Књижевне новине

Trebeništu u pohode

Sa terase hotela „Galeb“ u Stru gi ugledasmo neobično jezeru. Vodena površina, zbog nepromenljivost;: jedne jedine boje, siva od čežnje za vedrinama, utisnula se u okvire niskih, oblaka i visokih planina. :

Mučno i nepodnošljivo je bilo da ostanemo blizu tog tuđeg, stra nog vidika. Ohridsko Jezero je pogasilo sveukupno mnoštvo SVOjih boja i preobratilo se u suprot nost svoju, grizuči i razjedajući obalu učestalim talasima, pletući na njoj venac od mrtvih alga i

školjki otrgnutih iz sopstvenih ” nedara. — Treba otići nekud.

Prihvatismo predlog bez pogovora. Svako od nas je bio spremah da pre ili kasnije to isto kaže, Nekud — to je značilo bilo kuda, samo što daije od tog jutarnjeg sumraka na jezeru. Ma šta da rađdimo, ma kuda da pođemo, ma čime da se pozabavimo — samo da ne zažalimo što smo se u ovakav dan zatekli u Strugi.

' Da je subota, kao što nije, te da na tržnici preturamo po robi kičevskih grnčara... Ili da bar već nismo prošetali pored zbirki nezlobnih zveri doktora Nezlobinskog u prirodnjačkom muzeju. Lepo bi bilo kađa bismo mogli da · otkrivamo stari nakit u dućanima struških „kujundžija. Ali i time smo se već bavili, čak i za Uu3pomenu uzeli ponešto ođ tog tamnog srebra.

Da smo i Ohriđu... .

Da, da smo u Ohridu, dobro bi bilo. Tamo čovek može i da zaboravi na jezero bez sunca, lutajući kosim senkama uzanih ulica starog građa. Tamo možeš satima da gledaš različna lica anđela u istom nizu, pod svodovima Svete Sofije. Možeš dugo da stojiš u Ohridskom muzeju pored vitrine u kojoj progorevaju „polumrak zlatna Krila jednog para golubova iz Trebeništa u čijem je staklenom vidu pokopanma svetlost pre nekih dvadeset pet ili dvadeset šest stoleća. Čudno kako nauka i o dalekoj prošlosti kao i o dalekoj budđućnosti gradi pretstave često na pretpostavkama. Još i danas se arheolozi nagađaju oko toga kome stoleću stare ere da pripišu nekropolu kođ Trebeništa — je li to blago smešteno u vitrine beogradskog, skopskog, sofiskog i Ohridskog: muzeja pokopano u šestom ili kasnije, u petom veku.

Zbilja, kako bi bilo da odemo do Trebeništa? i: Ca

Lako je napustiti Ohridsko Jeze

jutro na,ro kada su njegove obale lišene hladna sunčanog veselja.

Propitujemo stanovnike Struge

koliko ima do Trebeništa. Neko

reče osam, a neko — desetak kilometara. Stari sedlar koji prvo stade da nam priča kako se danas od njegovog zanata teško živi, zaustavi se usred jadikovke, kao da je tek tada shvatio . naše pitanje, pa nam je pitanjem i odgovorio: — A šta ćete u Trebeništi? Možda bi vi hteli do Kičeva?

Bi nam skoro neugodno što sedlar, rođen i odrastao na domaku Trebeništa, ne zna jedno od naših najznačajnijih arheoloških nalazišta. Ipak, on je nešto dobro znao — turisti najviše cene uspomene kupljene za male pare od struških kujundžija i kičevskih grnčara. Ali kako ostadosmo uporni reče nam da je najbolje uhvatiti autobus za Ohrid, koji tek što nije krenuo sa liga, pa sići kođ putokaza za selo Podmolje i onda putem, pored aerodroma, sve do Trebeništa.

— Zar ne ide nikakav „autobus do Trebeništa?

Starac ustaje sa sedla koje čeka kupca i kaže: — Iđe autobus za Kičevo, a to je isti put, samo» — autobus je već otišao.

Kroz prozor na zadnjoj platformi autobusa samo kratko možemo da pratimo sporo kotrljanje vagona na uskoj pruzi Struga—O-– hrid—Gostivar. ·

I evo, već se uplašismo da ćemo minuti Podmolje, nepredviđenu stanicu na kojoj šofer treba nas radi da zaustavi. Zato glasno saopštismo svoju strepnju. Kondukter saopšti našu želju šoferu, a nama reče da je mnogo lakše stiĆć: do aerodroma autobusom iz Ohrida, nego li pešačiti od Podmolja. — Mi ćemo ıı Trebenište, ne na aerodrom.

— Trebenište? .Kičevo hteli, zbog grnčarije?

Autobus se zaustavio. Sad pred nama dvokraka tabla:

Struga 7 kilometara — Ohrid 7 kilometara. Mi ćemo pravo, između dva njena kraka, mi hodočasnici na putu za Trebenište, tužn što za njega ovde niko ne mari i ponosni što pešačimo jednim od onih puteva kojim su nekada hodile paganske pogrebne povorke. Pogrebnici su sa mrtvima pokopavali i njihovo blago,· ne sanjajući da će posle više no dve hiljade go

Možda ste vi u

dina arheolozi otkriti sve to po- , novo za ovozemaljske „poglede. I-..

Dve besme

{iz ciklusa »Sedam padeža«)

PRVI ko ili što BOL i BOL i BOL

na sve silne strane sumornog sivila slatkog svijetla surovo

i nad prolietnim cvrkutom

sinjeg svijeta

kolijevke

i nad bijelom tišinom groba

i pod hladnom .pločom vremena

i pod pakleno izdašnom kupolom neba i u grohotu munje iza 7 brda

i u osmjehu dragane u zagrljaju

o samo bol sve i svako i svud

bol koji je i bog i boj i bor i jedini slatki bod i jedini slatki bok

i u beskrajno vitkom hodu žene i u talasanju mora i u prkosu jarbola ;

bol i kad bi lama i kad nasta svjeilost (i kad bi bila tama i kad bi nastala svjetlost)

o la nepresušna ta olujna rijeka ovog, svijeta i jedini slatki bod i jedini sigumi bok

BP: E: NT.

SNE moj zlatni SNE moj ludi SNE moj anđele

i širom otvorenih očiju i dođi mi već jednom

o zašto da ne priđeš

tamnih kapija srca \

kad si tako blizu i tako plav od jada ~

. Zašto me ne odneseš kad si poplava

zašto me ne pokriješ kad si trava

o hoćeš li već jednom

ili ćeš kad si šta li češ sa mnom

kolijevko izgnanog života

da me uviješ u riđe runo kad si skitnica svjetlija od sunca

oblaka

već jednom da me sahraniš od žutog: pijeska i crvenog vjetra

kolijevko nesahranjenog mene

Anđelko VULETIĆ

demo u pohode toj nekropoli iz

koje su se obogatile zbirke neko-

liko naših muzeja. Idemo da vidimo gde su to vekovima počivale male, ranjive, ali

ćutljive sfinge, rađoznalih očiju, pozelenele od vremena... ; ...Krilate grčke međuze što

počivaju pod lavljim šapama u podnožju bronzanih sudova. I one druge, više žeme no mitološke pri kaze, negovanih kosa i ruku spokojno spuštenih na goli metalni trbuh.

... Posude iza mir;sava “ulja sa

kojih .je vlaga izbrisala tragove ženskih dodira... ...Nemiri i mirovanja tamnih

figura na svetlim površinama fine prečišćene zemlje, pečene na ne koj prađavnoj vatri...

...Modro-crvene niske ćilibara koje vekovima već ne grle vratove žena i bronzani kandelabri u kojima su davno dogorele poslednje arhajske baklje.

Hteli smo da vidimo gde je počivala ta veština ı umetnost poko

MARTIN TREBOTIĆ: CRTEŽ pana za drugi svet, a otkrivena posle mnogo stoleća pod istim ne bom, da bi joj trajanje bilo obezbedeno između zidova muzeja. Oslonjen o putokaz ka selu Go” rencima, pretstavlja nam se polj-

ski čuvar. Njemu nije čudno što smo krenuli u Trebenište, ali to što tražimo, kaže on, nalazi se

ovde, u vinograđu, kod starog tur skog groblja, a u knjigama pogrešno piše, iako on sasvim sigurno zna da bi trebalo da stoji zapisano — kcđ sela Gorenaca, a ne kod Trebeništa.

I povede nas ka nalazištu. Usput pominje latne maske, minđuše i sandale. arheologe i kopače, svoje susede koji i danas ponešto pronađu orući njive. On sve zna i mi moramo da mu verujemo, čak i to bp ı ostd ouserBod swurpBi{ux n bp je Trebenište ne u Trebeništu, već kod sela Gorscnaca.

Stojimo iznad jednoslavnih ploha starog turskog nadgrobnog spo menika. Levo i desno — dva zatravljena jarka. Iznad njih se čgukoti vinom nalivaju, a malo dalie, lome se stabljike zrelih kukuruza. — Pa ovđe ničeg nema?

— Nema ničeg odazva se poljski čuvar. Sve što je bilo, odneli su u muzej. Posle su ljudi

. zatrpali kanale, žito zasejal;, lozu

zasadili. Mora da se seje, da se žanje, da se jede, da se živi. Šta će čoveku zemlja ako ne rađa? Kao po dogovoru, stađe nas smeh. Pridružio „nam 'se i poljski čuvar, ma da zbunjen više no mi hodočasnici u nekoliko trenutaka

ranije, kada smo otkrili · jalovost

svog poduhvata.

Taj poljski čuvar, Što i sad možda stoji oslonjen o putokaz na cesti za Trebenište, nije mogao znati čemu se mi to smejemo. A

smejali smo se, ne potsmevajući se, već obradđovani tako prosto iskazanim smislom ljudskog po-

stojanja. Obradovani, jer shvatismo ko zna po koji put da je sve što je bilo prošlo zauvek, i da pro šlost ima pravo da otvara svoje mrtve oči; samo pod „svođovima muzeja, i đa čovek ima pravo na pun život u svom vremenu, u danima koji mu pripadaju.

Dosle dve i po hiljade godina samo je nebo·isto nađ Trebeni štem koje i nije Trebenište, i sa= mo jezero sa koga smo krenuli, a kome se sađa vraćamo, na isti način čezne za suncem i traži svoje izgubljene boje kao i pre dvadeset

stoleća. Pi · Mirjana RADIČ

O VATRI ı VETROVIMA

{ ,

Pozdravljam vas šarene vare gorja. reke, planinski bogovi koji hitate moru, raznovrsno cveće, prozori zelenih polja.

'ĐPoždravljam ite malo prljavo dvorište, tugo bačenih žena na zelenu postelju, kućo rođena, lisico u noćnoj šetnji.

Ovaj mesec ima oblik ljubavnih reči. Pozdravljam mesec, njegovo zlatno runo i put koji me vodi oko svela i sveta.

sa male visine gleda bog, ali i on ne govori. Jedino u susednim sobama pevaju”

samoće. Samoće su žene kad ih ostavimo same.

Mi ih znamo, kad obuku haljine lepe su deyice. Vetrovi još uvek idu tamo i amo

pronose molitve i već pomalo potsećaju

na stare iscepane njive. Vetrovi su jutarnji vozovi. Ja ćutim. I cvetne lipe oko mene.

Volim lipe. Njihovo zlatno prisustvo. „Volim

kad se pode sa mora i odjednom zamirišu lipe.

Ovo su moje oči pretvorene u dve čaše, Pozdravljam oble bokove mladih kelnerica koje me dodiruju svojim lisnatim jezicima.

Ovo su tri zvezde iz moje matere.

Pozdravljam tri zvezde, tri luda bika oblaka.

Pozdravljam razigranost slepih nebesa u pesmi. O pozdravljam vas sivi varoški krovovi,

vi koji se odmarate u svojim metaforama

i vi koji putujete, mlake zore novoga dana.

ime munje, žica u mome grlu

pozdravljam mnoštvo mladih neviđenih nojeva,

mirisne ležaje predgrađa, izvaljene dojke žena. Pozdravljam da bih lepo živeo

i umro u društvu ljutih poskoka i crkava u koje se ulivam.

||.

Vetrovi pronose molitve preko zavičaja i ja se smirujem. UU susednim sobama pevaju

samoće. Vetrovi su dobri mladići. Oko mene okupilo se nekoliko

mladih kraljeva. Svima su nam porasle brade i svi u ustima držimo mesto čibuka mesec.

I brda ćute. Oh brda boje moga zdravlja. 'Progovorile, vi ste moja mladost. Posle nas nešto će da se desi. O

nešto mudro će se desiti.

Jesam ulica. Jesam njen lisnati početak.

Jesam deo toga sveta koji me gazi i ostavlja.

U meni se dodiruju obale dvaju mora. U meni rasteš travo. Bogovi, ostavite me. Neka se odmore moje ruke.

Oči moje neka se pretvore u perivoje, udovi u kamenolom

jer jesam breskva ljubavnih želja i dubina jednog mora. Ležim potpuno nag, u osmeh gliste pretvoren.

Preko mene preleću tanke planine vetrova i bilja. Jedno me drvo prepričava. Mene vide još samo strane sveta. Bogovi, ako ste leđa anđela, j vi ste moja braća. Jesam prozor kroz koji me gledate i oblak taj koji će vas u veče rano osvetliti.

brda,

Niko ne pokušava da govori. Ključaonice ćute, iz zidova izlaze lažne zvezde goveda,

Evo, dajem vam svoje čelo. Ispunite mu sobe. To, dajem vam svoje kose. Spalite je lepotani. Evo i srce dajem vam. Poštedite ga mili. Jesam skupljač magli. Prelećem zlatna polja. Nemam gde ni kud. Opkoljen sopstvenim vukovima jesam. Pod grlom mi raste vinograd i Dunav.

Dragan KOLUNDŽIJA

Novembarske premijere...

Nastavak sa 7 strane

Vasa Pantelić, koji je igrao kne”" ma Miškina, izvrsno je naglasio da Miškinova tragedija izvire iz neposedovanja slađostrašća; | međutim, u njegovom tumačenju nije se osetila ona anđeoska mahnitost Miškinova, koja ustvari prouzrokuje i potstiče njegovu dramu.

Mira Stupica ostvarila je Nastasju PFilipovnu u spregu demonskih i ljudskih crta i dobro ocrtala njenu strasnu prirodu, koja je u neprestanom sukobu sa svojom .okolinom; s druge strane, Miri Stupici se mora zameriti često pribegavanje uprošćenoj preuveličanoj ekspresiji, pomoću koje se najlakše uspostavlja kontakt s jednom vrstom pozorišne publike.

Ljuba Tadić, kao Rogožin, ptrigušio je svoj eruptivni glumački temperament i bio duboko nagnut nad ponorima Rogožinove duše, a samim tim i najbliži zamisli F. M. Dostojevskog.

DA LI JE POSTOJAO IVAN IVANOVIČ. Satirična komedija „Da li je postojao Ivan Ivanovič“ turskog pisca. Nazima Hikmeta, koji živi u Sovjetskom Savezu, obrađuje Oozbiljnu i neveselu temu: izvitoperavanje čovekove ličnosti i odno-

sa među ljudima u uslovima određenog birokratskog sistema. Komeđija je očigledno nastala u

senci Majakovskovih satiričnih ko-. mađa i gledalac često ima utisak da je Hikmet iz „Hladnog tuša“ preuzeo — ili neposredno ili u mođifikovanom obliku — čitav miz tipova, situacija i komičnih tema.

No gledalac ustanovljava i jednu ozbiljnu razliku: nasuprot Majakovskom, Hikmet prilično neprecizno objašnjava zašto se jedan

human čovek, kao što je rukovodilac Petrov, preobražava u bezličnu birokratsku marionetu; ustvari pisac dopušta tri objašnjenja: da Petrov podleže nekom grešnom svojstvu ljudske prirođe, da je žrtva smišljene, zlonamerne igre ljudi iz bivšeg dvuštva; i najzad da je takav proces izazvan OSObenošću njegovog položaja u društvenom mehanizmu. Međutim, predmet političke satire može biti samo ta poslednja tema, koju pisac stidljivo nagoveštava tek u drugoj polovini komeđije: istovremeno, ta piščeva neopredeljenost prouzrokuje još jedan nedostatak komađa: smeh se širi u talasima, ali se ne javlja u funkciji osnovne satirične zamisli, već uzima vid Uuzgrednih sarkastičnih primedbi, koje nisu u uskoj vezi sa centralnom idđejom i razvojem komedije. Takav

postupak uslovljava nedostatak dubokog i oštrog konačnog efekta, i rasplinjavanje satiričnog sadržaja u vedrom raspoloženju, koje neosetno preovladava.

Ali Hikmetova komedija ima neobično zanimljivu formu, koja za= hteva nekonvencionalnu interpretaciju (i to je, verovatno, razlog što je Mala scena Jugoslovenskog dramskog pozorišta otvorena prikazivanjem satire Nazima Hikmeta). Pisac upotrebljava krajnje teatralizovanu dramsku akciju i obilje pozorišnih uslovnosti, među kojima se ističu sleđeća svojstva komada: autor ne stvara potpune karaktere, već uobličava ličnosti pomoću nekoliko simetrično raspoređenih veštačkih obrta; pisac neprekidno narušava fikciju o četvrtom

'zidu i daje publici ulogu aktivnog

učesnika u zbivanju; autor povremeno ilustruje duševna stanja junaka sredstvima neke druge umet” nosti; i najzad, Hikmet unapređ sa-

„jopštava razvoj. komedije i postiže

da radnja deluje kao ilustracija ideje iznete aH prethodnoj sceni. Reditelj Miroslav Belović uočio je karakter Hikmetove komeđije i uložio ozbiljan napor da na savremeniji način priđe dramskoj materiji. Reditelj je u spoljnim elementima

pretstave (dekoru, maskama i ko. stimima, koje je inventivno zamislio Zuko Džumhur) naglasio izvesnu kultivisanu naivnost, koja je, po ređiteljevoj zamisli, trebala da obeleži i glumčevo stvara– nje. Ali naši glumci pribegli su, kao i uvek, realističkom postupku i njihov napor sveo se na dodavanje po neke operetske crte liku koji su donosili. To je razlog što se režija

prvenstveno nametnula ironično stilizovanim mizansenom, obiljem rešenja iz kojih zrači neođoljiva

komičnost, duhovitim multipliciranjem akcije i ubrzanim ritmom raz vijanja đogađaja. M

Gluma Joviše Vojnovića bila je ' najviše u duhu rediteljeve konccpcije: Vojnović je u prvom đelu komada ostvario lik Petrova oprobanim sredstvima realističkog postup ka, ali je u docnijem toku uspešno izrazio preobražaj Petrova upotrebom gotovo marionetski sinhronizovanih pokreta i naglašavanjem unutrašnje praznine lika, u kome odjek jedne tuđe volje pretstavlja osnovni sadržaj.

U ulozi Ivana Ivanoviča nastupio je Petar Slovenski.

Vladimir STAMENKOVIĆ

ya mmm

Novo Ime 1

meksikanskoj

književnosti

Huan HRulfo, meksikanski Kknjiževnik, nije tako nepoznat u svojoj zemlji, ali se tek svojim poslednjim delom »Pedro Paramo«, probio u svet. lako bivši pesnik, Rulfo je pokazao odlične kvalitete proznog pjsca, majstora španskog jezika. Tema njegoVOg romana i način njene obrade potseća na trađicije škole MDžemsa Džojsa i Virdđžinije Vulf. Struja potsvesnog u Ruifovom đelu je đaleko važnija od spolinog zbivanja, koje služi samo kao potstrek mislima nje-

. govog glavnog junaka. Rulfo isto kao

i njegov zemljak veliki slikar OroSkQ, gleda na život kao na tragičan

cirkus u kome đavolski režiseri obmanjuju ljuđe-klovnove u njemu time što ih teraju da veruju u sopstvenu maskaradu. Ipak je Huan

ap ya aaa,

MIODRAG: ĐORĐEVIĆ: CRTNŽ

Rulfo svežiji nego njegovi prethodnici i ravan nivou koji su oni do• stigli.

»DODAJTE MALO ' I MILOSRĐA«

Poznati engleski glumac rusko porekla, koji sađa živi i rađi u Americi, napisao je jedno prozno đelo pod naslovom „»Dođajte malo milosrđa« Knjiga je izišla neđavno u Njujorku i izazvala veliko interesovanje kod čitalačke publike. Puna duhovitih obrta i zajedijivog humora na račun savremene civilizacije i čoveka, knjiga Pitera Ustinova pretstavlja jedmu prilično oštru Kritiku negativnih pojava u jeđnom vremenu, bez milosrđa i humanosti. Pozivajući ljude, kroz usta svojih junaka, đa se vrate malo boljim ođnosima i većem razumevanju, Ustinov na veseo ali istovremeno i zlokoban način poručuje svetu đa ima još vremena za poznavanje samog sebe i stavljanje „vrednosti ljuđske jedinke iznad želje za konforom i O” stalim »blagođetima« tehnokratske civilizacije. % »STARIJI DRŽAVNIK«

T. S. Eliot, jedan ođ najvećih engleskih pesnika, objavio je istovremeno u Engleskoj i Americi svoje pozorišno delo u stihovima, »Stariji državnika, kako se zove komad, napisan je u trađiciji Eliotovih đela napisanih za pozorište u stihovima, među Koja spada i poznato »Ubistvo u katedrai«. Napisano sa jednim dubljim značenjem od uzete alegoriske forme, delo raspravlja moralne osobine onih koji su na vlasti i raspolažu sudbinama drugih, ispituje ih i na kraju donosi zaključak, đa niko nije sposoban da upravlja sudbinom čovečanstva.