Књижевне новине
TRLEBLENA
NIJE - L ı ESTETIKA FILOZOFIJSKA DISCIPLINA
Na moj napis „Neophodnost este tike da zađe u ontološka istraživanja” (objavljen 12 februara u ovom listu) reagirali su (takođe u „Književnim novinama”, broj od 11 marta) drugovi Milan Damnjanović („O upotrebi termina „ontologija” i „me tafizika”) i Žarko Vidović („Raciomalistička ili racionalna estetika”). Po mom mišljenju, čitav spor se svodi na ovo pitanje istaknuto u na slovu. Polazio sam od činjenice da je estetika ođuvijek bila filozofijska disciplina i da se stoga, na svom području, mora prvenstveno ontološki i gnoseološki kretati. Pokazao sam u čemu je ontologija pri mama i istakao da je već. samo pita nje „Šta je umjetnost?” ontološko pitanje. Ako već prihvatimo da je e stetika i sama filozofija, doći ćemo do zaključaka koje sam izveo. Međutim, Damnjanović ne smatra da je estetika filozofijska disciplina i inmlstira: „Nipošto ne antološki, Tanrksistička estetika bi očigledno morala biti psihološki i sociološki, te antropološko-istoriski određena”. Tako nam je podloga za diskusiju izmakla kod nogama, jer sa protivikom koji se u osnovnim stvarima me slaže, non est disputandum, kako bi stari rekli.
Druga strana raspre leži na strami Vidovića: „Pre svega”, kaže on, „Poht mi izričito pripisuje da negiram potrebu „racionalne estetike”, Vidović tvrdi nadalje da sam mu ja netačno interpretirao stavowe i da on nije negirao svaku raciomalnu, nego „samo racionalističku estetiku”. Ispada kao da mu je to podmetnuto. Ali, evo jedan „izričiti” citat iz njegovog spisa „Čemu estetika” (obratite pažnju i na sam naslov): „Estetičar mora i sam doživljavati. Bez racionalne analize svog doživljaja!” (Kako glasi ova riječ koju sam ovaj put ja podvukao: racionalističke ili racionalne?)
Ovaj citat nije usamljen i zlona-
mjerno izvučen, čitav Vidovićev rad
je u tom duhu pisan. Svako u njemu može odmah uočiti da Vidović negira estetiku kao takvu, đakle ne samo raoionalističku, nego i racionalnu, što će reći svaku. Uostalom, još i prije mene „Književne novine” su objavile napis „Ipak estetika” u kojem autor Milan Ranković sve 'to-dobro zapaža iargumemtira– mo pobija Viđovičev agnostički stav. "Vidović se sađa' povlači. Pustimo ga da se povuče, krajnje je vrijeme. Uzmimo, uprkos gore navedenim činjenicama, da su Vidovićevi napadi konmcentrirani ,samo na racionmalističku estetiku”. Ali, šta da radimo ako racionalistička estetika nikad nije bila ono što je predmet njegovih napada, ako on naprosto ne zna šta je racionalizam, Jednostavno nije tačno đa, kako misli Viđović, „racionalizam... ne priznaje objektivno postojanje i stvarnost iracionalnosti”. Racionalizam je učenje koje racionalno cijeni više od iracionalnog, ali nikad neće mi pomisliti da zastupa tu apsurdnu tezu da iracionalnost ne postoji. Uzmimo bilo kojeg racionalistu, uzmimo najtipičnijeg. Zar možda Baum
garten „ne priznaje postojanje i
stvarnost” iracionalnoga? Ne samo
da priznaje, već tom iracionalnom sjaje presudnu ulogu u oblasti estet skoj. Ali, on je racionalist po tOme što to iracionalno stavlja ispod racionalnog, pa stoga čitavu estetsku sferu smatra manje vrijednom od logičke. Ne odgovara faktima ni druga Vidovićeva tvrdnja, naime da „Facionolistička estetika... postupa kao da su umetničko stvaranje i · doživljavanje racionalni procesi". (Sjetimo se opet bilo kojeg izrazitijeq racionaliste, recimo Hegela). Ne samo da ima krive pojmove o raciomalizmu. Za Vidovića je, napri mjer, „ontološka estetika” „raciona listička i dalje —mormativna”. On tologija nije jedno određeno shvatanje, jedan pravac, već disciplina. Prema tome ona može biti najrazličitije orijentirana, ne samo racionalistički, nego i iracionalistički, ne samo dogmatski, nego i kriticistički; kao i sva filozofija ona može. biti subjektivno-idealistička, objektivno-idealistička, mehanističko-materijalistička, dijalektičkocma terijalistička, zatim voluntaristička prargmatistička, vitalistička, neotomistička, fenomenološka i t.d. Zavi si od ontologa kakva će biti njegova ontologija. Vidoviću očito nije poznato šta je ontologija, inače je ne bi povezao s određenim smjerom i shvatanjem.
TI Damnjanović pretpostavlja da već sama ontologija kao takva ne odgovara duhu marksizma, Tu 560 počinjava greška slična onoj kada se jedna đisciplina pobrkala s određenim pravcem: „Metafizika je direktno suprotna dijalektici”. Metafizika je jedna disciplina, a dijalek tika je pravac koji se može naći u raznim disciplinama, pa iu metafizici (Schelling, Hegel). Tako metafizika može biti i idealistička (Platon), alii materijalistička (Spinoza). Herostratski je istupati protiv jed-
Ž
ne discipline ili jedne nauke, a bor ba ima šmisla samo protiv određenog pravca unutar te discipline ili nauke, Biti protiv ontologije kao discipline, kao takve, smiješno je koliko i biti protiv fizike ili recimo političke ekonomije, kao takve.
U prošlom svom člamku naveo sam određeno u kojem je pogledu Marx pristupao umjetničkom fenomonu ontološki. Prema tome, nisam ja svoj „ukus i predilekcije" nazvao marksističkim, kako to Dam njanović izvodi. Zašto bi marksizmu bila ontologija kao takva stran&? Zar će se on odreći mogućnosti da ima svoju filozofiju o biću? Ne samo mogućnosti, on bi se morao odreći i onoga što već ima. Da je ontologija i u marksističkoj filozofiji primarna i fundamentalna, vidi se po tome što u njoj centralno mjesto zauzima učenje o od nosu baze i nadgradnje. Ili je možda ovo učenje psihološko?
Damnjanović smatra da estetika marksizma treba biti pretežno „pši nološki određena”, pa da je prema tome psihologizam onaj pravi estet ski pravac.
Međutim, treba imati u vidu da se estetika predaje i sluša na filozofijskoj grupi, a ne psihologijskoj, i da je u okviru ove grupe pSihologija samo pomoćni predmet. Tako je u svijetu, tako je i kod nas. — Nemam ništa protiv. psihologije umjetnosti. (Ne borim se, poput mojih sugovornika, protiv discipl'ne kao takve, već samo protiv određenih nazora unutar nje.) Štaviše, jasno mi je da psihoiogija Umjetnosti može biti veoma korisna, Ali, jednostavnp, ona nije estetika, a ne može estetiku ni „određivati” jer nije filozofijska disciplina,
Psihologiziranje estetike je psiho logizam, a izgleda mi da psihologizam (koji je shvatanje, a ne posebna disciplina), ne odgovara duhu marksizma. Ne smatram da su za marksizam psihologija i sociologija umjetnosti nevažni. Marksizam se njima može baviti i više nego estetikom, ali to ne znači da one tvore estetiku, Marksistička estetika je u onim tekstovima koji pret stavljaju jedno jezgro ontologije i gnoseologije umjetnosti. Niko ne tvrdi da su samo ontološki i gnoseološki aspekt značajni, ali samo su oni estetički. Jer, estetika je filozofijska disciplina, a gnoseologija i ontologija su udarni dijelovi, filozofije. Dopuštam da je sociologija umjetnosti za marksizam važnija od estetike. Ali, sociologija umjetnosti je eto upravo to, sociologija a me estetika. (Druga je stvar Što estetika mora uzimati u obzir dostignuća sociološka, psihološkai antro pološka, pa pored njih još i mnoga druga znanja i rezultate.)
S druge strane, ne počivaju li u marksizmu i sociologija i psihologija na ontološkom učenju o odnosu baze i nadgradnje. Poći od psiholoških i društvenih pojava (od svijesti), a ne od materijalnog sup strata (od bića) izraženog u ovoj ontološkoj strukturi — ita to bi bilo. idealistički.
Govoreći o Damjanovićevom stavu, Jeremić nas je s pravom potsje tio na Dessoira. Dessoirov uticaj je ovdje nesumnjiv, samo Damnjanović se od Dessoira razlikuje u onoj mjeri u kojoj sam Dessoir nije čisti psihologist. Dessoir kombinira psihologiju akta s filozofijom pred meta, dok Damnjanović briše ovaj objektivni korelat i ostaje samo kod psihologije, Zajedničko im je to što razlikuju estetiku od filozofije umjetnosti, ali kod Dessoira se one svojim opsegom ipak djelimično po klapaju.
U prošlom svom članku pokazao sam argumentirano zašto estetika mora biti filozofijska disciplina. Sad bi možda bilo zanimljivo da za čitaoce „Književnih novina” pobrojim one autore koji su kroz historiju bili za ili protiv. Po sjećanju navodim značajnije:
IL tabor (estetika je filozofija): Pitagora, Platon, Aristotel, Plotin, Augustin, Toma, Bruno, Cousin, Batteux, Dubos, Crousaz, Didđerot, D'Alembert, Shaftesburry, Hutcheson, Reid, Burke, Baumgarten, Kant, Schelling, Lessing, Schopenhauer, Schiller, Schleiermacher, Ed. v. Hartmann, Solger, Hegel, Her bart, Fr. Th. Vischer, Rosenkranz, Carriere, Daanzel, Kierkegaard, Nietzsche, Taine, Bergson, Croce, Kul pe, Cohen, Natorp, N. Hartmann, Sartre, HeMlegger, S. Langer, H. Kuhn, Bense, Eisler, Barth, Nohl, Lalo, Souriau, Bayer, Huber, Beren son, Odđebrecht, Gorland, Riezler, Adomo, Alleman, M. Geiger, R. Ingarđen, Ziegenfuss, R. i G. Koebner.
i tabor (estetika nije filozofija): Spencer (možda), Fechner, Meumann, Lipps, DessOir, Utitz, K. Fiedler, R. Hamann, Litzeler, Perpeet, M. Darmjamnović.
glovan FOHT,
Vladimir · Majakovski
Dopli A Ma sam ja Po vaše Bovi: pekulant valubom da, bez poze Ja sam š 55 o: izmčena nadna snaga, Ja, stariji drug ne krijem. s dosta smisla, bishrane, Što mrzim Lažem vama koju, ive:te
. druže Bezimemslki, druže Svjetlove, : i druže Ultkine. Svađamo se stalno, te kalaj traži gužša,
i gnjavaže kiselkaste, Zasučem rukave: bo Da radim» Da se bijem? Samo izvol'te,
od pobeda binskih gde ste da stel krv u nama Rad nam pretstoji ključa, ogroman, no molim da se braćo moja, predlog moj poslovni wesluba: sbihovanje primexlimo kakvo svaki čovek hoće. časom Hajd'mo
veseli ručak! Komplimente Š sagove
prostremo podom celim,
izvadiv zub poneki, |
za ličnu oštren borbm;
lovor-vence, šbo dh Liamačamski deli, da stavimo u našu drugansku Resićemo: svi su na svoj načm u pravm, Svak peva
prema svOoJOj žici glasnoj! Raseći ćemo tu našu kokoške — slavi, pa svakome jednako parče, jasno... Šta će nam te jglice za bodkamje, klete; ažumom majfanijim ijislkitiimo A čim reč mi daju
slovo.
|_______druogovi-poete, uzaću reč da im kažem ovo: — Ko akademik sa teškom stražnjicom 8) jedini sam, tobože, žrec poezija dičnih. A ja ustvari samo jedmo tražim: što više pesnika, dobrih i nesličnih. »Stnažarska« drhtavica mnogim uslugu čini, da sebe
što lepše preistave u tom. — Mi smo proleterski. .. mi smo, zmate, jedim..a.
MARČELO MASKERINI: IGRAČICA
PREDAVANJA NORMANA MAJLERA
Poznati autor romana, »Goli i mrtvi, Norman Majler je pređuzeo, zajedno sa Ralf Elisonom, Mark MHarisom i Writičarom Dvajt Mekđonalđom, knji-
'ževnu turneju po američkoj provin=
ciji, u cilju, kako je Majler izjavio, »oivaranja očiju američkim građanima pred opasnošću od konformizma, monotonije i đosadđe«. Za Mailera su ove tri komponente života savremenog čoveka, opasnije od svake diktature i ftlačenja+
zapnimo do sedmoga znoja radi ponasta količine, poboljšanja kakvwoće. Komunom ja merim sve stihove pommo, u komunu ja sam svom dušom zaljabljem, ler to su za mene visme ogramne, jer to su
da me hvala, zbog nove misli, kiti, autorstvo svoje me jstičem strogo, no tvrdim:
u komuni čimovnika neće biti, a biće stihova i pesama mnogo. Zadivi li nas
mmica
Jednoga proglasiše za crvemog Dajtoma, drugoga zovu najcrveniji Hajne, La.
,
Brine me nešto, AO a i to je me E
ZPU
POSLANICA PROLETERSKIM PESNICIMA
da naša ne oplićaju bića, da mi ne damo ~ 3 | komunistički lovor - vašarskom. slihu · · 4 i gluposti kupletića. I sami shvatate, a P jedno po duhu svi smo: ele nema B_ na liniji srca.
Ako vi niste uz naš, ako mi | s vama nismo, kog vraga onda ćove da se koprca? Jeste, ja raspalim, i pa vama nije pravo, i na vas zamahne katkad pero-ruka, ali ja to stekoh, “ što kažu, krvavo, meni deljanje rima više zadade muka. Dragovi, odbacimo AN taj manir ćiftimski; — Dućan moj pesnički, moja kasal Sve što ja učinih | vaše je, listinski: slikovi,
teme, dikcija, snaga basa! Šta 5e ćudljivije od slave, pune pepela» Sa sobom u gnob <a ponesem, šta li Pljujem ja, O uz prezir majvusega stepena, na novac,
i balast ostali! Oko vlasti pesničke
čemu se gristi? Zamži
e i reč Šbo se bićem dugla, bude, bez imena i zavisti, na gradnji komuninoj
a reč — | cigla, Da idemo, drugovi,
Si
Perdka-čela kivna
pa naša nek
ko u stroju.
šta Će nam i sada? A dođe \ ti da gndiš, evo ih na broju,
zlobnih ; Xx 5 one strane crvenih barikada. .. i: POO 0: ” oi YA 10062 (Preveo Lao ZAHAROV)
MESEC U SMEDEREVU
19.811-1960.
U) jednoj od šest izvanrednih pesama objavljenih u »Književnoj tribimi« Milovan Danojlić je rekao da mesec dolazi otud iz Smedereva.
A i pre njega, mnogi naši pesnici, valjda zato da bi jedno raspoloženje učinili verodostomnijim, umosli su W poeziju imena manje poznatih ; ulica, izdvajajući ih po nečem izuzelnom, i dajući im posebno obeležje. Kao što su opet, ti isti, ili neki drugi, upisivali u stihove imčna dalekih mora ili ostrva, nekada samo zbog toga što ta imena zvuče lepo i malo neobično.
Ali, »Šetnja«.
Svakako, niko ko je pročitao tu pesmu i taj stih, nije bio pobuđen da razmišlja o tome da li je iačno to što je pesnik kazao, da li a tome ima istine, ili je to samo proizvoljno tvrđenje. Čitaocu koji nema nikakva pretstavu o tome na ojoj se strani sveta, U yaŠ nosu na Beograd, ili neki njegov bulevar, nalazi Smederevo, pesnikovo zapažanje može, ali ne mora da bude uverljivo. To što je tim stihom rečeno om može da primi i
vratimo se IDjanojlićevom stihu iz pesme
kao već davno poznatu istinu, kao nešto što je bezbroj puta video, ali što je trebalo da čuje pa da u to poveruje.
Pretpostavimo pak da je ta Danojlićeva pesma prcvedena na neki strani jezik, svejedno koji, i došla do ruku čitaoca koji prvi put čuje za ime tog grada sa ivrđavom proklinjanom i opevanom, koji je ime tog grada pročitao s naporom, ili čak pogrešno, da bi ga odmah posle toga zaboravio, Sigurno je da će taj ljubitelj poezije poverovati pesniku, da će biti ubeđen da mesec zaista dolazi otud iz Smedereva, i da je on drukčiji, lepši, nego onaj koji se pojavljuje nad njegovim gradom. da taj mesec iz Smedereva deluje nesvakidašnje i uzbudljivo.
Možda se nekome, ko je neke večeri išao uz najveći ski bulevar, kada se zasta mesec pojavljuje otud iz Smedereva, učinilo da je taj mesec najveći i ali i neverovatno blizu onim zgradama na bregu. I, ako je takav Šetač pročitao ovu Danojlićevu pesmu, on će u onom jednom stihu oškriti lepotu koja je drugima nedostupna, i smatraće da JČ pesnik izrekao.nešto što je zaista uzbudljivo, a taj stih će za njega pretstavljati otkrovenje. Ali, sigurno peS nije namenjena samo njemu. .
POPA “o čemu je onda vrednost ovog stiha? -
Reklo bi se da je pre svega u tome što on zvuči čudno i neobično, i što mi opčinjeni tim zvukom, i nemamo potrebu da proveravamo da li nam je pesnik kazao istinu, ili nas je obmanuo, radi jedne druge istine koju nam saopštava celom pesmom. ,
Zato, i da nisam nikada sa svoš prozora video mesec kad je veliM i crven, kad se pojavljuje kao da izramja iz IOunava, zaista bih poverovao da on do-
lazi baš otud iz Smedereva. Isto onako kao što Ve-
gradova ili čak ·
rujem da u Čikagu, u ulici Maksvel zaista postoji pro davac ribe »čiji je glas kao severac što duva nad str njikom u januaru«., Jer, pesnik tako kaže.
25-Hit
Pre nepune četiri godine pročitao sam vest da su u Keniji osudili na doživotnu robiju nekoliko devo“ jaka između četrnaest i šesnaest godina samo zato ŠMO su pevale patriotske pesme. Verovao sam da je to jedan od najnečovečnijih postupaka onih koji imaju isiu boju kože kao i ja, a koji smatraju da imaju pravo da jednu zemlju zovu kolonijom.
Danas sam video [otogralije o pokolju u Šarpvilu, gradu Južnoafričke Unije. | setio sam se onih devojaka koje su tek počele da žive, a osuđene na doživotnu robiju, koje su osuđene da od života nemaju ni“ šta drugo osim robije.
Ipak, to nisu dve iste stvari.
Kolonijalizmu se sigurno bliži kraj, i pored ostalog, srećan sam žto živim U ovom Vremenu i zbog toga što prisustvujem nestajanju najsvirepijeg odnosa usposlav“ ljienog medu ljudima.
· Ali, oni koji su zauvek ostali u Šarpvilu •a krvavim uslima na zemlji, opominju čovečanstvo da nešto mora da učini da se prestane sa nasiljima i zločinima. Jer, svako ko se rodio ima pravo da bude slobodan. A crna koža nije nikakva krivica. Uostalom, oni koji su nevino ubijeni biće sahranjeni, ali sigurno neće biiš zaboravljeni. Ljudi su danas obavezni da pamte, isto toliko koliko i da budu solidarni.
28-III
Često sam se pitao šta se zapravo postiže time što se na stranicama nekih naših listova i revija prenose napisi iz strane štampe u kojima se govori o monstruoznim ubistvima ili sadističkim postupcima. patoloških tipova. Naravno, takve revije namenjene su najžiroj čitalačkoj publici, i uglavnom su zabavnog karaktera. I možda je baš sva nesreća u tome.
Može se čovek zabavljati na razne načine, i sva”
kako čitanjem različite literature, i potpuno razumem čitaoce koji traže baš onu literaturu koja ne iziskuje puno angažovanje, nad kojom se čovek odmara. li mi je neshvatljivo da zabava može da bude, i što je najgore da treba da bude, praćenje takvih tekstova u kojima se hladno, nezainteresovano prepričavaju svirepa ubistva, način na koji su ona pripremana i izvršena. i 'Treba znati da čovek ma šta čitao, i ma koliko ta želeo, nikada ne ostaje ravnodušan prema tekstu, 4 uvek i nesvesno odabira ličnost sa kojom će se na neki način izjednačiti, i da ponekad, ne svoiom voljom, ne čini baš najbolji izbor.
Pa, kada je već tako onda zaista čemu svi ti tekstovi? I kakva je to vrsta razonode koja se pruža onima među kojima ima i takvih, koji tek treba di nauče šla je to zapravo razonoda,
Dragoslav GRBIČ
KNJIZEVNE NOVINE