Књижевне новине

Poslppalni makedonski pBsni0|

Nastavak sa 1 strane

Tako je i sa sadašnjom sudbinom pesnički · obdarenog makedonskog čoveka. Tako je i sa petnaest posleratnih godina koje, kada je u pitanju ova poezija, znače mnogo. Zato stranice ove knjige imaju am_ biciju da budu dokaz pesničkog sa-

zrevanja, dokaz poezije zrele da bude antologiski prikazana.

Antologija ulazi suvereno u život literature ako jasno govori o mestu i vrednosti njenih „učesnika. Ako kazuje ko je ko i ko je šta. I nema ničeg slučajnog u tome što

se upravo poslednjih godina poja- '

vilo nekoliko antologija. Višegodišnja, u raznim pravcima ustalasana literaturna produkcija najvišeg kvantuma ne može a da ne postavi pitanje realnog stanja, realno dostignutog stupnja literarnih vrednosti (i nevrednosti). Mnoge su pro izvoljnosti izrečene, i sad se traži da se kaže nešto sigurno, nešto određeno. Amtologije treba, kao takve, da to kažu. Treba da to kaže i ova antologija. Jer literarnoj atno sferi i u Makedoniji poznato je više krilatica koje su poletele u bespuće proizvoljnog iskazivanja, ocena. Zato se i u nastojanju da bude jasna.reč koja upućuje na najjasnije makedonske pesničke individualnosti nalazi jedan od razloga što se 'ova knjiga pojavljuje kao antologija. Jasna, kategorički izgovorena antologiska reč me prećutkuje i istinu o promenama u literaturi i u gledanju na literaturu. Ponovno ocenjivanje vrednosti i otkrivanje novih· vrednosti. To se može spro-

PRANJO LIKAR: CRTEŽ

vesti još sada i u pogledu makedonske poezije. Utoliko više što dosadašnje antologije te poezije baš zbog njenih kako novih tako i raznovrsnih postignuća — spadaju već u sferu anahroničnog. U funkcionalnom smislu, one nisu bile antologije ni u vreme njihovog sastav ljanja. Praktične su potrebe nametale da se učini nešto da bi se ukazalo · na tadašnje „makedonske

pesničke vredmosti, i učinilo se. Za ,

tadašnje vreme, pre svega, i sasvim malo — za godine koje su dolazile. Dovoljno je bilo reći da se na makedonskom jeziku stvara poezija, i kazivalo se to. Sadašnje antologije treba da kažu kakva je ta poezija kao savremena, kakav je stupamj savremenog postigla, da progovore o njenom rangu u svetu jugoslovenskih poezija. Jaka pobuđa ove knjige jeste i u isticanju izrazitih jugoslovenskih obeležja današnjeg makedonskog pesničkog 'stvaralaštva — u inspiracijama, u traženju, u postignućima.

Antologisko otkrivanje makeđonskog pesničkog trajanja u sadašhjosti neodložno se nameće i zbog sve življeg interesovanja za proces beletrističke afirmacije | makedonskog jezika. Šta se postiglo na planu poezije, stvaranjem na tom mladom književnom jeziku i kakva je njegova kreativna nosivost. NajSuptilniji u eksoresiji, jezik poezije može biti i najadekvatniji odgoVor na pitanja te vrste. A postavljaju se ta pitanja i kod nas i daleko od nas. A i dosada su, prilikom incidđentnih susreta sa makedonskim pesničkim tekstovima, OSveđočeni poznavaoci i poštovaoci jezičke kreativnosti iskazivali neskriveno zadovoljstvo zbog brzih uspeha makedonske pesničke reči. Dovoljno je pomenuti oduševljenje s kojim Miloš Crnjanski — povodom rukoveta 'estorice pesnika objavljenog prošle godine 'u „Književnim ngynama” — gOVOTi o makedonskoj poeziji kao o vanrednoj dragocemosti Uu opštem fondu sadašnje jugoslovenske bpoezije. Postoji živo interesovanje za makedonsko pesničko stvaralaštvo, ali su nedovoljne, krajnje nesistematske,. ponekad i dezinformativne | — informacije o đanašnjem rastu

KNJIŽEVNE NOVINE

* « = +

- JEVTIĆ

O čudo se i desilo. : a die U 000 a Zove se Kerularije. Ima oko tridesetipet NTpa ra wa 8 ujna lepršava kosa, crna kao ugalj, pada Svršio je O eda a u ruskih monaha. A on i jeste ruski đak. 1džio 'Ba,-teoldakey}u, f Ry M u Kijevu, a. loktorat teologije pooči čldov JLOM ki ia OABavaj i Sila čovek, nema šta! || vetlći i re kaluđere, krupne i zagasite, potsmešljivo

Zato se iguman š zbunio. Šta će dokt iki j sli

„skoj išini iza bočjih leda? Al. eter sadika gaa ati zašto? Da špijuniše? A moglo bi se desiti da ga i nasledi. Sad guraju svukud školovane ljude, osobito na masnije položaje kao što je ovaj. Pa ode ova topla zavetrina!

Umnjičavo se zagleda iguman u novodošavšeg, upire svoj uznemireni pogled i u ostalu bratiju koja su se skupila oko Kerularija kao oko retke zverke. I vidi: nikome nije lako oko srca, razbiće se sad u paramparče mir i blagodat ovog opštežitija. brod LO nudi iguman novog brata čašom rakije, uime dorodošlice. Ali, on odbija. Ne pije, veli. (Kaluđeri se uprepašćeni zgledaše.) A neće ni da prezalogaji, iako se' pred njim puši tek pržena mladica (kožica joj se rumeni) i miriše pšeničan hleb maločas izvađen ispod sača. Nije mm ni do čega, veli Kerularije. Samo da mu se pokaže ćelija gde će da se odmori, mriav umoran jc od jahanja na nekoj kljusini koja ga je prenosila kroz ovu vrlet.

e: Say Ne valja, braćo moja! — zabrinuto veli iguman, kad pridošlica ode u svoju ćeliju,

— Ne valja! — odobrava. monah Antim, kao odjek. .

— A vidjeste ·li vi, braćo, — šapće Mitrofan, — gordost njegovu) U ćeliju... da se odmori, prije no što se bogu pomolio u našoj crkvi svetoj, kao što zapovijeda naš blagočastivi čin monaški! Kaluđer i odmor! Lijep mi kaluđer!

— Pa sad, braćo, pamet u glavu! — savetuje iguman.

Razilaze se na prstima, svak sa svojom brigom u srcu.

A Kerularije je odista umoran. On dolazi iz siromašna ma naslira na jednoj pritoci Drininoj gde je dugo samotovao, Bila je to prava čamotinja. A mislio je: Mora se proći i taj put da bi se napredovalo u crkvenoj hijerarhiji. Manastir je star i oronuo; valjda u prošlosti, za turskih vremena, paljen ko zna koliko puta. Uzidan u pećinu, po zidovima vlaga, po krovu mahovina. Iznad manastira vrluda drum usečen u sam kamen, neka Gavolja putanja, kaldrma isprovaljena da se ne može po njoj voziti ni volovskom zapregom. (Drum su gradili još "Turci kao saobraćajnicu između Sarajeva i Srbije, ali sad više nikom me treba.) »

'Sve je trulo u ovom kraju, i od trulosti nekako otromilo: po-"

točina što mili ispod manastirske vodenice i povija se kao zmija Ššumovitom dubodolinom. Tišina i ćutanje kao u dane nastajanja ove dobre zemlje. Nešto ziratne manastirske crnice zaleglo u čkalj

i korov. Konaci za svetu obitelj — dve-tri uske ćelije — odavno prokišnjavaju, a krov im pridržavaju crvotočne grede. Pa i ptice ovde teške i mlitave, kao da boluju od nečeg — cvrkut im sitravi-

čan. Samo su šume, s one strane druma, prema Romaniji, veli čanstvene. To su ogromna prostranstva, tamna i zelena, celo jedno more zelenila, nepomično i nemo, kao učarano. Oživi samo dvaput u godini: u proleće kad mu ispod kore zasoči život i kad mu se vršci zazelene, i u jesen kad ga počnu biti hladne kiše i kad ga obuhvati, kao paučina, crvenkasta rđa propadanja. Onda se šuma, isparavajući se, napne kao nemerljiv džin, počne da peva, da šumi, da gudi — kao da se u njenim nedrima probudilo i progovorilo bezbroj nevidljivih bića, ili jauče pri izdisaju...

U prolećnje dane već Kerularnija ne drži ni manastir ni tolike ruske i francuske knjige — jedina njegova uteha u ovoj divljini. On ostavlja sve to na manastirskom napoličaru i njegovoj ženi koji mu drže kakav-takav red u manastiru i spremaju jelo. Još jutrom beži u šumu gde je po vas dan. Ispruži se pod neku gorostasnu jehu, na još vlažnu zemlju, sanjari. A nad njim, kroz mlade iglice u vršcima, pramen modra i ošunčana neba. I negde kljuca i kučka" detlić svojim oštrim kljunom neko deblo tražeći potkornjake, ili lijukne vazduhom veverica, kao strela, skaćući s drveta na drvo.

A sad ... i toga svega dosta, do grla, Dve godine je proveo u ovoj pustinji gde su zime sibirske, i gde svakovrsna zverka, i "medved i kurjak i lisica, svake noći opseda, uz divlje mumlanje i zaglušujući urlik, manastirsku kapiju.

Ovde će, ipak, malo odahnuti. Ovde je pitomije, više sveta, veći saobraćaj. Dok se ne dočepa neke varoši ... ı

Ali mu ne daju da odahne. Uvek je neko za njegovim petama, Šunja se za njim kao senka, po noći čuje kako se maje oko njegovih vrata, prislanja. uvo na ključaonicu, prisluškuje. Zašto mu gori svetlost u ćeliji i onda kad je vreme spavanja? I zašto prevrće listove i nešto čita (i šta čita?), kad je bog dao noć za odmor? Zašto, najzad, ravnomemo diše kad bi trebalo da hrče kao svaki pravedan čovek u dubokom snu?

Tako iz dana u dan.

Oseća Kerularije podozrenje i neku hladnoću oko sebe. Svi ga se. tude kao da ih plaši njegova prisutnost, Upočetku ga je sve to zabavljalo. Bedni ljudi, neuki. A. možda im kvari i poslove. A posle, vidi: prekopavaju mu ćeliju, kad je negde u šetnji, pre listavaju knjige na stolu, neko je pokušao da mu obije i katanac na sanduku sa rubljem. Zavera, besumnje.

Kad mu sve to dojadi, Kerularije se potuži igumanu. A on samo sleže ramenima; nije to njegova slvar, veli; ne meša se om u to. A i Kerularije bi mogao da malo pripazi na se, ne ponaša sc kao što priliči jednom monahu i sluzi božjem, grehota je, eto, da čita, u ovom domu molitvenom, knjige svetovne i zabranjene.

Pa se izrodi svađa. A svi protiv jednog.

Gleda sve to Nikola, ovu borbu neukosti sa duhovnim, i mučno

PRICa „KNUIŽEVNIH NOVIM” ČUDO U MANASTIRU

mu, 1 glava mu se zanosi. Ali se pravi nevešt. Mora. Još io sve što vidi nije sazrelo u njemu. A i da je ... Trebalo je da bude rc• grutovan pre dolaska ovamo, a sad ga štite od vojske manastirske zidine. A nikako mm. se ne služi jedna tfula imperija i apostolska monarhija, zakleti neprijatelj njegova naroda. č

Jednog dana, međutim, iguman: ga prigsva sebi, u onaj sobičas što mu služi kao manastirska kancelarija, i

Na pragu još Nikola oseti kako igumanu bazdi iz usta rakija (oči mu upaljene i sjaje se kao kurjačke u mraku), a mantija zaudara nikotinom kao da se parila u duvanskom listu. A ljubazan je prema Nikoli, ne može biti ljubazniji — 3sam med. Ponudi ga da sedne, prosto ga prisili da sedne u stolicu, protivno svakom pra vilu manastirskom kad je reč o duhovnom starešini. I još mu na“ toči poveću čašu stare šljivovice (a pred njim dvolitrena pletara i velika đurovača s nekakvim grbom koji se gotovo izlizao, dopola ispijena). ! 7;

— Popktj, sinko, — blago mu veli iguman — nije grijeh, rode. kad ti nudi otac tvoj duhovni!

Zavčzao on priču izdaleka, pravi cilj i nameru svoju ne kazuje, ali se Nikola doseća. Te kako mu je on drag, kako ga voli kao čedo svoje duhovno, kako ga misli zamonašiti već o Duhovima, i stotinu, tako, nekakvih sitnica ...

A onda će, priginjući glavu Nikolinoj, i šapatom, kao da m=" čini veliko olkriće, puno bajanstvenosti:

— A onaj, brat Kerularije, postao džandrljiv .i svađalica, ne da se više snositi. Ja jednu, a on deset. Nikakav savet ne prima. Ne poštuje čin moj svjaštani, pravi bezbožnik, Grijeh je to šlo velim; ne valja svoje bližnje ogovarati, ali mi pao neki teret na srce, pa ne mogu sebi odoliti a da se ne izjadam. A ti si pametan čovjek, mnogo si svijeta vidio, pa ćeš razumjeti. Ne more više ovako. Sablazan jedna, brate. Te sam naumio da ga tužim svetom vladiki, samo dok skupim i izmjerim sve što treba. Pa, ili epiti« mija u nekoj goleti gde kurjaci zavijaju, ili, neka ga. — ako baš hoće — postave kao katihemi u nekoj djevojačkoj školi usred sama šehera (a muwsbhra mi je za katihetu!). Samo da ga se ja, božjom milošću, jednom ratosjljam!

Ponovo ispi iz Gdurovače dobar gukljaj.

— A korio sam ga, kako da nisam, — nastavlja iguman. Ali on ni da opepeli. Govorio njemu ili ovom zidu, svejedno. Il, evo, molim te, vidi sam: sve što mu padne na plaštanicu od krštenja, od masla, od vjenčanja i sahrana, baca na nekakve knjižurine. Sanducima mu dolaze. A, eto, pogledaj ga: ide u dronjcima. Čudo i pokora manastirska! Živi, brate, bože mi prosti, kao svinja ...

— Pa i te knjižurine njegove! — ljuti se iguman. — Kad ga pitam, veli: Bogoslovske! A ko mu ga zna da li su naše, bogoslovske? Brat Mitrofan mi ih je donosio: opipavao sam ih, prevrtao, ali nikako da se snađem. Tuc-muc, ništa ne razumijem. (A ti, brat Nikola, ti si učevan čovek, ti bi mogao da to malo razgledaš. Neće ti od mene faliti!)

Iguman ćuti trenutak. A oči, u Nikolu, tvrdo, kao dva svrdla.

— Čujem ponekad noću, kad se prevrćem od nesna na svojoj slamarici, — nastavlja iguman —, a otac Kerularije se smije, gro hotom se smije. »A ne, brat Kerularije, ne bi se ti toliko smijao da su to knjige svete i starostavne«, mislim ja u sebi. »Nijesu to knjige bogoslovske, ni dao bog. Nijesu trebnici, krmčije, psaltiri ili žitija svjatih — šta ima tu smiješno? Zar su za smijeh žitija naših svjatih mučenika za vjeru Hristovu? Drugom ti to! Kad mu to rekoh, a on se, vidi, ljub. »Pa nije sve u psaltiru i u Žžitiju«, veli, »velike su nauke bogoslovske, velika i u dugu štapu vjera naša hrišćanska. A ako što čitam — čitam zakone svete. otaca naših crkvenih! kanonsko pravo ...« »A što ti, brat Kerularije«, velim mu ja, »dane svoje da trošiš u zakone crkovne i kanonsko pravo? Ne mislišy- valjda, vladika postati i zlamom se milrom ukrasiti? Tvoje je da provodiš život u postu, u molitvi, i traplje-

već vlažne od pića, upiljio

·nju monaškom, da se pokoravaš starješinama svojim, a ne da nos

dižeš i da zabataljuješ opštežitije' za volju tih svojih knjižurina. Nije to za malu tvoju pamet monašku, mani ti tol A i grijeh je.« Šuti, ni slovca ne odgovara. A vidim: lažu mu oči, šeretski se smijulje: »Samo ti gudi!«, vele. Lažov i nepodobnik jedan! I sve, nekako, na jedno mislim: knjige su to sablažnjive, nečastive, pa nas od njih, rekao bih, i bije, u pošljednje vrijeme, svakovrstan jad i nevolja. Otkako se zagnijezdiše u ovom domu svetom, otad i poče ova nerodica, strn pade po vinovoj lozi, osušiše se stari čokoti, plamenjača nam oprži grozdove (podrumi nam se, gotovo, ispraznili). Pa i napoličari nam se izbezobrazili, sve veće nadnice iraže, a ovamo se po vas \dan izležavaju u 'ladovini, pod voćkama, kradu đe stignu, ne poštuju sveto imuće mamnastlirsko, molitve naše. ne zarezuju, kletava naših se ne plaše, čak se ni boga više ne boje. Propast jedna, kažem ti, sudnji dan došao!

Iguman se kucnu ponovo sa Nikolom.

— Ne zamjeri ti meni, slarcu, — veli, — ali volim ti, sinko, da ovako, pred ručak, malo prismočim; lakše mi, poslije, jelo legne na srce. Stare mi se kosti zagriju. »Vino veselit serce čelovječesko«, veli neki prorok. I dobro veli. A nije ni rakija na odmet. Pa potom malo ribice na maslinovu zejtinu, češanj bijela luka... Daje bog, daje bog... Onda drjemnem sat-dva, tek toliko da mi želudac bolje vari ... De, uzmi, što se nutkaš, pogača je još vrućal I ispij to, nije obrov, ne stidi se! Pa, molim ti se, pripazi — da nam se ova napast skine jednom s vrata! |

Kad Nikola pođe, ošamućen, iguman mu poluri levu ruku na poljubac, pošto je desnom, baš tada, prihvatio zrno maslinke.

. — A onda.

— More i ova, — veli on, — i ova je svela .. rekoh ti: o Duhovimal (Iz romana »Rab božji Nikolaj«)

makedonskih

LEO ua PRM MO LN UK S. SS i S Aaaa aaa

tog stvaralaštva. Dešava se čak da se kao jedini izvor od koga se crpu informacije o kvalitetima savremene makedonske poezije, koriste' ili ranije antologije ili pak pojedine pesme štampane U književnim publikacijama ( često ne vodeći računa o vremenu kad su se pojavile i o njihovim kvalitetima ). BOLI kle opet od činjenice post da Soebliee a ne od stvarnih, neospornih vrednosti toga postojanja. A dešava se i to da se uopšte zaboravi postojanje makedonske po-

5 To se može viđeti, napr, u italijanskoj antologiji „Poesia Jugoslava contemporanea“, objavljenoj u Padovi (1959). U njoj su “pesnici Aco Šopov i Slavko Janevski zastupljeni isključivo pesmama iz perioda njihovog početništva, a pesnik Blaže Koneski, koji je dao pesme antologiske vrednosti još u početku svog književnog stvaranja, nije ni uvršten u tu antologiju. A ona teži za tim da bude Što raznovrsniji izvor informacija o savremenoj jugoslovenskoj poeziji ( u njoj je zastupljen veliki broj naših pesnika). poznatog razloga, stereotija 1ebao ebo iz stvaralaštva majkedonskih pesnika u sovjetskoj antologiji savremene jugoslovenske

poezije (1957).

ezije, kao i makedonske literature u celini”), * Te

Još u susretu s naslovom „Posleratni makedonski pesnici” stvorena je izvesna pretstava o karakteru i kriterijumu ove antologije. Ta je pretstava ustvari jedna kategorična uverenost stečena u kontaktu s nizom antologija — i naših i stra-

nih, i ranijih i sadašnjih. Kao či-.

talac antologija, znao: sam već šta bi valjalo učiniti kad bih sastavljao antologiju.

Dakle, ne antologija najboljih pesama već antologija najizrazitijih

2) Takav je, napr., slučaj istočno nemačke antologije partizanske poezije „Die: schvarze Erđe — Lieder jugoslawischer Par tisanen”, objavljene u Berlinu (1958). U njoj nema nijednog makedonskog partizanskog pesnika, pa se otuda ni u pogovoru nije pomenulo postojanje | makedonske partizanske poezije. Isto se dešava, sad već u pogledu makedonske pro-

ze, u francuskoj „Anthologie đe la

prose yougoslave contemporaine“ (Pariz, 1959). I u njoj ni u predgovoru nije pomenuto postojanje, makedonske proze,

jugoslovenske

pesničkih ličnosti. Potraga za pesnicima sa sopstvenim temperamen= tom i sopstvenim rukopisom, neponovljivim u posmatranju i osećanju za pesnicima koji ne liče jedan na drugoga, a svi skupa jesu nosioci sopstvenog pesničkog sveta. Mogu se naći i bolje pesme — kako od zastupljenih tako i od nezastupljenih pesnika, — ali ono što je dobilo mesta u prostoru ove antologije — nađeno je kao glas stvaralačke individualnosti i dokaz Osvojenog sopstvenog pesničkog prostora. Ocrtati konture izgrađenih pesničkih fizionomija, ali ne izostaviti i one koji su na putu da izgrade do kraja svoj pesnički lik. Stranice ove knjige bile su otvorene pesnicima koji su kao lirski ispovednici imali šta da ispovedaju i u čipkama njihovih pesama upletena je zdrava nit sopstvenog značajnon doživljavania, Te stranice ne idu „a poetomanijom, indiferentne su prema pravljenju nečega što mnogo liči na poeziju a nije poezija, ne zadržavaju se i na prosečnosti kojoj je pošlo za rukom da progovori i dobrim stihovima i da ponekad da i dobrih pesama; te stranice daju mnogo mesta bogatom razotkrivanju emotivne primar

ne osnove. I zašto da ne, kad toliki broj danas (iu Makedoniji)

piše lepe (nažalost, samo — lepe) stihove da se gotovo može smatrati da je pisanje lepih stihova dostupno svakom kulturnom čoveku, Ova antologija ne traži lepe stihove, već individualnosti s autentičnim osećanjima, pesnike koji su nosioci jedne sudbine, :zvoOrm,n inspiracija i impulsa, traži ono što jie obeležje izabranih. Ne aranžira se neka panorama posleratne makedonske poezije, već se daje izraza už:v'iavanju' u posebne duhovne kutiće zastupljenih pisaca, kutiće koji su i njihove posebne panorame. Otuda ničeg čudnog u tome što su u ovaj antologiski izbor uvrštene i pesme nesavršene po SsvOjoj formi, ili pesme iz prvih dana naše mlađe poezije. Izražajna tehnifikacija može se, poput svake tehnifikacije, savladati i lako se savlađuje (kako to pokazuju poslednje godine, koje neće biti zaboravljene i zbog cvetanja poetomanije u njima), ali primarnost, siloviti intenzit- pesnički poletne reči, koja je uvek sugestivna i, kao spoljno i Unutrašnje kazivanje, data je samo obdarenim pojedincima... I samo njima.

Otuđa, razume se, u antologiju „Posleratni makedonski pesnici”,

PANORAMA

RATNI ROMAN

HAUARDA FASTA

Jedan od

poznatih savremenih američkih pisaca, Hauard Fask, u poslednje vreme je u svojim deli» ma obrađivao istoriske motive, Bta su Kritičari nazvali reakcijom pisca na odvratnost. sveta koji ga okružuje. Svojim poslednjim dćlom, Fast

se izgleda vratio ponovo savremenim

problemima, mada ne suviše aktuelnim, U romanu se opisuje jeđam zločin izvršen za Vreme „prošioE rata, njegovo otkrivanje, f senzacionmalni sudski proces ratnom heroju, izvršiocu ubistva. Iznoseći sve pobude i razloge koji su jednog ratnog heroja naterali da izvrši ubistvo, Fast se bori za očuvanje Ssposobnosti ljudi da osećaju vrednost 5lObođe svoje ličnosti i moralnu hrabrost jeđinke u uslovima atomskog društva koje nema interesovanja za takve »romantičarske« gluposti, 'jier eto pred čovekom stoji put u vasionu i osvajanje beskrajnih prostora. Sabrani eseji Aldosa Hakslija

Ovih dana je istovremeno u Mingleskoj i Americi izdata zbirka odabranih eseja Aldosa MHakslija, jednog od najvećih majstora ovog Kknjižev“ nog rođa. Pisac je sam izvršio izbor i konačnu redakciju zbirke, u kojoj su sakupljeni njegovi eseji pisani počev od 1922 godine pa svece do 1558 godine. Široko zahvatajući najrazličitije probleme savremenog čoveka i života dvadesetog veka, „Haksli ma poznati svoj vispren i analitički način, u iskričavim naletima duba i logike, u svojim esejima daje neku vrstu jevanđenja našega sveta. Teme, kao što su „prifoda, putovanja, ljubav, seks, Književnost, slikarstvo, istorija, politika, psihologiia i muzika, glavni su objekti piščevog razmatranja, i prvi put su čitaocu u jeđnoj zaista vredđnoj reviji liuđskog duha.

baš zbog takvog njenog karaktera i kriterijuma, nisu mogli biti uvršteni ni oni talentovani pojedinci koji se još uvek nalaze pred pragom onoga što se, s OdgOVOrnošću, zove sopstvena poezija. Stoga u njoj nema i ne malo poznatih autora dobrih stihova i dobrih pesama, ali autora koji su dosada manifestovali prvenstveno merom standardnosti. Ali i to znači mnogo: činjenica da oni nisu uvršteni u ovaj izbor govori da je i kod nas visoko postavljena gormja granica pesničke s'anmdardnosti. To je Svojevrstan dokaz i opravdanosti ove antolonjie dota> * 5900 brava suverenog antologiskog postojanja. Hteli bismo da verujemo da će se subjektivnosti — ukolko ih nismo uspeli isključiti — 3„primiti kao meizbežnos. koje su se rodile u mučnom trajanju iednog čina

' koji je šam po sebi neizbežno stvaralački, \ M

Antologije se ne sastavljaju 5 'one se doživljavaju. 1 Dimitar MITREV.

(Prev. T. DIMITROVSKI} ·

pruženi.