje epohe u kojoj je živela-Marija Stjuart nije dovoljno jasno prikazano kod Cvajga. Reč je o. borbi između katoličanstva i protestantizma. Tek u drugom delu knjige Cvajg šire obuhvata svojim pripovedanjem tu borbu).
Svoj portret Marije Stjuart, supruge francuskog dofena, zatim „škotske kraljice i — na sledećoj najdužoj i najsumornijoj životnoj etapi — Za» točenice engleske vladarke, taj složeni i mnogim „unutarnjim „kontrastima osenčen portret Cvajg pravi pouzdano i vešto, sredstvima koja sama po sebi obesnažuju ocene o površnosti Cvajgova načina karakterizacije ličnosti. Smela, bezgranično uporna u odbrani
snovanim na poreklu, promenljive ćudi i, u isti mah, romantična priroda, prijatna, blaga, nošena titravim osećanjima, biće u čijem unutarnjem svetu prvu reč vodi instinkt — takva je Marija Stjuart na Cvajgovoj slici. Engleska kraljica Elizabeta okarakterisana je ne manje reljefno, ali drukčijim postupkom -— oštrim, odlučno povučenim linijama, uz pri“ melno piščevo distanciranje od te ličnosti. Cvajg kao da ostavlja Elizabetu u Šesnaestom veku, smatrajući da će atmosfera vremena i uže sredine najbolje dopuniti i zaokružiti karakterizaciju licemerne vladarke. Za Cvajga je Marija Stjuart oličenje jednog poetičnog duha, na mahove uzdržljivog, ali često eksplozivnog i nagonskog, dok je Elizabeta sva u hladnom, proračunatom taktiziranju, koje umnogome nosi pečat vremena, iako ona sama utiskuje engleskom Šesnaestom veku pečat svoje vladavine. Iza razloga državne potrebe skrivene su u Elizabetinoj psihi pobude mržnje i zavisti: unutarnje neslobodna, sputana hiljadama obzira i čitavim sistemom vlastite taktike, Elizabeta zavidi kraljici u zatočenju, i hladno, sa pritajenom zluradošću žrtvuje život Marije Stjuart. Gusta, turobna, zlim slutnjama prezasićena atmoslera sudara dveju volja lebdi nad pripovedanjem Stefana Cvajga u knjizi »Marija Stjuart«, potvrđujući one vrednosti koje, uza sve neophodne rezerve, valja priznati stvaralaštvu veoma talentovanog austriskog pisca.
Razmatranje nedostataka njegovih dela — i njegovih skretanja sa Biro kih puteva sagledavanja društvene realnosti — moglo bi da bude znatno obimnije nego žšto dopušta prostor ovog osvrta; ali bi se, u isti mah, moralo iscrpnije ukazati i na odlike koje, m celini gledane, opovrgavaju negativne, neopravdane sudove o Stefanu Cvajgu.
Lav ZAHAROV,
SLAVA BOGOJEVIĆ: PUTOVANJE
Film — vreme ı prostor
Nastavak sa 5 strane
stavljao pozorištu. Zvučni film je, opet, počeo u izvesnoj meri da se vraća jedinstvu vremena i prostora, zamenjujući montažnu dinamiku dugim pokretima kamere. Filmovi The Set-up« (boks meč u kome je unapred određeno ko će da pobedi) Roberta Vajza, » Tačno u padne« Freda Cinemana, »Konopac« Alfreda Hičkoka, u velikoj meri poštuju ova dva jedinstva, a ipak su daleko od sni·mljenog pozorišta.
Pokret kamere stvara ulisak dubine i dinamizira prostor. Ervin Panovski, u svojoj studiji »Stil i medijum filma«, piše: »U bioskopu je gledalac vezan za sedište samo fizički. Estetski, on je u stalnom pokretu, jer se njegove oči identifikuju sa objektivom kamere koja se stalno kreće po dubini i frontalno. Prostor koji se javlja pred gledaocem takođe se kreće kao i on sam. Ne kreću se samo predmeti u prostoru već i sam prostor se pomera, menja, okreže, nestaje, formira pred očima gledalaca«. To e odlika filmgva sa dugim kadrovima, dok wu montažnim filmo-
vima gledalac doživljava prostor na drukčiji način: on stvara pojam o celovitom izgledu ambijenta na osnovu delova i detalja koji se na ekranu postepeno javljaju. Prostor se još ističe i pomoću rakursa iz koga se snima ambijent, kao i osvetljenjem. Ugao snimanja daje ambijentu dramaturški smisao, a osvetljenje atmosleru i perspektivu. Gledajući standardne kopije filmova mi samo pretpostavljamo da na ekranu postoji dubina; gledajući reljefni film mi imamo iluziju Ha doživljavamo pravu perspektivu. No, to su već tehnički problemi, a mi treba da dotaknemo, najinteresantnije pitanje u okviru ovog članka, a to je odnos filma prema vremenu kao istoriskom obeležju zbivanja, u prvom redu prema savremenosti. '
Nije slučajno što početak istorije kinematogralije obeležavaju filmovi kao što su »(lazak voza u stanicu«, »Izlazak radnika iz fabrike«, »Bebin doručak« | — autentični dokumenti stvarnih zbivanja, događaja iz savremenog Života. To znači da su braća 'Limijer odmah shvatila kako suština filmske wmetnosti treba da bude odra-
žavanje neposredne stvarnosti. Ume“ sto da tu njihovu faktografsku registraciju stvarnosti pretvori u umetničko odražavanje života, Melijes je, privremeno, uputio filmski medijum u pravcu pozorišta, iluzija, · rekonstrukcija. Film se, ubrzo, ponovo vratio stvarnosti i životu. Na to su ga usmeravala dva faktora: publika koja je u prvom redu htela da na platnu vidi sebe i svoje doba, a to je i sama bit ovog izražajnog sredstva koje najsnažnije može da razotlkrije autentičan život. Takav je život upravo onaj u kome ljudi trenutno bitišu. Mi znamo da su se u istoriji filma javljali periodi kada je dominiralo bežanje od stvarnosti u svet iluzije i lažnih opsena. Razumljivo je da savremenost na filmu ne znači jedinu mogućnost kroz koju ovaj artistički madijum može da se izražava, već mogućnost kroz koju. film može najsnažnije, najumetničkije da se iz razi. Život je tu, on se odvija svuda · oko nas, film može najvernije da ga uobliči i da razotkrije njegov UnU> tarnji ritam. i .
Vladimir PETRIĆ | |